Српска Војводина и њен допринос култури

query_builder

Српска Војводина и њен допринос култури

Аутор: Милош Савин

Идеја о Српској Војводини као посебној територији се родила међу Србима у Аустријском царству, на југу Угарске. Словени су поменути простор населили током 6. и 7. века и на њему у континуитету живели. Историјски извори помињу Србе као бројну групу на овој територији у 13. веку, а њихов број се знатно повећава у 14. и 15. веку. Угарски краљеви су позивали Србе са Балкана да се досељавају у Угарску, ради попуњавања војске и очувања границе од турских напада. Приликом турског продора дошло је до Mохачке битке 1526. када је војска Сулејмана Величанственог побила значајан део угарског племства и самог угарског краља. Турци су се делимично повукли, а до борбе око угарског престола је дошло између аустријске династије Хабсбург и  ердељског великаша Јована Запоље. Током безвлашћа и династичких сукоба, Србин из Баната, заповедник српских војника који су се борили против турака, Јован Ненад заузео је делове Баната и Бачке, те покушао да успостави власт над деловима Срема. Ова феудална, средњевековна, територија се не може сматрати првим покушајем да се створи Војводина. Као обичан човек, без икаквог племићког порекла, Јован Ненад се прогласио за цара и ушао у династичке сукобе, подржавајући прво Запољу, касније Хабсбурговце, који ће на крају победити. Ненадов покрет је угушен од стране Угарске војске 1527, а Јован Ненад убијен. Године 1594, десио се велики устанак Срба у Банату, који је упркос масовности, крваво угушен од стране Турака и кримских Татара.

Током Великог бечког рата (1683-1699), аустријска војска је потиснула Турке и продрла дубоко на Балкан, придобивши на своју страну балканске народе. До обрта у рату

је дошло 1689, а заједно са Аустријском војском се, у страху од одмазде, повлачио и велики број Срба из Старе Србије. Поједини историчари наводе податак да је осамдесет хиљада Срба побијено током турских напада на народ који сеповлачио. Аустријски цар Леополд I је 1690. путем привилегија, прихватио захтебе Срба, те, им омогућио да се масовно населе северно од Саве и Дунава, гарантујући им црквену аутономију, право на слободан избор свог војводе и ослобађање од феудалних дажбина. Срби су Аустрији били потрбни ради одбране од Турака. Великом сеобом 1690. године пресељено је између 200 и 400.000 Срба. На војвођанском простору је и пре сеобе живео огроман број Срба. Угарски сталежи и клер нису благонаклоно гледали на давање политичких концесија Србима, на мађарској историјској територији. За српског Војводу је 1691. изабран Србин староседелац Јован Монастерлија, а право на избор војводе је Србима, убрзо након тога, одузето. Исте године путем Угарске дворске канцеларије, Србима су потврђена права на организовање сопствене власти, али је право на избор војводе изостављено, а црквеном поглавару је додата и световна власт. Српске привилегије од самог почетка нису поштоване, долазило је до преплитања надлежности са угарским органима и католичком црквом, па су Срби убрзо након сеобе почели да захтевају и посебну аутономну територију – Војводину. Срби су насељавали Границу, која се током XVIII века знатно смањила. Како би се спречио одлазак Срба за Русију, формирани су Великокикиндски дистрикт у Банату, Потиски дистрикту Бачкој, те коморски доминијум у Срему, са повољнијим условима за српски опстанак него у угарском, феудалном, провинцијалу. Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били изузети из спахијског система, а одеђене слободе, укључујући и право на откуп војне службе имали су и градови на подручју Границе. На Темишварском сабору 1790, Срби су тражили аутономну Војводину. Њих су у томе подржавали одређени аустријски, дворски кругови, чија је намера била да на тај начин уцењују угарске сталеже.

Као наставак Француске буржоаске револуције из 1789, западну и средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. Овај револуционарни замах се назива Пролеће нација или Буђење народа. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Пештанска револуционарна омладина је 15. марта истакла захтеве који су предвиђали грађанске слободе, равноправност свих народности, укидање феудалних односа, опште право гласа и демократски устав. Захтеве је прихватио Угарски сабор, а делимично их је потврдио и бечки двор. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти, одбили да признају иста права Србима, сматарајући да у Угарској, односно Мађарској постоји само један политички народ – Мађари. За српске револуционаре је била неприхватљива идеја о постојању само једне, мађарске нације у Угарској, пошто су себе такође сматрали равноправним народом. По писању српске историографије, првенствено ослоњене на мемоаре Јована Полита, „Вожд“ српског покрета Ђорђе Стратимировић је упозорио првог човека мађарске ревулуције Лајоша Кошута, да ће Срби, ако Мађари не попусте, тражити признање аутономије на другој адреси. Кошут је одговорио да мађарско-српски проблем може да се реши само сабљом. Сличну реконструкцију догађаја не налазимо у мађарској историографији, а до истине би веровтно могло да се дође искључиво сарадњом српских и мађарских историчара.

Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац, одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција, је пристао да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Скупштина је прогласила да је Српски народ слободан и независан у оквиру Аустријског царства и угарске круне. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе племенити  Стратимировић, двадесетшестогодишњи велепоседник из Кулпина, који је завршио аустријске војне школе. Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт. Бечки „меродавни“ кругови и Угарска влада, били су изразито непријатељски настројени према Војводини, која је,у том периоду, једина спроводила и грађанску и националну револуцију. Крвави мађарско-српски рат отпочео је нападом на Сремске Карловце 12. јуна 1848. и брзо се раширио по целој Војводини. Унутар монархије, Војводина је имала моралну подршку само од стране загребачких демократских кругова. Помоћ Војводини у рату пружили су Србијански добровољци под вођством војводе Стевана Книћанина. Светозар Милетић је сматрао да је до Книћанинове акције, на првом месту, дошло због династичких сукоба у кнежевини Србији, пошто је услов доласка добровољаца било протеривање кнеза Михаила Обреновића, са којим ће се Стратимировић касније окумити, из Новог Сада и Војводине. Након победе у северној Италији и Чешкој, Аустријанци су објавили рат Мађарима, а хрватском бану Јелачићу је поверено гушење мађарског покрета. Током лета појачали су се сукоби између „вожда“ Ђорђа Стратимировића и патријарха Рајачића, за чија схватања су догађаји у Војводини били превише револуционарни. Први предлози устава на основу којих би Војводина била уређења јављају се током лета 1848. Уставни нацрти су препознавали Војводину као равноправну, независну државу, у оквиру аустријске конфедерације или федерације, затим, поделу извршне и законодавне власти, широка грађанска права, те, равноправност, слободу и једнакост свих народа. Сходно томе српски језик би у Војводини био званичан, али би у местима где припадници других народа чине већину, њихов језик такође био у службеној употреби. Током октобра (делом септембра по старом календару) у Војводини је одржана Септембарска скупштина, а Стеван Шупљикац је преузео команду над војском. Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и војвођанску аутономију, територију и органе управљања. Након изненадне смрти Стевана Шупљикца, Ђорђе Стратимировић и Главни одбор, затражили су од патријарха заказивање скупштине, ради избора новог војводе. Реакционарно настројени патријарх, који  је у међувремену обезбедио пуну подршку бечког двора, србијанске владе и конзервативних кругова, одбио је да омогући избор војводе, а реорганизацијом је обесмислио постојање Главног одбора. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Уместо Главног одбора, војском су командовали аустријски генерали. Окротисаним аустријским уставом из марта 1849, Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Током 1849. у Војводини су вођене крваве борбе између Мађара и Срба. Нови Сад је 12. јуна потпуно уништен, бомбардовањем са тврђаве. Војвођанска влада, која је изгубила било какав значај, наставила је да постоји до краја године. Током лета 1849, на аустријски позив у сукобе се укључила руска војска, након чега су Мађари поражени.

Октроисаним Уставом 4. марта 1849. чланом 72, наглашено је да: „Од земљишта што се налази у садашњим жупанијама Бодрошкој, Торонталској, Крашовској и у окрузима румском и илочком Сремске жупаније уређује се, за време и донде док се стално и уставним путем не одреди уређено стање земаља наше царевине, и спајање са другом којом круновином, одвојено управно земњиште којим ће, самостално од управе Мађарке, управљати покрајинске власти нашег министараства. То ће се землјиште звати Војводство Србија и тамишки Банат“. Уставом је Војводина поделјена на три округа у којима спрам три најбројнија народа – Немаца, Срба и Румуна.Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те, само Румски и Илочки срезови из Срема, без сремске границе. Изостављањем границе, драстично је смањен број Срба у Војводини, која је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу. Занимљиво је да се у законима донетим већ 1850, а који су се односили на Војводину, она споминње у контексту посебне круновине.У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског грађанства. Укидањем феудалног система дошло је до пропасти богатих српских слојева који су капитал стицали производњом, трговином и услугама наслоњеним на феудалну економију. Неки од њих, схвативши дух времена уложили су средства у школовање деце, која би била уклопљива у нови капиталистички систем и савременију државну администрацију. Многи богати Срби су трошили капитале ради престижа, купујући луксузан стилски намештај из Беча, клавире, скупоцене дилижансе… Услед апсолутизма, скоро читав српски политички и културни живот је сведен на минимум. Кнјиге и новине су биле подвргнуте стогој цензури. Забрањиване су и позоришне представе попут оне о војводи Шупљикцу, иако је он симбол српско-аустријске сарадње. Пред сам крај пстојања Војјводине као посебне области 1859, дошло је до попуштања апсолутистичког притиска и до новог полета српске културе и политике. Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису поткребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language