SRPSKA PRAVOSLAVNA VELIKA GIMNAZIJA

SRPSKA PRAVOSLAVNA VELIKA GIMNAZIJA

Autor: Msr LJiljana Dragosavljević Savin

„Tu su Srbi počeli živeti novim kulturnim životom i nekih sto i pedeset godina tu se mislilo i pisalo za ceo srpski narod. “ Jovan Skerlić.

Srpski elemenat u Ugarskoj, bespravan, sa svih strana ugrožen i iskorištavan, raštrkan  na najisturenijim  položajima, borio  se  za  goli  život, tražio i nalazio bolje i sigurnije oblike borbe koji će mu obezbediti nacionalni opstanak. Borba za crkvenu autonomiju i privilegije ispunila je stranice srpske istorije, ali ništa lakši nije bio ni kulturni uspon ovog naroda. Ekonomski osnaženo srpsko građanstvo, u težnji za prosperitetom i sticanjem materijalnih dobara, osetilo je da se bez solidnog svetovnog obrazovanja i znanja neće moći održati, a  još manje napredovati. Srpsko građanstvo tog vremena moralo je voditi borbu sa neprijateljski raspoloženim državnim aparatom i katoličkim klerom Austrije. Otvaranje škola bio je najbolji put da Srbi uzmu učešća u privrednom i kulturnom razvoju naroda Ugarske i počnu učestvovati u političkim zbivanjima u interesu svoje etničke zajednice. Teški su bili ti prvi koraci srpskog naroda u južnoj Ugarskoj da izađe iz kulturne zaostalosti. To potvrđuje i dugogodišnja borba za Srpsku  pravoslavnu  gimnaziju  u  Novom  Sadu,  obezbeđivanje  materijalnih sredstava za njen rad i uslovi pod kojima je radila i razvijala se. Punih petnaest godina je proteklo u ostvarivanju zamisli o njenom osnivanju (1795-1810) .  Pre nje su u celom Srpstvu postojale samo dve škole: Učiteljska škola u Somboru (1778) i gimnazija u Sremskim Karlovcima (1791). Srbija u to vreme nije imala ni jednu gimnaziju. Zato je rad ove gimnazije poprimio odmah šire opštesrpsko značenje.

Ona je bila nova, viša stepenica u kulturnoj evoluciji srpskog društva tog doba . Ova evolucija počela je još sa Visarionovom latinskom školom (1731-1789). Na dan sv.  Save,  27. januara  1810. godine, rodila  se Srpska  pravoslavna velika gimnazija u Novom Sadu, druga po redu u čitavom Srpstvu. Sava Vuković spahija od Berkasova, u svom osnovnom pismu izjavio je da poklanja 20.000 forinti za osnivanje gimnazije. To svoje pismo je , iako slep, svojeručno potpisao pred pet svedoka. Kad se u Novom Sadu i okolini čulo za ovaj njegov gest, mnogi rodoljubi počeli su da daju svoje priloge u istu svrhu. Tako je prvobitna svota ubrzo porasla na 108.750 forinti. Oni koji su osnovali prvobitni kapital gimnazije i koji su potpisali molbu za kralja radi potvrde osnovnog pisma, nazvani su osnovatelji ili fundatori gimnazije. Kasniji darodavci nazvani su priložnici. Lukijan Mušicki, tada slavni pesnik, izrazio je opštenarodnu radost odom „Na zavedenije gimnazije novosadske „. Zbog krupne promene u finansijskom sistemu zemlje, odnosno devalvaciji valute, Vukovićev prilog sveden je na svega 5.000 forinti. Bački vladika Gedeon Petrović uspeo je da okupi priložnike iz redova novosadskog građanstva, tako da je sakupljena suma od 41.900 forinti. Bečka vlada i Ugarska dvorska kancelarija smatrale su da ne treba otvarati srpsku gimnaziju u Novom Sadu. Sam Meternihov apsolutizam zazirao je od širenja prosvete. Car je, najzad, 11. decembra 1811. godine dao  odobrenje, ali je  osnovno  pismo potvrdio  tek  31. januara  1816. godine. Tada je  otvoren  prvi  i drugi,  a u  novembru  mesecu  iste godine  i  treći  razred  gimnazije . Mušicki  je  mogao  10. novembra 1816.  godine pisati Vuku:  „U Novom  Sadu  se podigao  već  i počeo  novi Gimnazium“.  Iz tog pisma saznajemo i to, da je još te jeseni silom prilika stvoren i treći razred. Zbog neke ljubavne afere morao je Đorđe Magarašević svojevoljno ostaviti profesorsku službu u Karlovačkoj gimnaziji. Došavši u Novi Sad, episkop Gedeon se dogovorio s Patronatom, okupio sedamnaestoro dece za treći razred i uveo Magaraševića  „s radostiju toržestveno“ u školu . Tako je otvoren treći razred u ovoj gimnaziji. Konačna saglasnost za egzistenciju Gimnazije dobijena je tek 1818. godine. Četvrti razred otvoren je 1817, peti 1818, a šesti 1819. godine. Na čelo šestorazredne gimnazije 1819. godine došao je poznati istoričar i naučnik Pavle Josif Šafarik ( 1791-1861). Gimnazija je ostala šestorazredna sve do 1848. godine . Velika srpska gimnazija otpočela je  sa radom u zgradi „pravoslavnog učilišta“, koje je sazidano 1781. godine, a nalazilo se u porti Saborne crkve. Šafarik je za ovu zgradu oduševljeno izjavio: „Gimnazijsko je zdanje nešto osobito, takoga još nisam video“.

Svojim zaveštanjem, izraženim u dokumentu od sedam tačaka, Sava Vuković je uglavnom odredio cilj, zadatak, strukturu i smer razvoja Novosadske gimnazije. On je jasno postavio zahtev da se ona uredi  po ugledu na Karlovačku gimnaziju („po načalam karlovačkoga gimnaziuma“). Po osnovnom pismu Save Vukovića od 14. januara 1810 godine, tačka 3. i zatim po osnovnom pismu opštine novosadske od 4. jula 1815. godine, tačka 4. i 5, postoji vrhovni Patronat kao vrhovna uprava nad ovom  gimnazijom. Po osnovnom  pismu  gimnazija  je  svojina  srpske  pravoslavne opštine  novosadske,   a  umesto  nje  upravlja  gimnazijom   vrhovni  Patronat.  U vrhovnom Patronatu je prvi vrhovni patron arhiepiskop karlovački i mitropolit- patrijarh srpski. Kasnije se ustalilo da administrator mitropolije-patrijaršije zauzima i mesto vrhovnog patrona. Drugi vrhovni patron je episkop bački, a i ovde je  praksom  postalo  da  su  administratori  eparhije  zamenjivali  drugog  vrhovnog patrona . Oni su vrhovni  patroni  po svom dostojanstvu . Ostalih  šest članova  u vrhovnom   Patronatu   gimnazijskom  jesu    dva  sveštenika   iz  sredine   prečasne konzistorije bačke, a četiri iz svetovnog reda i to iz sredine pravoslavne opštine novosadske. Prava i dužnosti vrhovnog Patronata propisana su u osnovnom pismu:određivati učevni plan, propisivati školske knjige, postavljati upravitelje i profesore, određivati im plate i nagrade … i da je vrhovni Patronat jedini vlastan činiti sve i sva, što god mu se svidi, da je za gimnazij.u dobro i korisno . Pored vrhovnog Patronata postoji starateljstvo „kuratorat“ fonda gimnazijskog . Starateljstvo se sastoji od šest osoba „sa dobrim svojstvima“. Članovi starateljstva postavljaju se na doživotno i na isti način kao i patroni. Za staratelje su postavljani ugledni trgovci, zanatlije, advokati, lekari, obično ljudi iz novosadske varoši koji su uživali ugled. Dužnosti starateljstva su takođe opisane u osnovnom pismu, ali preciznije nisu nikad definisane . Starateljstvo je u praksi bilo sasvim potčinjeno vrhovnom Patronatu. Odobrenjem osnovnog pisma državne vlasti su omogućile sprovođenje Vukovićevih smernica za organizaciju i rad gimnazije.  Prilikom  odobrenja  postavilo  se pitanje  nastavnog  plana.  To je, verovatno, bilo zbog različitog jezika u administraciji (u Mađarskoj latinski, a u Vojnoj granici nemački jezik). Zbog toga je privilegija, potpisana 15. oktobra 1818. godine od vladara, imala još jednu napomenu :“Treba paziti da se ova gimnazija, što se tiče nastavnih predmeta, rasporeda im po razredima i vremena nastave, i što se tiče   uprave,   vrhovnog   nadzora   i   redovnog   izveštavanja    saobrazi   sistemu, propisanom  ostalim  gimnazijama  u mojim državama“.   Već ranije, 1806. godine, objavljeno je drugo izdanje školske uredbe „Ratio educationis puЫicae totiusque rei literariae per regnum Hungariae et Provincias eidem adnehas“, prema kojoj su reorganizovane gimnazije u Mađarskoj. Novosadska gimnazija morala se prema njoj ravnati prilikom izrade svog nastavnog plana i programa. Svi predmeti su predavani na nemačkom jeziku, izuzev veronauke, koja se predavala na srpskom, odnosno crkvenoslovenskom jeziku.

Zbog nemira u zemlji 1848. godine, predavanja su obustavljena, da bi se nastavila tek školske 1852/53. godine, kada je gimnazijska zgrada ponovo osposobljena za upotrebu. Ona je tom prilikom degradirana na malu četverorazrednu gimnaziju, bez prava  javnosti .Za vreme prekida njenog rada austrijsko ministarstvo prosvete izdalo je poznati Nacrt za organizaciju gimnazija i realnih škola u Austriji „Entwurf der Organisation der Gumnasien und Realschulen in Oesterreich“, koji je važio za Ugarsku sve do 1868. godine. Ugarsko ministarstvo prosvete izdalo je prvi svoj nastavni plan i program za gimnazije rešenjem broj 14.468, godine 1868. Nastavna    osnova gimnazije izmenjena je ubrzo novom uredbom mađarskog Ministarstva prosvete, rešenjem broj 18.930 od 1. avgusta 1878. godine. Ovog puta teško je pogođena nastava prirodnih nauka.  Smanjivanje broja časova iz prirodnih nauka trebalo je da posluži suzbijanju revolucionarnih ideja kod omladine, a, s druge strane , stvaranju pogodnijih uslova za učenje mađarskog jezika i mađarske nacionalne istorije . Uskoro zatim, 1883. godine, donesen je XXX zakonski član o srednjim školama u Ugarskoj, po kojem su bile organizovane i sve veroispovedne gimnazije.

 Od tog vremena, preko svojih poverenika , Ministarstvo je vršilo snažan i permanentan uticaj na život i rad gimnazije. Najzad, 1899. godine naredbom Ministarstva prosvete donet je novi nastavni plan i program, rešenjem broj 32.818, a metodska uputstva  1903. godine, naredbom istog Ministarstva  broj 43.381.Ove naredbe su uglavnom ostale na snazi sve do Prvog svetskog rata.

Period od 1852. do 1860. godine je najžalosniji period u istoriji novosadske gimnazije . Ona je tada delila sudbinu srpskog naroda u ovim krajevima. Gubici koje je gimnazijski fond pretrpeo u buni nisu nadoknađeni, čak ni u obliku državne donacije ili subvencije. Zbog toga je Patronat bio primoran da 1852. godine, kada je gimnazije ponovo otpočela s radom, otvori samo četiri razreda. Tako je ranija potpuna šestorazredna gimnazija pretvorena u nižu četverorazrednu. Majerhoferovo Namesništvo u Temišvaru otišlo je još dalje i oduzelo gimnaziji pravo javnosti. Namesnišštvo u Temišvaru bilo je odani izvršilac svih policijskih mera Bahovog apsolutizma . Tek carskom naredbom od 8. jula 1865. godine Novosadska niža gimnazije pretvorena je u višu, s osam razreda i pravom javnosti, tako da može izdavati punovažna svedočanstva, a zadržava svoj dotadašnji narodni i verski karakter. Time je ova škola izjednačena sa svim ostalim državnim gimnazijama.

Školarina je  1860. iznosila  8 forinti  srebra,  1872. je  povišena  na  12 forinti (ne računajući u to upisnu taksu od 2 forinta i prilog za biblioteku od 1forint), a 1888. na 15 forinti (odnosno s upisnom taksom na 18 forinti), a 1897. godine na 24 forinti..  Ima dokaza po kojima možemo suditi da se školarina nije strogo naplaćivala. Otpis Patronata od 31. avgusta 1891. godine dokazuje da je učeniku VI razreda Mihajlu Vukčeviću oproštena školarina za školske godine 1888-9, 1889-90 i 1890-91, ‘jer je dobar učenika, a pritom je puka sirotinja iz Crne Gore, a izdržava se milošću pojedinih ljudi“.  Školske knjige su bile skupe. Tu su se đaci međusobno pomagali, jer  prva tri dana početkom školske godine dok je trajao upis, održavao se pred gimnazijskom zgradom formalni vašar knjiga. Stariji đaci prodavali su mlađim đacima svoje upotrebljene knjige. Školske knjige su još prodavale tri novosadske knjižare. U knjižari Braće M. Popovića dobijao se desetopostotni popust u knjigama za čitanje, što je neko vreme i knjižar Luka Jocić činio (možda da se oprosti starudija u svome stovarištu starih knjiga), samo Arsa Pajević nije hteo da učestvuje u takvoj konkurenciji.

Osvrnemo li se na položaj srpskog naroda u konzervativnoj i autokratskoj Austriji, gde je jezik adminisracije i zvanične crkve bio latinski, shvatićemo zašto Novosadska gimnazija nije mogla imati nastavu na matrenjem jeziku. „Srpski jezik, ili upravo crkveno-slovenski jezik bio je samo za nauku vere predavani jezik, inače su svi predmeti predavani na latinskom jeziku. Srpski narodni jezik služio je tada samo za običnu konverzaciju. Tek posle 1848. dobio je srpski jezik mesta među učevnim predmetima, i služio za tumačenje pojedinih predmeta, a tek od 1860. godine je  zvanično  uzet kao jezik  predavanja za sve predmete, što je docnije   XXX zak. čl. od godine  1883. i zemaljskim  zakonom opredeljeno.“   Vasa Pušibrk kao razlog  neuvođenja  maternjeg jezika  navodi  nerešeno  pitanje  književnog jezika  i nedostatak  potrebnih   stručnih  knjiga  (gramatike,  čitanke,  teorije  i  istorije književnosti).  Ovaj razlog teško je  u  celini  prihvatiti, jer  su, npr. postojale gramatike Avrama Mrazovića i Vukova. Pre će biti tačno da razloge ovom problemu treba  potražiti  u  tome  što je  Austrija  odbijala  da  Srbe  prizna  kao  naciju. Pojedini nastavnici su počinjali prevoditi i pisati udžbenike na srpskom jeziku, a pojedine  udžbenike  nabavljati  iz  Srbije.  Plašeći  se  uvezenih  knjiga  vlast je blagonaklono gledala na udžbenike koje su nastavnici-Srbi prevodili ili pisali . Novi period u Novosadskoj  gimnaziji  počinje  od  1860. godine kada je  došlo do popuštanja stega Bahovog apsolutizma,  a srpski jezik je zvanično  postao jezik na kome se jedino  odvijala nastava. Tome je doprine o i dr Tihomir Ostojić,  koji je 1890. godine došao na Novosadsku gimnaziju , prvo za predavača i suplenta. Ubrzo je postao najbolji među profesorim a, što zbog metoda svog rada u školi, što zbog svoje opšte kulturne delatnost u javnom životu Novog Sada. Predavao je srpski i nemački jezik  u gimnaziji,  bio je  aktivan u Matici srpskoj, Društvu za srpsko narodno pozorište, Omladinskom kolu, Trgovačkoj omladini, Srpskoj čitaonici i drugim ustanovama.  On je  1891. godine  predložio da se za srpski jezik u svakom razredu doda po jedan čas, koji bi se oduzeo od drugih predmeta, navodeći razlog da se ovakvim malim brojem časova ne može ništa čestito uraditi. NJegov učenik dr Milan Petrović nastavio je Ostojićevo delo, počev od 1906 godine. Obavezno su se učili  sledeć i predmeti : nauka  vere, latinski , srpski, mađarski, nemački, grčki jezik,  gimnastika,  matematika,  geometrijsko  crtanje, fizika,  istorija, zemljopis, prirodopis , filozofska propedevtika i krasnopis. Predavali su se i neobavezni predmeti: francuski jezik , nacrtna geometrija,  crkveno pojanje, pevanje i muzika (glasovir, violina, sviranje u orkestru i u tamburaškom zboru) . Nastavni plan i program menjan je više puta, te je i broj časova ovih predmeta konstantno varirao. Osnovna misao i cilj nastave stranih je zika bio je sažet u „quot linguascalles, tot hominess vales“, tj. koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš. U samom  početku od stranih je zika predavani su: latinski , nemački i grčki, koji biva ukinut još  1826. godine , zbog  izbijanja  grčkog  ustanka.  Koliki  su  značaj  strani jezici  imali  u nastavi  ove škole sve do Prvog svetskog rata  najbolje  nam  govori broj njihovih časova u odnosu na ostale naučne discipline koje su predavane. NJihov fond časova iznosio je više od 50%.

Kada je 1875. godine na vlast dosao Kalman Tisa, njegove „odlučne želje“ da se mađarskom jeziku pokloni naročita pažnja, dostavljene su Patronatu na razne načine i u raznim formama. Patronat je usvojio naredbu mađarskog Ministarstva prosvete po kojoj se predavanje mađarskog jezika trebalo vršiti u istom obimu kao i maternjeg jezika, a svedočanstva o ispitu zrelosti su se trebala štampati i izdavati na mađarskom i srpskom jeziku . Za vreme povereništva Oskara Azbota, profesora slavistike na Peštanskom univerzitetu, koji se nije mnogo žurio za mađarizacijom, izmenio se odnos časova za strane jezike u ovom obimu: od 16 časova za srpski, 30 za mađarski i 17 za nemački jezik, koliko je bilo 1889 i 1890. godine, na 22, 28 i 17 časova, koliko je bilo 1896 i 1897. godine. Znači da se broj časova iz srpskog jezika još povećao na račun mađarskog jezika.

Razvoj  Novosadske  gimnazije  imao  je  niz  posebnih  obeležja,  koja  su  se odrazila i na karakter nastave istorije. Ona je ceo jedan vek živela i radila u tuđoj državi, koja se nije mnogo trudila da unapredi njen razvoj , a nastavu istorije je nastojala da uskladi sa interesima koji su bili suprotni ne samo političkom, kulturnom i ekonomskom razvoju srpskog naroda, nego i samoj njegovoj egzistenciji. U okviru posebnih društveno-istorijskih  okolnosti u kojima su živeli Srbi sve do kraja Prvog  svetskog rata, gimnazijom je  rukovodio  Patronat, jedno  pretežno versko  i konzervativno  telo,  koje je u  nastavne  planove  i programe  iz istorije unosilo svoje konzervativne, a vrlo često i nenaučne koncepcije o prošlosti i razvoju srpskog naroda. To je bilo uslovljeno i sporim razvojem istorijske nauke i relativno kasnom pobedom kritičke škole u srpskoj. istoriografiji. U nastavi prirodnih nauka profesori, takođe, nisu mogli raditi slobodno po svojoj savesti i velika revolucionarna otkrića tog doba nisu se mogla slobodno obrađivati.

Do 1865. godine profesori Novosadske gimnazije nisu morali  imati određene kvalifikacije . Uprava škole je apelovala da školovani ljudi postanu profesori , iako su se spremali za druge pozive. Rodoljubi su se ovome odazivali, iz osećanje ljubavi za ovu instituciju. Postavljeni su doživotno i nisu imali penzije sve do 1896. godine. Tek 1888/89. školske godine izjednačeni su u prinadležnostima sa profesorima državnih gimnazija. Bili su veoma opterećeni poslom, tako da je 1884/84. školske godine Ministarstvo tražilo da se reducira broj časova nastavnika Srpske novosadske gimnazije, što je i učinjeno.

Školska zgrada,  podignuta  1787. godine,  kojoj se Šafarik onoliko divio, jer takvu još  nije video, bila je retko  srećna, jer  tog  12. juna  1849. godine  nije porušena. Ona je bila zauzeta od strane mađarske vojske i služila kao bolnica na početku bune, a kasnije kao kasarna. Krajem XIX veka stara gimnazijska zgrada postala je nedovoljna, zbog sve većeg priliva učenika. Ugarsko ministarstvo prosvete je sve učestalije pretilo da će zatvoriti gimnaziju, zbog trošnosti zgrade, njene teskobnosti i ne odgovarajućih higijenskih uslova. Zgradu je trebalo proširiti i dopuniti za sve veće potrebe. Vasa Pušibrk u svom izveštaju od 16. jula 1893. godine referiše Patronatu:

„Od više godina ovamo opazilo se da je ova gimnazijska zgrada malena, da ne odgovara ni broju učenika, koji ovamo dolaze, a ni ostalim potrebama nastavnim i zdravstvenim. Ta okolnost pala je u oči svima faktorima , koji sa gimnazijom ovom imaju posla, te se od više godina ovamo pretresa pitanje proširenja gimnazijske zgrade, pa se čak već i kr. ug. Ministarstvo bogočasti i javne nastave našlo se pobuđenim još godine 1887-8. da upozori Patronat na taj nedostatak i da ga pozove neka gleda puta i načina da gimnazijsku zgradu prširi, naime da se postara za prostoriju za gimnastikovanje, za sobu za geometrijsko crtanje, za lokal za gimnazijsku biblioteku, za sobe za prirodopisnu, za prirodoslovnu, i za kemisku zbirku, i za druge potrebne lokalitete.

Patronat nije činio korake u pogledu proširenja zgrade gimnazijske, no pokraj svega tog izgleda da se prestalo o tom i govoriti , a potreba proširenja postaje postaje sve veća, jer su i postojeće sobe za nastavu malene, te bi ih trebalo ne samo proširiti, već i umnožiti, i paralelne razrede otvarati . U poslednje 2 godine su se mnogi učenici pri upisivanju morali odbiti samo zbog oskudice u prostoru. Inače su se profesori uverili da je ovako teže i discipline držati: učenici lakše došaptavaju jedan drugom, i dodaju pismene radnje, a profesor ne može u teskobnoj sobi da dođe do svakog učenika i da se uveri o samostalnost u radu. 300 učenika je za ove zgradu suviše veliki broj..“ O istoj teškoći Pušibrk referiše Patronatu i 6. novembra 1893. i 21. oktobra 1897. godine.

Pitanje zgrade je konačno rešeno 1897. godine na ovaj način. U proleće,  5. aprila 1897. godine konstituisao se u  Novom Sadu odbor nekadašnjih učenika ove gimnazije . Za predsednika je izabran Stevan Popović Peci, za  potpredsednika  dr Ilija Ognjanović , a za blagajnika dr Sima Ćirić. Taj odbor je otpočeo skupljanje priloga za zidanje nove gimnazijske zgrade. Novac je sporo priticao. Sve dileme i neizvesnosti prekratio je baron Miloš Bajić (unuk kneza Miloša Obrenovića), prilogom od 1OO.OOO forinti, nekoliko meseci pre svoje smrti. Zadužio je dr Đuru Pejičića, advokata iz Budimpešte i Lazu  Maleševa,  upravitelja  Centralnog kreditnog zavoda u Novom  Sadu (CKZ), da  gradnju  izvedu.  Odustajanjem  dr Pejičića sve obaveze preuzeo je na sebe CKZ i njegov upravnik L. Malešev. Posebnu brigu o Gimnaziji i o izgradnji nove zgrade vodio je Patronat na čijim sednicama je predsedavao patrijarh Georgije Branković. Prvi  posao  u  realizaciji  postavljenog cilja bio je izbor placa za gradnju. Predstavništvu grada Novog  Sada je  upućena molba da se za tu svrhu ustupi Hanski plac (parcela na kojoj se danas nalazi zgrada Matice srpske). Na skupštini Magistrata 10. novembra 1897. godine  predlog  nije dobio dovoljan broj glasova, te je odbijen. Konačnu odluku da  se nova  gimnazijska zgrada podigne na mestu stare, samo da se gradilište proširi, doneo je Patronat na sednici 27. aprila  1898. godine.

Proširenje se izvršilo tako što se starom gradilištu dodao: deo dvorišta gimnazijske kuće u kojoj  je stanovao episkop; kućišta Bogoljuba Stamatovića i Ćure Vukičevića  koja  su  otkupljena  za  11.000  i  za  4.000  forinti,  kućište  koje je pravoslavna opština nasledila od Atanasija Gereskog.  Autor projekta po kojem je nova zgrada sazidana bio je Vladimir Nikolić. Do nesporazuma je doslo na liniji CKZ -Patronat. Postavljalo se pitanje ko treba da vodi ceo posao oko izgradnje: da li onaj ko upravlja Gimnazijom  ili onaj ko ima više novca uloženog u posao, a svako ponaosob je  gledao sopstvene interese. Patronat je  želeo da posao izda na licitaciji najjeftinijem  ponuđaču, dok je CKZ tražio slobodnu pogodbu koju bi sam organizovao. Kamen temeljac svecano je položen 4. oktobra 1899. godine i u njega j e uzidana „hermetično u staklo zatvorena“ spomenica, čiji je tekst napisao Vasa Pušibrk. Normalan  tok izgradnje  prekidale su u dva maha nezgode u razmaku  od mesec dana.  Prva  nezgoda  dogodila  se  19. oktobra  1899. godine,  kada  se srušio krovni venac na skelu sa radnicima . Dva radnika su umrla. Događaj je izazvao burne reakcije javnog mnenja. Druga nezgoda dogodila se u subotu 2. decembra 1899. godine, kada je jedan radnik propao kroz svod iznad hodnika . Žrtava nije bilo.Uzroci  ovih  nezgoda  bili  su  propusti  u  gradnji.  Zgrada je dovršena  početkom avgusta, a nastava u njoj je otpočela 1. septembra 1900. godine. Međusobne optužbe učesnika u izgradnji ove gimnazijske zgrade dostigle su vrhunac, tako da na opake i zlonamerne kritike plana i prebacivanje krivice za lošu gradnju , na projektanta iznete od strane CKZ u listu Branik, V. Nikolic žestoko reagovao , odbijajući u svojim knjižicama „odbranama“ tačku po tačku nepravde. Ozbiljne zamerke stavljene su projektantu i na stil u kome je gimnazija sagrađena, jer se nije potrudio da u dekoraciju unese nacionalne motive, poput autora gimnazije u Sremskim Karlovcima (J. Partos). Propust je u stvari načinio Patronat, prepuštajući ceo posao CK Zavodu, ne mešajući se u njegov rad.

Za vreme rušenja stare i zidanja nove  zgrade gimnazija je radila u kući Lazara Dunđerskog, u Kazandžijskoj ulici br. 11, i to u periodu od 1. februara 1899. do 1. jula 1900. godine. Nova gimnazijska zgrada je bila upravo dva puta tolika kolika je bila nekadašnja stara gimnazijska zgrada. Bez obzira na kritike i polemike u javnosti , zgrada Srpske gimnazije je u ono vreme bila najlepša palata u Novom Sadu i jedna od najmodernijih školskih zgrada u celoj Ugarskoj. Nije samo spoljni izgled imponovao, već je i unutrašnje novo i moderno uređenje činilo da još dugo vremena đaci ulaze u nju s mnogo pijeteta. Srpski narod u ovim krajevima bio  je   ponosan  i  gord  što  može  da  se  podiči  takvom   kulturnom  ustanovom. Zaveštanjem barona Bajića, ali i ostalih srpskih dobrotvora čije donacije su bile daleko manje, dobila se nova gimnazijska zgrada, koja je  poslužila mnogobrojnim potrebama srpskog društva. Gimnazijsku dvoranu je koristilo gimnastičko društvo Srpski novosadski Soko, kao i učenice Više devojačke škole. Gimnazijski prostor koristilo je zanatlijsko  pevačko društvo Neven, Muzička škola Isidora Bajića i večernja škola Novosadske trgovačke omladine.

Biblioteku Novosadske gimnazije stvorio je Šafarik i ona je otvorena 1822. godine. NJen fond se neprekidno uvećavao. Dečekala je 1849. godinu sa oko 1.600 knjiga.  Ostaci biblioteke našli su se u zbegu u Almaškoj crkvi. Ostaci ostataka, ono što u metežu posle požara nije razvučeno , vraćeni su u gimnazijsku zgradu . Biblioteka postepeno dobija sve značajnije razmere, tako da njena imovina 1910.  godine  broji   10.687  knjiga  u  22.831  svesci. Posle  samo  četiri  godine izveštaji  ističu zbir od 12.630 inventarisanih  dela.   Bilo je  to čitavo  malo bogatstvo nacionalne kulture.

Nije moguće sasvim tačno utvrditi broj učenika ove gimnazije. Profesor Milovanov je u svojoj Spomenici izradio spisak svih učenika koji su od 1868 do 1909. godine maturirali u ovoj školi . On kaže da je takvih bilo 920. Među tim maturantima bilo je 11 ženskih (1,8%).

Po rođenju bilo je:

iz Ugarske                                     597  (64,88 %)

iz Hrvatske i Slavonije (Srem) 281  (30,55 %)

iz Bosne i Hercegovine                  18   (1,96 %)

iz Srbije                                           11   (1,20 %)

iz Crne Gore                                      6    (0,65 %)

Još je interesantnije šta je tih 920 maturanata učilo posle mature. Najviše njih, 317 (34,45 %) učilo je pravne nauke. Zatim dolaze slušoci bogoslovskih nauka: 223 ( 24,24 %), medicine i farmacije:  175 (19,02 %), tehničkih nauka 42 (4,56 %), ekonomskih  nauka:  21  (2,28  %),  trgovačkih  nauka:  15 (1,63  %).  Ostali  su  bili arbiturienti,  razni  činovnici,   muzičari,   slikari…    Karakteristično  je  za nekadašnju Ugarsku kako su teško ženama otvarana vrata srednjeg i višeg školovanja. Školske godine 1896-97. polagale su privatne ispite na Novosadskoj gimnaziji: Ana Mihaldžić prvi, Vidosava Jovanović peti i Kornelija Rakić šesti razred. Na kraju naredne školske godine 1897-98, iste učenice polagale su privatne ispite, ali svaka za stariji razred. Školske godine 1911-12. polagalo je u ovoj  školi  privatni  ispit  pet  učenica:  Vladimira  Jovanović  prvi,  Kristina Velićeva peti, Stojana Mihaldžićeva šesti, Ružica Ćirkovićeva sedmi rezred, dok je Bojana MihaLdžićeva upućena da ispit ponovi.  Biti novosadski gimnazista imalo je nekada svoga značenja, jer se znalo da đaci Novosadske gimnazije predstavljaju odabrane i prave gimnaziste, da pored solidnog znanja imaju i držanje kojim odskaču od đaka drugih gimnazija.

Zadužbinarstvo je odigralo presudnu ulogu u životu ove ustanove. Pored već pomenutih zadužbina Save Vukovića i barona Miloša Bajića, tu su Teodor i Persida Mandić (koji su darovali kuću u današnjoj Grčkoškolskoj ulici br. 6) i jedan od najznačajnijih srpskih izdavača i ktitor svih pravoslavnih hramova u gradu, Arsa Pajević i njegova žena Anka (koji su darovali dve kuće: u današnjoj Dunavskoj br.1 i u Đure Jakšića br. 7). Jedna od najspecifičnijih zadužbina je Grčka škola (objekat i danas postoji u Grčkoškolskoj ulici br. 3), zdanje koje je jedna narodnosna grupa – Grci – darovala fondu Srpske gimnazije 1873. godine u znak zahvalnosti što se i grčka deca školuju u Srpskoj gimnaziji. Vredna pomena je i zadužbina  Atanaseum,  koja je  omogućila  ili  olakšala  školovanje  mnogih siromašnih, vrednih učenika u ovoj gimnaziji . Rodom iz Čerevića, Atanas Grčki je izučio trgovinu i trgovao u Beču, Trstu i najzad u Odesi, gde mu je prezime Gerčki rusifikovano u Gereski. Pred smrt, vratio se u Čerević gde je 1878. godine i umro. Testamentom je zaveštao 20.000 ruskih rubalja na osnivanje konvikta koji će se po njegovom imenu zvati „Atanaseum „.Brigu o izvršenju poslednje mu volje, poverio je Patronatu Novosadske gimnazije. Međutim , nije osnovan nikakav konvikt, nego su, uz  pristanak  zaveštača, uvedene  ručne  stipendije  za  učenike  ove  gimnazije. Stipendija je iznosila 150 forinti godišnje. Tako je od početka školske godine 1885-86. bilo po osam stipendista godišnje. Početkom školske godine 1894-95. profesorska kolegija je morala smanjiti broj stipendista na šest. Ipak je do kraja školske godine 1909-10. iz ove zadužbine školovano 58 učenika. Među njima je bio i Tihomir Ostojić.

Gimnazija je  učestvovala  na  mnogobrojnim  pogrebima  i  parastosima, sve dok 1908. godine  nisu  doneta pravila  koja  su  to  bliže regulisala.  Prema  donetim pravilima Novosadska gimnazija je mogla učestvovati na pomenutim događajima iz dužnosti, iz po. časti i uz naplatu određene takse. 1 Iz dužnosti su se pratili: patroni, kuratori, aktivni i umirovljeni profesori i učenici, sve  dok su u gimnaziji. Iz počasti : veliki dobrotvori, srpski pravoslavni sveštenici koji sačinjavaju ondašnje parohijalno sveštenstvo, predsednik srpske pravoslavne crkvene opštine , supruge aktivnih profesora i druge zaslužne osobe za gimnaziju i srpski narod. Inače, dobrotvorima se smatrao onaj ko ostavi gimnaziji bar 5.000 kruna. Uz taksu: ljude uzornog života, ako su priložili najmanje 400 kruna.

Posle tri dana određena za upis, nabavku knjiga, međusobno upoznavanje, smeštaj stranih đaka po stanovima, 4. septembra su svi đaci morali biti u svojim razredima da  dobiju  raspored  školskih  časova,  zatim  da  im  direktor  u  svečanoj  dvorani pročita  školska  pravila  i  da  u  Sabornoj  crkvi  prisustvuju  crkvenom  obredu prizivanja Svetog duha. Rad u školi je počinjao 5. septembra i trajao sve do početka juna,  nakon čega su dve nedelje dana održavani završni godišnji ispiti iz svih nastavnih  predmeta,  po  dva  časa.  Na  Vidovdan  28. juna,  đacima  su  razdeljena svedočanstva i štampan godišnji izveštaj gimnazije.  Školska godina je trajala deset  meseci,  ali je  bilo  mnogo  slobodnih  dana.  Obzirom  da je  gimnazija  bila veroispovedna,  slavio  se svaki  praznik  i  svaki  svetac  koji je  u  pravoslavnom kalendaru  štampan  crvenim  slovom,  a za  božićne  i uskršnje  praznike  bilo je nedelju dana raspusta. Nastava je prepodne trajala od 8 do 12, a poslepodne od 2 do 4 časa, sem subote poslepodne . U Novosadskoj  gimnaziji  ocenjivanje  i selektiranje đaka se strogo  i rigorozno  vršilo . Odabiranje se uglavnom  vršilo  do četvrtog razreda. Ko nije bio za učenje ili nije hteo da uči, taj nije mogao ostati u gimnaziji. Razred se mogao samo jedan put ponavljati. Nastavno gradivo u svim razredima bilo je obimno. Sami profesori morali su biti revnosni u vršenju svojih dužnosti i bili su pod stalnim nadzorom direktora i inspektora mađarske vlade. Direktor ove gimnazije od 1871. do kraja školske godine 1910. bio je Vasa Pušibrk. Svaki đak i svaki đački roditelj morao ga je poznavati i upoznati. Već pri upisu đaka u prvi razred  bilo  je  obavezno  da  roditelj  ili  staratelj  lično  upiše  svoje  dete  u gimnaziju . Procedura je bila takva da se prvo išlo direktoru Pušibrku, da bi ovaj upoznao roditelja , pregledao svedočanstva osnovne škole i druga obavezna dokumenta, zatim se u profesorskoj zbornici vršio upis i uplata upisnine, doprinosa za lečenje i školarine . Pušibrk je sa svakim roditeljem progovorio i koju prijateljsku reč, a njegova originalana figura (krupniji i puniji stas, ćelava glava, dugačka seda brada), odmereno držanje i strog ton govora činili su na svakoga dubok utisak.  U vršenju svoje dužnosti  bio je tačan, ispravan  i neumoran ….U vreme kada su mađarski i vladini krugovi budno pratili i čekali da dovedu u pitanje egzistenciju  Srpske  gimnazije,  ona nije smela da  pod reakcionarnim  državnim režimom bude javni rasadnik socijalne ideologije, a ni ultranacionalizma, pa je Pušibrk  morao  biti  zvanični  tumač   i  čuvar  državne  politike  i  vladinih, intencija.   Pored  tog   njegovog   „žandarisanja“   (kao  što   su   govorili   njegovi protivnici) , srpska omladina je vaspitavana u nacionalnom i demokratskom duhu. To je zasluga i onih profesora koji su decenije proveli u Novosadskoj gimnaziji. Samo neki od njih su: Svetozar Savković, Svetozar Sandić, Filip Oberknežević , Stevan Lekić, Đorđe Dera, Milan A. Jovanović, Stevan Milovanov, Andrija M. Matić, Jovan Grčić, Tihomir Ostojić , Mihailo Milovanović , Jovan Živojinović , Đorđe Vujaklija …

Sa živim interesovanje gimnazisti su pratili tadašnji javni društveni i politički život. Bilo im je strogo zabranjeno uzimati učešća u političkom životu, pa su samo iz prikrajka mogli posmatrati i pratiti zbivanja u političkom životu, u različitim njegovim manifestacijama kao što su javni zborovi, izbori članova Opštinske skupštine, poslanika za Državni sabor ili izbor poslanika za Mesnu crkvenu opštinu, za Eparhijsku skupštinu ili izbor poslanika za Narodno­ crkveni sabor. Interesovanje za politički život se stoga više ispoljavalo u čitanju političkih novina i političke literature. Interesovanje za kulturni život bilo je već drugačije. Godišnje skupštine Matice srpske smatrale su se u ono vreme za nacionalnu svečanost, na kojoj su se okupljali predstavnici srpske inteligencije , a đaci viših razreda gimnazije su sa galerije pratili rad tih skupština. Rado su posećivali i predstave Srpskog narodnog pozorišta i glumci su bili predmet simpatije i poštovanja u đačkim  krugovima. Gimnazisti  viših razreda imali su pristup priredbama Srpske čitaonice. Đaci Srpske gimnazije okupljali se se u Dunavskom parku (koji je u ono vreme bio daleko veći), ali omiljeno izletište bio im je Vrbak. Vrbak je bilo veliko prostranstvo između Dunava, nekadašnjeg kanala i Temerinskog druma, obraslo vrbama, topolama i drugim drvećem . Kroz to šipražje se jedva moglo prolaziti . Vrbakje bio zapušten. Smatran je za džunglu, prepunu insekata, komaraca, žaba i zmija. Tu je bila i gradska klanica, strvoder, čistac klozeta, šinternica, tu se iznosilo gradsko đubre . To nimalo nije smetalo rimnazistima koji su ovamo dolazili na slobodno kupanje, pecanje, vožnju čamcem po Dunavu i  pušenje , što je đacima bilo strogo zabranjeno.  Uzalud Je strogi profesor Stevan Milovanov durbinom sa gimnazijske zgrade posmatrao i beležio one koji odlaze u Vrbak, da ih zatim direktor Pušibrk opomenom  i ukorom odvrati od Vrbaka. Za gimnaziste je  to ostao pravi podvig ići u Vrbak! Bili su oni poznati pevači i tamburaši , a kako je onda bio običaj da se noću devojkama pod prozorom pevaju serenade, to su stariji đaci i činili , uprkos zabrani da se posle devet sati nalaze na ulicama. Sam Pušibrk, a po njegovom zahtevu i profesori, šetali su se ulicama Novog Sada, da bi tako uplašili đake. No serenade se nisu mogle sprečiti i osujetiti!

Prvi pisani pomen o formiranju đačke družine na Novosadskoj gimnaziji javlja se 1871. godine. Prema podacima u zapisniku Patronata iz te godine, na preporuku profesorske  kolegije,  data je  patronatska dozvola  i  osnovano je  đačko  duštvo „Vila „. Ovo društvo nije bilo dugog veka. NJeni   najaktivniji članovi nadahnjivali  su se socijalističkim  idejama  Svetozara  Markovića. Situaciju je pogoršala odluka  mađarske  vlade  da preduzme  najoštrije  mere, ne samo  protiv Miletićevih narodnjaka, već i protiv sledbenika socijalizma, koji su smatrani za antidržavni element. U takvim okolnostima gimnazijska uprava je našla za shodno da 1872. godine rasturi đačku družinu „Vila“. Dugo posle toga nije moglo ni biti pomisli da se osnuje drugo kakvo đačko društvo u Novosadskoj gimnaziji . Bilo je ilegalnih, tajnih đačkih  društava, čiji su članovi  uglavnom  bili levičari. O njima  nema  zvaničnih  podataka. Gimnazijska  uprava  je  izbegavala  da  zvanično preduzima  mere  protiv  njih, nego je  obično  „najopasnije“ od  njih  uklanjala  iz gimnazije , navodno  zbog  neposlušnosti,  nepoštovanja  školskih  disciplinskih pravila  ili  zbog  „noćnih  tumaranja,  pijančenja  i  kojekakvih  lumperaja“.  Na taj  način se sprečavala opasnost od uplitanja mađarskih državnih vlast, koje su jedva čekale da dovedu u pitanje opstanak same gimnazije. Ostalo je zapamćeno da su nekoliko novosadskih učenika, zadojenih nacionalnim idejama, pobegli su od kuće i priključili se hercegovačkim ustanicima , ali su se skoro svi vratili kući kada su ih vlasti pronašle.

Osnivanje ilegalnih đačkih družina  bilo je  vezano za pokretanje i izdavanje ilegalnih đačkih listova. Nekoliko takvih listova sačuvano je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske (ROMS). Najstariji takav rukom pisan đački list na Novosadskoj  gimnaziji je  Đački venac. Pisao  ga je    Ilija  Ognjanović  Abukazem, školske godine  1861–62. Isti  autor uređivao je  i list Zolja  1861. godine. Iz rukopisnog Dnevnika (1881-1883) Tihomira Ostojića  saznajemo da su novosadski gimnazisti 1882. godine formirali ilegalnu literarnu družinu pod nazivom Sloga. Zajedno sa đacima Karlovačke gimnazije izdavali su istoimeni list, koji je izlazio 1883-1884. godine.  Mnogo godina kasnije pojavio se članak u Zastavi, pod naslovom  „Iz družine Sloga“, u kojem stoji:“Navršilo se 40 ljeta, kako su đaci petog razreda  gimnazije u Karlovcima  1880. godine osnovali književno društvo Slogu, koje je potonjih godina izdavalo svoj list Slogu. Urednik lista bio je onda đak, a sadag. upravitelj drž. Učiteljske škole u Gospiću Nikola Šumonja … Kada su neki slogaši prešli u novosadsku gimnaziju osnovaše i tamo odelenje družine Sloga, koje je s karlovačkim održavalo intimne veze i izdavalo zajednički list, koga je uređivao u Zagrebu, gde je učio pedagoške nauke, Nikola Šumonja … Ovo je bio prvi omladinski pokret, koji je iza sebe ostavio vidna traga. Mnogi Slogaši zauzeli su u našem društvu ugledne položaje i istakli se u javnom radu. Prof. dr Jovan Maksimović, prof. dRi Milan Šević, prof. Milutin Jakšić, ministar  dr Slavko Miletić …“ Još jednu  ilegalnu đačku  literarnu  družinu Omladinsko kolo, novosadski i karlovački gimnazisti  su osnovali  1892. godine Udruženje Đačka Matica , osnovano 1898. godine, izdavalo je litografisani list pod istim nazivom . Sačuvan je svega jedan broj iz te godine pa je sva verovatnoća da list nije duže ni izlazio. Sačuvana su dva broja litografisanog đačkog lista „Sova“ iz 1903. godine, čiji urednik je bio Dimitrije Stojšić. 1Petoškolci 1906. izdaju „Gusle5, šestoškolci 1905-1906. svoj list „Šestoškolac“ , dok sedmoškolac Dragi Todosić izdaje na šatirografu satirični list „Buč“ . List „Osvitak“ izlazio je  1910. godine,  sa čak oko pedeset i nešto stranica u jednom broju ovi listovi  se nisu mogli duže održati, nego su i bez direktorske  profesorske zabrane, sami prestajali da izlaze . Prvo zvanično priznato đačko literarno društvo ,Preporod “ osnovano je početkom školske godine 1912-13. Novosadski gimnazisti ovog perioda uglavnom su bili nacionalistički nastrojeni , a manji je deo bio zadojen naprednim idejama tog vremena. Metodi i principi uređivanja đačkih listova bili su isti kao i kod tadašnjih beletrističkih listova: u svakom broju se obično na prvom mestu objavljuje neka  pesma  (najčešće patriotska), zatim se ređaju priča, putopis i referat.

Veliki uspeh u radu ove gimnazije posledica je širine idejnih koncepcija svojstvenih ovoj školi, koje je postavio još u prvim godinama rada jedan od njenih najpoznatijih direktora Pavle Josif  Šafarik. Time je učinio uglednom i poznatom. Treba napomenuti da su izuzev Srpske gimnazije, u Novom Sadu bile otvorene Gradska niža realka 1864. godine, a potom zamenjena Mađarskom katoličkom državnom gimnazijom 1874. godine, Viša devojačka škola (za srpkinje) 1874. godine, Mađarske ženska građanska škola 1884. godine, kao i Mađarska muška građanska škola i Srednje-trgovačka škola . Krajem XIX veka u Novom Sadu je bilo oko 1.000 đaka, pa je sasvim razumljivo da su đaci unosili, u izvesnoj meri, i nešto tona u  tadašnji život Novog Sada. Pri unošenju tog tona isticali su se đaci Srpske gimnazije. Bio je to „mali svet“ za sebe. Mađarskih gimnazista je bilo nešto manje, ali kako su to uglavnom bila deca nemađarskog porekla i u njihovoj gimnaziji je glavna težnja bila da se gvozdenom disciplinom i stegom ostvari pomađarivanje .

Primetna je bila razlika između novosadskih i karlovačkih gimnazista. U Karlovačkoj gimnaziji, pored nešto malo karlovačke dece i nešto Sremaca, pretežna većina đaka bila je iz Like. Ličane je u Sremske Karlovce privlačila mogućnost izdržavanja i školovanja sa malo materijalnih troškova. Novosadski gimnazisti, i u školi i van škole, vaspitavani su u nacionalnom i demokratskom duhu, koliko su to okolnosti dozvoljavale, i pored toga što je Srpska gimnazije bila veroispovedna. Sa svedočanstvom o završnom ispitu zrelosti u Srpskoj novosadskoj gimnaziji mogao je učenik ići na svaki univerzitet. Oni su igrali najaktivniju i najvidniju ulogu u studentskim društvima po raznim mestima . U Peštanskom   studentskom  domu  Tekelijanumu  i  u  omladinskom  drustvu  „Kolo mladih Srba“, novosadski đaci su formalno uneli duh i „štimung“ iz Novosadske gimnazije. Znatan deo srpske inteligencije IH i početka HH veka potekao je iz Novosadske srpske gimnazije. Mnogi naučnici, umetnici, istaknuti javni i kulturni radnici bili su njeni učenici ili profesori: Pavle Josif Šafarik, Georgije Magarašević, Milovan Vidaković, Jovan Đorđević, Lazar Kostić, Jovan Turoman, Đura Daničić, Kosta Trifković , Jovan Jovanović Zmaj, Ilija Ognjanović Abukazem, Jovan Grčić Milenko, Paja Marković Adamov, Milan Savić, Svetozar Miletić, Mihailo Polit Desančić, Tihomir Ostojić, Isidor Bajić, Stanoje Stanojević , Jovan Radonić, Radovan Košutić, Milan Šević, Pavle Vujević , Aleksa Ivić, Radivoj Kašanin , Radivoj Pavlović, Jovan Maksimović, Mileta Jakšić, Miloje Milojević, Petar Konjović i mnogi drugi. To nije odgovaralo interesima prosvetne i državne politike ugarske vlade i stoga se moralo sa mnogo opreznosti, mudrosti i dovitljivosti čuvati i održati autonomni i nacionalni karakter ove gimnazije. Nastavom i kroz redove učenika i profesora ova gimnazija se borila protiv germanizacije, mađarizacije i klerikalizma, a za nacionalnu slobodu. Obrazovala je i vaspitavala generacije koje su savesno i časno vršile svoju prosvetnu i kulturno-političku misiju među srpskim narodom.

Što se Novi Sad uzdigao i mogao uzdignuti do kulturnog i književnog središta Srpstva  (1820- 1870), treba da zahvali svojoj gimnaziji koja je proizvodila široku masu inteligencije, izbacivala na površinu vođe društva i davala na svojim katedrama dugo vremena jedino utočište ljudima od knjige i nauke.

JOGUNSTVO KAO SRPSKA OSOBINA

Od učenika ove gimnazije najstrožije se zahtevalo da se prodržavaju školskih zakona … Najobičnija pogreška kod mlađih učenika bila je nestašluk, a kod starijih raskalašnost i prostakluk. Veća i ozbiljnija pogreška je podvodljivost za drugim . Taj nedostatak samostalnog razmišljanja i uverenja leži tako reći u krvi srpskoj i kadra je mlade ljude navesti na jogunstvo, na neposlušnost, na razvratan život i.t.d.

Za ispravljanje raznih pogrešaka na učenicima postojale su ove kazne u Novosadskoj gimnaziji: opomene i ukori , zatvor od 1 do 8 sati na dan, telesna kazna- batine i otpust sa ove gimnazije … Kad koji učenik nije hteo primiti određene mu batine, morao je odmah iz gimnazije istupiti. Vasa Pušibrk, Postanak irazvitak Srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, Novi Sad 1896, 73.

LITERATURA:

Enciklopedija Novog Sada (u redakciji Dušana Popova), Novi Sad, knj.1-27.

Triva Militar, Novi Sad na raskrsnici minulog i sadanjeg veka, Novi Sad 2000.

Novosadska gimnazija 1810-1960, Novi Sad 1960.

Tihomir Ostojić, Osnivanje Novosadske gimnazije 1810-1910, Novi Sad 1910.

Vasa Stajić, Srpska pravoslavna velika gimnazija u Novom Sadu, Novi Sad 1949.

Vasa Stajić, Građa za kulturnu istoriju Novog Sada, Novi Sad 1951.

Vasa Pušibrk, Postanak i razvitak Srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, Novi Sad 1896.

Spomenica o stogodišnjici Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu (1810-1910), Novi Sad 1910.

Gobec Milan, Izgradnja Velike srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, DaNS-List društva arhitekata Novog Sada, br. 7, 22-23.

Đački list Zolja, Rukopisno odeljenje Matice srpske, M.3.948.

Đački list Sloga, ROMS, M. 3.942.

Đački list Omladinsko kolo, ROMS, M. 10.741.

Đački list Đačka Matica, ROMS, M. 3.929.

Đački list Sova, ROMS, M. 3.948.

Đački list Gusle, ROMS,  M. 3.927.

Đački list Šestoškolac, ROMS, M. 11.297.

Đački list Osvitak, ROMS, M. 3.930