Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
У којој мери су данашњим генерацијама познате околности које су условиле историјско ослобођење Старе и Јужне Србије, заправо, данашњих области јужне српске покрајине и Северне Македоније од вишевековне османлијске власти, 1912. године? Закључили бисмо – недопустиво мало! Такође, у том великом незнању заборављени су и див-јунаци српске ослободилачке мисије у епоси чувеног „јаука са Југа“ – српски четници, комите и њихова организација. Нико боље није говорио о тим, на образ српства XXI столећа, заборављеним титанима српске акције од пре више од једног века, до самог комите и страдалника у тој борби, Станислава Кракова, који је записао: „…Поносно су планине нашега Југа скривале у себи људе тако блиске природи и боговима. Рођаци по осећању са Краљевићем Марком и старим хајдуцима, хлебари, салебџије, зидари и сељаци, мирни људи и тихи, постајали су у шумама смели, непосредни и ослобађали се свега личног и сувише осећајног. Њихова млада тела односили су вирови или су нестајала у ватри, падала под ножевима и под оловним пламеном. Они нису као војници савесно и часно гинули зато што тако треба, него само зато што су они то сами хтели…“.
Велика политичка криза у којој се нашло Османско царство после изгубљеног рата са Русијом 1877–1878. године и одлука Берлинског конгреса, избила је поново крајем XIX века. Источно питање, као проблем одржања Турске у концепту европских држава, било је опет постављено на дневни ред. Турска је запала у унутрашње економске проблеме, раздоре и политичке сукобе бројних и разноврсних фактора, од којих су неки представљали продужење старих, а неки избијање нових тенденција у нагризању и разарању турске управе и централне власти. Поред дотадашњих сукоба на својим спољним границама, Турска се при крају XIX и почетком XX века нашла, негде мање а негде више, у сукобу и са својим бројним и врло различитим народностима. Узроци за овај унутрашњи политички конфликт државне управе са својим поданицима били су вишеструки: политичког, друштвеног, економског и верског карактера. На оштрину сукоба утицали су албански аутономистички покрет, узурпација локалних положаја власти од стране појединих албанских и муслиманских феудалних породица, национално политичко деловање суседних балканских држава међу својим сународницима, као и снажно уплитање и политичка агитација великих европских држава међу турским поданицима хришћанске, па и исламске конфесије. Утицај су имали и унутрашњи економски проблеми, као што су променљиве и несталне основе турског пореског система и несређени аграрно–правни односи. Немоћ Турске да реши бројне унутрашње проблеме, изукрштане и велике супротности, довела је до дезинтеграције турског државног и друштвено-економског организма. Све је то утицало да поједине европске силе јаче усмере своју пажњу на ово подручје, које ће постати њихов полигон пропагандно-политичког рада, како би у њему најпре учврстиле свој економски и политички положај, а затим и постигле коначан циљ – продор капитала на источно тржиште. За подручја Македоније и Старе Србије прва се почела интересовати Русија, која је отворила конзулате у Скопљу, Солуну, Призрену и Косовској Митровици, који су имали велики значај за српски народ, јер су неко време биле једине установе у овим областима од којих су Срби могли да затраже помоћ. У многим случајевима руски конзули су интервенисали у корист Срба код локалних турских власти, па и код саме Порте преко свог посланика у Цариграду. Било је примера где су руски конзули у хитним приликама лично интервенисали, не чекајући да то учине на уобичајен начин, писмено, дипломатским путем.
Аустроугарска је своје претензије према Балкану појачала након војних и дипломатских пораза у Италији 1859. и код Садове у Пруској 1866. године. Она је тежила ка Солуну правцем од Босне и Херцеговине преко Рашке области, Косова и Метохије и Македоније. То је било подручје на ком је она, уз немачку подршку, требало да се надокнади за губитке на Западу. Берлински конгрес јој је дао обилату компензацију, поверивши јој мандат да окупира Босну и Херцеговину и врши контролу над Новопазарским санџаком. Имајући надзор над Санџаком, спречавала је уједињење Србије и Црне Горе и одатле хватала везу са Албанцима на Косову и Метохији и Македонији, код којих је изазивала мржњу према Србима, а уједно их и подстрекивала против турских власти. У спровођењу ове политике ослањала се на своје конзуле у Турској, официре у успостављеним гарнизонима, на аге и бегове и друге утицајне људе из редова Албанаца и муслиманског становништва, на бројне агенте међу којима је било и Срба, као и на турски корумпирани чиновнички апарат. Пошто се аустроугарски план о продору ка Солуну укрштао са интересима Србије и Црне Горе и њиховим спољнополитичким аспирацијама и вишеструким националним интересима српског народа у Турској, њу је захватала србофобија, која се испољавала у причи о тобожњој великосрпској пропаганди. Реализацију једног српско-албанског политичког споразума Аустроугарска је сматрала као блажу варијанту обнове српске царевине, тј. уједињење српског народа у Турској са Србијом и Црном Гором. Ширећи дезинформације о наводној окупацији од стране Србије и Црне Горе, тежила је заоштравању односа између Срба и албанског становништва у овим областима. Аустроугарска је највише страховала од утицаја Србије и Црне Горе на Албанце, пошто би споразум између вођа албанског народа и Србије и Црне Горе значио крај њене политике у западном делу Балканског полуострва. Њен главни циљ био је у томе да онемогући такав споразум, па је стога неуморно радила на стварању што дубљег јаза између Албанаца и Срба, како оних у турским вилајетима тако и оних у Србији и Црној Гори.
Македонија је крајем XIX и почетком XX века све више избијала у први план међубалканских односа као последица унутрашњег јачања балканских држава, развоја односа на македонском подручју, делатности домаћег македонског покрета и почетка дејства великих европских сила на Балкану, уз незадрживо распадање османског привредног и управног система. Два догађаја, један унутрашњи (Илиндански устанак) и други спољашњи (реформна акција европских сила у Македонији), изнела су македонско питање на европску позорницу. Илиндански устанак који је почео 2. августа 1903. године у области Крушева, мада је био угушен тешким одмаздама турске војске и башибозука, скренуо је пажњу целе Европе на тешко стање у овој области и на патње становништва у њој. Аустроугарска и Русија су се октобра 1903. године споразумеле да заједно предузму извршења програма унутрашњих реформи у Македонији, уз накнадно садејство осталих великих сила. Налазећи се под турском влашћу и под пропагандним утицајем Аустроугарске, с једне стране, и Србије, Бугарске и Грчке, с друге стране, у време кад је свака од њих (прва са искључиво освајачким тежњама, а остале три са позиција својих националних и историјских права) живела у ишчекивању догађаја од посебног значаја за свој будући положај и престиж, становништво Македоније карактерисало се изванредно тешким условима развитка и противречностима најразличитијих категорија. Разумљиво је што је оно великим делом желело, пре свега, што бржу ликвидацију турских власти, а онда и интеграцију са једном од суседних балканских земаља. У Србији, Бугарској и Грчкој као приоритетно кристалисало се „македонско питање”, чијим би решењем у своју корист свака од њих добила у руке „кључ Балкана“. Зато су истицале своје разлоге темељећи их на историјским, етничким и политичким упориштима. Грчка је своје претензије заснивала на Егејској Македонији, ширећи максимално њене границе, Бугарска на Санстефанском миру, а Србија на живој средњовековној традицији осведоченој српским задужбинама, језичкој сродности и раширености крсне славе – типично српског обележја. Укључивање Македоније у свој национално-политички пропагандни план, почев од Гарашаниновог Начертанија па све до њеног коначног ослобођења и присаједињења, и пружање материјалне и кадровске помоћи црквено-школским општинама, школама, црквама, манастирима и појединцима, указује на то да је Србија сматрала ове крајеве делом своје неослобођене територије. Методе дипломатског рада и динамика деловања, као и обим и врста помоћи српском становништву, зависили су од многих других спољних и унутрашњих фактора. Променом услова и настанком нових ситуација, Србија је приступала промени начина вођења национално-политичке пропаганде. Док су у почетку носиоци пропаганде били појединци, лично Гарашанин а нешто касније претежно чланови старог Просветног одбора који је формиран још 1868. године (Матија Бан, Нићифор Дучић, Милош Милојевић и др.), у новонасталим условима пропаганда више није могла бити само посао једног службеника или „Одељења за српске школе и цркве ван Србије“, које је формирано од просветних и јавних радника у пролеће 1887. године при Министарству просвете и црквених дела Србије, већ су за то морали да се заинтересују најодговорнији органи владе Србије, затим штампа и друга средства којима се служи свака добро организована пропаганда. Стара језгра за пропагандни рад, Министарство просвете и црквених дела, Богословија у Призрену и царинарница у Рашкој, задовољавали су само старе облике – слање новчане помоћи школама и учитељима и нешто пропагандног материјала, као и достављање информација о стању на терену, у којима је, углавном, било речи о локалним догађајима. Влади Србије били су потребни студиозни извештаји и оцене проблема и појава, на основу којих би се могао разрадити план национално-политичког и културно-просветног деловања на овим просторима и дипломатског посредовања код Порте и других великих сила. Влада Србије је 1889. године одлучила да се национално-политичким радом централизовано руководи из једног центра у Министарству иностраних послова Србије, а да се у овај рад укључи што већи број људи из Старе Србије и Македоније који су живели у Србији и средства пропаганде, која би доприносила остварењу планираних циљева. „Одељење за српске школе и цркве ван Србије“ из Министарства просвете премештено је у Министарство иностраних послова под именом „Политичко-просветно одељење“, које је потпуно преузело вођење српске пропаганде у Македонији.
Све оно што се дешавало српском народу у Старој Србији и Македонији током дуготрајног периода робовања, понављало се чак и крајем XIX и почетком XX века. Архивска документа сачувана из овог периода недвосмислено говоре о геноциду над Србима од стране турских власти, албанских зликоваца и бугарских егзархиста. Она показују сву суровост којом су Албанци и Бугари, уз помоћ својих подстрекача Турака и турских власти, мучили, убијали, спаљивали, пљачкали и до истребљења гонили Србе из Старе Србије и Македоније. Иако је овакав положај српског становништва у Македонији обавезивао Србију да појача своју државну и националу политичку активност у циљу његове заштите, српске владе паралисане унутрашњим трзавицама нису готово ништа предузимале све до 1885. године. Тек после неуспешног рата са Бугарском и доласком Милутина Гарашанина за председника српске владе и Стојана Новаковића за српског посланика у Цариграду, на питању заштите српских интереса на југу почиње много активније да се ради. Српска политика напустила је југословенски смер из шездесетих година и вратила се у оквире одређене у Гарашаниновом Начертанију. Тако период од 1885. до 1913. године, омеђен Српско-бугарским ратом, ослобођењем Македоније током Првог балканског рата и Другог балканског рата и присаједињењем Краљевини Србији, представља важан период у историји ове области, испуњен активном државном и националном политиком Србије и борбом српског становништва за социјално и национално ослобођење. Први корак ка остваривању активне националне политике у Турској био је остваривање конзуларне конвенције са Османским царством. Конвенција је подразумевала отварање српских конзулата у центрима Косовског, Солунског и Битољског вилајета, односно, у Скопљу, Солуну и Битољу. По слову конвенције, конзулати у Скопљу и Солуну отворени су 1887, а у Битољу 1889. године. Србија упућује учитеље које је сама плаћала у Македонију. Шаље школске уџбенике, планове и програме, школски прибор и учила, разне књиге и пропагандни материјал. Почиње новчано да помаже школе, плаћа учитеље и прихвата на школовање питомце из Македоније. Немајући своје цркве у Македонији, српска просветна делатност зависила је од турских управних власти и Васељенске грчке патријаршије. Од којег од ова два чиниоца је тражена подршка, зависило је од тренутних српско-грчких и српско-турских односа. Заједничка угроженост од бугарског егзархата повремено је приближавала српску и грчку делатност у Македонији. Кроз честе разговоре о подели интересних сфера у Македонији, Србија је Грчкој предлагала заједнички отпор бугарском егзархату, очекујући њену подршку код Патријаршије за устоличење српских митрополита у свом делу. Преко ових конзулата Србија истрајава на отварању основних школа, које су радиле по плану и програму школа у Србији. Затим, оснива гимназију у Скопљу, гимназију у Солуну као и неке друге школе широм Македоније. Отварају се књижаре, издају листови (Вардар, Глас народа и Законитост) и часописи, оснивају културно-просветна и друга друштва. Тако појачана активност српске дипломатије и других државних и националних институција и друштава у овој области представља један од важнијих сегмената државне и националне политике Србије, разрађене још у Гарашаниновом Начертанију из 1844. године. У извештају Министарству иностраних дела Србије од 20. априла 1891. године српски конзул у Скопљу Владимир Карић о вођењу пропаганде у Старој Србији и Македонији, поред осталог, каже: „У Старој Србији ми имамо само да одржимо оно што се затекло, а овамо у Македонији имамо да освајамо, борећи се и са Грцима и Бугарима. У Старој Србији можемо и треба да дајемо само помоћ општинама, а у Македонији морамо плаћати све, па често и кирију школску и књиге бесплатно давати“.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Војводић, Михаило (1999). Друштво Светог Саве: документа 1886–1891. године. Београд: Архив Србије и Друштво Светога Саве.
Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. I–1. (1991). Раденић, А. (прир.). Београд: Српска академија наука и уметности, Одељење историјских наука.
Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. II–1/I (2006). Алексић-Пејковић, Љ и Анић, Ж. (прир.). Београд: Српска академија наука и уметности, Одељење историјских наука.
Микић, Ђорђе (1983). „Под младотурцима”. Историја српског народа. Књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 330–348.
Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899. (1998). Београд: Никола Пашић.
Раденић, Андрија (1973). Аустро-Угарска и Србија 1903–1908: документа из бечких архива, Књ. I, II, III, IV. Београд: Историјски институт.
Остави коментар