SRPSKA PLEMIĆKA PORODICA JAKŠIĆ U UGARSKOJ U XV VEKU – DO SMRTI MARKA JAKŠIĆA

SRPSKA PLEMIĆKA PORODICA JAKŠIĆ U UGARSKOJ U XV VEKU – DO SMRTI MARKA JAKŠIĆA

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

     Smrt Dmitra Jakšića II se dogodila u periodu kada su procesi i događaji od egzistencijalnog značaja za budućnost srpskog življa poprimali sudbonosno prelomni karakter, upravo na prostorima na kojima je živeo u Ugarskoj, ali i u čitavoj zemlji. Proces svojevrsne kolonizacije srpskog stanovništva, odnosno njegove migracije sa teritorija nekadašnje Srpske despotovine na prostore Pomorišja i Južne Ugarske, nastavljen je nesmanjenim intenzitetom i u XVI veku, naročito u prvim decenijama istog, ali u donekle izmenjenoj formi. U vreme dok su despotsko dostojanstvo „nosili“ pripadnici porodice Branković, tj. Đorđe i Jovan, ali i potonji Ivaniš Berislavić, postoji mogućnost da su srpske porodice i pojedinci obično se odlučivali na naseljavanje pomenutih zemalja u dogovoru i sa znanjem elitnih krugova, kako mađarske vlastele i vlasti, tako i srpske koja je u ovim događajima, takođe uzimala učešća. Ranije smo govorili o tome da su srpski plemići ova područja naseljavali uporedo sa despotskom dinastijom i obično u vreme važnijih vojnih pohoda i ratova na turskoj teritoriji vodeći sa sobom cele porodice ili brojne članove istih. Kasnije, početkom XVI veka, talas migracija srpskog stanovništva je nastavljen, možda ne posebno smanjenog intenziteta, ali svakako u izmenjenom obliku. Običan puk se više nije selio samo u organizaciji srpske vlastele ili na poziv ugarskih vlasti, već i samoinicijativno, ponekad neorganizovano, bez prethodnih sporazuma i najava, a predvođen novim elitnim slojem svog zatvorenog društva, pojedincima – prvacima. Postoji mnogo uzroka pojave pomenutog društvenog fenomena, kada su u pitanju migratorne aktivnosti srpskog življa prvih decenija XVI stoleća. Naime, činjenica je da su se srpske plemićke porodice veoma brzo asimilovale u kvantitativno veći mađarski etnički korpus na prostorima Ugarske,[1] dok su iste koje su ostale u Srbiji ili fizički bile uklonjene ili su izgubile svoj dotadašnji socijalni i imovinsko-materijalni status. Skladno pomenutoj situaciji, srpski narod je afirmaciju svojih interesa pokušao da obezbedi poveravanjem predvodničke uloge u društvu prvačkim pojedincima i porodicama u okvirima svoje sredine.[2]

     Kada je u pitanju oblast Pomorišja teško je utvrditi koliki je broj pripadnika srpske etničke zajednice živeo na tom prostoru u vremenskom intervalu koji obuhvata prvu polovinu i sredinu XVI veka. Realne podatke o pomenutoj problematici je veoma teško dobiti, pa možemo samo govoriti o određenim približnim predstavama i to na osnovu posrednih statističkih fakata.[3] Nezavisno od njegovog broja i naročito odvojeno od vlastele i elitističkih krugova stanovništva, izuzetno verodostojna i sigurna činjenica je da se srpski narod na prostoru Pomorišja i cele Ugarske našao pod snažnim uticajem metamorfnih transformacija, pa je u novoj sredini menjao svoj karakter, možda i bolno se prilagođavajući, ali sa „nepresušnom“ nadom da će jednom poraziti osmanlijske zavojevače, pa čak i vratiti se u svoju staru postojbinu. Međutim, mentalni sklop srpskog stanovništva je u promenama „prešao dalek put“, od zemljoradničkih i stočarskih okvira do izrazito ratničkih, gde su mu vojnički poziv i ratna uloga, u okvirima ugarskog društva, postali svojevrsni „zanat“.[4] Nije potrebno posebno isticati da su sve navedene promene i preobražaji bili uslovljeni neprestanim i iscrpljujićim ratovanjem ugarske države sa susednim Osmanlijskim carstvom, jer su Turci predstavljali stalnu opasnost na granicama. Druga decenija XVI veka, tj. period od 1510. do 1520. godine, prošao je u stanju relativnog mira, odnosno bez otvorenog ratnog sukoba između ugarske i turske zvanične vojne sile (ako ne računamo kratkotrajni rat 1515. godine koji je pokrenuo kralj Vladislav II, a kada je ugarska vojska neuspešno opsedala grad Žrnov), ali sa neprestanim „čarkama“, upadima i pustošenjima teritorija druge strane.[5] Uslovi relativno smanjenih potreba ugarskog vladara i plemstva za vojnim uslugama srpskih doseljenika i stanovnika, u velikoj meri su omogućili intenzivnije procese integrisanja srpskog etnosa u okvire mađarskog društva, što je naglo aktuelizovalo i druga pitanja, u prvom redu verskog karaktera. Naime, ovo je bio period kada je u mnogim evropskim zemljama, a između ostalih i Ugarskoj, došlo do velikih, pokazaće se, istorijski prelomnih previranja i nemira. U samoj Ugarskoj pojedini, vrlo uticajni, možemo reći, prozelitistički katolički krugovi sveštenstva i plemstva, pod plaštom striktne konfesionalne revnosti (koja se često pretvarala u vehementni fanatizam – primedba autora), inicirali su jačanje, primetno značajnijih, verskih netrpeljivosti.[6]

     Pokušaji katoličkih crkvenih velikodostojnika, koji su često bili i uvaženi nosioci raznih državnih funkcija u Ugarskoj da promene konfesionalnu „sliku“ Mađarske u korist katoličke vere, ne datiraju samo iz vremena kada je doseljavanjem srpskog pravoslavnog sveta na pomenute prostore katolički homogena država postajala izrazito prožeta „heterogenim obrisima istočne vere – carigradskog obreda“.[7] Već u drugoj deceniji XVI veka, privilegije u vidu saborskih odluka o oslobađanju od obaveze pravoslavnog hrišćanskog stanovništva da plaća crkvenu desetinu više nisu poštovane.[8] Nakon 1510. godine i smrti Dmitra Jakšića II, jedini muški potomci Stefana i Dmitra starijih, kao savremenici i sudionici pomenutih prilika koje smo prethodno navodili, bili su samo Petar i Marko Jakšić sa sinovima koji su, slično svojim bliskim rođacima i precima nastavili da žive u Nađlaku. Postoji verovatnoća da su Jakšići upravo tih godina, oko 1510., napustili pravoslavnu veru i prešli u katoličanstvo.[9] Ako uzmemo u obzir naše dosadašnje izlaganje i prisetimo se aspekta divergentnosti u unutar-porodičnim relacijama, kao i procesa raspadanja porodične zadružne zajednice na prelazu stoleća, onda možemo da zaključimo i da odgovorimo na pitanje koje se odnosi na razloge neuspeha prve i pojedinih članova druge generacije Jakšića u pokušajima da sačuvaju homogeno-pravoslavni profil porodice, kada je u pitanju njeno konfesionalno nasleđe i opredeljenje, a povezano sa istim i karakter etnički-srpske tradicionalne porodične zajednice. Egzistencijalno-evolutivne promene u karakteru porodice Jakšić tih godina, upravo su i doprinele navedenoj transformaciji pomenutog, važnog, duhovnog segmenta porodične strukture.[10] Sa današnje, značajne istorijske distance, ovaj svojevrsni „konfesionalni dualizam“ u porodičnoj strukturi i na posedima Jakšića odaje utisak konfuzije, ali posmatrano kritički, ne možemo da zaobiđemo činjenicu da je bio potpuno kompatibilan sa opštim stanjem nesređenih prilika i agonije kroz koju je tada prolazilo Ugarsko kraljevstvo pred nastupajućim sudbonosnim odlukama i prelomima.[11]

     U toku rada je više puta rečeno da su oko 1510. godine Petar i Marko podelili nađlačko vlastelinstvo na dva dela da bi nastavili da i dalje žive u Nađlaku i to svaki u svojoj polovini grada.[12] Možda je pomenuta čuvena podela porodičnih imanja značila samo razdvajanje prihoda koje su dobijali od ekonomije vlastelinstva, a nikako stvarno-pravnu separaciju za šta kao dokaz može da posluži i činjenica da su braća od stričeva, zajedno sa svojim užim familijama nastavili da žive u Nađlaku.[13] Oba brata su već u dato vreme, socijalno i karakterno, bili u velikoj meri identifikovani sa pripadnicima drugih ugarskih vlasteoskih porodica. Međutim, da bi prethodno iznesena misao mogla da bude sasvim jasna i sa kritičkog aspekta ispravna, potrebno je da o Marku i Petru Jakšiću iznesemo sva relevantna saznanja do kojih su došli istoriografija i ukupna istorijska nauka. Najverovatnije, Marko Jakšić je bio najmlađi sin Stefana starijeg i Milice, a brat Dmitra, Stefana II, despotice Jelene, Ane i Irine Jakšić. Slično drugim predstavnicima kuće Jakšića, kada je u pitanju Marko nije tačno utvrđeno vreme njegovog rođenja. Na osnovu pouzdanog podatka da je umro u „dubokoj starosti“, 1537. godine, možemo da pretpostavimo da se to dogodilo u sedmoj ili najkasnije u osmoj deceniji XV veka.[14] Ime Marka Jakšića se prvi put spominje u tekstu izveštaja od 16. i 20. jula 1493. godine, o kome je pružen određeni analitički prikaz u prethodnom izlaganju, a koji se odnosi na obaveštenje Skupštine manastira Blažene Device Marije Kluške o tome da je dobila istražno pismo vojvode Vladislava Lošoncija, komandanta kraljevskih tavernika i sikulskog župnika Bartolomeja (Vartolomeja) Dragfija o sporu između Ane, ćerke Stevana Vereša od Farnaša i braće Jakšić, oko izvesnih poseda u Kluškoj županiji.[15] Kao što možemo da primetimo, Marko Jakšić je slično ostalim članovima kuće Jakšića i u zajednici sa njima, učestvovao u brojnim sporovima i parnicama protiv svojih suseda i drugih mađarskih vlasteoskih porodica i pojedinaca.[16] Ime Marka Jakšića je nabrojano i u ranije pominjanoj povelji, izdatoj 16. decembra 1500. godine, sa bratom Stefanom II, a pored sinova njegovog strica Dmitra starijeg.[17] Takođe, ubrojan je i u povelji od 26. maja 1506. godine pored majke Milice i brata Stefana, gde se njegova majka obavezala da će izdvajati godišnje priloge manastiru Krušedolu o čemu je ranije bilo reči.[18]

     Pominjanje Marka Jakšića u datoj povelji samo po sebi otvara pitanje, determinološki rečeno, njegovog „statusa“ u okviru različitih generacija porodice. Sukobi i sporovi sa susedima, očigledna porodično-tradicionalna privrženost pravoslavnoj konfesiji ili život u zadružnoj zajednici kuće Jakšića govore nam da je, barem u mlađoj životnoj dobi, Marko pripadao krugu Jakšića prve generacije, kada se radi o socijalno-mentalnom determinisanju unutrašnje statusne klasifikacije članova kuće i porodičnih odnosa uopšte. Godine 1502., Marko Jakšić je sa Dmitrom II i Radičom Božićem učestvovao u ratnom pohodu Vladislava II protiv Osmanlijske imperije i tom prilikom se zajedno sa prethodno pomenutim nalazio na čelu srpskih četa koje su kod Hrama prešle Dunav, a potom opustošile Vidin, Kladovo i delimično Nikopolj. Posle postignutog mirovnog ugovora sa Turcima iz 1503. godine, zajedno sa beogradskim i šabačkim odredima, despotom Ivanišem Berislavićem i Stevanom Bradačom, Petrom i Stefanom Jakšićem II, odbrana južne ugarske granice je bila poverena i Marku.[19] U kratkotrajnom ratu protiv Osmanlija 1515. godine, među ostalim komandantima ugarske vojske, nalazio se na čelu odreda koji su bezuspešno opsedali grad Žrnov, dok je u međuvremenu smederevskom sandžakbegu Sinan-begu pošlo za rukom da „sa leđa“ izvrši napad i porazi opsadne čete.[20] Dakle, Marko je, slično rođacima o kojima je ranije bilo više reči, revnosno ispunjavao svoje obaveze i dužnosti prema ugarskoj kruni i to kao pripadnik ugarske plemićke porodice srpskog porekla. Konkretniji podaci o njegovom ratnom angažmanu nisu dostupni, što ne znači da ih nije bilo, već samo da letopisci nisu, možda, nalazili dovoljno umetničke ili sadržajno komponentnije fakte o Markovim vojnim i junačkim podvizima ili je „megdandžijsko doba“ Dmitra starijeg, jednostavno bilo završeno.[21]

     Zanimljivo je da o privatnom, porodičnom i bračnom životu Marka Jakšića imamo nešto više pouzdanih podataka, ali i do danas, prema mišljenjima pojedinih istoričara, nekoliko nerazjašnjenih nedoumica. Na prvom mestu, nedoumicu čini pitanje, koliko puta je Marko stupao u brak, odnosno koliko je imao supruga? Istoriografija sa početka XX veka je predviđala mogućnost da se Marko Jakšić ženio dva puta.[22] Naime, opšte je poznato da je Marko bio oženjen Poliksenom Jakšić, ali osim profesora Stanoja Stanojevića, nijedan istoričar, koji se bavio proučavanjem istorijata ove porodice, ne pominje prethodno navedenu mogućnost o dva braka, iako su izvorni podaci koji govore o prvom braku bili dostupni.[23] Dodatak jednog starog srpskog Letopisa na decidiran način tvrdi da je Marko „…sinь starago voεvodε Stεfana Яakšića bъšε blagoobrazanь i vasakimь blagočastiεmь oukrašεnь….Їωannь ožεnivь sε otь (V)ъnεciε i rodi trїi daštεri i sьіna i onь poči ω Gospodi i sa sinomь εgo. A ina žε gospožda Poliξεnїa sь trimi daštεrmi obladaεtь zεmlіεю i gradovimi…“.[24] Kako sam profesor Stanojević ističe, prema navedenoj belešci, Marko Jakšić se ženio dva puta. Prema tome, prva supruga je bila izvesna gospođa iz Venecije, o kojoj nemamo apsolutno nijedan drugi bliži podatak, nije zabeleženo čak ni njeno ime, dok je druga bila istorijski potvrđena ličnost, Poliksena ili Poliksenija (Polixena).[25] Međutim, ako pažljivo pogledamo deo teksta dodatka date zabeleške, nigde se eksplicitno ne tvrdi da je Poliksena bila Markova supruga iz drugog braka, već samo da je nakon smrti Markovog sina Stefana i samog Marka nastavila da živi sa tri ćerke. I u prednjem delu teksta, koji bi se odnosio na potencijalno prvu suprugu Marka Jakšića, „otь (V)ъnεciε“, kaže se da je sa suprugom u braku dobio tri ćerke. Na osnovu druge građe i literature, potpuno je sigurno da je Marko imao osmoro dece i to jednog sina, pomenutog Stefana i sedam ćerki.[26] Dobri poznavaoci bečkih i peštanskih arhiva i istovremeno vrhunski istraživači prošlosti srpskih plemićkih i prvačkih porodica na prostoru Ugarske u XVI veku, Jovan Radonić i Aleksa Ivić, nigde ne pominju Markov prvi brak, već kao Markovu suprugu označavaju samo Poliksenu Jakšić.[27] Dušan J. Popović, kao mogućnost nudi svoju tvrdnju da je Poliksena bila supruga Marka Jakšića „sa kojom se (Marko – primedba autora), izgleda, našao u Veneciji“.[28]

     Novija istoriografija smatra da je Marko Jakšić, zaista bio dva puta u braku, prvi put sa izvesnom Venecijankom sa kojom nije imao dece, a drugi put sa Poliksenom.[29] Etničko i socijalno poreklo Poliksene Jakšić, takođe je veoma zagonetno. Sasvim sigurno je bila Italijanka[30], ali o njenom autentičnom zavičajnom poreklu i društvenom statusu u okviru istog, ne možemo doneti konačne sudove. Savremeni izvori o njoj govore kao o „domina Polixena…ex paternis eiusdem laribus secum ab urbe Romana“[31], dakle o ženi koja je došla iz bogate rimske porodice.[32] Međutim, u izvorima ne postoji potvrda da je poticala iz plemićke porodice, kako tvrde pojedini istoričari.[33] Sam Marko Jakšić, njen suprug, za Poliksenu je tvrdio da je rođena u bogatoj porodici iz Rima, ali ne i da je bila vlastelinskog porekla.[34] Nije pouzdano utvrđeno, kako i gde su se Marko i Poliksena upoznali, niti kada je i pod kojim okolnostima brak između njih dvoje sklopljen. Znamo sigurno da je u brak „unela“ prilično veliki miraz i u narednim godinama bila od velike finansijske pomoći svome suprugu.[35] Već smo ranije naglasili da su Marko i Poliksena imali sedam ćerki i jednog sina, dakle osmoro dece.[36] NJihovo najstarije dete je bio sin Stefan, o kome imamo vrlo malo podataka.[37] Ime Stefana Jakšića III se javlja u jednoj povelji kralja Janoša Zapolje iz 1530. godine, gde se kaže: „…super fassione pignoratitia Marci Jaxith de Naghlak, qua is onera Stephani filii sui ac Demetrii, Nicolai, Joannis, Petri condam Jaxith, fratri ipsius Marci patruelis, filiorum congenerationalium in se assumendo“.[38] Stefan Jakšić III je umro između 1530. i 1536. godine, dakle pre smrti roditelja, ne ostavivši potomstvo iza sebe.[39] Sa druge strane, Markove ćerke su nadživele oca, a njihova imena su bila: Đovana (Giovanna ili Zowana), Jelisaveta, Marija, Milica ili Potencija (Potencijana), Margita, Sholastika i Ana.[40] Iako nisu obezbedile kontinuitet prenošenja porodičnog imena na nove generacije familije, s obzirom da su pripadale krugu ženskih potomaka Marka Jakšića, ćerke su, a slično svojim tetkama (Markovim sestrama), bračnim vezama sa pojedincima iz uglednih ugarskih porodica (osim Đovane, sve su bile u brakovima sa ljudima koji nisu imali srpsko etničko poreklo), slavu imena Jakšića ponovo afirmisale i posle izumiranja njihove muške geneaološke linije.[41]

     Jedini preživeli sin Dmitra starijeg i Jele, posle 1510. godine, bio je Petar Jakšić. Najraniji spomen Petra Jakšića je datovan u 1498. godinu i vezan je za stalne sukobe Jakšića sa porodicom Doci koji su se nastavili i posle smrti Stefana i Dmitra starijih.[42] Naime, Petrovo ime i uloga se spominju u naredbi koju je kralj Vladislav II 18. juna 1498. godine izdao čanadskom kaptolu u svrhu ispitivanja spora između udovice Imre Docija, Margarite i sinova Dmitra Jakšića, o čemu smo govorili u prethodnom izlaganju. Slično rođenoj braći, ali i Marku i Stefanu II i Petar je, kao ugarski plemić nosio titulu egregius.[43] Petar Jakšić je učestvovao u ratnim pohodima kralja Vladislava II protiv Osmanlija i 1504. godine je bio jedan od zapovednika odbrane južne ugarske granice.[44] Prema podacima iz pouzadnih izvora, bio je oženjen Katarinom Čaki, sestrom katoličkog biskupa čanadske biskupije, Nikole Čakija (Csáki Miklós). Pomenuti brak je u velikoj meri uticao na kasnija naučna mišljenja da je Petar Jakšić, po sklapanju braka ili ubrzo posle toga, prešao iz pravoslavne u katoličku veru.[45] Činjenica jeste da mi o tom navodnom „preobraćanju“ ne posedujemo konkretna i autentična saznanja, već se ona zasnivaju uglavnom na bazi pretpostavki. Takođe, generalno posmatrano, o Petrovim verskim ubeđenjima ne postoje izvorna svedočanstva.[46] Naravno, pretpostavka da je Petar Jakšić u kasnijem životnom dobu, odnosno posle ženidbe sa Katarinom Čaki, ispovedao katoličku veroispovest i te kako je moguća ili bolje rečeno, vrlo je verovatna. Potvrdu ove teze možemo da pronađemo i u faktu da su tri sina Dmitar, Nikola i Jovan, koji su rođeni u braku Petra i Katarine, bili katolici.[47] Potrebno je postaviti i pitanje da li bi jedan pravoslavac koji revnosno pristupa svojim konfesionalnim ubeđenjima, uopšte dozvolio da njegovi sinovi rastu i budu obrazovani i odgajani u duhu katoličke vere, a da pri tom i sam ne podržava slične duhovne vrednosti. Prema rezultatima istraživanja do kojih su došli mađarski istoričari, bogoslužbene aktivnosti po pravoslavnom obredu, obavljale su se na nađlačkom vlastelinstvu sve do smrti Petra Jakšića.[48] U kontekstu analize verskih opredeljenja Petra Jakšića, potrebno je izneti određena obaveštenja o njegovim vezama ili vezama same porodice sa protestantizmom.[49]

     Prethodno smo naglasili da ne postoje konkretni, već samo posredni dokazi o konfesionalnim ubeđenjima Petra Jakšića, osim da je rođenjem ispovedao pravoslavnu veroispovest. Potpuno je očigledno da je Petar živeo u vremenu strahovitih verskih previranja u okvirima Katoličke crkve koji su rezultirali, na prvom mestu pojavom Martina Lutera i pokreta reformacije. Već u prvoj deceniji „Luterove pobune“, dakle u trećoj deceniji XVI veka, „talasi vapaja za reformacijom su preplavili i velike delove Ugarske, lagano zapljuskujući i oblasti Pomorišja“. Glasovi o Luteru i nesvakidašnjim događajima u rimskoj crkvi i samoj Nemačkoj, čuli su se još pre „mohačke tragedije“ i pokreta „pravoslavnog cara Jovana Nenada“[50], a širili su ih uglavnom pripadnici saskih zajednica u Cipsu i Erdelju koji su jezički i kulturno bili i te kako povezani sa Nemačkom.[51] Pojedini ugarski feudalci, nezadovoljni stanjem u crkvi, u otvorenom ili latentnom sukobu sa uticajnim crkvenim velikodostojnicima, bili su spremni da prihvate uticaj reformatorskih propovednika o transformaciji verskih učenja i ustrojstva crkvene organizacije na svojim vlastelinstvima ili teritoriji. Neki od pomentih velikaša koji su imali simpatije ili prihvatali novo učenje, bili su u direktnim ili posrednim kontaktima sa porodicom Jakšić, kao npr. Franja Revaji, Petar Perenji ili Valentin Terek.[52] Rasprave oko „Luterovog učenja“ su već krajem treće i početkom četvrte decenije XVI veka izašle iz okvira „Zapadne crkve“ i počele da zanimaju pripadnike i zajednice istočne – Pravoslavne Crkve. Kada su u pitanju pripadnici srpske etničke zajednice, pomenuti kontakti sa protestantskim učenjem su, bar tih prvih godina, bili veoma skromni. Izuzimajući famozno „Pismo Gavrilovo o Luteru“[53], spis (prepisku) koji dokazuje da se već 1534. godine glas o Luteru proširio do Svete Gore, veze srpskog naroda sa „Luterovom jeresi“, posebno viših slojeva stanovništva su neznatne.[54] Od velikaša srpskog porekla koji su povezivani sa reformacijom, pominje se samo ime Petra Petrovića, rođaka i bliskog saradnika kralja Janoša Zapolje, pa i ta veza nije dosledno utvrđena i do danas je ostala nerazjašnjena i obavijena velom političkih intriga i posrednih dokaza.[55]

     U drugoj polovini XVIII veka je objavljen jedan tekst u knjizi Petera Boda, mađarskog teologa i istoričara religije i crkve, u kojoj je opisana biografija Janoša Vituša Balšaratija, protestantskog lekara, filozofa i saradnika Filipa Melanhtona koji je rođen na posedu Jakšića i određeno vreme živeo pod protekcijom Ane Jakšić, ćerke Marka Jakšića.[56] Kada je u pitanju ovaj rad navedeni tekst je od određenog značaja, upravo zbog pomenute veze, ali on u sebi sadrži i određene nedoumice i greške, koje se odnose na ulogu Petra Jakšića i odnose istog sa Balšaratijem. Naime, Bod navodi da je Janoš Balšarati rođen 1529. godine u Dombeđhazu, na posedu Jakšića, a u porodici Vituša Lukača, nastojnika Jakšićevih dvora u Nađlaku.[57] Prilikom turskog pohoda na Pomorišje, te iste 1529. godine, kada je imao samo tri meseca, njegove roditelje su Turci odveli u ropstvo, a brigu o njemu je preuzeo Fodor Ferenc, brat Janoševe majke koji ga je odveo u selo Balšarat, gde je dečak rastao.[58] Posle nekoliko godina Janoš je postao štićenik Ane Jakšić, kako Bod navodi „udovice Jakšić Petra“ koja je preuzela staranje o Balšaratijevom obrazovanju u tadašnjim raznim centrima reformacije, obezbedivši mu i finansijsku osnovu za nastavak školovanja kod Filipa Melanhtona u Vitenbergu.[59] Verovatno, usled nepoznavanja rodbinskih relacija u porodici Jakšić, sasvim je moguće da je pisac pogrešio kada je naveo da je supruga Petra Jakšića, Ana (znamo da se Petrova žena zvala Katarina, rođena Čaki) bila pokrovitelj mladog Balšaratija, kasnije poznatog lekara. Jedina Ana iz porodice Jakšić o kojoj ovde može biti reči, kako smo ranije naveli, je ćerka Marka Jakšića koja je sredinom četrdesetih godina XVI veka bila udata za Lošonci Gašpara Banfija, a posle za Antona Kendija. Pored pomenutih nedorečenosti, pokroviteljska uloga Ane Jakšić u odnosu na jednog protestantskog studenta i njeni kontakti sa velikim imenima tadašnjeg verskog reformatorskog pokreta su jedini dokumentovani dokazi o vezama Jakšića sa protestantskim učenjima.[60] Dodatnu konfuziju stvara podatak koji iznosi Aleksa Ivić, kada opisuje tolerantnost gospode Jakšića prema novom učenju i tvrdi da je iz pomenutih razloga hram u Nađlaku bio podeljen na dva dela, tako da su se u jednom delu vršili verski obredi u skladu sa novim reformatorskim učenjem, a u drugom u skladu sa pravoslavnim.[61]

     Bez obzira na nemogućnost preciznog utvrđivanja realnog odnosa Petra Jakšića prema verskim prilikama koje su vladale u državi i neposrednoj okolini za vreme njegovog života, sa velikom sigurnošću možemo da tvrdimo da je on svojim karakternim osobinama i mentalnim sklopom ličnosti pripadao krugu članova druge generacije porodice koja je u pomenutom pogledu doživela krupne metamorfne promene, ali sa jakim uticajima ili obrisima uticaja starih načela, običaja i navika prve generacije. Na navedeni zaključak nas upućuje, ne samo Petrov odnos prema verskim prilikama, o kome samo na posredan način možemo da pružimo izvesnu analizu, s obzirom na njegov brak sa katolkinjom i vaspitavanje sinova u duhu zvaničnog, državnog konfesionalnog učenja, već i činjenica da se, slično svojim rođacima, u socijalnom pogledu potpuno identifikovao sa slojem mađarskog plemićkog staleža, o čemu svedoči i njegovo, kao i držanje Marka Jakšića prema kuručkom ustanku Đerđa Dože.[62] Na uticaj pomenutih starih navika i običaja prve generacije nas upućuje i nastavljanje sporova koje je sada vodio i Petar Jakšić sa porodicom Doci. Iz teksta datovanog od 20. avgusta 1511. godine, nastalog i sačuvanog u formi naredbe kralja Vladislava II podžupanu i sudijama aradske županije da spor između Franje Docija i Petra Jakšića ponovo uzmu u pretres, možemo da zaključimo da je u prisustvu tužioca vladar izrazio sumnju u regularnost toka suđenja pred nižom sudskom instancom, pa u dopisu poziva sudije i vlasti županije da pokrenu novi spor.[63] Potpuno je očigledna zabrinutost kralja Vladislava II u pogledu mogućnosti da Franja Doci bude oštećen u datom sporu, pa čak navodi da „u slučaju da tužilac ne bude zadovoljan novom presudom, kruna o tome bude obaveštena, kako bi se novo suđenje organizovalo u prisustvu vladara“.[64] Ranije ukazana lojalnost Petra i Marka, kao i uopšte porodice Jakšić prema kruni i poretku ugarske feudalne države i pored periodičnih nesuglasica, još jednom je pokazana u vreme čuvenog „Seljačkog rata 1514. godine“.[65]

     Pokret „krstaša“ ili „kuruca“[66] Đerđa Dože u istoriji mađarskog naroda i Ugarske XVI veka predstavlja važnu prekretnicu i jedan od prelomnih momenata po sudbinu drevnog i moćnog srednjoevropskog kraljevstva, pojavivši se kao svojevrsna najava mnogo težih iskušenja koji će snaći Ugarsku samo deceniju posle. Na prvom mestu treba reći da sam tradicionalni naziv „Seljački rat“ ili „Ustanak Đerđa Dože“ nije potpuno i adekvatno terminološko obeležje događaja iz 1514. godine, šta više pomenuti termini su površni i preuski da bi objasnili stvarni karakter događaja koji su za dugi niz godina potresli temelje Ugarske i ostavili je nespremnu pred „tamnim olujnim oblacima koji su se već tada nadvijali iznad nje“.[67] Krajem 1513. godine su se širom Ugarske pronosili glasovi o mogućem ratnom pohodu novog i ratobornog turskog sultana Selima I, što je bio dovoljan razlog da se već u proleće naredne godine, direktnom inicijativom ostrogonskog nadbiskupa i papskog legata Tome Bakača, stanovništvo Ugarske pozove na krstaški rat.[68] Odziv je bio izuzetno veliki, pogotovo u redovima seljaka, građana i sveštenstva, tako da se može slobodno reći da od vremena velike opsade Beograda 1456. godine nije bilo većeg okupljanja neregularne vojske u Ugarskoj.[69] Početkom maja 1514. godine, bilo je okupljeno preko 15 000 ljudi i tu nije bio kraj, jer su se glavnina i masovni odziv novih vojnika tek očekivali. Međutim, uskoro je od sultana stigao predlog da se postignuto kratkotrajno primirje definiše, tj. produži u trajni mir, pod uslovima koji su bili važeći za vreme vladavine Bajazita II. Takođe, ni ugarskim velikašima nije bilo „ugodno“ saznanje da se masa „običnog sveta“, odnosno najnižih socijalnih slojeva društva okuplja u jednoj atmosferi, prilično „nabijenoj“ različitim emocijama, od religiozno-patriotskih do socijalno-rezigniranih, pa su se opredelili za mir. Već 15. maja 1514. godine, Toma Bakač je prekinuo da šalje pozive za stupanje u redove „krstaške vojske“, a rat je bio otkazan. Sav bes i spremnost krstaša na odlučujuće „okršaje“ protiv, tada već vekovnog neprijatelja – Osmanlija, sada se okrenula protiv, takođe iz socijalnih razloga, omrznute vlastele. Pokret je poprimio opšte-narodni i religiozni karakter.[70]

     Veoma brzo, ustanici su počeli da rade na postavljanju temelja svoje organizacije, pa je u tom smislu bio izabran i kralj, ali se on nije istakao u vođenju kuručke vojske. Stvarni predvodnik pokreta je bio tzv. „vrhovni komandant“ Đerđ Doža, Sikulac iz Erdelja, sitni plemić koji se proslavio u ratu protiv Turaka kod Beograda.[71] U toku naredna dva meseca, koliko se pokret održao, Dožini rebelijanti nisu imali nijedan drugi cilj, niti su pred vlasti postavljali konkretne zahteve, osim potpunog iskorenjivanja plemstva. Sami su se proglasili „blagoslovenom vojskom krstaša“ ili „svetom četom“ i u istoriji su ostali upamćeni po velikoj revnosti, kada je bilo u pitanju izvršavanje njihovog jedinog proklamovanog cilja – fizičko istrebljenje plemstva. Na udaru su se našli posedi i vlastelinstva mnogih feudalaca i to baš u krajevima gde su u manjem ili većem broju živeli pripadnici srpske etničke zajednice.[72] Surovost pri obračunu sa svima koji bi pružili otpor „Dožinim rebelijantima“ duboko je bila usađena u pamćenje ugarske vlastele, a zatim i pretočena u legendu. Ugarske krupne plemićke porodice, a među njima i Jakšići, razumljivo, shvatali su svu složenost i dodatne opasnosti po bezbednost ustaljenog reda i zakona koje su mogle proizići iz daljeg odlaganja gušenja pobune, pa su od početka pružili snažan otpor Sekeljevom pokretu.[73] O učešću Srba u sukobima Dožinog pokreta i ugarske feudalne gospode 1514. godine postoje različite interpretacije. U savremenim dokumentima se nigde izričito ne pominju Srbi u krstuškoj vojsci, što nikako ne znači da ih nije bilo. Sasvim je izvesno da su pokretu prilazili kasnije, dakle ne odmah na početku, već onda kada bi kuručki odredi zaposedali krajeve u kojima su živeli. Pristupanje kuručkoj vojci se, vrlo često, odvijalo putem prisile. Dokaz za navedenu tvrdnju možemo da pronađemo i u kazivanju jednog letopisca o Dožinom pohodu na Jakšićeva imanja u Nađlaku, krajem maja,  kada su nađlački Srbi i oni koji su živeli u okolini naselja, pritisnuti strahom i pod direktnom pretnjom se pridružili krstašima.[74] Pisci i hroničari iz kasnijih epoha su znatno preuveličavali udeo učešća srpskog stanovništva u pobuni.[75]

     Pored nepotpunih informacija o ljudima srpskog etničkog porekla u okvirima krstuške vojske, ne postoje bliži podaci o istaknutim Srbima – protivnicima koji su se borili protiv Dože. Jedina poznata srpska vlastelinska porodica koja je i te kako pružila otpor Sekelju i njegovim krstašima je bila porodica Jakšić, odnosno Petar i Marko.[76] Naime, nakon izbijanja pobune, Doža je jedno odeljenje krstaša poslao u pravcu Čanada, pod komandom Balog Ištvana, ali su pomenuti odredi bili poraženi u sukobu kod Apatfalve, od strane čanadskog biskupa Čaki Mikloša, inače šuraka Petra Jakšića i Batori Ištvana. Nakon razbijanja kuručkog odeljenja, pobednici su otišli u Nađlak na dvor Marka i Petra da proslave pobedu. Kao što je ranije objašnjeno, nakon što je dobio vesti o porazu svog odeljenja kod Apatfalve, Doža je odlučio da se lično obračuna sa Čakijem i Batorijem. U zoru 27. maja 1514. godine, nakon proslave i u trenutku kada se to niko nije nadao, Doža je uz podizanje strahovite galame u svojim trupama, opseo, a potom i prodro u Nađlak.[77] „Još uvek mamuran od sremskog vina“, Batori je doslovno iz kreveta, bosonog, pokrivši se samo kabanicom, skočio na svog konja, koga mu je pripremio kapelan Lerinca i glavom bez obzira odjahao u Temišvar.[78] Jakšići su, takođe uspeli da pobegnu, pre nego što je Doža opseo grad, ali kao što smo ranije naveli, Čaki je dočekao vrlo tragičan i surov način smrti. Čaki Mikloš je pokušao pobeći, pa je u tom cilju uspeo da dođe do reke i sedne u čamac, kako bi krijući se kroz šiblje i trsku, vodenim putem stigao do Čanada. Međutim kuruci su ga primetili i zarobili, a po naređenju svog vođe Đerđa Sekelja, zajedno sa još nekim velikašima, razapeli na krst.[79] Potom je usledilo pustošenje i razaranje Nađlaka i drugih imanja Jakšića, o čemu smo ranije pružili iscrpna obaveštenja. Katastrofu, koja je zadesila vlastelinstvo Jakšića i grad Nađlak, Marko je u potpunosti uspeo da sanira u periodu do 1517. godine i to samo uz novčanu pomoć supruge Poliksene.[80] Doža je potom svoju rušilačku snagu usmerio prema naseljima i posedima u čanadskoj okolini, pa je uskoro osvojen Zadorlak, Arad, Lipovo, Vilagoš i Šoljmoš da bi svoju pažnju, zatim usmerio prema Temišvaru, čijom odbranom je komandovao Batori Ištvan, a gde su se sklonili Marko i Petar Jakšić. Opsednutom Temišvaru, sredinom juna u pomoć je došao erdeljski vojvoda Zapoljai Janoš koji je u bici uspeo da porazi Dožine krstuše, odnosno slabo naoružanu vojsku seljaka, a samog Dožu je Petar Petrović uspeo da zbaci sa konja i potom zarobi.[81]

     Kuručki vođa, lišen slobode je doživeo, takođe zastrašujuću sudbinu koja donekle podseća na sudbinu njegovih brojnih neprijatelja i žrtava, između ostalih i Čaki Mikloša. Pogubljen je na vrlo specifičan način, tako što je ispečen na usijanom prestolu i krunisan užarenom krunom, a zarobljene pristalice su terane da jedu njegovo meso.[82] Druge vođe ustanka su doživele sličnu sudbinu, a masovni pokret seljaka, sitnih plemića i brojnog nezadovoljnog stanovništva je doživeo potpuni fijasko. Srpski izvori iz datog perioda sa neprijateljstvom i zgražavanjem opisuju dvomesečne događaje koji su započeli i završili se u oblastima u kojima je živeo srpski živalj. Pomenute opise najbolje izražava stav đakona Bože iz Slankamena koji kuruce u svom tekstu „jedva priznaje za ljude“ i kaže: „I v to ljeto bist gonenije na hristijaneh od prokletih krstuša v zemlji ugarskoj, i paki ih pobedi vojevoda erdeljski do konca jako i proklete pse“.[83] Posle sloma ustanka usledile su neviđene represalije nad seljačkim slojem stanovništva, kao i nad svim pristalicama pokreta koji su mu javno pružali podršku ili su ocenjivani kao potencijalni simpatizeri Đerđa Dože. Postojali su predlozi da se svi seljaci pobiju, ali je među plemstvom, ipak pobedila opcija koja je zagovarala umerenije kaznene mere. Kmetovi su kažnjeni putem dekreta koji je donet na saboru u novembru 1514. godine i istovremeno predviđao uvođenje obaveznog dana rabote u nedelji, zabranu slobode napuštanja gospodara i zemlje itd. Uz ceo rat iz prve polovine 1514. godine, ove mere su dodatno produbile, ionako postojeće razlike i rascep u ugarskom društvu, a „udarom“ na seljake i još većim opterećenjem seljačkog sloja stanovništva, ekonomska osnova razvoja Mađarske je doživela svojevrsni kolaps. Puni smisao ovih reči će se pokazati dvanaest godina posle, na polju kod Mohača.[84]

[1] Srpski plemići su se, već u drugom ili trećem naraštaju potpuno identifikovali sa mađarskim vlasteoskim slojem stanovništva i to i u etničkom i u konfesionalnom pogledu, vidi: Stevan Bugarski, LJubomir Stepanov, Manastir Bezdin, prilog za monografiju, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 1999, str. 31.

[2] Stevan Bugarski, LJubomir Stepanov, Manastir Bezdin, prilog za monografiju, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 1999, str. 27 – 31.

[3] Isto, str. 30. Statističke podatke vezane za broj Srba u Pomorišju, pojedinih perioda, moguće je sagledati putem određene „slike“ koju dobijamo i na osnovu informacija o učešću srpskih ratnika, odnosno stanovnika pojedinih oblasti ili date regije u brojnim ratnim i vojnim operacijama. Na primer, 1540. godine zapovednik Temišvara, ranije pominjani rođak Jovana Zapolje, Petar Petrović je zajedno sa hiljadu Srba zauzeo budimsku tvrđavu. Slično ovom podatku nailazimo i na obaveštenje koje je datovano deset godina kasnije od prethodnog, dakle iz 1551. godine, gde se kaže da je „sa Zapoljinom udovicom u Alba Juliji bilo 3 000 Srba, a neko je obećavao da će da sakupi još 16 000“. Sa druge strane, „kada je Mehmed-paša Sokolović napao Mađarsku 1551. godine, izdao je proglas na srpskom jeziku Srbima u Pomorišju i Potisju, obećavajući im razne povlastice pod uslovom da pređu na stranu Turaka“. Sve ovo govori u prilog činjenici da je u kritično vreme i na datom prostoru prisustvo srpskog stanovništva bilo značajno.

[4] Isto, str. 31 i 35.

[5] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 465. Od početka XVI stoleća, pa sve do velikog turskog ratnog pohoda 1521. godine, koji je bio predvođen od strane Sulejmana Veličanstvenog, između Osmanlijskog carstva i Ugarskog kraljevstva su bila sklopljena dva značajna, međudržavna mirovna ugovora o kojima je ranije bilo reči. Prvi je sklopljen 20. avgusta 1503., a drugi maja 1519. godine i ovaj potonji je, ustvari predstavljao obnavljanje odredaba mira iz 1503. godine. Ni sami ugarski savremenici pomenutih događaja nisu pridavali veliki značaj sklopljenim mirovnim ugovorima, a prema ovim pitanjima Osmanlije, svakako, nisu bili „veliki optimisti“, jer su se „periodi relativnog mira“ u potpunosti uklapali u njihovu poznatu vojno-političku strategiju osvajanja susednih zemalja. Međutim, vremenski interval od 1503. do 1520. godine je imao svoju važnost za stanovnike ove dve velike sile, makar i u pograničnom pojasu, jer iako su dvorski krugovi i politička elita Ugarske bili apsolutno uvereni u efemernost pomenutih sporazuma, potpuno je jasno da su isti pružali, u izvesnom smislu, „relaksiranu atmosferu“ na večno nemirnoj granici. Ugovori o miru su garantovali slobodu kretanja ljudi i robe ili su, bar formalno, obezbeđivali slobodu trgovanja. Pogranične vlasti i namesnici su bili u obavezi da štite trgovce i da im nadoknade štetu koja bi eventualno nastala. Iako nemamo dovoljnih i pouzdanih informacija o stepenu trgovinske razmene između Turske i Ugarske u ovom periodu, na osnovu carinskih tarifa u turskim naseljima na granici dobijamo određenu sliku o trgovinskom prometu za koga, na prvom mestu, možemo da kažemo da je bio obostran i raznovrstan. Trgovalo se, obično sirovinskim i polusirovinskim proizvodima, poput krupne i sitne stoke, kože, krzna, vina, soli, istočnjačke robe, pre svih začina, svilenih tkanina itd. Uprkos navedenom stepenu trgovinskog prometa, sporazumi nisu pružali punu bezbednost za stanovnike na koje su se pre svega odnosili, pa je samim tim njihova osnovna uloga kapacitetno bila umanjena i na kraju potpuno bagatelisana. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 45 – 54, D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd, 1974, 17 – 8, 21 – 3, 25.

[6] Jovan Radonić, Borovszky Samu: A nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok körébol. XVIII. Kötet 10. szám), (referat), Letopis Matice srpske, knjiga 204, sveska IV za godinu 1900, Matica srpska, Novi Sad, 1900, str. 344. Kontekst pomenutih zbivanja se može uporediti i sa tekstovima naučno-istorijske literature koja pre svega pruža jednu opštiju sliku o teološkim i međureligijskim odnosima u Evropi XVI veka. Uporedi i Oven Čedvik, Istorija reformacije, Dobra Vest, Novi Sad, 1986, str. 252 – 258.

[7] Postojanje katoličkog prozelitizma, u odnosu na srpsko pravoslavno stanovništvo u samoj Ugarskoj, ali i van nje, možemo da datujemo još u period postojanja Srpske despotovine Đurđa Smederevca. Nasrtaji katoličkih emisara rimskog pape i ugarskog kralja na slobodu ispovedanja pravoslavne vere su intenzivno dobijali na značaju u decenijama agonije srpske srednjovekovne države, kada je njena nezavisnost i sloboda u velikoj meri zavisila od odnosa sa ugarskom krunom te su pomenute težnje katoličkog sveštenstva, ugarske aristokratije i same krune bile upravo protežirane iz zemalja severno od Save i Dunava. Stav običnog srpskog sveta iz tog perioda, ali i sam stav zvanične srpske politike prema pitanju katoličkog uticaja na verske prilike u Srbiji, kao i prema ukupnoj politici eventualnog zbližavanja dve hrišćanske Crkve na datom prostoru, najbolje možemo da opišemo rečima srpskog despota Đurđa Brankovića. Naime, prema navodima renesansnog pape Enea Silvija Pikolominija, odnosno Pija II, despot je 28. marta 1455. godine odgovorio jednom od vodećih katoličkih misionara, Jovanu Kapistranu da ne želi da sa svojim narodom prihvati prelazak na katoličku veru, uz reči: „Ja sam devedeset godina živeo u ovoj veri, koju su mi ulili u dušu moji preci te sam kod svog naroda, mada nesrećan, uvek smatran pametnim. Sada bi ti hteo da pomisle, kada bi videli da sam se promenio, da sam zbog starosti izlapeo i da sam, kako prost narod kaže, podetinjio. Ja bih pre pristao da umrem nego da izneverim veru svojih predaka“. Izražavajući kritiku upućenu despotu Đurđu, zbog uskraćivanja prava katoličkom sveštenstvu da ubira desetinu i od pravoslavnog stanovništva na despotovim posedima, kaločki nadbiskup Peter Vardaji je izjavio: „Jer Bog je ovu državu stvorio hrišćanskom a ne šizmatičkom i svakako nije u vašoj vlasti da je učinite srpskom. Hrišćanski narod u hrišćanskoj državi pod hrišćanskim vladarem treba da živi po hrišćanskom zakonu i obredu“. U novoj sredini, u okvirima ugarske države, a zbog vojničkih potreba i odlika koje su krasile srpske ratnike i uz podršku kralja Matije, ugarski sabor je 1481. godine doneo zakonski članak kojim je Srbe oslobodio od obaveze plaćanja crkvenog desetka katoličkom sveštenstvu, što u istoriji predstavlja prvu privilegiju koju su ugarski vladari dodelili doseljenom srpskom stanovništvu. Naravno, privilegijalna politika ugarskih vladara u odnosu na srpski svet je gotovo odmah izazvala osudu i otpor kod velikodostojničkih krugova katoličkog sveštenstva i dela mađarske svetovne aristokratije, vidi: Petar Rokai, Prilog poznavanju položaja Srba u Ugarskoj u XV veku, Zbornik za istoriju Matice srpske, 6, Novi Sad, 1972, str. 87 – 91. Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 441 – 443.

[8] Pomenuta obaveza je naplaćivana u novcu i nazivana je „hrišćanskim dinarom“ (pecunia Christianitatis), vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 462.

[9] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 154 – 155. Na drugom mestu (str. 155) profesor Popović navodi da su Jakšići napustili pravoslavlje prvih godina XVI veka.

[10] Već sada je potrebno naglasiti da, verovatno, nisu svi članovi kuće Jakšića promenili svoju veroispovest u isto vreme, dakle oko 1510. godine ili čak kolektivno. Srpska istoriografija, posebno na početku XX veka, napuštanje pravoslavne veroispovesti i prelazak na katoličku od strane Marka Jakšića navodi kao proverenu i nepobitnu činjenicu. Međutim, postoji sumnja da se to, zaista i dogodilo, o čemu ćemo više reči izneti u daljem izlaganju. Podatak o napuštanju pravoslavlja oko 1510. godine se možda odnosi na porodičnu granu ili na uži deo porodice Petra Jakšića, s obzirom da je on upravo u datom vremenskom intervalu već bio oženjen Katarinom Čaki, sestrom čanadskog biskupa Čaki Mikloša (Nikole), mada ni o tome, kao ni o konfesionalnom opredeljenju Petra Jakšića uopšte, nema pouzdanih podataka, vidi:  Dušan J. Popović, nav. delo, str. 154. Uporedi i N. S. Šuletić, Jakšić, Petar, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 250.

[11] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 50 – 75.

[12] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 534. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 51.

[13] LJubomir Stojanović, Stari srpski rodoslovi i letopisi, Sremski Karlovci, 1927, str. 56 – 57. Uporedi i N. S. Šuletić, Jakšić, Marko, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 244.

[14] Svi relevantni izvori i literatura navode da je Marko Jakšić „umro u dubokoj starosti 1537. godine“, vidi: Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova Iskra, Kraljevsko – srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 164.

[15] Na ovom mestu je potrebno napomenuti da je uz brata Stefana II i brata od strica Dmitra mlađeg i Marko Jakšić bio pozvan na sudski pretres o datom slučaju, zakazanom za 1. avgust iste godine. O tome svedoče sledeće reči iznete pri kraju teksta izveštaja Skupštine manastira blažene device Marije Kluške podnetom Lošonciju i Dragfiju: „…prefato nostro testimonio presente, annotatos Georgium wythez de Bycal ac Stephanum et Marcum condam Stephani, nec non Demetrium condam Demetrii de Naghlak in Farnas quemlibet videlicet eorum in dicta possessione portionibus scilicet ipsorum possessionariis in eadem habitis contra nobilem dominam Annam vocatam…“. Uporedi i Jovan Radonić, Prilozi za istoriju braće Jakšića, Spomenik Srpske kraljevske akademije, 59, Beograd, 1923, str. 70 – 71.

[16] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 51.

[17] Isto, str. 41 – 42, nap. 1, str. 353.

[18] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 155. Original pomenute povelje nije sačuvan, a nije poznato da li je bratstvo manastira Hilandara zaista dolazilo u posete Jakšićima, kako bi preuzeli zaveštani novac. Pojedini podaci iz različite građe i literature govore da je povelja nastala 26. maja 1507. godine, vidi: Kapiton Nevostrujev, Tri hrisovulje u Hilandaru, Glasnik SUD, 25, 1869, str. 272 – 287.

[19] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 45. Uporedi i N. S. Šuletić, Jakšić, Marko, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 244.

[20] N. S. Šuletić, Jakšić, Marko, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 244. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 152. i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 53.

[21] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 45 – 53.

[22] Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160.

[23] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536.

[24] Spomenik SKA, 3, 1890, str. 106 – 107, vidi u: Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova Iskra, Kraljevsko – srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 165. Prema Stanoju Stanojeviću, pravopisnom greškom letopisca napisana je reč „Їωannь“, što bi značilo Jovan u savremenoj transkripciji, a zaista treba da piše „i onь“, odnosno Marko Jakšić. Moguće je da je prilikom prepisa došlo do pomenute greške.

[25] Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova Iskra, Kraljevsko – srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 165.

[26] Letopiscu, očigledno nije bio poznat ovaj podatak, ali ni Borovski nije znao da su Marko i Poliksena imali sina, pa pogrešno navodi da „NJihov brak nije bi podaren muškim potomcima…“, vidi: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536 – 537. Uporedi i Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160.

[27] Sam Stanojević navodi da, na osnovu građe i njemu tada dostupnih podataka o bračnom životu Marka Jakšića, ne može da pruži svoj konačni sud, niti da raspravlja o pomenutom pitanju, dok Jovan Radonić u svom prikazu rasprave Šamua Borovskog „Istorija nađlačkog vlastelinstva“, takođe navodi da Marko nije imao muških potomaka, vidi: Jovan Radonić, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. Str. 50, Letopis Matice srpske, knjiga 204, sveska IV za godinu 1909, Matica srpska, Novi Sad, 1900, str. 345. Uporedi i Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova Iskra, Kraljevsko – srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 165, Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 145.

[28] Autor smatra da navedeni stav profesora Popovića, ipak pripada domenu hipotetičkog mišljenja, s obzirom da nisu dostupne potvrde pomenutih tvrdnji iz drugih izvora, vidi: Dušan J. Popović, nav. delo, str. 152.

[29] Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160.

[30] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 145.

[31] Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova Iskra, Kraljevsko – srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 164.

[32] Borovski ističe da su savremeni dokumenti zabeležili samo Poliksenino ime, kao i to da na jednom mestu iniciraju na njeno plemićko poreklo, gde verovatno misli na latinsku reč domina (gospođa, dama), iz gore navedenog citata, vidi: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536.

[33] Isto, str. 536. Uporedi i Ilarion Zeremski, Srpska vlastela Jakšići u Ugarskoj, Kalendar Matice srpske za godinu 1908., Novi Sad, 1907, str. 62, Dušan J. Popović, nav. delo, str. 152. Jovan Radonić napominje da je Poliksenina porodica bila izuzetno materijalno situirana, ali da nije poznato „od kakvog je roda i plemena bila ona“, vidi: Jovan Radonić, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. Str. 50, Letopis Matice srpske, knjiga 204, sveska IV za godinu 1909., Matica srpska, Novi Sad, 1900, str. 344. Aleksa Ivić jedino navodi da je Poliksena bila italijanskog etničkog porekla, ali ne pruža dodatne informacije o njenom socijalnom statusu i eventualnom pripadništvu krugu rimskog aristokratskog sloja stanovništva.

[34] N. S. Šuletić, Jakšić, Poliksena, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 250 – 251. Slična obaveštenja o njenom socijalno-statusnom i porodičnom poreklu je pružio istoričar Stanoje Stanojević, vidi: Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova Iskra, Kraljevsko – srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 164.

[35] N. S. Šuletić, Jakšić, Poliksena, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 250 – 251. Uporedi i Jovan Radonić, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. Str. 50, Letopis Matice srpske, knjiga 204, sveska IV za godinu 1909., Matica srpska, Novi Sad, 1900, str. 344 – 345.

[36] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 153.

[37] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 145. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 153, Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160.

[38] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 145, nap. 1, str. 399.

[39] Isto, str. 145, nap. 1, str. 399. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 153, Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160.

[40] Autor je navodio imena ćerki u skladu sa njihovim uzrasnim dobima, počevši od najstarije do sedme, najmlađe. Imena ćerki i pomenuti uzrasni poredak navodi znatna većina izvora, savremenika, istoričara i literature, koja se bavi povesnicom porodice Jakšić, vidi: Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160.

[41] Sledeći mišljenja i rešenja Šamua Borovskog, koji nije najbolje poznavao biografije članova domaćinstva Marka Jakšića, kao ni njihove međusobne relacije, Radonić, Stanojević i Zeremski, navode da je četvrta ćerka Marka i Poliksene preminula kao dete, kako smatraju Borovski, Stanojević i verovatno Radonić ili kao devojka, što predstavlja mišljenje Ilariona Zeremskog. Borovski, takođe nije bio pravilno obavešten o ličnosti supruga Đovane, najstarije ćerke Marka i Poliksene Jakšić, kada tvrdi da nije poznato „ko je bio njen muž“, vidi: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536 – 537, Jovan Radonić, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. Str. 50, Letopis Matice srpske, knjiga 204, sveska IV za godinu 1909., Matica srpska, Novi Sad, 1900, str. 344. Uporedi i Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova Iskra, Kraljevsko – srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 164, Ilarion Zeremski, nav. delo, str. 61.

[42] Jovan Radonić, Prilozi za istoriju braće Jakšića, Spomenik Srpske kraljevske akademije, 59, Beograd, 1923, str. 72 – 73. Uporedi i N. S. Šuletić, Jakšić, Petar, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 250.

[43] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 145. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 41 – 42, nap. 1.

[44] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 45.

[45] Dušan J. Popović, čak iznosi svoje subjektivno mišljenje da Petar Jakšić, kao pravoslavac, „sigurno ne bi dobio Katarinu za ženu“, vidi: Dušan J. Popović, nav. delo, str. 153. Uporedi i Nenad Lemajić, Srpski narodni prvaci, glavari i starešine posle propasti srednjovekovnih država, Srpska elita na prelomu epoha, Istorijski arhiv „Srem“, Filozofski fakultet Istočno Sarajevo, Sremska Mitrovica, Istočno Sarajevo, 2006, str. 184.

[46] N. S. Šuletić, Jakšić, Petar, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 250.

[47] Nenad Lemajić, Srpski narodni prvaci, glavari i starešine posle propasti srednjovekovnih država, Srpska elita na prelomu epoha, Istorijski arhiv „Srem“, Filozofski fakultet Istočno Sarajevo, Sremska Mitrovica, Istočno Sarajevo, 2006, str. 184.

[48] N. S. Šuletić, Jakšić, Petar, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 250.

[49] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 145. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 58. Uporedi i Sima Ćirković, Srbi i rani protestantizam, Zbornik Matice srpske za istoriju, 36, 1987, str. 11 – 14.

[50] Sima Ćirković, Srbi i rani protestantizam, Zbornik Matice srpske za istoriju, 36, 1987, str. 11 – 12, nap. 19.

[51] Isto, str. 12. O literaturi i ličnostima vezanim za širenje protestantizma u Ugarskoj, vidi: Domokos Kosáry, Bevezetés a magyar történelem  forrásaiba és irodalmába I, Budapest, 1951, 219 – 220, 248 – 271.

[52] Sima Ćirković, Srbi i rani protestantizam, Zbornik Matice srpske za istoriju, 36, 1987, str. 12.

[53] Svetozar Matić, Pismo Gavrilovo o Luteru (Petstogodišnjica Gavrilovog pisma), Bogoslovlje 9, 1, 1934, str. 5 – 17. Uporedi i Đorđe Sp. Radojčić, O Luteru u onovremenoj staroj srpskoj pismenosti, Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd, 1963, str. 301 – 315.

[54] Sima Ćirković, Srbi i rani protestantizam, Zbornik Matice srpske za istoriju, 36, 1987, str. 13.

[55] Isto, str. 12 – 13. Shodno svojim političkim potrebama i Zapolja je održavao bliske veze sa luteranima. Sa druge strane, Petar Petrović je optuživan da je bio zaštitnik jednog evangelističkog propovednika, iako verodostojnost dokumenta u kome su iznesene optužbe na njegov račun nije u potpunosti utvrđena, ali sve i da je verodostojan, nikako ne govori o njegovim ličnim religioznim ubeđenjima.

[56] Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20.

[57] Isto, str. 20.

[58] U znak zahvalnosti, zbog izbavljenja, Janoš je kasnije uzeo prezime Balšarati i koristio ga do kraja života, vidi: Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20.

[59] Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20. Balšarati je po sticanju doktorske titule šest meseci praktikovao svoje lekarsko umeće i na dvoru pape Pavla IV, odakle je morao da ode, zbog neprilika koje su mu stvarane, usled njegovih verskih ubeđenja.

[60] Postoji mogućnost da je Bod Peter znao za odlazak Jovana Jakšića, Petrovog najmlađeg sina na studije u Lajpcig, što je kod njega, možda stvorilo zabunu, pa je ličnost Balšaratija i protestantsko učenje, kome je isti bio sklon, povezao sa Petrom Jakšićem. Treba napomenuti da u krtično vreme, dakle sredinom XVI veka, udovica Petra Jakšića, takođe nije bila živa, vidi: Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 145. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 145, nap. 3.

[61] Problematika ove teze se sastoji u činjenici da A. Ivić ne navodi na koji istorijski izvor se poziva, kada iznosi ove tvrdnje, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 145. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 58.

[62] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 51 – 53. Uporedi i Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 462 – 464.

[63] Jovan Radonić, Prilozi za istoriju braće Jakšića, Spomenik Srpske kraljevske akademije, 59, Beograd, 1923, str. 72 – 73.

[64] Isto, str. 72 – 73. U tekstu povelje stoji: „Wladislaus dei gracia rex Hungarie et Bohemie etc. Fidelibus nostris comiti vel vicecomiti et judlium comitatus Orodiensis saluetm et gratiam. Expositum extitit maiestati nostre in persona fidelis nostri egregii Francisci Doczij de Naghlwche, cubicularii nostri, qualiter vos his superioribus diebus in quadam causa inter ipsum exponentem ab una ac egregium Petrum Jaxyth de Naghlak partibus ab alia, ratione quorundem jobagionum ipsius exponentis, coram vobis mota, quoddam fecissetis iudicium, et ex eo quod procurator ipsius exponentis, cui idem causam suam dirigendam commiserat, non iuxta datum sibi superinde informationem sed longe aliter in iudicio ipso coaram vobis respondiset, dictum exponentukm ad instantiam partis alterius in certis birsagiorum oneribus convictum et aggravitum fore pronunciassetis, in preiudicium et dampnum ipsius exponentis manifestum, unde nos accepta suplicatione ipsius exponentis, nolentes ipsum in suis iustis iuribus sic ex improviso damnificari, idcirco fidelitati vestre harum serie firmiter precipiendo mandamus, quatenus acceptis presentibus, non obstante huiusmodi vestro iudicio, partibus predictis vel earundem legitimis procuratoribus pro uno certo et brevi termino sedis vestre judiciarie in eandem sedem vestram iudiciariam coram vobis convocatis, auditisque earundem partium aut dictorum procuratorum suorum novis propositionibus, allegationibus et responsis, admissis etiam aliis probabilibus et evidentibus documentis, causam premissam partes inter easdem denuo et ex novo revidere et adiudicare. Et si ipse exponens de huiusmodi vestro novo iudicio contentari noluerit, extunc eandem causam simul cum tota serie ipsius vestre adiudicationis absque omni gravamine ipsius exponentis et difficultate aliquali in curiam nostram regiam, scilicet personalem in presenciam, ad certum terminum per vos partibus ipsis prefigendum modis omnibus transmittere debeatis discuciendam, secus non facturi. Presentibus perlectis exibenti restitutis. Datum Bude, in festo sancti Stephani regis (20/VIII), anno domini millesimo quadringentesimo (sic! treba quingentesimo) undecimo.“

[65] Aleksa Ivić, Iz istorije Srba u Ugarskoj, Od smrti despota Jovana Brankovića do bitke na Muhačkom Polju (1502 – 1526), Letopis Matice srpske, knjige 253 – 260, sveska VIII za godinu 1909, Matica srpska, Novi Sad, 1909, str. 27 – 28.

[66] Od latinske reči crux, koja označava krst.

[67] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 462 – 464.

[68] Petar Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd, 2002, str. 179. Za pomenutu inicijativu Bakač je imao i podršku Svete stolice, pa je od pape Lava X dobio i bulu, kojom su seljaci – kmetovi pozivani da se pridruže ratnom pohodu, a zauzvrat im je obećavan oproštaj grehova i oslobađanje od kmetovskih obaveza. Takođe, zaprećeno je najstrožijim kaznama svima onima koji se ne bi odazvali pozivu u „hrišćanski sveti rat“.

[69] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 462.

[70] Sima Ćirković, Srbi i rani protestantizam, Zbornik Matice srpske za istoriju, 36, 1987, str. 10 – 11.

[71] U savremenim dokumentima i ispravama se nikada ne pojavljuje prezime Doža, već se vođa kuručkog pokreta naziva Đerđ Sikulac (Sechel, Zechel, Zekel), vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 463.

[72] Pobunom su bili zahvaćeni predeli oko Temišvara, Đule, Lipove, Vilagoša, potom Pomorišje i predeli oko Kriša, a kasnije se ustanak proširio na područje Srema i Bačke, vidi: Sima Ćirković, Srbi i rani protestantizam, Zbornik Matice srpske za istoriju, 36, 1987, str. 11.

[73] Crkva i sveštenstvo, bez obzira na konfesiju, su izrazili svoj krajnje negativan stav prema Dožinom pokretu. Anonimni letopisac je zabeležio: „Izide Sekula Đurađ s bezakonimi krstuši na Ugre i mnogo gradova pleniše i sami zle pogiboše“, vidi: LJubomir Stojanović, Stari srpski rodoslovi i letopisi, Sremski Karlovci, 1927, str. 261, 299.

[74] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 535.

[75] U ranijoj srpskoj istoriografiji, npr. A. Ivić ili D. J. Popović su pisali o Srbima u Dožinoj pobuni na osnovu zapisa Sremca i Ištvanfija koji nisu uvek pouzdani svedoci ili pripovedači određenih istorijskih prilika i procesa u pojedinim razdobljima, vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 463 – 464, nap. 62.

[76] Isto, str. 464.

[77] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 51 – 52.

[78] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 535.

[79] Isto, str. 535. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 52.

[80] N. S. Šuletić, Jakšić, Marko, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 244.

[81] Isto, str. 52. Uporedi i Petar Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd, 2002, str. 180.

[82] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 464. Uporedi i Petar Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd, 2002, str. 181.

[83] LJubomir Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, 3, str. 149, br. 5586. Uporedi i Sima Ćirković, Srbi i rani protestantizam, Zbornik Matice srpske za istoriju, 36, 1987, str. 11.

[84] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 464. Uporedi i Petar Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd, 2002, str. 181.