Српска Војводина наспрам политике Беча, Пеште и Загреба

30/09/2020

Аутор: др Милош Савин, историчар

У овом тексту планирам да изложим оцене о српској политици на подручју Војводине, током XIX века и односу доминантних, меродавних политичких кругова Беча, Будимпеште, Загреба, Хабзбуршког царства и Аустроугарске државе, према српском политичком бићу. Нећемо се базирати само на националној историји Срба већ ћемо покушати да сагледамо шири контекст. Често се упада у замку да се изоловано посматра национална историја, чиме се губе историјске закономерности Панонске низије као вишенационалног историјског подручја. Срби на подручју Војводине, тј. Хабсбуршког царства, су били дубоко интегрисани у различите токове оквира државе, на првом месту економске и друштвене, међутим, Срби, политички гледано, на овим просторима из више разлога никада до краја нису остварили пуну афирмацију. Првенствено због тога што је династија Хабзбурга управљала Угарском и другим покрајинама методом завади па владај којом је разне сепаратистичке, локалистичке и друге политичке тежње држала под контролом. Бечки двор је управљао показујући већу наклоност једнима у односу на друге, подстичући подозрење међу различитим друштвеним класама, народима и покрајинама. Држећи их у међусобној тензији, заправо су свима очи биле упрте ка Бечу. Монархизам је тријумфовао формулом – Свако против сваког, а сви са Бечком династијом, односно Хабзбурзима. Овде морамо да направимо отклон према некритичној митологизованој представи прошлости која је нарасла на таласима романтизованог тзв. косовског завета који је имао практичне ефекте за ослобађање српског корпуса од османске окупације, али која је често искакала у правцу имагинаријума насупрот неспорним историјским истинама. Овде причамо о крају XIX и почетку XX века, узимајући у обзир да су и оба светска рата помало искривила слику у сагледавању тадашње ситуације. Наиме, не можемо да причамо о аустријском национализму и хегемонизму јер Аустријанци суштински у то време нису ни постојали као нација или народ, то је једноставно била држава у којој је управљала династија Хабзбурга, а Немци су мање-више били народ који је ту живео, који је у државним органима и администрацији заузимао кључне позиције с обзиром да је немачки био службени језик и да је то била lingua franca Хабзбуршког царства након укидања латинског језика.

Зашто у формирању наслова користимо термин Српска Војводина, а не Српска Атина, логично би било да су Беч, Пешта и Загреб градови, наравно и Нови Сад (Српска Атина) је град и то би се подразумевало као контекст. Разлог је у томе што овде говоримо прво о империјалном, затим о мађарском и хрватском и наспрам тога српском историјском моменту и народним очекивањима у политичким круговима. Јасно је да је у том моменту, Српска Атина, односно Нови Сад имао економски и културолошки узлет, али он, политички, сам по себи није могао без ширег националног корпуса да буде релевантан у односу поменуте престонице.Нови Сад је био изузетна матрица како су Срби, у сарадњи са другим народима, успели да формулишу своје економске, културолошке и све друге заједничке интересе. Откупљивањем слободе у Новом Саду цвета економија, трговина и друге делатности које имају рефлексију на црквене, културне и многе друге установе које доприносе развоју националне и политичке свести српског народа који живи на овом подручју. Међутим, с друге стране, Нови Сад је био превише “слободан” да би био парадигма стања у коме се налазило тадашње друштво. Када кажемо друштво не мислимо само на Србе, јер се може приметити да су, почетком XIX века, Срби често били у бољој ситуацији него мађарски сељаци на овом подручју. Срби су се бавили различитим пословима, то су често била “слободна” занимања која нису имала везе са државном администрацијом, занатлије, трговци, самостални сељаци, углавном сиромашни, али нису били у феудалним оквирима, нису били потчињени феудалцима (спахијама) већ су, условно речено, закупљивали земљу, наравно под лошим условима, директно од цара, тако да нису имали политичког патрона, нису имали утицај феудалног поседа. С друге стране значајну улогу је имала и Војна граница, која је заузимала значајно, понекад и кључно, подручје јужних делова Бачке, Баната и Срема, поготово у XIX веку. Када се граница спустила ка југу, након развојачења  и разграничења, у XVIII веку, Поморишја и Потисја. Ту је постојала условно речено “војна заједница”, која је била у непрекидном додиру са цивилним друштвом тако да су и у њој почели да дувају неки другачији ветрови. По угледу на слободне градове почела су да се стварају “слободна трговишта”, део људи је откупљивао војну обавезу за своју децу да би их слали на школовање. С друге стране Граница није имала јак економски утицај колико је била значајна у националном погледу захваљујући томе што је била етнички хомогена и концентрисана на јужним ободима. Да подсетимо она је формирана ради спречавања турског освајања тј. честих упада на територију Хабзбуршке монархије након успостављања и фиксирања границе на Дунаву и Сави.

Познато је да су још средњовековни мађарски краљеви насељавали Србе на овом подручју. Имамо записе да су Срби живели на подручју Срема, касније Баната и Бачке између XII и XV века. Често се код наших историчара помиње теза да су на целој овој територији, пре доласка Мађара живели Срби. Ова теза би била тачна када би казали да је популација била доминатно словенска, међутим, то су Словени из Свјатополковог савеза за које можемо рећи да инклинирају ка словенским племенима која данас живе на територији Чешке и Словачке. Није спорно да је ту било и српских елемената, али тешко да можемо рећи да су данашњи Мађари пореклом 70% Срби што се данас често врти по различитим каналима и друштвеним мрежама без икаквог научног утемељења али то није само наш екслузивитет. Наравно да морамо и треба да поменемо да се устанак Срба у Банату десио много пре Велике сеобе Срба, да је држава Јована Ненада постојала пре тога, још 1526/27. године, да је било разних побуна и покрета које су носили Срби што значи да су они били утемељено и аутохтоно становништво али не становништво које је имало политичка права или политички спецификум. До првих политичких права Срби долазе тек Великом сеобом 1690. Њој је претходио почетак Великог бечког рата који је трајао од 1673. до 1699. године. Аустријанци су тада продрли на подручје Отоманске империје, на подручје некадашњих српских и хришћанских земаља. Позвали су у помоћ хришћане који су тада насељавали Балкан, обећали су им ослобођење, планирали неку врсту државе, нешто што би се могло назвати “Аустро-Србија” где би доминантни били Срби. Међутим, нису имали претеран одзив међу Балканским народима осим Срба на Косову и Метохији, некадашње Рашке области, који су тада имали свог Патријарха Арсенија III Црнојевића, односно Чарнојевића како га ми познајемо по славеносрпском говору. Чарнојевић је био прагматичан човек, када смо говорили о Ђорђу Бранковићу, видели смо да је имао склоности ка трговини утицајем ради учвршћивања своје власти. Имао је развијен осећај за политику поготову из перспективе једне минимализоване заједнице која није имала додира са токовима европских дешавања. Срби су били уклопљени у Османску државу која није била наклоњена Хришћанима мада их није превише исламизовала из чисто економских разлога. Парадокс је у томе што се Отоманско царство финансирало од пореза које су плаћали немуслимански народи, док по свом религиозном праву, муслимани нису плаћали порез. Да бисмо мало демистификовали ту причу можемо рећи да су муслимани у своју веру оптирали само оне који су им били потребни, неке талентоване, изузетне појединце или оне који су успели да им се додворе, опет из неког сопственог интереса да би сачували већ стечене привилегије. Велики бечки рат је текао повољно за Аустрију све до краја осме и почетка девете деценије XVII века када долази до сукоба са Французима због раније нерашчишћених рачуна око граничних територија. Због немогућности ратовања на два фронта Аустрија се повлачи са османских територија и Србе оставља на цедилу, којима је због учешћа на аустријској страни, запрећено драконском репресијом. Да би избегли најављену одмазду одлучују се на сеобу крећући се ка северу и долазе највећим делом до Београда, на границу Аустријске државе где се заустављају. Зауставили су се због веома битне политичке одлуке Патријарха Чарнојевића да преговара са аустријским царем, Леополдом I, око услова насељавања. Чарнојевић успева у преговорима да исходује invitatoriu, што значи да на територију Аустрије долазе не као “избеглице” тј. као поражени, већ по званичном позиву од аустријског цара да се населе на подручју Угарске. Цар им је гарантовао одређене привилегије сматрајући да су они потребни за одбрану аустријске царевине, јер су се показали као добри војници, мотивисани и способни да се одупру Османлијама.

Срби, поред своје вероисповедне аутономије, поред свог Патријарха који их предводи, траже и добијају право да изаберу свог Војводу. Зашто Војвода? На подручју бивше, средњовековне српске државе постојао је чин Војводе и пре Хабзбуршко-турских ратова. То је био војни чин који није био превише велики, није био ни значајан ни превише утицајан. Био је то човек који је био најближи народу, четовођа. То су уствари били нижи официри који су касније постали популарни јер су сукоби са Османлијама најчешће имали герилски карактер. То су биле борбе мањих јединица, на граници између сукоба регуларних феудалних формација и нечега што ће касније бити познато као “Хајдучија”. Управо због популарности те титуле, Срби су затражили да добију свог Војводу. Убрзо, одмах након смрти Патријарха Чарнојевића 1707. године право на избор Војводе је Србима одузето и већина тих, условно речено, стечених, права је кршено под утицајем Католичке цркве и угарских феудалаца. Они оспоравају Србима екстериторијалну посебност или аутономију првенствено из економских разлога. Захваљујући томе што су Срби као војна заједница и војне обавезе, плаћали порез Митрополији а не мађарским великашима ни Католичкој цркви, зато им је у интересу било да их преведу у католичанство или бар у “унију” како би од њих приходовали.

Овде скрећемо пажњу да су Чарнојевићеви Срби добили позив да се доселе на подручје Угарске, а не на подручје Аустрије тако да су приликом насељавања ушли на подручје Бачке скроз до Будима и до Ђера, заобилазећи Банатски део који је тада био под Турском окупацијом, тако да је мали део људи који се доселио са Чарнојевићем “закачио” Банат и источне делове, такозване “Доње Угарске”. На тај начин су Срби од почетка у позицији латентно могућег сукоба са Мађарским племством које је као што знамо такође било везано за Беч у време турске окупације под којом је био значајан део Угарске, где је Ердељ био независан, у коме се ширио Протестантизам, у појединим моментима су били и у вазалним односима према Османлијској империји. Кад кажемо Ердељ мислимо на данашњу Трансилванију која је била насељена мађарском популацијом и уклопљена у историјски систем мађарских држава. Касније ће Ердељ дуго бити аустријска круновина док не буде потпуно утопљен у Угарску.  Можемо да закључимо да се српски народ тј. српска политичка заједница налазила у веома компликованој и недефинисаној ситуацији, услед тога већ на првим зборовима и саборима долази до различитих концепција, до одређених територијалних и организационих захтева.

Ипак можемо рећи да се најзначајнија појавила на почетку XIX века, неких сто година након Велике сеобе, на Темишварском сабору 1790. године. Том приликом је, између осталог, поднет захтев да се Србима додели посебна аутономна територија. Леополд II је на захтев тадашњег Патријарха Мојсија Путника одобрио Србима да одрже сабор на коме могу да истакну своје политичке захтеве. Разматрано је више различитих предлога, од Славоније до Срема, али су се на крају сложили да се аутономија тражи на подручју Баната, из једноставног разлога, зато што је Банат последњи ослобођен од Турака и зато што још увек није био формално прикључен Угарској, односно њеном жупанијском систему. Банат је званично био “заузета територија”, неинтегрисан у угарски државни систем, и због тога се претпостављало да је то најлакши и најбезболнији начин да се ту направи Српска Војводина, на шта их је подстицао и сам цар Леополд II. Наравно, томе су се противили мађарски сталежи јер су се Срби обраћали аустријском цару, који је уједно и мађарски краљ, како би добили аутономију на подручју које је традиционално угарско. Чак и када је Банат био под Турцима, они су сматрали да је то део Угарске који је у том периоду био окупиран. Мађарски племићи су били у сукобу са Леополдом II и нису хтели да га признају за мађарског краља уколико им он не учини одређене уступке, тражили су већу самосталност Угарске и већа права. Апсолутно је неспорно да су они имали историјска права јер је аустријски цар након Мохачке битке и борби са Запољом око угарског престола успео да докаже да је наследник али је то остварено правом јачега, а не динстичким правом. Угарска је припала Хабзбурзима на основу персоналне уније што на крају и није тако битно. Након ослобођења од турске доминације дошло је до захтева мађарских магната у смислу заокружења. Банат је био згодан и због тога што је он последњи пао под Османлијску власт, а већ је било озбиљно развијено српско друштво у Банату јер су се, поред аутохтоног становништва насељавале породице са подручја централне Србије, још од пада Смедерева, тако да је постојао континуитет у развоју. Суштина је у том што ће Срби тек накнадно схватити, о томе ће зрело почети да промишља тек Светозар Милетић, да су они искоришћени као марионете. Њима је цар дао прећутну сагласност да направе сабор, наговорио их да захтевају подручје у Банату и обећао подршку, али је на крају тај захтев користио као монету за поткусуривање са угарским сталежима, плашећи их српским фактором на југу и југоистоку. Тако се са њима цењкао и умањио њихове захтеве, на крају су они били срећни са својом територијалном целовитошћу и одустали су од других захтева. Цар је примио захтеве Темишварског сабора али су они остали мртво слово на папиру, значи ништа се више од тога није десило.

Мојсије Путник је умро пре одржавања Темишварског сабора, а том приликом је потврђен Стефан Стратимировић за патријарха. Кажу да је Леополд II благонаклоно гледао на те захтеве али их није одмах применио више због тактизирања него што је хтео да суштински оштети Србе. Већ следеће године Леополд II умире тако да до примене није ни дошло. Међутим то је прво утемељење идеје о тражењу аутономне територије у оквиру Хабзбуршког царства на којој би Срби били доминантна заједница. У исто време како се повећава притисак мађарских племића ка већој самосталности Угарске у односу на Аустрију тако се код Срба појављују различите концепције за остваривање аутономије. Рецимо имамо Текелију који је сматрао да би Срби требало да се ослањају на Мађаре за остваривање својих права, касније ће Милетић преузети ту идеју док је већина сматрала да се и даље треба ослањати на Беч.

Период који је претходио револуцији из 1848. је био апсолутистички у ком није било много националних кретања ни са једне стране и вероватно да је то “гурање проблема под тепих” довело до експлозије Хабзбуршке монархије по свим могућим социјалним, а пре свега националним питањима. Занимљиво је да српска, можемо рећи новосадска, делегација у почетку позитивно гледа на Мађарску револуцију, подржавајући њихове захтеве за независношћу у односу на Беч. Они сматрају да све што Мађари добијају поставши политички народ, право на све прерогативе треба да добију и Срби и ту долази до сукоба са Лајошем Кошутом вођом Мађарске револуције. Лаjош Кошут је иначе новинар који успева да својим публицистичким радовима мотивише, тзв. kish nemek, сталеж ситних мађарских племића, који су били у нивоу мало богатијих сељака. Имали су мало земље и евентуално неколико кметова и суштински су стагнирали или пропадали. Било их је пуно без земље. Кошут је био један од њих, имао је стан у Будимпешти, пореклом из Кошица, мајка му је била Словакиња која никад није научила мађарски. Он је вешто пливао на причи да су мали племићи баштиници мађарске државности, националне идеје, пропагирајући идеју хомогене државе Мађарске у којој би сви становници били мађарски политички народ. Данас је најсличнија тој идеји Француска, сви становници Француске су Французи без обзира на боју коже и вероисповест. Њихов концепт је био да сваки становник треба да буде Мађар у политичком смислу док у приватно време може да буде Србин, Хрват, Словак, Румун, Русин или шта год друго и суштински нису одступали од тог правца. То је наравно било супротно од српске концепције о аутономији. Као што знамо, након тога је дошло до крвавог сукоба.

Занимљиво је да политички Загреб, у то време, веома позитивно гледа на дешавања у Војводини јер и Хрвати траже већа права у односу на Угарску државу, верујући да ће ослањањем на Беч постићи већу независност и временом постати равноправна круновина у оквиру Хабзбуршког царства. Ми често српско-хрватске односе гледамо кроз призму каснијих дешавања, кроз призму XX века, II светског рата, сукоба и распада социјалистичке Југославије. Међутим, те ствари треба отклонити да би се објективно сагледали односи у XIX веку. Тадашња ситуација изгледа овако, Српски покрет се након поменутих догађаја све више ослања на Беч, очекујући да ће од Беча успети да издејствује признање Војводине и да ће се спасити од великих сукоба са Мађарима посебно у другој половини револуционарних догађаја, односно националног покрета. У првој половини Срби су успели да остваре значајне успехе али касније нису били у стању да се одбране од надирања мађарске војске која се у међувремену консолидовала и реорганизовала. Чак ни Аустријанци нису били способни да угасе тај покрет, на крају ће уз помоћ Руса код Вилагоша успети да победе и војно поразе Мађаре, самим тим да угасе тај покрет. Занимљиво је да Бан Јосип Јелачић постаје једна од кључних личности Аустријске војске и Хрватског националног покрета, који прискаче у помоћ у спашавању Српског покрета у Војводини. Међутим, треба имати у виду да је он високи аустријски чиновник као што је био и наш Војвода Шупљикац који је потпуно био ослоњен на аустријску команду. Српски покрет је с временом, минимализацијом Ђорђа Стратимировића, постао само једна компонента аустријске војске и од некадашњих народних заступника, фактички завршавају борећи се за цара, очекујући да буду награђени аутономијом Војводине што ће у суштини и добити али у потпуно другом облику. Занимљиво је да у току револуције, Мајска скупштина која проглашава Српску Војводину доноси и одлуку да Војводина ступа у једнакоправни савез са Хрватском коју Хрватски сабор признаје. Ретко се прича о томе, касније ће Ђорђе Стратимировић имати идеју о будућем уређењу Хабзбуршке царевине где би се Војводина укројила кроз неки облик федерације са Хрватском. У том контексту је  посебно занимљива прича око Срема који је био седиште Српског покрета, Сремски Карловци су били седиште Митрополије, тада проглашене Патријаршије. С друге стране Срем се, де факто, налази у Хрватској јер по историјском Хабзбуршком праву Срем је саставни део Хрватске. Међутим, истовремено је Срем проглашен  делом Војводине, а на то се гледа као на врсту персоналне аутономије, рецимо да је Срем територијално Хрватска, а политички Војводина, мислимо да би та тема требало да се озбиљно истражи јер се бојимо да ће се та прича временом изгубити, пребациће се фокус на потпуно друге односе. Можемо рећи да је Војводина у тим, револуционарним годинама, када је суштински проглашена, пре 1848. године не можемо ни причати о Војводини већ о Србима на подручју Угарске.

Да закључимо ову дебату са Војводином јер после се тога појављују многе друге концепције које се такође везују за Беч, Будимпешту, Загреб и Нови Сад, а не треба занемарити ни Београд. Морамо знати да се Срби на подручју Војводине нису увек слагали са Кнежевином Србијом, пре свега са Обреновићима. Долазило је до различитих сплетова и промена интереса. Након пропасти мађарског покрета Војводина је добила свој статус, створена је Српска Војводина, односно Војводина Србија и Тамишки Банат, како се формално и звала, са Темишваром као главним градом. Многи историчари тврде да је Војводина призната као круновина мада мислимо да треба бити опрезан према тој тези јер Војводина јесте била у тој канцеларији која се бавила круновинама у Хабзбуршкој царевини, али било би неозбиљно очекивати да су за све остале круновине попут Чешке, Бохемије, разних наследних земаља, Северне Италије итд. направили једну канцеларију, а онда да су за Војводину направили посебну, тако да је то пре било као неко нерешено питање, нешто између, чиме се бавила та канцеларија за круновине.

Иако је имала српско обележје, Срби нису били доминантан народ у Српској Војводини. Били су трећи по бројности, после Немаца и Румуна. Како је то Милетић касније дефинисао: “Оно што су Мађари добили за казну, Срби су то добили за награду”. И једни и други су добили тежак Бахов апсолутизам који је наступио након тог револуционарног периода, који је потпуно минимализовао њихове националне, социјалне и друге захтеве. Добили су државу која је обиловала са полицијским терором, са насилном германизацијом, увођењем немачког уместо осталих језика у све институције. До неког помака ипак долази када се школованом и образованом српском народу полако отвара улаз у државне институције, чиме почиње да се, донекле, прави баланс између Срба и Мађара.

* Лингва франка (од латинског lingua franca) је израз који се користи за било који језик чија употреба у великој мери прелази границе земље у којој се говори. Термин франка је преузет из арапског језика који су тако називали све европске језике, тј. језике КрсташаАрапи су у доба Крсташких ратова све људе Западне Европе називали  Францима. Да ли ће неки језик постати лингва франка или не, зависи превасходно од политичке, економске или друге врсте моћи, земље где се тај језик говори. Енглески језик је лингва франка с краја 20. и почетка 21. века. (извор Википедија)

                                                                                                                                                                                               

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања