Аутор: проф. др Горан Васин, историчар
Црна Гора је у периоду националног ослобођења и уједињења од 18. до 19. века несумњиво српска држава. Она је један од главних темеља српске државности и стубова на којима је почивала идеја целокупног стварања уједињене српске државе. Кроз 18. и 19. век њени владари из светородне династије Петровић Његош покушавали су на сваки начин да допринесу процесима српске интеграције и што бржег ослобођења од Османлија. Унутрашње трзавице и размирице међу црногорским племенима, утицаји Порте и суседне Венеције, преламали су се кроз све важне догађаје у историји Црне Горе 18. века.
Владика Данило Петровић Његош (1697–1735) почетком 18. века почео је процес окупљања и јачања племена, а дело је у значајној мери заокружио митрополит Петар I Петровић Његош – Свети Петар Цетињски (1784–1831). За митрополита је хиротонисан у Сремским Карловцима 1784, потврђујући српско црквено јединство после укидања Пећке патријаршије. Он је као енергична, јака, способна личност, молитвом и снажном вољом, ујединио брдска и црногорска племена, донео прве законе и установио прве озбиљније институције. Његове победе над скадарским Турцима (Мартинићи и Круси 1796), одјекнуле се у Херцеговини и Старој Србији, што је била светла тачка уочи избијања Првог српског устанка. Његов план обнове српске државе укључио је идеју обједињавања српских земаља и учешће Русије као патрона у том процесу. Од његовог времена, култ Русије пресудно јача у Црној Гори. Поштован и уздигнут као светитељ, објединио је Црну Гору и после своје смрти, духовно кроз православље, уједно и српски завет и ослонац на Русију.
Његово дело је наставио најпознатији српски песник Петар II Петровић Његош (1833–1851), својим великим делима којима је прославио српску мисао и завет ослобођења од Османлија, на првом месту Горским вијенцем. Иако као државник није постигао резултате попут свога стрица, својим неумрлим књижевним делом прославио је српску мисао и српство у Црној Гори. До данас се сматра истинским привржеником уједињења Србије и Црне Горе. Његова прерана смрт у први план је избацила Данила Петровића Његоша (1851–1860), књаза световног владара, амбициозног и одлучног, који је решавао племенске сукобе и проблеме жустро, често примењујући силу из жеље да се ојача држава и сузбије племенски сепаратизам. У дугим ратовима са Турцима истиче се победа на Грахову 1858, када је Црна Гора постала у очима Срба у Монархији важан фактор у будућем уједињењу. Доношење Законика (1855), предузимљива политика у Херцеговини током легендарног устанка Луке Вукаловића, сведоче о великој енергији владара који је страдао у атентату са свега 37 година живота.
Владавина књаза (од 1910. краља) Николе Петровића Његоша (1860–1916), чинила је преломно раздобље у историји Црне Горе. Књаз Никола био је један од најважнијих чинилаца борбе за српско уједињење. Надахнут химном Онамо, ’намо, коју је сам написао, тражио је врло често прво место у будућој уједињеној држави. Споразум са Кнежевином Србијом 1866, потом 1876, уочи рата са Османлијама, сведочи о заједничкој борби Београда и Цетиња са истим циљем. Српске институције које је градио у Црној Гори помагале су и Кнежевина Србија и Срби из Хабзбуршке монархије. Сматрао се и господаром свих српских акција у Херцеговини. Велики патрон Црногорско-приморске митрополије, славио је подизањем великог броја цркава и манастира духовну светосавску мисију. Победе Црне Горе у ратовима 1876–1878, балканским ратовима 1912–1913, уздигле су књаза/краља Николу као важан фактор и српске и руске политике, на коју је био ослоњен у дугом низу деценија. Велико прегнуће Црне Горе у Првом светском рату, започето аустроугарским нападом на Србију, довело је старог српског владара у незавидну позицију, неопрезну абдикацију, која ће га искључити из кључних дешавања новембра 1918. Мојковачка битка јануара 1916. остала је у српској свести као симбол важног завета јединства две српске државе.
Подгоричка скупштина била је след српске политике у Црној Гори кроз 18. и 19. век. Стварање заједничке државе у којој ће центри српске државности, Београд, Цетиње и Нови Сад, постати једно, остварено је 24–26. новембра 1918. Велика мисија и племенита идеја, јединства и саборног уједињења, доведена је у питање стварањем Југославије.
Остави коментар