СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ – ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА И ЂОРЂА СТРАТИМИРОВИЋА

18/11/2021

Aуторка: Јованка Симић, новинар

Многи наши великани чије су хумке и данас расуте по свету, изразили су жељу да им земни остаци не почивају у туђини. Последња жеља песника Бранка Радичевића (1824-1853) и војсковође Ђорђа Стратимировића (1822-1908) била је да им кости  из Беча, где су провели последње године свог живота, буду пренете у Сремске  Карловце. Жеља им је услишена –  Радичевићу три деценије после смрти (1883), а Стратимировић је на повратак „чекао“ 113 година, све до Крстовдана ове године.

Сремски Карловци, чаробни град, ушушкан у мекано зеленило Фрушке горе, опио је и песнички надахнуо Бранка Радичевића већ оног лета 1836. године, када се уписао у Карловачку гимназију, најстарију у Срба. Поживео је само 29 година, написао свега 54 лирске и седам епских песама, али и тај невелики опус био је довољан да, уз Змаја и Лазу Костића, стекне углед најзначајнијег песника српског романтизма.

Иако је Бранко (крштено име Алексије) рођен у Славонском Броду, а са оцем Тодором, мајком Ружом, братом Стеваном и сестром Амалијом живео и у Земуну и Темишвару, Сремски Карловци су се најдубље угнездили у његову поетску душу. За ту лепоту и инспирацију одужио се овој вароши незаборавним стиховима о ђачком добу и елегијом „Кад млидијах (размишљах) умрети“. У тим римама млађани песник који је почео да побољева, као да је наслутио свој скори крај.

По завршетку школовања у Карловачкој гимназији, Радичевић одлази у Темишвар да учи  филозофију (мудрољубије) до 1843. године. У том периоду написао је своју чувену песму, „Девојка на студенцу“. По завршетку темишварских школских дана, на наговор оца уписује право у Бечу, мада ту науку није волео. Чинила га је мрзовољним.

Тих дана животом опијени песник, лагано је почео да вене и да губи вољу за писањем. Оболео је од туберкулозе. Уз новчану помоћ кнеза Михаила, 1851. почео је да студира медицину с мишљу да сам себи помогне у излечењу, али лека му није било. Брзо је пао у постељу. Последње дане провео је у друштву Ђуре Даничића, Косте Вујића, Мише Небригаћа, Борђа Натошевића, Саве Димитријевића и Лазара Захаријевића.

Млади лекар  Коста Вујић звани Прота (син  београдског проте Вујића, који је такође умро млад од туберкулозе) овако је Захаријевићу испричао о последњим Бранковим тренуцима: „Пре десет сати, кад сам мислио да легнем, дође ми Бранкова послужавка и донесе вест да је Бранко умро“. Било је то 18. јуна 1853. године, између девет и 10 сати.

Бранко је сахрањен 20. јуна на грчком гробљу у Бечу. Све трошкове сахране подмирио је кнез Михаило. Наредног пролећа, само девет месеци после песниковог упокојења, Милица Стојадиновић Српкиња забележила је да јењегов  гроб запуштен и једва се разазнаје.

Прохујало је четврт века пре него што је група Срба, окупљених око листа и Удружења „Зора“ у Бечу, покренула идеју о преносу његових земних остатака на Стражилово, брдо изнад Карловаца. Све је било до појединости организовано, али је све и заустављено због несагласја Змаја и Лазе Костића.

Змај је за разлику од Лазе, стајао на становишту да је прави тренутак за Бранков повратак међу сународнике те је за ту прилику срочио песму „Бранкова жеља“, којом јасно подржава мисао да се из Беча на Стражилово пренесу кости песникове. Змај песму пише као да ју је сам Бранко испевао: „Растав`те ме са овом даљином/ Моје кости оперите вином/ Па их нос`те нашем завичају, завичају, мом негдањем рају/ Пренес`те их, браћо моја мила, поред оног убавог Белила/ Кроз Карловце, где сам младост пров’о, па на оно дивно Стражилово…“

То је био подстрек да се у Карловцима 7. новембра 1877. године изабере Одбор од двадесет једног члана, на челу са Павлом Кречаревићем и перовођом Јованом Пачаризом. Пристизали су и прилози са свих страна. Али, као гром из ведра неба, 1. јануара 1878. у бечкој „Зори“ Лаза Костић је објавио песму „Права Бранкова жеља“, потпуно супротна Змајевој стихованој поруци.

Порука Костићеве песме била је да Бранкове кости треба пренети у слободну Србију, што она у том тренутку још није била, и гласила је овако: „Авај, браћо драга, остав`те ме мирно/ да ми нико није костију додирно /ма овде почив`о до судњега данка/ у слободну земљу само нос`те Бранка“.

Због овог сукоба двојице песника, чији су односи и раније били помућени, идеја о преносу Бранкових посмртних остатака замрла је у наредних пет година. Оживела је тек пошто је бечка „Зора“, јануара 1883. приређујући прославу стогодишњице прве народне књиге Доситеја и штампајући „Споменицу“, сав приход дала за „пренос земних остатака нашег генијалног песника Бранка Радичевића са Сан-Марковог гробља на убаво Стражилово у Сремским Карловцима“. Ова нова иницијатива дошла је у последњи час јер претила опасност да до краја  те године  ово гробље буде преорано и све кости похрањене у заједничку гробницу.

Поново је формиран одбор у Бечу, а потом и у Карловцима, на чијем челу је био Павле Марковић Адамов, доцнији уредник листа за забаву, поуку и књижевност „Бранково коло“ (1895-1914). Марковић је толико је био опчињен Бранком, да је своме сину дао песниково име. Преовладавало је мишљење да је без Павла незамислив успешан пренос Бранкових костију на Стражилово.

Уприличене су бројне приредбе чији је приход био намењен за трошкове преноса песникових костију. Месецима је новосадска „Застава“ објављивала спискове новчаних приложника, Срба из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Херцег Новог, Суботице, Вуковара…

Дошао је и тај велики дан 10. јул 1883.године. Ексхумацији у Бечу присуствовали су:  Змај, др Љуба Ненадовић, Петар Деспотовић, председник „Зоре“ и пет чланова Одбора. Ковчег са костима превезен је најпре возом до Пеште. Нечијом кривицом лежао је на пештанској станици целу ноћ, па је са закашњењем стигао у Нови Сад. Одатле је путничком лађом „Нимфа“ Стевана Мирковића, нешто пре поднева пристигао у карловачко пристаниште.

У Карловцима су се окупиле многе делегације и певачка друштва из области Угарске у којима су Срби живели у великом броју (данашња Војводина), затим из Србије, Херцеговине и Црне Горе. Било је много света, а младе девојке и момци за ту свечану прилику били су у народним ношњама. У саставу делегације из Панчева био је и наш истакнути научник Михајло Пупин, који је поводом овог догађаја допутовао из Америке. Огромна погребна поворка кренула је убрзо после поднева а све време је хор певао песму „Свјати боже, свјати крјепки, свјати бесмртни, помилуј нас!“ Бранко је, коначно, сахрањен на његовом „рајском Стражилову“.

Сећање на тај величанствени дан Пупин је објавио у аутобиографији „Са пашњака до научењака” наводећи да је утисак био незабораван и да није било ока које није засузило: „Диван је то био призор, пун надахнућа, посматрати разједињен народ уједињен сузама. Нико се није могао отети утиску да је та жедна земља, на којој је никао корен српског национализма, добродошлицом дочекивала те сузе“.

Две године после сахране на Стражилову, подигнут је пирамидални споменик београдског архитекте Светозара Ивачковића. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака са Фрушке горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког брега, Велебита и Авале, што симболизује свесрпски духовни простор осветљен песништвом Бранка Радичевића. Године 1974, поводом 150. годишњице песниковог рођења, код „Бранковог чардака“, подно Стражилова, подигнут је још један споменик, рад вајара Јована Солдатовића.

Тачно 138 година пошто је  Бранко Радичевић  коначни смирај нашао у Карловцима, на бечком гробљу Свети Марко (на којем је пре њега почивао и песник), ексхумирани су посмртни остаци Ђорђа Стратимировића а неколико дана касније, уз државне и војне почасти, 27. септембра ове године, похрањене су у порти хиландарског метоха Храма ваведења пресвете Богородице из 16 века.

Тим чином  је на иницијативу његових потомака и Центра за развој Шајкашке, после готово 12 деценија, испоштована  његова жеља коју је изразио у својим мемоарима „Успомене“ непосредно пред упокојење у Бечу.

Жеља Стратимировића, „народног вожда“ како су га звали сународници северно од Дунава због блиставе војничке каријере, овенчане низом победа пресудних по бућност Срба у Аустроугарској, помињана је и пре три године у Карловцима  на  обележавању 170 година од Мајске скупштине у овом граду у којем су Срби, незадовољни својим статусом у Аустроугарској, одлучили да формирају Српску Војводовину, односно Војводство Србија.

Управо Сремске Карловце 12. јуна 1848. својом мудром стратегијом и храброшћу заједно са сународницима из Шајкаша и добровољцима из Србије, Стратимировић је спасао од вишеструко опремљеније и бројчано надмоћније мађарске војске.

Стратимировић је рођен у Новом Саду у угледној породици, отац Василије био је кулпински велепоседник и брат митрополита Стефана Стратимировића, а Ђорђева  мајка Јулијана била је кћи новосадског сенатора Јована Петровића. Прве поуке Ђорђе је примио  од свештеника кулпинског, Словака Рохоњија, а доцније му је васпитач био Милован Видаковић, писац.

По завршетку Војне  академије Стратимировић је постао  потпоручник и службовао је у Милану и Павији, а потом се вратио у Угарску. Ваља подсетити да Срби у Јужној Угарској у време четрдесетосмашке револуције нису живели у једној административној целини. Штавише, били су територијално и управно разбијени. Најбројнији су били у три жупаније – Торонталској, Бачко-бодрошкој и Сремској. Живели су и у три дела Војне границе (сремском, банатском и у шајкашком батаљону), као и у два дистрикта – Великокикиндском и Потиском.

На ову разуђеност српског становништва указује академик Славко Гавриловић у свом делу под насловом „Политичка борба за српску Војводину 1848-1849“. Гавриловић наводи да, када је реч о Срему, један део Срба живео је у сремској жупанији, а други у оквиру Сремске војне границе. Већи део Срба настањених у Бачкој, били су под жупанијском влашћу, док су под војно-граничарском били њихови сународници у Шајкашком батаљону.

У Банату, највећи број Срба био је распоређен у Торонталској жупанији, мањи број живео је источније од Темишвара. У граничарском делу Баната, више Срба било је у немачко-банатској (панчевачкој) и у Влашко-илирској (белоцркванској) регименти, а знатно мањи број српског становништва био је насељен у источном делу тог подручја.

До размимоилажења  Срба са Мађарима дошло је 1848. када су Срби усвојили Пештански српски програм у 17 тачака којим је, између осталог, захтевано признавање сопствене српске народности, право на сазивање свог Народног сабора и уређење Војне границе „на основу слободе и своје народности“.

Не осврћући се на српске захтеве, Угарски сабор озаконио је увођење мађарског језика на територији целе Угарске, чиме је, практично, одобрио мађаризацију целокупног становништва у којем су Мађари чинили свега 37 процената.

Стратимировић, тада двадесетшестогодишњак, у први план је избио после сукоба са националним вођом Мађара Лајошем Кошутом на Угарском сабору у Пожуну, када је као представник Срба затражио аутономију за српски народ у оквиру Угарске али је Кошут то одбио.

Историја памти Стратимировића првенствено као команданта српских добровољаца који су извојевали прву и најважнију српску победу над Мађарима 12. јуна 1848. године када је војска генерала Јаноша Храбовског са Петроварадинске тврђаве покушала  да заузме Карловце. Стратимировић је после дуге и неизвесне борбе са надмоћнијим противником одлучио да последњи пут пређе у напад, скупио сељаке и граничаре, а у помоћ му је стигло и око 1.000 добровољаца из Кнежевине Србије под командом Миливоја Блазнавца. Предвођени генералом Стратимировићем, извојевали су прву српску победу над Мађарима.

После Карловачке битке, Српски народни покрет проширио се на читаву Границу. Српски официри и војници граничарских батаљона масовно су отказивали послушност и прикључивали се покрету. Стратимировић је постао неприкосновени вођа и предводио је још неколико победоносних српских битака. Народ га је називао врховним вождом, а он се представљао као народни генерал.

Војничка слава Ђорђа Стратимировића надалеко је одјекнула. Владика Петар Петровић Његош 1848. са Цетиња послао је великом ратнику тадашње највише црногорско одликовање – Златну медаљу Обилића, уз писмо ове садржине: „Који би знак на твоја јуначка прса лепше пристао од овога? Прими га, дакле, с оном искреношћу и усхићењем са којим ти га шаљем са најусрднијим братским поздравом.“

У литератури постоји неколико описа Стратимировићеве личности. Михаило Полит Десанчић за Ђорђа каже да је 1848. године био још врло млад и изванредно леп човек, притом самоуверен, непредвидљив, прек и врло храбар. Наш велики писац Милош Црњански посветио му је есеј „Лепота ђенерала Стратимировића“ у којем између осталог пише: „Мађари су били узели Бачку и Банат и кроз Шајкашку, преко Мошорина и Вилова, кренули на Срем. Основана годину раније, Српска Војводина била је на коленима. Тада је све изгледало пропало и зато се Стратимировић решио да последњи пут пређе у напад.“

После слома револуције 1849. године, Стратимировић је поново ступио у аустријску војску и од чина коњичког потпуковника дошао до чина генерал-мајора. Обављао је у неколико наврата за Аустрију поверљиве дипломатске мисије у Црној Гори, Србији, Епиру, Италији, на Крфу… Пензионисан је 1859. године. Од 1873. живео је у Новом Саду. Године 1875. ставио се на располагање српској влади, али је осумњичен да ради за интересе Аустрије, па је морао напустити Србију.

Последње године живота провео је у Бечу. Написао је аутобиографију на српском и немачком језику, коју је његов син Ђорђе објавио 1913. године. Тада се и сазнало за генералову последњу жељу да почива у Сремским Карловцима.

Литература:

Др Ж. Димић: Ђорђе Стратимировић у Револуцији и рату 1848-1849, Прометеј, Нови Сад 2018.

М.Петров: Ђорђе Стратимировић 1848-1849, Зборник Матице српске за историју, 1999.

С. Гавриловић: Срем у револуцији 1848—1849, Београд 1963.

В. Богданов: Устанак Срба у Војводини и мађарска револуција 1848 и 1949, Суботица, 1929.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања