СРПСКА АКЦИЈА У СТАРОЈ СРБИЈИ И ЈУЖНОЈ СРБИЈИ ОД 1903. ДО 1912. ГОДИНЕ (први део)

19/03/2022

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

У којој мери су данашњим генерацијама познате околности које су условиле историјско ослобођење Старе и Јужне Србије, заправо данашњих области јужне српске покрајине и Северне Македоније од вишевековне османлијске власти, 1912. године? Закључили бисмо – недопустиво мало! Такође, у том великом незнању заборављени су и див-јунаци српске ослободилачке мисије у епоси чувеног „јаука са југа“ – српски четници, комите и њихова организација. Нико боље није говорио о тим, на образ српства XXI столећа, заборављеним титанима српске акције од пре више од једног века, до самог комите и страдалника у тој борби, Станислава Кракова, који је записао: „…Поносно су планине на-шега Југа скривале у себи људе тако блиске природи и боговима. Рођаци по осећању са Краљевићем Марком и старим хајдуцима, хлебари, салебџије, зидари и сељаци, мирни људи и тихи, постајали су у шумама смели, непосредни и ослобађали се свега личног и сувише осећајног. Њихова млада тела односили су вирови или су нестајала у ватри, падала под ножевима и под оловним пламеном. Они нису као војници савесно и часно гинули зато што тако треба него само зато што су они то сами хтели…“.

Велика политичка криза у којој се нашло Османско царство после изгубљеног рата са Русијом 1877—1878. године и одлука Берлинског конгреса избила је поново крајем XIX века. Источно питање, као проблем одржања Турске у „концерту европских сила“, било је опет постављено на дневни ред. Турска је запала у унутрашње економске проблеме, раздоре и политичке сукобе бројних и разноврсних фактора, од којих су неки представљали продужење старих, а неки избијање нових тенденција у нагризању и разарању турске управе и централне власти. Поред дотадашњих сукоба на својим спољним границама, Турска се при крају XIX и почетком XX века нашла, негде мање а негде више, у сукобу и са својим бројним и врло различитим народностима.

Узроци за овај унутрашњи политички конфликт државне управе са својим поданицима били су вишеструки: политичког, друштвеног, економског и верског карактера. На оштрину сукоба утицали су албански аутономистички покрет, узурпација локалних положаја власти од стране појединих албанских и муслиманских феудалних породица, национално политичко деловање суседних балканских држава међу својим сународницима, као и снажно уплитање и политичка агитација великих европских држава међу турским поданицима хришћанске па и исламске конфесије. Утицај су имали и унутрашњи економски проблеми, као што су променљиве и несталне основе турског пореског система и несређени аграрно–правни односи.

Немоћ Турске да реши бројне унутрашње проблеме, изукрштане и велике супротности, довела је до дезинтеграције турског државног и друштвено-економског организма. Све је то утицало да поједине европске силе јаче усмере своју пажњу на ово подручје, које ће постати њихов полигон пропагандно-политичког рада, како би у њему најпре учврстиле свој економски и политички положај, а затим и постигле коначан циљ — продор капитала на источно тржиште. За подручја Македоније и Старе Србије прва се почела интересовати Русија која је отворила конзулате у Скопљу, Солуну, Призрену и Косовској Митровици, који су имали велики значај за српски народ, јер су једно време биле једине установе у овим областима од којих су Срби могли да затраже помоћ. У многим случајевима руски конзули су интервенисали у корист Срба код локалних турских власти па и код саме Порте преко свог посланика у Цариграду. Било је примера да су руски конзули у хитним приликама лично интервенисали не чекајући да то учине на уобичајен начин, писмено, дипломатским путем.

Македонија је крајем XIX и почетком XX века све више избијала у први план међубалканских односа као последица унутрашњег јачања балканских држава, развоја односа на македонском подручју, делатности домаћег македонског покрета и почетка дејства великих европских сила на Балкану, уз незадрживо распадање османског привредног и управног система. Два догађаја, један унутрашњи (Илинденски устанак) и други спољашњи (реформна акција европских сила у Македонији), изнела су македонско питање на европску позорницу. Илиндански устанак који је почео 2. августа 1903. године у области Крушева, мада је био угушен тешким одмаздама турске војске и башибозлука, скренуо је пажњу целе Европе на тешко стање у овој области и на патње становништва у њој. Аустроугарска и Русија су се октобра 1903. године споразумеле да заједно предузму извршење програма унутрашњих реформи у Македонији, уз накнадно садејство осталих великих сила.

Налазећи се под турском влашћу и под пропагандним утицајем Аустроугарске, с једне стране, и Србије, Бугарске и Грчке, с друге стране, у време кад је свака од њих (прва са искључиво освајачким тежњама, а друге три са позиција својих националних и историјских права) живела у ишчекивању догађаја од посебног значаја за свој будући положај и престиж, становништво Македоније карактерисало се изванредно тешким условима развитка и противречностима најразличитијих категорија. Разумљиво је што је оно великим делом желело, пре свега, што бржу ликвидацију турских власти а онда и интеграцију са једном од суседних балканских земаљама. У Србији, Бугарској и Грчкој кристалисало се као приоритетно „македонско питање”, чијим би решењем у своју корист свака од њих добила у руке „кључ Балкана“. Зато су оне истицале своје разлоге темељећи их на историјским, етничким и политичким упориштима.

Грчка је своје претензије заснивала на Егејској Македонији ширећи максимално њене границе, Бугарска на Санстефанском миру, а Србија на живој средњовековној традицији осведоченој српским задужбинама, језичкој сродности и раширености крсне славе — типично српског обележја. Укључивање Македоније у свој национално-политички пропагандни план, почев од Гарашаниновог „Начертанија“ па све до њеног коначног ослобођења и присаједињења, и пружање материјалне и кадровске помоћи црквено-школским општинама, школама, црквама, манастирима и појединцима указује да је Србија сматрала ове крајеве као део своје неослобођене територије. Методи дипломатског рада и динамика деловања, као и обим и врста помоћи српском становништву зависили су од многих других спољних и унутрашњих фактора.

Променом услова и настанком нове ситуације, Србија је приступала промени начина вођења национално-политичке пропаганде. Док су у почетку носиоци пропаганде били појединци, лично Гарашанин а нешто касније претежно чланови старог Просветног одбора који је формиран још 1868. године (Матија Бан, Нићифор Дучић, Милош Милојевић и др.) у новонасталим условима пропаганда више није могла бити само посао једног службеника или Одељења за српске школе и цркве ван Србије које је формирано од просветних и јавних радника у пролеће 1887. године при Министарству просвете и црквених дела Србије, већ су за то морали да се заинтересују најодговорнији органи владе Србије, затим штампа и друга средства са којима се служи свака добро организована пропаганда. Стара језгра за пропагандни рад, Министарство просвете и црквених дела, Богословија у Призрену и царинарница у Рашкој, задовољавале су само старе облике — слање новчане помоћи школама и учитељима и нешто пропагандног материјала као и достављање информација о стању на терену, у којима је, углавном, било речи о локалним догађајима.

Влади Србије су били потребни студиозни извештаји и оцене проблема и појава на основу којих би се могао разрадити план национално-политичког и културно-просветног деловања на овим просторима и дипломатског посредовања код Порте и других великих сила. Влада Србије је 1889. године одлучила да се национално-политичким радом централизовано руководи из једног центра у Министарству иностраних послова Србије а да се у овај рад укључи што већи број људи из Старе Србије и Македоније који су живели у Србији и средства пропаганде која би доприносила остварењу планираних циљева. Одељење за српске школе и цркве ван Србије из Министарства просвете премештено је у Министарство иностраних послова под именом Политичко-просветно одељење које је потпуно преузело вођење српске пропаганде у Македонији. Све оно што се дешавало српском народу у Старој Србији и Македонији током дуготрајног периода робовања понављало се чак и крајем XIX и почетком XX века. Архивска документа сачувана из овог периода недвосмислено говоре о геноциду над Србима од стране турских власти, албанских зликоваца и бугарских егзархиста. Она показују сву суровост којом су Албанци и Бугари, уз помоћ својих подстрекача Турака и турских власти, мучили, убијали, спаљивали, пљачкали и до истребљења гонили Србе из Старе Србије и Македоније. Иако је овакав положај српског становништва у Македонији обавезивао Србију да појача своју државну и националу политичку активност у циљу његове заштите, српске владе паралисане унутрашњим трзавицама нису готово ништа предузимале све до 1885. године. Тек после неуспешног рата са Бугарском и доласком Милутина Гарашанина за председника српске владе и Стојана Новаковића за српског посланика у Цариграду на питању заштите српских интереса на југу почиње много активније да се ради.

Први корак ка остваривању активне националне политике у Турској био је остваривање конзуларне конвенције са Османским царством. Конвенција је подразумевла отварање српских конзулата у центрима Косовског, Солунског и Битољског вилајета, односно у Скопљу, Солуну и Битољу. По слову конвенције, конзулати у Скопљу и Солуну су отворени 1887, а у Битољу 1889. године. Србија упућује учитеље у Македонију које је сама плаћала, шаље школске уџбенике, планове и програме, школски прибор и учила и разне књиге и пропагандни материјал. Почиње новчано да помаже школе, плаћа учитеље и прихвата на школовање питомце из Македоније. Немајући своје цркве у Македонији, српска просветна делатност је зависила од турских управних власти и Васељенске грчке патријаршије. Од којег од ова два чиниоца је тражена подршка зависило је од тренутних српско-грчких и српско-турских односа. Заједничка угроженост од бугарског Егзархата повремено је приближавала српску и грчку делатност у Македонији. Кроз честе разговоре о подели интересних сфера у Македонији Србија је Грчкој предлагала заједнички отпор бугарском егзархату, очекујући њену подршку код Патријаршије за устоличење српских митрополита у свом делу. Преко ових конзулата Србија ради на отварању основних школа које су радиле по плану и програму школа у Србији. Затим, оснива гимназију у Скопљу, гимназију у Солуну као и неке друге школе, широм Македоније. Отварају се књижаре, издају листови („Вардар“, „Глас народа“ и „Законитост“) и часописи, оснивају културно-просветна и друга друштва. Тако ова појачана активност српске дипломатије и других државних и националних институција и друштава у овој области представља један од важнијих сегмената државне и националне политике Србије разрађене још у Гарашаниновом „Начертанију“ из 1844. године. У извештају Министарству иностраних дела Србије од 20. априла 1891. године српски конзул у Скопљу Владимир Карић, о вођењу пропаганде у Старој Србији и Македонији, поред осталог каже: „У Старој Србији ми имамо само да одржимо оно што се затекло а овамо у Македонији имамо да освајамо, борећи се и са Грцима и Бугарима. У Старој Србији можемо и треба да дајемо само помоћ општинама, а у Македонији морамо плаћати све, па често и кирију школску и књиге бесплатно давати“.

За Србију самосталност Македоније није била прихватљива пре свега због бојазни да је Бугарска не искористи у анексионистичке сврхе. Заступајући националне и државне интересе, српска дипломатија је сматрала да питање Македоније треба решити поделом ове области међу балканским такмацима. Међутим, подела Македоније била је тешко спроводљива из два разлога: нису постојале етничке границе које би послужиле као основ и услед непомирљивих ставова балканских држава у њиховој тежњи да зграбе што више македонског подручја. Тако су се на овом подручју почетком XX века укрстили сви чиниоци који су дејствовали на балканску политику: реформна акција великих сила, пропагандно-оружана акција балканских држава и делатност македонског покрета. У Македонији се развила огорчена оружана борба између чета које су убациване из Бугарске, Грчке и Србије. Македонски комитети у Бугарској, иза којих су стајали бугарски војни кругови и двор са кнезом Фердинандом, снабдевали су бугарске комите оружјем и новцем, а акцијама на терену руководили су официри бугарске армије. У областима јужне Македоније дејствовале су грчке чете — андарти, којима је руководио Македонски комитет у Атини на челу с Врховним саветом уз подршку конзулата у Солуну, Серезу и Кавали. Особље ових конзулата претежно су сачињавали официри грчке војске. Сукоби између бугарских и грчких чета у Македонији довели су 1906. године до антигрчких испада у многим градовима јужне Бугарске и до погоршања односа између ове две балканске државе. Док се Бугарска у овим акцијама ослањала на Егзархат, Грчка се користила Патријаршијом у Цариграду. Распламсавање оружаних акција бугарских и грчких чета у Македонији подстицало је слична дејства и из Србије. Тако је и Србија ушла у оружани обрачун у Македонији. У приватним круговима образован је Централни одбор 1902. године. У Београду је 1903. формиран Централни одбор српске четничке организације, спајањам централних одбора Београда, Врања, Скопља и Битоља. Прве чете су активиране 1904. године.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Блажарић, П. (2006) Мемоари. Приштина – Лепосавић: Институт за српску културу.

Цемовић, М.П. (1913) Македонски проблем и Македонци. Београд: Уредништво ‘Дела’.

Ђорђевић, Д. (1995) Националне револуције балканских народа – 1804-1914. Београд: Службени лист.

Хаџи-Васиљевић, Ј. (1928) Четничка акција у Старој Србији и Маћедонији. Београд.

Илић, В. (2006) Српска четничка акција 1903-1912. Београд.

Краков, С. (1930) Пламен четништва. Београд: Време, књ. 1.

Пећанац, К. (1997) Четничка акција 1903-1912. Београд: Хипнос.

Ракић, М.М. (1985) Конзулска писма – 1905-1911. Београд, итд: Просвета.

Симић, С. (1998) Српска револуционарна организација, комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903-1912. Београд.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања