СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ЦРНОЈ ГОРИ – МИТРОПОЛИЈА КОЈА ЈЕ СТВОРИЛА ЦРНУ ГОРУ

26/02/2020

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

Непосредно након ослобођења Црне Горе, у јесен 1918. године одржана је Подгоричка скупштина, која је 13. (26.) новембра 1918. године донела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Проглашењем државног уједињења створени су предуслови за обнову јединства свих српских црквених области. У том циљу, свети синод православне цркве у Црној Гори је 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу донео одлуку да се независна Српска православна црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном црквом у Краљевини Србији. На чело општег покрета за спровођење српског црквеног уједињења стао је црногорски митрополит Митрофан Бан, који је у мају 1919. године у Београду председавао конференцијом свих српских архијереја. Управо под његовим председништвом, ова конференција је 13. (26) маја донела одлуку о успостављању духовног јединства свих српских црквених области и покретању поступка за формализацију уједињења путем одговарајућег канонског поступка, који је потом спроведен у сарадњи са Цариградском патријаршијом. Тако је Цетињска митрополија (17. јуна 1920) уједињена са свим осталим српским црквеним областима у једну аутокефалну српску цркву названу Српском патријаршијом. Том приликом је одлучено да и Цетињска митрополија, као и све друге дотадашње српске црквене области уђу у обновљену Српску православну цркву, а да се цетињском епископу остави да и даље може носити наслов митрополит црногорско-брдски и приморски. Према Уставу Српске православне цркве (1931) архијереј Црногорско-приморске епархије са седиштем на Цетињу има по свом положају титулу митрополита. Укинуте су дотадашње епархије: Захумско-рашка (Никшићка), Бококоторска и Пећка. Тада је Митрополија обухватала следеће срезове: андријевачки, барски, берански, бијелопољски, даниловградски, колашински, бококоторски, никшићки, подогрички, цетињски и шавнички. Затим, 1947. формирана је Будимљанско-полимска епархија са седиштем у Бијелом Пољу. Од Црногорско-приморске митрополије узети су срезови Андријевички до планине Трешњевик са испоставом Плав и Гусиње, и Берански са испоставом Рожај. Ова епархија је укинута већ 1956. Каснијим формирањем Епархије будимљанско-никшићке (2001) заправо је обновљена Захумско-рашка епархија у нешто измењеним границама и са новим именом. На тај начин, на простору Црне Горе опет постоје две епархије: Црногорско-приморска (ранија Цетињска архиепископија) и Будимљанско-никшићка (ранија Захумско-рашка епархија). Нажалост, одређени политички кругови у данашњој Црној Гори изврћу чињенице како би нашли утемељење за своје тврдње да се те 1918. године није десило ослобођење већ окупација. Самим тим, њиховим наочарима гледано, ни Цетињска митрополија се није ујединила са другим српским епархијама него је укинута и насилно припојена Српској православној цркви. Шта више, по њиховом мишљењу Цетињска митрополија кроз историју ни по свом карактеру није била српска, него искључиво чувар црногорског националног идентитета и духовности.Међутим, ако пажљиво анализирамо историјски развој Митрополије црногорско приморске веома лако можемо утврдити шта је историјска истина и самим тим разлучити чињенице од произвољних и неутемељених инсинуација. Наравно, онда се морамо вратити на сами почетак, односно моменат оснивања те митрополије.

Син оснивача династије Немањић, Стефана Немање, и брат тадашњег српског краља Стефана Првовенчаног, Сава Немањић је поштујући канонска правила, од цариградског патријарха затражио аутокефалност за српску цркву. Иначе, цариградски патријарх, први по части међу поглаварима православних цркви, је више од хиљаду година тај који је одлучивао о стицању аутокефалности у православном свету. Пошто се уверио да су испоштована сва канонска правила и процедуре, патријарх Манојло је позитивно одговорио на молбу Саве Немањића и издао томос о аутокефалности Жичке архиескопије.  Први српски архиепископ, Сава Немањић, је формирао осам или девет епископија, а међу њима и зетску, зачетак данашње Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве. Кроз историју она је мењала називе, Зетска епархија, Цетињска митрополија, Митрополија црногорска скадарска и брдска, као и границе до којих се простирала надлежност њених владика, али је по свом карактеру увек остала српска. Делила је судбину јединствене српске цркве, па је тако све до њеног укидања, услед турских освајања, била њен саставни део. Када је успостављањем Пећке патријаршије 1557. обновљена аутокефална српска црква, епархија црногорска била је поново у њеном саставу. Чак и у смутна времена када је након Прве сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем успостављено двовлашће у српској патријаршији, патријарх Арсеније је избегао, а Турци су на пећки трон довели Грка за патријарха, црногорски владика Данило није пристао да га хиротонише Грк. Напротив, отишао је на аустријску територију, свом избеглом патријарху Арсенију III, који га је посветио за архијереја српске цркве.

Пошто је црква представљала бастион очувања српског духа и креирања планова о националном ослобођењу, временом јe изазивала све веће подозрење Турака. Зато је, вољом отоманских власти 1766. године, неканонски укинута и потчињена Цариградској патријаршији. Након тога српске владике су протериване, а на њихова места су постављани грчки архијереји. Једина епископија која се у тим тешким околностима одржала била је она у Црној Гори и то искључиво зато што је функционисала на територији која није признавала власт султана. Црна Гора је у то време и даље формално била у саставу Отоманске империје, али у стању константне побуне, тако да се турска власт на њеној територији није спроводила. Самим тим, епископ Сава Петровић није ни могао бити замењен грчким клириком без обзира на жеље Турака и Цариградске патријаршије. Неки заговорници тезе о аутокефалности црногорске цркве управо у овом догађају проналазе тај врхунски доказ за своје тврдње. Односно, њима није спорно ништа од онога што се дешавало до 1766, али након те године митрополија на Цетињу за њих има посебан историјски развој и изграђује другачији карактер од дотадашњег, неспорно српског. Да заговорници ове тезе кардинално греше најбоље се види из чињенице да је владика Сава Петровић и након укидања Пећке патријаршије остао веран српској цркви. Наиме, он никада није затражио аутокефалност од цариградског патријараха, није вршио никакве канонске припреме у виду доношења црквених закона усмерених у том правцу. Није се чак ни потписивао као поглавар аутокефалне цркве. Штавише, он је упорно радио на томе да се Пећка патријаршија обнови, углавном ослањајући се на руску царевину. Чак је у име свих прогнаних српских епископа писао московском митрополиту Платону обавештавајући га о стању српске цркве и тржећи помоћ речима: „Ослободите од Грка престо Српске архиерскопије пећке, а има у вашој империји архимандрит светог патријарха Василија Бркић, који је у прошлом рату избјегао у Русију, а блажени патријарх скончао. Он архимандрит Авакум, вољан ће бити да на престолу српском буде архиепископ, сви српски архијереји примиће га са радошћу, јер зна турски језик и грчки, а природни је Србин“. Управо ове његове речи недвосмислено потврђују лојалност епископа Саве пећком трону српске цркве.

Исто тако и наследници Саве Петровића, на епископском трону, су недвосмислено потврђивали своју припадност српској цркви и опредељеност српском национу. Петар I Петровић Његош, заједно са сердаром Иваном Петровићем и гувернардуром Радоњићем, је приликом покушаја да успоставе савезништво са Аустријом поднео цару свој предлог за међусобну сарадњу под називом „Погодба“. У једанаестој тачки тог документа се каже: „Желимо да митрополит црногорски зависи од пећког Патријарха у Србији. Када садашњи митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увек буде изабран по старом обичају, тј, да га бирају гувернардур, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“. Иначе Петар I је на почетку своје владавине био у сукобу са Русијом. Међутим, упркос великом утицају ове моћне царевине у Црној Гори, захваљујући подршци главара и народа Петар I је сачувао своју позицију. Главари су 1804. године одржали збор на Цетињу и послали јасну поруку Руској страни: „По свој прилици није познато руском синоду, да је народ српски православни имао свог патријарха, коме су српски архијереји били подвласни све до 1769. године, а тада, пошто је запламтио рат између порте отоманске и Руског царства, патријарх сербски и свега Илирика Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојајше му погибије, пређе у Русију и у Петербургу престави се, на којем се и пресјекла битност славено-српских патријарха; по томе дакле наш господин митрополит остао је сам за себе у овдашњој Цркви, независан ни од какве власти… Ми до сад нисмо чули, да има власт св. руски синод над славено-српским народом изван руских граница живећим и да о њему води бригу, па и над нама не може имати никакве власти,.. јер ми народ црногорски за овај чин изабрали смо њега, а да буде за архијереја посвећен, не бивши тад у Србији патријарха, послали смо га у Унгрију к православном митрополиту, који га је саборно с другим епископима и посветио и предао му врховно пастирство над нама“.

Управо поменути цитати недвосмислено сведоче о расположењу како народа тако и њиховог митрополита Петра I Петровића Његоша. Важно је додати да је Петар I написао историју Црне Горе у којој нигде није поменуо да је тамошња црква аутокефална. Сложићемо се да је то толико важна информација за некога ко пише једно такво дело, да је  немогуће да је ни не помене, наравно уколико је тачна. Петар II Петровић Његош, наследник Петра I је у разговору са тајним повереником српске владе, Матијом Баном, изнео свој став о томе какву улогу он треба да има у будућој уједињеној српској држави речима: „Треба најпре да се српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ Наследник Петра II, Данило Петровић, је раздвојио духовну од световне власти у Црној Гори. За разлику од својих предходника он је узео титулу књаза, чиме је у Црној Гори успостављена владарска династија Петровић. Владике на Цетињу се од тада не бирају из куће Петровића, али су постављани од стране црногорских владара. Ни Данило Петровић као ни његови предходници није предузео ништа у правцу стицања аутокефалности цркве у Црној Гори. Доносио је законе, али се они нису бавили канонским правом.

Једини који се бавио питањем статуса цркве у Црној Гори био је књаз, а касније и краљ Никола Петровић. Желећи да он буде тај који ће извршити уједињење српског народа под својим владарским жезлом, Никола је предузео низ мера како би подигао углед своје династије у српском народу. Пошто су владарске куће у Србији, Обреновићи и Карађорђевићи, већ имале краљевску круну и он се 1910. године крунисао за краља. Исто тако сматрао је да Београдска митрополија, која је добила томос о аутокефалности од цариградског патријарха, не сме бити статусно изнад цркве у Црној Гори. Никола је знао да је Цетињска митрополија једина српска епархија која је функционисала у континуитету од оснивања, чак и онда кад је патријаршија била укинута. Самим тим, био је на становишту да онда када под његовим вођством српспство коначно буде ослобођено и уједињено цетињски митрополит треба засести на пећки трон, а он на владарски. Зато је у првом уставу Црне Горе наглашено да је црква у тој земљи аутокефална. Угледни канониста, Никодим Милаш епископ далматински, је по његовом налогу израдио устав за синод цркве у Црној Гори, као и устав за духовне конзисторије, где се у оба случаја наглашава да је црква у Црној Гори аутокефална. Са друге стране, управо ови потези краља Николе најчешће представљају крунски доказ за оне који заступају идеју да је црква у Црној Гори била аутокефална. Међутим, они занемарују чињеницу да државе својим уставима или било каквим другим актима не могу одлучивати о аутокефалији. Искључиво право да о томе просуђује још од деветог века у православном свету има Цариградска патријаршија, мајка свих аутокефалних православних цркви. Краљ Никола нити митрополт цетињски Митрофан Бан никад се нису обратили цариградском патријарху са молбом да њихова црква добије аутокефалност. Кључни услов за добијање томоса црква у Црној Гори се, самим тим, никад није испунила. Међутим, она није испуњавала ни друге канонске услове. Наиме, након Петра I сви митрополити црногорски хиротонисани су од стране руских великодостојника.Поглаваре аутокефалне цркве увек хиротонишу њени епископи, никако владике неке друге православне цркве. Треба додати на све то да је митрополит Митрофан Бан себе титулисао и као егзарха пећког трона. Егзарх је у православном свету заменик, а то се недвосмислено коси са чињеницом да поглавар аутокефалне цркве никако не може бити нечији заменик. Управо ове чињенице несумљиво потврђују да су одлуке црногорског монарха у правцу промовисања аутокефалности цркве у Црној Гори биле последица искључиво његових политичких амбиција, јер у канонском смислу црква у Црној Гори никако није могла бити аутокефална.

Уосталом, да је јачњу угледа краља Николе и престижа његове државе у целокупном српству био подређен и његов однос према цркви види се из његовог одговора митрополиту Митрофану на његову молбу да након упокојења буде сахрањен у Цетињском манастиру. Никола је свом митрополиту поручио следеће: „Ево 43 година од када обојица служимо на олтару цркве и домовине, с вјером да ћемо нашу земљу увеличати и прославити, па зар хоћеш витеже колашински, да издаш у нашим подвизима да се сахраниш под Орловим кршем? А гдје су ти Дечани, гдје патријаршија, гдје Призрен? Тамо се ваља сахранити, Преосвештени!“  Управо из ових речи црногорског краља најбоље се осликавају његове намере и амбиције. Истовремено, овај цитат недвосмислено говори о српском карактеру цркве у Црној Гори. Колико год да је краљ Никола радио на политичкој афирмацији аутокефалности цетињске митрополије толико је и више потврђивао српски карактер те цркве, као и своје државе. Приликом устоличења митрополита пећког Гаврила Дожића, након ослобођења тог древног седишта српских патријарха у Првом балканском рату, краљ Никола је беседио: „Да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету отворите широм, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете. Анђели небески, свети краљеви и патријарси, који у простору ваше богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се када под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма божија, пјесма Србинова и молитва за здравље српског народа и његову срећу… Искрај тако дуго упражњеног пријестола славних српских патријарха учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њему љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште српске цркве и моћи српског духа. Пећ је била српска Москва“. Прегршт је оваквих изјава црногорског владара, али није он био једини у истицању српског патриотизма. Митрополит Митрофан Бан је у скупштини 1909. године изјавио: „Разумије се господо, ако је ико на свијету дужан да буде благодаран својој светој цркви, то је дужан да буде благодаран српски народ, јер господо, наша свијета православна вјера тијесно је скопчана са нашом народношћу, и никада ми нијесмо дијелили вјеру и народност. Наша црква сачувала је српску идеју. Када је српско царство на Косову потпало туђем непријатељу, остала је српска земља без централне власти, без централне управе, и 500 година од тада су прошле, а српство је сачувало своју вјеру и своју народност. И за то господо, за те велике аманете и религиозне и националне ми можемо благодарити само нашој светој цркви. Председник црногорске владе Лазар Томановић је приликом крунисања Николе Петровића за краља изјавио следеће: Поврх тога Митрополија цетињска једина је светосавска епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита престоница и насљедница Пећке патријаршије. А барска архибицкупија ужива и данас достојанство прве столице католичке цркве све негдашње српске краљевине.“ Црна Гора је у то време несумњиво била српска држава, у којој је пламтео никад загашени дух борбе за национално ослобођење и уједињење, што је династија Петровић љубоморно чувала и неговала. Реч Црногарац за њих је представљала искључиво регионалну, а никако националну одредницу, којом се означавао онај најхрабрији део српског национа, српска спарта.

Још једна, последња, чињеница на коју се аутокефалци неретко позивају је зборник законских прописа православне цркве под називом „Синтагма“. Овај зборник, канона православне цркве штампан је у Атини у више томова. У петом тому „Синтагме“, објављеном 1855. године, на страни 529. стоји следећи текст под редним бројем девет: „Митрополит скадарски и приморски, архиепископ цетињски, егзарх свештеног Трона пећког, Господар (деспотис) црногорски и брдски г. Петар Петровић“. У подтачки другој даље се наводи: „Овај ранг има према руском Синтагмату, у Синтагмату, пак, Велике цркве (тј. Цариградске) не помиње се. Некад је био подручни пећком архиепископу.“ Аутори „Синтагме“ су били грчки правници Ралис и Потлис. Управо и овај зборник потврђује да у регистру Цариградске патријаршије, једине надлежне да о томе одлучује, нема помена о аутокефаности цркве у Црној Гори. Зашто је руска страна унела у свој попис аутокефалних цркви и црногорску, можемо само да нагађамо. Највероватније, разлози леже у политичким жељама руске стране да се истакне самосталност своје савезнице Црне Горе у односу на Отоманско царство. Пошто су њом управљали митрополити кроз помен аутокефалности давала им се посебна почаст. Међутим, руска црква свакако никад није била надлежна да одређује ко има, а ко нема право на аутокефалност. У последњих хиљаду година то је искључиво канонско право Цариградске патријаршије. Такође, и овде се у титулацији црногорског митрополита наводи појам егзарх (заменик), што је контрадикторно предходној тврдњи да се ради о аутокефалној цркви. Очигледно да су Ралис и Полтис само пренели овај податак без удубљивања у његову тачност. Додуше оградили су се изношењем чињенице да у регистру Цариградске патријаршије такав податак не постоји. Међутим, изгледа да се ни Никодим Милаш није посветио анализи ових података. Наводе из „Синтагме“ он је искористио као основ за тврдњу да је црква у Црној Гори аутокефална што је и унео у устав синода и духовних конзисторија, чији је аутор. Никодим Милаш је несумњиво био канониста од великог угледа и да се којим случајем позабавио анализом навода из грчког и руског Синтагмата, увидео би очигледне контрадикторности које су и лаику очигледне. Међутим, можда је то Милаш и уочио. Међутим, пошто није могао наћи било какав други податак који би удовољио жељи наручиоца устава, да је црква у Црној Гори аутокефална, онда је одлучио да је боље да се не удубљује у проблематику тих навода.

Било како било, тај податак из руског каталога и грчке „Синтагме“ никако се не може сматрати доказом аутокефалности цркве у Црној Гори, већ напротив. Синтагма само потврђује да Цариградска патријаршија Цетињској митрополији никада није издала томос и самим тим је није укључила у свој регистар аутокефалних цркви. Наравно то не значи да црква у Црној Гори није била независна. Укидањем Пећке патријаршије 1766. она је постала самостална, функционисала је независно, али у црквено-правном смислу никад није била аутокефална. Исто тако и Карловачка митрополија је вековима функционисала самостално и независно, али такође у канонском смислу није била аутокефална. Међутим, и једна и друга епархија представљале су делове некад јединствене српске цркве. Епископи на Цетињу то никад нису ни крили, од Саве Петровића па до Митрофана Бана увек су исказивали своју припадност српској цркви и српском национу. Сагледавши све те чињенице, свако инсистирање на томе да је црква у Црној Гори била аутокефална и да је представљала чувара црногорског националног идентитета није ништа друго до флагрантно кривотворење историјских чињеница. Циљ таквих конструкција је јасан, заменом теза пронаћи утемељење за спровођење политичког пројекта, стварања црногорске нације. Пошто креатори тог процеса сматрају да се он може остварити само кроз негацију свега српског из сопствене прошлости, обрачун са црквом у Црној Гори за њих је неминовност. Цетињска митрополија је вековима, између осталог, била чувар српског идентитета Црне Горе што је остала до данас. Док год она постоји, таква каква јесте, представљаће подсетник за творце црногорске нације на оно што покушавају да затру и забораве, да је прошлост цркве и државе на том простору део заједничке српске националне историје.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Љубомир Дурковић-Јакшић, Митрополија црногорска никада није била аутокефална, Свети архијерејски синод Српске православне цркве – Митрополија црногорско-приморска, Београд-Цетиње, 1991.

Александар Д. Стаматовић, Кратка историја Митрополије црногорско-приморске (1219-1999), Светигора, Цетиње, 1999.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања