Аутор: проф. др Горан Васин, историчар
Цетиње и Нови Сад, кроз процесе српског уједињења, имају посебно и важно заједничко место. Добро познати појмови Српска Спарта и Српска Атина сковани су управо у јеку планова и потоњих ратова (1870-их) за победу над Османлијама. Српска интелектуална омладина надахнута борбама Срба у Црној Гори и Херцеговини, почела је да осмишља повезивање Београда, Новог Сада и Цетиња у јединствену целину која ће испунити српску заветну мисао.
Управо ће у Новом Саду либерали предвођени Светозаром Милетићем креирати култ Српске Спарте код пречанских Срба, који ће окупљати омладину са идејом подизања нових устанака против Порте. Милетић, Лаза Костић, Михаило Полит-Десанчић, писали су значајан број текстова у којима су величали српство у Црној Гори. Књаз Никола Петровић Његош слављен је као српски владар дужан да поведе ратове са Турцима. Неретко је Милетић истицао првенство књаза Николе у односу на кнеза Милана Обреновића, што је компликовало односе српских династија. Новосадска Застава била је свакако најутицајнији лист који се читао код Срба. Похвале или покуде на страницама Заставе утицале су на велики број политичких процеса на свим местима где су живели Срби. Тако је Милетић својим текстовима о Источном питању, Црној Гори, књазу Николи значајно утицао на креирање јавног мњења у свим овим процесима.
Знаменити писац Лаза Костић, који је и живео на Цетињу и тамо боравио више пута у политичким мисијама, посебно је био заслужан за јачање култа црногорског књаза Николе. Све до пада династије Обреновић (1903), књаз Никола и Црна Гора/Српска Спарта имају велики углед код пречанских Срба. Пречански Срби са друге стране значајно утичу на подизање институција у Црној Гори. Први ректор Цетињске богословије био је Србин из Монархије Милан Костић. Родом из Сивца, школовао се у Карловцима, Пешти, Кијеву, а своје знање и велику енергију уложио је у Цетињску богословију.
Важан утицај, поред бесмртног песника Лазе Костића, имао је и знаменити Милан Јовановић Батут, као и немали број учитеља и свештеника. Батут, чији је породични пријатељ био Светозар Милетић, пресудно је утицао на побољшање здравствених прилика у Црној Гори, отворио болницу на Цетињу, и утицао на схватање потребе здравствене заштите у Црној Гори.
Војвода Симо Поповић, дугогодишњи секретар и уредник Гласа Црногорца, такође је Србин из Монархије, школован у Карловцима, Братислави. Представљао је Црну Гору у значајном броју дипломатских мисија. Као блиски сарадник књаза Николе, оставио је мемоаре који су прворазредни извор за историју Црне Горе.
Тако су, поред политичког уздизања култа Српске Спарте, пречански Срби окупљени око идеје Српске Војводине и њеног центра Новог Сада (Српске Атине) утицали на повезивање центара српске државности. Књаз Никола је прихватајући утицаје српских либерала из Монархије почео да ствара прве озбиљне државне институције. То је био важан корак ка стварању Краљевине Црне Горе 1910, „Српске Краљевине на Приморју”, како је рекао и сам краљ Никола. Српска Атина и Српска Спарта постале су једно. Иста идеја, иста српска тежња ка националном уједињењу. Новембарски дани 1918. довели су до испуњења завета Светозара Милетића и светородне династије Петровић Његош.
Остави коментар