СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ВЕЛИКА ГИМНАЗИЈА

query_builder

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ВЕЛИКА ГИМНАЗИЈА

Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин

Ту су Срби почели живети новим културним животом и неких сто и педесет година ту се мислило и писало за цео српски народ. “ Јован Скерлић.

Српски елеменат у Угарској, бесправан, са свих страна угрожен и искориштаван, раштркан  на најистуренијим  положајима, борио  се  за  голи  живот, тражио и налазио боље и сигурније облике борбе који ћe му обезбедити национални опстанак. Борба за црквену аутономију и привилегије испунила је странице српске историје, али ништа лакши није био ни културни успон овог народа. Економски оснажено српско грађанство, у тежњи за просперитетом и стицањем материјалних добара, осетило је да се без солидног световног образовања и знања неће моћи одржати, а  још мање напредовати. Српско грађанство тог времена морало је водити борбу са непријатељски расположеним државним апаратом и католичким клером Аустрије. Отварање школа био је најбољи пут да Срби узму учешћа у привредном и културном развоју народа Угарске и почну учествовати у политичким збивањима у интересу своје етничке заједнице. Тешки су били ти први кораци српског народа у јужној Угарској да изађе из културне заосталости. То потврђује и дугогодишња борба за Српску  православну  гимназију  у  Новом  Саду,  обезбеђивање  материјалних средстава за њен рад и услови под којима је радила и развијала се. Пуних петнаест година је протекло у остваривању замисли о њеном оснивању (1795-1810) .  Пре ње су у целом Српству постојале само две школе: Учитељска школа у Сомбору (1778) и гимназија у Сремским Карловцима (1791). Србија у то време није имала ни једну гимназију. Зато је рад ове гимназије попримио одмах шире општесрпско значење.

Она је била нова, виша степеница у културној еволуцији српског друштва тог доба . Ова еволуција почела је још са Висарионовом латинском школом (1731-1789). На дан св.  Саве,  27. јануара  1810. године, родила  се Српска  православна велика гимназија у Новом Саду, друга по реду у читавом Српству. Сава Вуковић спахија од Беркасова, у свом основном писму изјавио је да поклања 20.000 форинти за оснивање гимназије. То своје писмо је , иако слеп, својеручно потписао пред пет сведока. Кад се у Новом Саду и околини чуло за овај његов гест, многи родољуби почели су да дају своје прилоге у исту сврху. Тако је првобитна свота убрзо порасла на 108.750 форинти. Они који су основали првобитни капитал гимназије и који су потписали молбу за краља ради потврде основног писма, названи су основатељи или фундатори гимназије. Каснији дародавци названи су приложници. Лукијан Мушицки, тада славни песник, изразио је општенародну радост одом „На заведеније гимназије новосадске . Због крупне промене у финансијском систему земље, односно девалвацији валуте, Вуковићев прилог сведен је на свега 5.000 форинти. Бачки владика Гедеон Петровић успео је да окупи приложнике из редова новосадског грађанства, тако да је сакупљена сума од 41.900 форинти. Бечка влада и Угарска дворска канцеларија сматрале су да не треба отварати српску гимназију у Новом Саду. Сам Метернихов апсолутизам зазирао је од ширења просвете. Цар је, најзад, 11. децембра 1811. године дао  одобрење, али је  основно  писмо потврдио  тек  31. јануара  1816. године. Тада је  отворен  први  и други,  а у  новембру  месецу  исте године  и  трећи  разред  гимназије . Мушицки  је  могао  10. новембра 1816.  године писати Вуку:  „У Новом  Саду  се подигао  већ  и почео  нови Гимназиум“.  Из тог писма сазнајемо и то, да је још те јесени силом прилика створен и трећи разред. Због неке љубавне афере морао је Ђорђе Магарашевић својевољно оставити професорску службу у Карловачкој гимназији. Дошавши у Нови Сад, епископ Гедеон се договорио с Патронатом, окупио седамнаесторо деце за трећи разред и увео Магарашевића  „с радостију торжествено“ у школу . Тако је отворен трећи разред у овој гимназији. Коначна сагласност за егзистенцију Гимназије добијена је тек 1818. године. Четврти разред отворен је 1817, пети 1818, а шести 1819. године. На чело шесторазредне гимназије 1819. године дошао је познати историчар и научник Павле Јосиф Шафарик ( 1791-1861). Гимназија је остала шесторазредна све до 1848. године . Велика српска гимназија отпочела је  са радом у згради „православног училишта“, које је сазидано 1781. године, а налазило се у порти Саборне цркве. Шафарик је за ову зграду одушевљено изјавио: „Гимназијско је здање нешто особито, такога још нисам видео“.

Својим завештањем, израженим у документу од седам тачака, Сава Вуковић је углавном одредио циљ, задатак, структуру и смер развоја Новосадске гимназије. Он је јасно поставио захтев да се она уреди  по угледу на Карловачку гимназију („по началам карловачкога гимназиума“). По основном писму Саве Вуковића од 14. јануара 1810 године, тачка 3. и затим по основном писму општине новосадске од 4. јула 1815. године, тачка 4. и 5, постоји врховни Патронат као врховна управа над овом  гимназијом. По основном  писму  гимназија  је  својина  српске  православне општине  новосадске,   а  уместо  ње  управља  гимназијом   врховни  Патронат.  У врховном Патронату је први врховни патрон архиепископ карловачки и митрополит- патријарх српски. Касније се усталило да администратор митрополије-патријаршије заузима и место врховног патрона. Други врховни патрон је епископ бачки, а и овде је  праксом  постало  да  су  администратори  епархије  замењивали  другог  врховног патрона . Они су врховни  патрони  по свом достојанству . Осталих  шест чланова  у врховном   Патронату   гимназијском  јесу    два  свештеника   из  средине   пречасне конзисторије бачке, а четири из световног реда и то из средине православне општине новосадске. Права и дужности врховног Патроната прописана су у основном писму:одређивати учевни план, прописивати школске књиге, постављати управитеље и професоре, одређивати им плате и награде … и да је врховни Патронат једини властан чинити све и сва, што год му се свиди, да је за гимназиј.у добро и корисно . Поред врховног Патроната постоји старатељство „кураторат“ фонда гимназијског . Старатељство се састоји од шест особа „са добрим својствима“. Чланови старатељства постављају се на доживотно и на исти начин као и патрони. За старатеље су постављани угледни трговци, занатлије, адвокати, лекари, обично људи из новосадске вароши који су уживали углед. Дужности старатељства су такође описане у основном писму, али прецизније нису никад дефинисане . Старатељство је у пракси било сасвим потчињено врховном Патронату. Одобрењем основног писма државне власти су омогућиле спровођење Вуковићевих смерница за организацију и рад гимназије.  Приликом  одобрења  поставило  се питање  наставног  плана.  То је, вероватно, било због различитог језика у администрацији (у Мађарској латински, а у Војној граници немачки језик). Због тога је привилегија, потписана 15. октобра 1818. године од владара, имала још једну напомену :“Треба пазити да се ова гимназија, што се тиче наставних предмета, распореда им по разредима и времена наставе, и што се тиче   управе,   врховног   надзора   и   редовног   извештавања    саобрази   систему, прописаном  осталим  гимназијама  у мојим државама“.   Већ раније, 1806. године, објављено је друго издање школске уредбе „Ratio educationis puЫicae totiusque rei literariae per regnum Hungariae et Provincias eidem adnehas“, према којој су реорганизоване гимназије у Мађарској. Новосадска гимназија морала се према њој равнати приликом израде свог наставног плана и програма. Сви предмети су предавани на немачком језику, изузев веронауке, која се предавала на српском, односно црквенословенском језику.

Због немира у земљи 1848. године, предавања су обустављена, да би се наставила тек школске 1852/53. године, када је гимназијска зграда поново оспособљена за употребу. Она је том приликом деградирана на малу четвероразредну гимназију, без права  јавности .За време прекида њеног рада аустријско министарство просвете издало је познати Нацрт за организацију гимназија и реалних школа у Аустрији „Entwurf der Organisation der Gumnasien und Realschulen in Oesterreich“, који је важио за Угарску све до 1868. године. Угарско министарство просвете издало је први свој наставни план и програм за гимназије решењем број 14.468, године 1868. Наставна    основа гимназије измењена је убрзо новом уредбом мађарског Министарства просвете, решењем број 18.930 од 1. августа 1878. године. Овог пута тешко је погођена настава природних наука.  Смањивање броја часова из природних наука требало је да послужи сузбијању револуционарних идеја код омладине, а, с друге стране , стварању погоднијих услова за учење мађарског језика и мађарске националне историје . Ускоро затим, 1883. године, донесен је XXX законски члан о средњим школама у Угарској, по којем су биле организоване и све вероисповедне гимназије.

 Од тог времена, преко својих повереника , Министарство је вршило снажан и перманентан утицај на живот и рад гимназије. Најзад, 1899. године наредбом Министарства просвете донет је нови наставни план и програм, решењем број 32.818, а методска упутства  1903. године, наредбом истог Министарства  број 43.381.Ове наредбе су углавном остале на снази све до Првог светског рата.

Период од 1852. до 1860. године је најжалоснији период у историји новосадске гимназије . Она је тада делила судбину српског народа у овим крајевима. Губици које је гимназијски фонд претрпео у буни нису надокнађени, чак ни у облику државне донације или субвенције. Због тога је Патронат био приморан да 1852. године, када је гимназије поново отпочела с радом, отвори само четири разреда. Тако је ранија потпуна шесторазредна гимназија претворена у нижу четвероразредну. Мајерхоферово Намесништво у Темишвару отишло је још даље и одузело гимназији право јавности. Намеснишштво у Темишвару било је одани извршилац свих полицијских мера Баховог апсолутизма . Тек царском наредбом од 8. јула 1865. године Новосадска нижа гимназије претворена је у вишу, с осам разреда и правом јавности, тако да може издавати пуноважна сведочанства, а задржава свој дотадашњи народни и верски карактер. Тиме је ова школа изједначена са свим осталим државним гимназијама.

Школарина је  1860. износила  8 форинти  сребра,  1872. је  повишена  на  12 форинти (не рачунајући у то уписну таксу од 2 форинта и прилог за библиотеку од 1форинт), а 1888. на 15 форинти (односно с уписном таксом на 18 форинти), а 1897. године на 24 форинти..  Има доказа по којима можемо судити да се школарина није строго наплаћивала. Отпис Патроната од 31. августа 1891. године доказује да је ученику VI разреда Михајлу Вукчевићу опроштена школарина за школске године 1888-9, 1889-90 и 1890-91, ‘јер је добар ученика, а притом је пука сиротиња из Црне Горе, а издржава се милошћу појединих људи“.  Школске књиге су биле скупе. Ту су се ђаци међусобно помагали, јер  прва три дана почетком школске године док је трајао упис, одржавао се пред гимназијском зградом формални вашар књига. Старији ђаци продавали су млађим ђацима своје употребљене књиге. Школске књиге су још продавале три новосадске књижаре. У књижари Браће М. Поповића добијао се десетопостотни попуст у књигама за читање, што је неко време и књижар Лука Јоцић чинио (можда да се опрости старудија у своме стоваришту старих књига), само Арса Пајевић није хтео да учествује у таквој конкуренцији.

Осврнемо ли се на положај српског народа у конзервативној и аутократској Аустрији, где је језик админисрације и званичне цркве био латински, схватићемо зашто Новосадска гимназија није могла имати наставу на матрењем језику. „Српски језик, или управо црквено-словенски језик био је само за науку вере предавани језик, иначе су сви предмети предавани на латинском језику. Српски народни језик служио је тада само за обичну конверзацију. Тек после 1848. добио је српски језик места међу учевним предметима, и служио за тумачење појединих предмета, а тек од 1860. године је  званично  узет као језик  предавања за све предмете, што је доцније   XXX зак. чл. од године  1883. и земаљским  законом опредељено.“   Васа Пушибрк као разлог  неувођења  матерњег језика  наводи  нерешено  питање  књижевног језика  и недостатак  потребних   стручних  књига  (граматике,  читанке,  теорије  и  историје књижевности).  Овај разлог тешко је  у  целини  прихватити, јер  су, нпр. постојале граматике Аврама Мразовића и Вукова. Пре ће бити тачно да разлоге овом проблему треба  потражити  у  томе  што је  Аустрија  одбијала  да  Србе  призна  као  нацију. Поједини наставници су почињали преводити и писати уџбенике на српском језику, а поједине  уџбенике  набављати  из  Србије.  Плашећи  се  увезених  књига  власт је благонаклоно гледала на уџбенике које су наставници-Срби преводили или писали . Нови период у Новосадској  гимназији  почиње  од  1860. године када је  дошло до попуштања стега Баховог апсолутизма,  а српски језик је званично  постао језик на коме се једино  одвијала настава. Томе је доприне о и др Тихомир Остојић,  који је 1890. године дошао на Новосадску гимназију , прво за предавача и суплента. Убрзо је постао најбољи међу професорим а, што због метода свог рада у школи, што због своје опште културне делатност у јавном животу Новог Сада. Предавао је српски и немачки језик  у гимназији,  био је  активан у Матици српској, Друштву за српско народно позориште, Омладинском колу, Трговачкој омладини, Српској читаоници и другим установама.  Он је  1891. године  предложио да се за српски језик у сваком разреду дода по један час, који би се одузео од других предмета, наводећи разлог да се оваквим малим бројем часова не може ништа честито урадити. Његов ученик др Милан Петровић наставио је Остојићево дело, почев од 1906 године. Обавезно су се учили  следећ и предмети : наука  вере, латински , српски, мађарски, немачки, грчки језик,  гимнастика,  математика,  геометријско  цртање, физика,  историја, земљопис, природопис , филозофска пропедевтика и краснопис. Предавали су се и необавезни предмети: француски језик , нацртна геометрија,  црквено појање, певање и музика (гласовир, виолина, свирање у оркестру и у тамбурашком збору) . Наставни план и програм мењан је више пута, те је и број часова ових предмета константно варирао. Основна мисао и циљ наставе страних је зика био је сажет у „quot linguascalles, tot hominess vales“, тј. колико језика знаш, толико људи вредиш. У самом  почетку од страних је зика предавани су: латински , немачки и грчки, који бива укинут још  1826. године , због  избијања  грчког  устанка.  Колики  су  значај  страни језици  имали  у настави  ове школе све до Првог светског рата  најбоље  нам  говори број њихових часова у односу на остале научне дисциплине које су предаване. Њихов фонд часова износио је више од 50%.

Када је 1875. године на власт досао Калман Тиса, његове „одлучне жеље“ да се мађарском језику поклони нарочита пажња, достављене су Патронату на разне начине и у разним формама. Патронат је усвојио наредбу мађарског Министарства просвете по којој се предавање мађарског језика требало вршити у истом обиму као и матерњег језика, а сведочанства о испиту зрелости су се требала штампати и издавати на мађарском и српском језику . За време повереништва Оскара Азбота, професора славистике на Пештанском универзитету, који се није много журио за мађаризацијом, изменио се однос часова за стране језике у овом обиму: од 16 часова за српски, 30 за мађарски и 17 за немачки језик, колико је било 1889 и 1890. године, на 22, 28 и 17 часова, колико је било 1896 и 1897. године. Значи да се број часова из српског језика још повећао на рачун мађарског језика.

Развој  Новосадске  гимназије  имао  је  низ  посебних  обележја,  која  су  се одразила и на карактер наставе историје. Она је цео један век живела и радила у туђој држави, која се није много трудила да унапреди њен развој , а наставу историје је настојала да усклади са интересима који су били супротни не само политичком, културном и економском развоју српског народа, него и самој његовој егзистенцији. У оквиру посебних друштвено-историјских  околности у којима су живели Срби све до краја Првог  светског рата, гимназијом је  руководио  Патронат, једно  претежно верско  и конзервативно  тело,  које је у  наставне  планове  и програме  из историје уносило своје конзервативне, а врло често и ненаучне концепције о прошлости и развоју српског народа. То је било условљено и спорим развојем историјске науке и релативно касном победом критичке школе у српској. историографији. У настави природних наука професори, такође, нису могли радити слободно по својој савести и велика револуционарна открића тог доба нису се могла слободно обрађивати.

До 1865. године професори Новосадске гимназије нису морали  имати одређене квалификације . Управа школе је апеловала да школовани људи постану професори , иако су се спремали за друге позиве. Родољуби су се овоме одазивали, из осећање љубави за ову институцију. Постављени су доживотно и нису имали пензије све до 1896. године. Тек 1888/89. школске године изједначени су у принадлежностима са професорима државних гимназија. Били су веома оптерећени послом, тако да је 1884/84. школске године Министарство тражило да се редуцира број часова наставника Српске новосадске гимназије, што је и учињено.

Школска зграда,  подигнута  1787. године,  којој се Шафарик онолико дивио, јер такву још  није видео, била је ретко  срећна, јер  тог  12. јуна  1849. године  није порушена. Она је била заузета од стране мађарске војске и служила као болница на почетку буне, а касније као касарна. Крајем XIX века стара гимназијска зграда постала је недовољна, због све већег прилива ученика. Угарско министарство просвете је све учесталије претило да ће затворити гимназију, због трошности зграде, њене тескобности и не одговарајућих хигијенских услова. Зграду је требало проширити и допунити за све веће потребе. Васа Пушибрк у свом извештају од 16. јула 1893. године реферише Патронату:

„Од више година овамо опазило се да је ова гимназијска зграда малена, да не одговара ни броју ученика, који овамо долазе, а ни осталим потребама наставним и здравственим. Та околност пала је у очи свима факторима , који са гимназијом овом имају посла, те се од више година овамо претреса питање проширења гимназијске зграде, па се чак већ и кр. уг. Министарство богочасти и јавне наставе нашло се побуђеним још године 1887-8. да упозори Патронат на тај недостатак и да га позове нека гледа пута и начина да гимназијску зграду пршири, наиме да се постара за просторију за гимнастиковање, за собу за геометријско цртање, за локал за гимназијску библиотеку, за собе за природописну, за природословну, и за кемиску збирку, и за друге потребне локалитете.

Патронат није чинио кораке у погледу проширења зграде гимназијске, но покрај свега тог изгледа да се престало о том и говорити , а потреба проширења постаје постаје све већа, јер су и постојеће собе за наставу малене, те би их требало не само проширити, већ и умножити, и паралелне разреде отварати . У последње 2 године су се многи ученици при уписивању морали одбити само због оскудице у простору. Иначе су се професори уверили да је овако теже и дисциплине држати: ученици лакше дошаптавају један другом, и додају писмене радње, а професор не може у тескобној соби да дође до сваког ученика и да се увери о самосталност у раду. 300 ученика је за ове зграду сувише велики брoj..“ О истој тешкоћи Пушибрк реферише Патронату и 6. новембра 1893. и 21. октобра 1897. године.

Питање зграде је коначно решено 1897. године на овај начин. У пролеће,  5. априла 1897. године конституисао се у  Новом Саду одбор некадашњих ученика ове гимназије . За председника је изабран Стеван Поповић Пеци, за  потпредседника  др Илија Огњановић , а за благајника др Сима Ћирић. Тај одбор је отпочео скупљање прилога за зидање нове гимназијске зграде. Новац је споро притицао. Све дилеме и неизвесности прекратио је барон Милош Бајић (унук кнеза Милоша Обреновића), прилогом од 1ОО.ООО форинти, неколико месеци пре своје смрти. Задужио је др Ђуру Пејичића, адвоката из Будимпеште и Лазу  Малешева,  управитеља  Централног кредитног завода у Новом  Саду (ЦКЗ), да  градњу  изведу.  Одустајањем  др Пејичића све обавезе преузео је на себе ЦКЗ и његов управник Л. Малешев. Посебну бригу о Гимназији и о изградњи нове зграде водио је Патронат на чијим седницама је председавао патријарх Георгије Бранковић. Први  посао  у  реализацији  постављеног циља био је избор плаца за градњу. Представништву града Новог  Сада је  упућена молба да се за ту сврху уступи Хански плац (парцела на којој се данас налази зграда Матице српске). На скупштини Магистрата 10. новембра 1897. године  предлог  није добио довољан број гласова, те је одбијен. Коначну одлуку да  се нова  гимназијска зграда подигне на месту старе, само да се градилиште прошири, донео је Патронат на седници 27. априла  1898. године.

Проширење се извршило тако што се старом градилишту додао: део дворишта гимназијске куће у којој  је становао епископ; кућишта Богољуба Стаматовића и Ћуре Вукичевића  која  су  откупљена  за  11.000  и  за  4.000  форинти,  кућиште  које је православна општина наследила од Атанасија Гереског.  Аутор пројекта по којем је нова зграда сазидана био је Владимир Николић. До неспоразума је досло на линији ЦКЗ -Патронат. Постављало се питање ко треба да води цео посао око изградње: да ли онај ко управља Гимназијом  или онај ко има више новца уложеног у посао, а свако понаособ је  гледао сопствене интересе. Патронат је  желео да посао изда на лицитацији најјефтинијем  понуђачу, док је ЦКЗ тражио слободну погодбу коју би сам организовао. Камен темељац свецано је положен 4. октобра 1899. године и у њега ј е узидана „херметично у стакло затворена“ споменица, чији је текст написао Васа Пушибрк. Нормалан  ток изградње  прекидале су у два маха незгоде у размаку  од месец дана.  Прва  незгода  догодила  се  19. октобра  1899. године,  када  се срушио кровни венац на скелу са радницима . Два радника су умрла. Догађај је изазвао бурне реакције јавног мнења. Друга незгода догодила се у суботу 2. децембра 1899. године, када је један радник пропао кроз свод изнад ходника . Жртава није било.Узроци  ових  незгода  били  су  пропусти  у  градњи.  Зграда је довршена  почетком августа, а настава у њој је отпочела 1. септембра 1900. године. Међусобне оптужбе учесника у изградњи ове гимназијске зграде достигле су врхунац, тако да на опаке и злонамерне критике плана и пребацивање кривице за лошу градњу , на пројектанта изнете од стране ЦКЗ у листу Браник, В. Николиц жестоко реаговао , одбијајући у својим књижицама „одбранама“ тачку по тачку неправде. Озбиљне замерке стављене су пројектанту и на стил у коме је гимназија саграђена, јер се није потрудио да у декорацију унесе националне мотиве, попут аутора гимназије у Сремским Карловцима (Ј. Партос). Пропуст је у ствари начинио Патронат, препуштајући цео посао ЦК Заводу, не мешајући се у његов рад.

За време рушења старе и зидања нове  зграде гимназија је радила у кући Лазара Дунђерског, у Казанџијској улици бр. 11, и то у периоду од 1. фебруара 1899. до 1. јула 1900. године. Нова гимназијска зграда је била управо два пута толика колика је била некадашња стара гимназијска зграда. Без обзира на критике и полемике у јавности , зграда Српске гимназије је у оно време била најлепша палата у Новом Саду и једна од најмодернијих школских зграда у целој Угарској. Није само спољни изглед импоновао, већ је и унутрашње ново и модерно уређење чинило да још дуго времена ђаци улазе у њу с много пијетета. Српски народ у овим крајевима био  је   поносан  и  горд  што  може  да  се  подичи  таквом   културном  установом. Завештањем барона Бајића, али и осталих српских добротвора чије донације су биле далеко мање, добила се нова гимназијска зграда, која је  послужила многобројним потребама српског друштва. Гимназијску дворану је користило гимнастичко друштво Српски новосадски Соко, као и ученице Више девојачке школе. Гимназијски простор користило је занатлијско  певачко друштво Невен, Музичка школа Исидора Бајића и вечерња школа Новосадске трговачке омладине.

Библиотеку Новосадске гимназије створио је Шафарик и она је отворена 1822. године. Њен фонд се непрекидно увећавао. Дечекала је 1849. годину са око 1.600 књига.  Остаци библиотеке нашли су се у збегу у Алмашкој цркви. Остаци остатака, оно што у метежу после пожара није развучено , враћени су у гимназијску зграду . Библиотека постепено добија све значајније размере, тако да њена имовина 1910.  године  броји   10.687  књига  у  22.831  свесци. После  само  четири  године извештаји  истичу збир од 12.630 инвентарисаних  дела.   Било је  то читаво  мало богатство националне културе.

Није могуће сасвим тачно утврдити број ученика ове гимназије. Професор Милованов је у својој Споменици израдио списак свих ученика који су од 1868 до 1909. године матурирали у овој школи . Он каже да је таквих било 920. Међу тим матурантима било је 11 женских (1,8%).

По рођењу било је:

из Угарске                                     597  (64,88 %)

из Хрватске и Славоније (Срем) 281  (30,55 %)

из Босне и Херцеговине                  18   (1,96 %)

из Србије                                           11   (1,20 %)

из Црне Горе                                      6    (0,65 %)

 

Још је интересантније шта је тих 920 матураната учило после матуре. Највише њих, 317 (34,45 %) учило је правне науке. Затим долазе слушоци богословских наука: 223 ( 24,24 %), медицине и фармације:  175 (19,02 %), техничких наука 42 (4,56 %), економских  наука:  21  (2,28  %),  трговачких  наука:  15 (1,63  %).  Остали  су  били арбитуриенти,  разни  чиновници,   музичари,   сликари…    Карактеристично  је  за некадашњу Угарску како су тешко женама отварана врата средњег и вишег школовања. Школске године 1896-97. полагале су приватне испите на Новосадској гимназији: Ана Михалџић први, Видосава Јовановић пети и Корнелија Ракић шести разред. На крају наредне школске године 1897-98, исте ученице полагале су приватне испите, али свака за старији разред. Школске године 1911-12. полагало је у овој  школи  приватни  испит  пет  ученица:  Владимира  Јовановић  први,  Кристина Велићева пети, Стојана Михалџићева шести, Ружица Ћирковићева седми резред, док је Бојана МихаЛџићева упућена да испит понови.  Бити новосадски гимназиста имало је некада свога значења, јер се знало да ђаци Новосадске гимназије представљају одабране и праве гимназисте, да поред солидног знања имају и држање којим одскачу од ђака других гимназија.

Задужбинарство је одиграло пресудну улогу у животу ове установе. Поред већ поменутих задужбина Саве Вуковића и барона Милоша Бајића, ту су Теодор и Персида Мандић (који су даровали кућу у данашњој Грчкошколској улици бр. 6) и један од најзначајнијих српских издавача и ктитор свих православних храмова у граду, Арса Пајевић и његова жена Анка (који су даровали две куће: у данашњој Дунавској бр.1 и у Ђуре Јакшића бр. 7). Једна од најспецифичнијих задужбина је Грчка школа (објекат и данас постоји у Грчкошколској улици бр. 3), здање које је једна народносна група – Грци – даровала фонду Српске гимназије 1873. године у знак захвалности што се и грчка деца школују у Српској гимназији. Вредна помена је и задужбина  Атанасеум,  која је  омогућила  или  олакшала  школовање  многих сиромашних, вредних ученика у овој гимназији . Родом из Черевића, Атанас Грчки је изучио трговину и трговао у Бечу, Трсту и најзад у Одеси, где му је презиме Герчки русификовано у Герески. Пред смрт, вратио се у Черевић где је 1878. године и умро. Тестаментом је завештао 20.000 руских рубаља на оснивање конвикта који ће се по његовом имену звати „Атанасеум „.Бригу о извршењу последње му воље, поверио је Патронату Новосадске гимназије. Међутим , није основан никакав конвикт, него су, уз  пристанак  завештача, уведене  ручне  стипендије  за  ученике  ове  гимназије. Стипендија је износила 150 форинти годишње. Тако је од почетка школске године 1885-86. било по осам стипендиста годишње. Почетком школске године 1894-95. професорска колегија је морала смањити број стипендиста на шест. Ипак је до краја школске године 1909-10. из ове задужбине школовано 58 ученика. Међу њима је био и Тихомир Остојић.

Гимназија је  учествовала  на  многобројним  погребима  и  парастосима, све док 1908. године  нису  донета правила  која  су  то  ближе регулисала.  Према  донетим правилима Новосадска гимназија је могла учествовати на поменутим догађајима из дужности, из по. части и уз наплату одређене таксе. 1 Из дужности су се пратили: патрони, куратори, активни и умировљени професори и ученици, све  док су у гимназији. Из почасти : велики добротвори, српски православни свештеници који сачињавају ондашње парохијално свештенство, председник српске православне црквене општине , супруге активних професора и друге заслужне особе за гимназију и српски народ. Иначе, добротворима се сматрао онај ко остави гимназији бар 5.000 круна. Уз таксу: људе узорног живота, ако су приложили најмање 400 круна.

После три дана одређена за упис, набавку књига, међусобно упознавање, смештај страних ђака по становима, 4. септембра су сви ђаци морали бити у својим разредима да  добију  распоред  школских  часова,  затим  да  им  директор  у  свечаној  дворани прочита  школска  правила  и  да  у  Саборној  цркви  присуствују  црквеном  обреду призивања Светог духа. Рад у школи је почињао 5. септембра и трајао све до почетка јуна,  након чега су две недеље дана одржавани завршни годишњи испити из свих наставних  предмета,  по  два  часа.  На  Видовдан  28. јуна,  ђацима  су  раздељена сведочанства и штампан годишњи извештај гимназије.  Школска година је трајала десет  месеци,  али је  било  много  слободних  дана.  Обзиром  да је  гимназија  била вероисповедна,  славио  се сваки  празник  и  сваки  светац  који је  у  православном календару  штампан  црвеним  словом,  а за  божићне  и ускршње  празнике  било је недељу дана распуста. Настава је преподне трајала од 8 до 12, а послеподне од 2 до 4 часа, сем суботе послеподне . У Новосадској  гимназији  оцењивање  и селектирање ђака се строго  и ригорозно  вршило . Одабирање се углавном  вршило  до четвртог разреда. Ко није био за учење или није хтео да учи, тај није могао остати у гимназији. Разред се могао само један пут понављати. Наставно градиво у свим разредима било је обимно. Сами професори морали су бити ревносни у вршењу својих дужности и били су под сталним надзором директора и инспектора мађарске владе. Директор ове гимназије од 1871. до краја школске године 1910. био је Васа Пушибрк. Сваки ђак и сваки ђачки родитељ морао га је познавати и упознати. Већ при упису ђака у први разред  било  је  обавезно  да  родитељ  или  старатељ  лично  упише  своје  дете  у гимназију . Процедура је била таква да се прво ишло директору Пушибрку, да би овај упознао родитеља , прегледао сведочанства основне школе и друга обавезна документа, затим се у професорској зборници вршио упис и уплата уписнине, доприноса за лечење и школарине . Пушибрк је са сваким родитељем проговорио и коју пријатељску реч, а његова оригиналана фигура (крупнији и пунији стас, ћелава глава, дугачка седа брада), одмерено држање и строг тон говора чинили су на свакога дубок утисак.  У вршењу своје дужности  био је тачан, исправан  и неуморан ….У време када су мађарски и владини кругови будно пратили и чекали да доведу у питање егзистенцију  Српске  гимназије,  она није смела да  под реакционарним  државним режимом буде јавни расадник социјалне идеологије, а ни ултранационализма, па је Пушибрк  морао  бити  званични  тумач   и  чувар  државне  политике  и  владиних, интенција.   Поред  тог   његовог   „жандарисања“   (као  што   су   говорили   његови противници) , српска омладина је васпитавана у националном и демократском духу. То је заслуга и оних професора који су деценије провели у Новосадској гимназији. Само неки од њих су: Светозар Савковић, Светозар Сандић, Филип Оберкнежевић , Стеван Лекић, Ђорђе Дера, Милан А. Јовановић, Стеван Милованов, Андрија М. Матић, Јован Грчић, Тихомир Остојић , Михаило Миловановић , Јован Живојиновић , Ђорђе Вујаклија …

Са живим интересовање гимназисти су пратили тадашњи јавни друштвени и политички живот. Било им је строго забрањено узимати учешћа у политичком животу, па су само из прикрајка могли посматрати и пратити збивања у политичком животу, у различитим његовим манифестацијама као што су јавни зборови, избори чланова Општинске скупштине, посланика за Државни сабор или избор посланика за Месну црквену општину, за Епархијску скупштину или избор посланика за Народно­ црквени сабор. Интересовање за политички живот се стога више испољавало у читању политичких новина и политичке литературе. Интересовање за културни живот било је већ другачије. Годишње скупштине Матице српске сматрале су се у оно време за националну свечаност, на којој су се окупљали представници српске интелигенције , а ђаци виших разреда гимназије су са галерије пратили рад тих скупштина. Радо су посећивали и представе Српског народног позоришта и глумци су били предмет симпатије и поштовања у ђачким  круговима. Гимназисти  виших разреда имали су приступ приредбама Српске читаонице. Ђаци Српске гимназије окупљали се се у Дунавском парку (који је у оно време био далеко већи), али омиљено излетиште био им је Врбак. Врбак је било велико пространство између Дунава, некадашњег канала и Темеринског друма, обрасло врбама, тополама и другим дрвећем . Кроз то шипражје се једва могло пролазити . Врбакје био запуштен. Сматран је за џунглу, препуну инсеката, комараца, жаба и змија. Ту је била и градска кланица, стрводер, чистац клозета, шинтерница, ту се износило градско ђубре . То нимало није сметало rимназистима који су овамо долазили на слободно купање, пецање, вожњу чамцем по Дунаву и  пушење , што је ђацима било строго забрањено.  Узалуд Је строги професор Стеван Милованов дурбином са гимназијске зграде посматрао и бележио оне који одлазе у Врбак, да их затим директор Пушибрк опоменом  и укором одврати од Врбака. За гимназисте је  то остао прави подвиг ићи у Врбак! Били су они познати певачи и тамбураши , а како је онда био обичај да се ноћу девојкама под прозором певају серенаде, то су старији ђаци и чинили , упркос забрани да се после девет сати налазе на улицама. Сам Пушибрк, а по његовом захтеву и професори, шетали су се улицама Новог Сада, да би тако уплашили ђаке. Но серенаде се нису могле спречити и осујетити!

Први писани помен о формирању ђачке дружине на Новосадској гимназији јавља се 1871. године. Према подацима у записнику Патроната из те године, на препоруку професорске  колегије,  дата је  патронатска дозвола  и  основано је  ђачко  душтво Вила Ово друштво није било дугог века. Њени   најактивнији чланови надахњивали  су се социјалистичким  идејама  Светозара  Марковића. Ситуацију је погоршала одлука  мађарске  владе  да предузме  најоштрије  мере, не само  против Милетићевих народњака, већ и против следбеника социјализма, који су сматрани за антидржавни елемент. У таквим околностима гимназијска управа је нашла за сходно да 1872. године растури ђачку дружину „Вила“. Дуго после тога није могло ни бити помисли да се оснује друго какво ђачко друштво у Новосадској гимназији . Било је илегалних, тајних ђачких  друштава, чији су чланови  углавном  били левичари. О њима  нема  званичних  података. Гимназијска  управа  је  избегавала  да  званично предузима  мере  против  њих, него је  обично  „најопасније“ од  њих  уклањала  из гимназије , наводно  због  непослушности,  непоштовања  школских  дисциплинских правила  или  због  „ноћних  тумарања,  пијанчења  и  којекаквих  лумпераја“.  На тај  начин се спречавала опасност од уплитања мађарских државних власт, које су једва чекале да доведу у питање опстанак саме гимназије. Остало је запамћено да су неколико новосадских ученика, задојених националним идејама, побегли су од куће и прикључили се херцеговачким устаницима , али су се скоро сви вратили кући када су их власти пронашле.

Оснивање илегалних ђачких дружина  било је  везано за покретање и издавање илегалних ђачких листова. Неколико таквих листова сачувано је у Рукописном одељењу Матице српске (РОМС). Најстарији такав руком писан ђачки лист на Новосадској  гимназији је  Ђачки венац. Писао  га је    Илија  Огњановић  Абуказем, школске године  1861–62. Исти  аутор уређивао је  и лист Зоља  1861. године. Из рукописног Дневника (1881-1883) Тихомира Остојића  сазнајемо да су новосадски гимназисти 1882. године формирали илегалну литерарну дружину под називом Слога. Заједно са ђацима Карловачке гимназије издавали су истоимени лист, који је излазио 1883-1884. године.  Много година касније појавио се чланак у Застави, под насловом  „Из дружине Слога“, у којем стоји:“Навршило се 40 љета, како су ђаци петог разреда  гимназије у Карловцима  1880. године основали књижевно друштво Слогу, које је потоњих година издавало свој лист Слогу. Уредник листа био је онда ђак, а садаг. управитељ држ. Учитељске школе у Госпићу Никола Шумоња … Када су неки слогаши прешли у новосадску гимназију основаше и тамо оделење дружине Слога, које је с карловачким одржавало интимне везе и издавало заједнички лист, кога је уређивао у Загребу, где је учио педагошке науке, Никола Шумоња … Ово је био први омладински покрет, који је иза себе оставио видна трага. Многи Слогаши заузели су у нашем друштву угледне положаје и истакли се у јавном раду. Проф. др Јован Максимовић, проф. дРi Милан Шевић, проф. Милутин Јакшић, министар  др Славко Милетић …“ Још једну  илегалну ђачку  литерарну  дружину Омладинско коло, новосадски и карловачки гимназисти  су основали  1892. године Удружење Ђачка Матица , основано 1898. године, издавало је литографисани лист под истим називом . Сачуван је свега један број из те године па је сва вероватноћа да лист није дуже ни излазио. Сачувана су два броја литографисаног ђачког листа „Соваиз 1903. године, чији уредник је био Димитрије Стојшић. 1Петошколци 1906. издају „Гусле5, шестошколци 1905-1906. свој лист Шестошколац“ , док седмошколац Драги Тодосић издаје на шатирографу сатирични лист Бuч“ . Лист „Освитакизлазио је  1910. године,  са чак око педесет и нешто страница у једном броју ови листови  се нису могли дуже одржати, него су и без директорске  професорске забране, сами престајали да излазе . Прво званично признато ђачко литерарно друштво ,Препород основано је почетком школске године 1912-13. Новосадски гимназисти овог периода углавном су били националистички настројени , а мањи је део био задојен напредним идејама тог времена. Методи и принципи уређивања ђачких листова били су исти као и код тадашњих белетристичких листова: у сваком броју се обично на првом месту објављује нека  песма  (најчешће патриотска), затим се ређају прича, путопис и реферат.

Велики успех у раду ове гимназије последица је ширине идејних концепција својствених овој школи, које је поставио још у првим годинама рада један од њених најпознатијих директора Павле Јосиф  Шафарик. Тиме је учинио угледном и познатом. Треба напоменути да су изузев Српске гимназије, у Новом Саду биле отворене Градска нижа реалка 1864. године, а потом замењена Мађарском католичком државном гимназијом 1874. године, Виша девојачка школа (за српкиње) 1874. године, Мађарске женска грађанска школа 1884. године, као и Мађарска мушка грађанска школа и Средње-трговачка школа . Крајем XIX века у Новом Саду је било око 1.000 ђака, па је сасвим разумљиво да су ђаци уносили, у извесној мери, и нешто тона у  тадашњи живот Новог Сада. При уношењу тог тона истицали су се ђаци Српске гимназије. Био је то „мали свет“ за себе. Мађарских гимназиста је било нешто мање, али како су то углавном била деца немађарског порекла и у њиховој гимназији је главна тежња била да се гвозденом дисциплином и стегом оствари помађаривање .

Приметна је била разлика између новосадских и карловачких гимназиста. У Карловачкој гимназији, поред нешто мало карловачке деце и нешто Сремаца, претежна већина ђака била је из Лике. Личане је у Сремске Карловце привлачила могућност издржавања и школовања са мало материјалних трошкова. Новосадски гимназисти, и у школи и ван школе, васпитавани су у националном и демократском духу, колико су то околности дозвољавале, и поред тога што је Српска гимназије била вероисповедна. Са сведочанством о завршном испиту зрелости у Српској новосадској гимназији могао је ученик ићи на сваки универзитет. Они су играли најактивнију и највиднију улогу у студентским друштвима по разним местима . У Пештанском   студентском  дому  Текелијануму  и  у  омладинском  друству  „Коло младих Срба“, новосадски ђаци су формално унели дух и „штимунг“ из Новосадске гимназије. Знатан део српске интелигенције IХ и почетка ХХ века потекао је из Новосадске српске гимназије. Многи научници, уметници, истакнути јавни и културни радници били су њени ученици или професори: Павле Јосиф Шафарик, Георгије Магарашевић, Милован Видаковић, Јован Ђорђевић, Лазар Костић, Јован Туроман, Ђура Даничић, Коста Трифковић , Јован Јовановић Змај, Илија Огњановић Абуказем, Јован Грчић Миленко, Паја Марковић Адамов, Милан Савић, Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић, Тихомир Остојић, Исидор Бајић, Станоје Станојевић , Јован Радонић, Радован Кошутић, Милан Шевић, Павле Вујевић , Алекса Ивић, Радивој Кашанин , Радивој Павловић, Јован Максимовић, Милета Јакшић, Милоје Милојевић, Петар Коњовић и многи други. То није одговарало интересима просветне и државне политике угарске владе и стога се морало са много опрезности, мудрости и довитљивости чувати и одржати аутономни и национални карактер ове гимназије. Наставом и кроз редове ученика и професора ова гимназија се борила против германизације, мађаризације и клерикализма, а за националну слободу. Образовала је и васпитавала генерације које су савесно и часно вршиле своју просветну и културно-политичку мисију међу српским народом.

Што се Нови Сад уздигао и могао уздигнути до културног и књижевног средишта Српства  (1820- 1870), треба да захвали својој гимназији која је производила широку масу интелигенције, избацивала на површину вође друштва и давала на својим катедрама дуго времена једино уточиште људима од књиге и науке.

ЈОГУНСТВО КАО СРПСКА ОСОБИНА

Од ученика ове гимназије најстрожије се захтевало да се продржавају школских закона … Најобичнија погрешка код млађих ученика била је несташлук, а код старијих раскалашност и простаклук. Већа и озбиљнија погрешка је подводљивост за другим . Тај недостатак самосталног размишљања и уверења лежи тако рећи у крви српској и кадра је младе људе навести на јогунство, на непослушност, на развратан живот и.т.д.

За исправљање разних погрешака на ученицима постојале су ове казне у Новосадској гимназији: опомене и укори , затвор од 1 до 8 сати на дан, телесна казна- батине и отпуст са ове гимназије … Кад који ученик није хтео примити одређене му батине, морао је одмах из гимназије иступити. Васа Пушибрк, Постанак иразвитак Српске православне гимназије у Новом Саду, Нови Сад 1896, 73.

LITERATURA:

Енциклопедија Новог Сада (у редакцији Душана Попова), Нови Сад, књ.1-27.

Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садањег века, Нови Сад 2000.

Новосадска гимназија 1810-1960, Нови Сад 1960.

Тихомир Остојић, Оснивање Новосадске гимназије 1810-1910, Нови Сад 1910.

Васа Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, Нови Сад 1949.

Васа Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, Нови Сад 1951.

Васа Пушибрк, Постанак и развитак Српске православне гимназије у Новом Саду, Нови Сад 1896.

Споменица о стогодишњици Српске православне велике гимназије у Новом Саду (1810-1910), Нови Сад 1910.

Гобец Милан, Изградња Велике српске православне гимназије у Новом Саду, ДаНС-Лист друштва архитеката Новог Сада, бр. 7, 22-23.

Ђачки лист Зоља, Рукописно одељење Матице српске, М.3.948.

Ђачки лист Слога, РОМС, М. 3.942.

Ђачки лист Омладинско коло, РОМС, М. 10.741.

Ђачки лист Ђачка Матица, РОМС, М. 3.929.

Ђачки лист Сова, РОМС, М. 3.948.

Ђачки лист Гусле, РОМС,  М. 3.927.

Ђачки лист Шестошколац, РОМС, М. 11.297.

Ђачки лист Освитак, РОМС, М. 3.930

 

 

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language