Autor: dr Miroslav M. Jovičin, istoričar
Uvod
Odmah posle briljantne, ali teško izvojevane pobede u Cerskoj bici (15–24. avgust 1914), Saveznici su uvideli da u Srbiji imaju ozbiljnog partnera i želeli su da ga iskoriste. Početkom avgusta Francuzi su prodrli u južni Alzas, i osvojili grad Miluz (Milhouse), da bi ga već posle dva dana, 8. Avgusta, Nemci povratili i preduzeli opsežnu ofanzivu na dva pravca: iz Alzasa na zapad i sa severa na neutralnu Belgiju, koju su 25. avgusta okupirali. Pravac ka Parizu bio je otvoren. Istovremeno, na Istočnom ratištu Rusi su simultano preduzeli dve velike akcije: na austrijsku Galiciju, gde su imali uspeha protiv austrougarskih trupa, i prema Istočnoj Pruskoj (Tanenberg i Mazurska jezera), gde su zbog loših odnosa dvojice komandanata, početkom septembra pretrpeli težak poraz.
Dok su krajem avgusta 1914. godine još uvek trajale završne operacije progona austrougarskih trupa iz Srbije, preko Milenka Vesnića, srpskog poslanika iz Pariza, stiže zahtev Francuske sledeće sadržine:
,,Ovog časa sam došao od Predsednika Republike gde su ministar spoljnih poslova i ministar vojni izjavili u ime Francuske zahtev da Srbija pređe u ofanzivu što pre, pošto je Austrougarska na istočnom frontu prešla u napad...“
Nekoliko dana zatim stigao je preko poslanika (ambasadora) Spalajkovića i poziv glavnog zapovednika ruske vojske velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča da srpska vojska što pre pređe u ofanzivu i ratne operacije prenese na teritoriju neprijatelja, preko reka Save i Drine. Ruska vojska se spremala da početkom septembra otpočne opsadu Pšemisla, ali su ruski planeri predvideli intervenciju austrougarskih trupa pod komandom generala Svetozara Borojevića fon Bojne. Srpska ofanziva na austrougarsku teritoriju vezala bi za sebe deo trupa spremnih za intervenciju na Istoku i Rusima koliko – toliko olakšala napad i opsadu ovog danas poljskog grada.
Svesni svojih ograničenih mogućnosti, istrošenosti i umor vojnika, nestašice artiljerijske municije, logorske opreme, nedostatka materijalno–tehničkih sredstava za forsiranje Save i Drine, srpska Vrhovna komanda i generali bili su protiv ovakve avanture i opirala se savezničkim zahtevima. Srpska vojska nije imala ni toliko sveže i odmorne vojske, ni dovoljno kvalitetnog oružja i ratnog materijala i kvalitetnih pontonirskih sprava za opsežnu kampanju izvan svoje teritorije, posebno ne za prelazak tako ozbiljne prepreke kakva je bila reka Sava. Međutim, politički razlozi su prevladali, Nikola Pašić nije mogao da se ogluši na ruske zahteve i Vrhovna komanda je 31. avgusta/1. septembra pod pritiskom političara popustila. Srbija je morala da pokaže zahvalnost Rusiji za veliku pomoć od samog početka rata i kao lojalan saveznik Francuza pa preduzeti ofanzivu. Odsudno naređenje izdao je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Napravljen je veoma složen plan koji je predviđao više istovremenih ofanzivnih akcija na teritoriju neprijatelja, kako na Savi, tako i na Drini.
Plan prelaska preko Drine podrazumevao je sadejstvo srpske i crnogorske vojske i operacije u istočnoj Bosni na pravcu Višegrad – Romanija – Pale. Srpska Užička vojska i crnogorska Sandžačka vojska, u jačini 55 bataljona i 78 topova, tokom septembra i oktobra uspešno su vodile operacije. Dvadeset petog septembra crnogorske trupe pod komandom Janka Vukotića stigle su do Jahorine i ušle u Pale, dok je Drinski odred divizijara Mitra Martinovića uspešno delovao u rejonu Kalinovika. Ovim uspešnim operacijama bio je ugrožen austrougarski bok na Drini. Srpska Užička vojska, koju su sačinjavale Šumadijska divizija drugog poziva, Užički odred i prateće jedinice, na početku kampanje oslobodila je Višegrad, početkom oktobra zauzela Sokolac i Han Pijesak i ovladala Romanijom. Time je bila presečena saobraćajna veza Sarajevo – Vlasenica. Austrougarska vojska je u nastojanju da povrati izgubljeno izvršila protivnapad u oktobru. Do 24. oktobra vođene su borbe sa promenjivom srećom i uspehom, kada su se srpska i crnogorska vojska povukle na svoje granice. Time je bila završena zajednička srpsko–crnogorska operacija u istočnoj Bosni.
Radi planiranja ofanzive u Srem, Srpska vrhovna komanda je održala hitan sastanak sa komandantima armija i zajedno sa njima izradila plan o forsiranju reke Save. Plan je sadržao sledeće smernice: komandantu Prve armije Petru Bojoviću naloženo je da noću između 5. i 6. septembra izvrši glavni napad, tako što će forsiranjem reke Save na liniji Skela – Kupinovo preći u Srem. Kao glavnom akteru napada sva pažnja bila je posvećena snabdevanju Prve armije. NJoj je dodeljen Veliki mostovni tren (jedinica pontonirske inženjerije na nivou dva bataljona), a kako je zbog širine Save i on bio nedovoljan, od ostalih jedinica pokupljeni su najkvalitetniji i najnoviji metalni pontoni i metani čamci. Pored pontona bilo je predviđeno i korišćenje dereglija i manjih plovnih sredstava.
Istovremeno Timočka divizija iz Druge armije izvela bi demonstraciono forsiranje reke, zavaravanje neprijatelja kod Sr. Mitrovice, s tim što će se tačno mesto prelaska odrediti dan pre akcije. Time bi Timočani na sebe prihvatili glavni odbrambeni udar austrougarskih trupa i olakšali Bojovićev prodor pedesetak kilometara na jugoistoku. Pod uslovom da ovaj napad bude uspešan, trebalo bi u rejonu pontonskog mosta formirati mostobran i, po mogućstvu, zauzeti Mitrovicu, držati je što duže i proširiti područje mostobrana i na grad. Time bi bio olakšan prelazak u napad ostatak Druge armije Stepe Stepanovića.
Kao jedinici koja je predviđena za pomoćni napad, Timočkoj diviziji je ostavljen njen mostovni tren koji se nalazio u vrlo lošem stanju. NJeni drveni pontonski čamci većinom su bili preko pedeset godina stari, što je za sredstvo izrađeno od drveta bilo dug period i nužno je bilo zameniti ih novim. Jedan deo plovila bile su dereglije koje je srpska vojska zadobila kao deo ratnog plena iz rata sa Turcima 1876 i 1877. godine, i one su kao i većina drugih plovila trena bile rasušene i crvotočne. Ruku na srce, bilo je i novijih metalnih čamaca koji su služili za pontonsku osnovu za prenos artiljerije. NJih, međutim, nije bilo dovoljno za potrebe ozbiljnije operacije. Komisija Druge armije, sastavljena od inženjera, izvršila je pregled pontonskog inventara i 23. jula 1914. godine napisala izveštaj prema kome se jasno tvrdi da je materijal za pontonske mostove neupotrebljiv. Loša plovna sposobnost i nedovoljan broj elemenata za izgradnju pontonskog mosta biće od presudnog značaja za predstojeću tragediju.
Divizija je imala nedaće i kada je u pitanju bilo lično naoružanje svojih vojnika. NJena pešadija je krajem avgusta bila preoružana novim puškama ,,mosin – nagan“ model 1908 iz novije ruske proizvodnje, koja je koristila novi metak 7, 62 mm sa šiljatim zrnom teškim 9, 6 grama. Zadnji nišan novog modela puške bio je baždaren po balističkim osobnama tog zrna, dok je uz puške Srbima greškom isporučena municija, 150 miliona metaka, proizvednih pre 1908. godine. Iako je zrno starijeg metka bilo je teže, 13, 7 grama, postojala je formula po kojoj je vršena kompenzacija na zadnjem nišanu, ali njeno korišćenje je komplikovala borbenu moć puške i među vojnicima umanjivalo poverenje u ,,moskovke“. Timočanin je bio nezadovoljan kada mu je oduzeta ,,kokinka“, odlična srpska verzija puške ,,mauzer“ M 1899.
Sremska ofanziva
U zoru 6. septembra srpska Prva armija Petra Bojovića, u čijem sastavu su bile Dunavska i Šumadijska divizija, Konjička divizija i Obrenovački odred, uspešno prelazi Savu na više mesta, kod Kupinova, Progara i Obreža i formira sigurne mostobrane. Dunavska divizija Prve armije obrazovala je mostobran na liniji Progar – Ašanja, dok je Šumadijska divizija formirala drugi mostobran između sela Obreža i Vitojevaca. Dolazak srpskih trupa u Srem je bio prvi srpski prodor izvan granica zemlje, na teritoriju Austrougarske. U pomenutim naseljima bile su malobrojne austrougarske posade, koje su u kratkim borbama i uz neznatne srpske gubitke odbačene u unutrašnjost Srema. I pored prvih uspeha srpska ofanziva prvog dana je obustavljena zbog vesti o tragičnom porazu na Legetu. Sutradan su ratna dejstva obnovljena i srpska vojska je uz nekoliko kraćih, ali žestokih bitaka sa neprijateljem, izašla na liniju Buđanovci – Popinci – Golubinci. General Bojović je štab armije smestio na srpsku teritoriju u Debrcu, dok je njegovo komandno mesto bilo u Ašanji, u Sremu, kako bi bio blizu ratnih operacija. Narednih dana zabeleženo je nekoliko većih bitaka: 7. septembra kod Bečmena pred Surčinom, sutradan kod Deča, pa 9. septembra opet kod Bečmena, zatim 10. septembra kod Pećinaca, sutradan 11. septembra kod Popinaca, Vojke i Krnješevaca.
Zemun je oslobođen 10. septembra pošto je austrougarska vojska 9. uveče napustila grad. Srpska vojska je ušla u Zemun oko tri časa ujutru, što je izazvalo veliku radost i oduševljenje kod srpskog stanovništva, pošto je Zemun bio ,,jako srpsko mesto“. Mnoštvo sveta je izašlo na ulice da pozdravi oslobodioce, uz klicanje ,,živeli“ i kiteći ih cvećem sa suzama radosnicama u očima. Sa beogradske tvrđave topovske salve pozdravile su slobodu Zemuna, a u oslobođenom gradu zazvonila su zvona svih pravoslavnih crkava posle šest nedelja tišine. Razdragani Zemunci su uz pesmu i igru slavili oslobođenje, dok je u zemunskim i beogradskim crkvama služena liturgija. Grad je zvanično predat srpskoj vojsci i ona je odmah uspostavila civilnu vlast. Đorđe Kotur je postavljen za gradonačelnika Zemuna, a viđeniji Srbi u gradsku skupštinu. Imena ulica su odmah menjana, tako je glavna zemunska ulica po prvi put ponela naziv ,,Ulica kralja Petra“.
Sutradan je u Zemun prešao kraljević Đorđe, koga je srpski narod dočekao sa oduševljenjem i ovacijama. On se kratko zadržao u Zemunu i nastavio put ka delovima Srema koji su bili pod kontrolom srpskih trupa. Pobrojane su i evidentirane srpske žrtve austrougarskog terora od početka rata, a u ,,Politici“ 10. septembra, u članku naslovljenom ,,U oslobođenom Zemunu“ autor do detalja navodi imena i zanimanja uhapšenih, interniranih i ubijenih muškaraca, žena i dece Srba. Kao grom iz vedra neba stigla je u nedelju 13. septembra vest da srpska vojska mora da se povuče iz Zemuna i svih oslobođenih delova Srema. Zbog straha od odmazde sa vojskom je u Srbiju prešlo blizu hiljadu ljudi. Mađarski odredi su ušli u nebranjeni Zemun 16. septembra i počela sa zločinima nad civilnim stanovništvom.
Devetog septembra oko 10 sati pre podne srpska vojska je ofanzivom iz pravca Bojčina i Ašanje zaposela komunikacijsku liniju Deč – Bečmen i izvršila pritisak na protivničke snage u srpskom selu Šimanovci. Slabe da prihvate borbu austrougarske trupe su se uveče istog dana povukle u pravcu Stare Pazove, što koriste srpske snage i bez borbe ulaze u Šimanovce. Seljani ih oduševljeno dočekuju, devojke srpske junake kite cvećem, domaćini dele vojsci hleb, duvan i rakiju, deca se tiskaju oko vojnika pozdravljajući ih sa ,,ljubim ruke“. O svečarskoj atmosferi u oslobođenim Šimanovcima 11. septembra ratni izveštač Hran. Joksimović piše u dnevnmom listu ,,Politika“. U podužem članku izveštava o teškim ratnim prilikama u selu i nečovečnom postupanju austrougarske vojske prema žiteljima i njihovoj imovini. Takođe, piše i o veliko ljubavi i bratskoj brizi prema srpskoj vojsci. O izlivima ljubavi sremskog srpskog stanovništva prema srpskoj vojsci svedoči izjava Poćoreka:
,,Mnoga mesta u Sremu su za nas de facto neprijateljska zemlja“.
U Šimanovcima po kućama smešteno je nešto vojske i ranjenici, u kasarni je stacionirana komanda Konjičke divizije koja je narednih nekoliko dana vršila izviđanje, upadala u neprijateljsku pozadinu i učestvovala u manjim čarkama. Za kratko vreme srpskog vojnog prisustva u Sremu linije fronta se nisu stabilizovale, već su se često pomerele. Situacija se menjala od sela do sela, česti su bili sukobi u atarima i poljima uz veliki broj stradalih i ranjenih boraca na obe strane. Posle jedne kraće bitke kod Golubinaca meštani su sahranili petoricu srpskih i čak osamdeset austrougarskih vojnika. Ranjenih je bilo mnogo više. Srpska komanda se trudila da preseče prugu Mitrovica – Ruma – Stara Pazova, ali za sve vreme trajanja Sremske ofanzive to joj nije pošlo za rukom. Protivnik je užurbano njome dovlačio trupe iz Slavonije i Bačke spremajući se za opšti napad.
Neprijatelj je 11. septembra od ranog jutra dovlačio 6 dugih kompozicija punih vojnika na železničku stanicu u Putince. Usledio je snažan napad na Popince, a nešto slabiji na Sibač. Oko 13 časova i 30 minuta došlo je do sukoba dve patrole severno od Popinaca. S obzirom na jačinu neprijateljske vojske odmah su upućena pojačanja i posle žestoke obostrane vatre, neprijatelj je zaustavljen na oko pola kilometra ispred naselja. Bitka se uskoro razvila na samom obodu sela i neprijatelj je do večeri strahovito potučen i nateran u beg. Tom prilikom stradalo je, prema priznanju austrijske komande, oko 1.200 austrougarskih vojnika i više desetina oficira. Naročito velike gubitke je imao 4. bataljon 92. puka (14 oficira, 2 podoficira i 499 vojnika). Bila je to ujedno osveta 57. brigadi koja je iz Jarka prodrla iza leđa srpskoj vojsci na Legetu i izazvala slom Trinaestog puka prvog poziva ,,Hajduk Veljko“.
U svojoj autobiografiji objavljenoj u NJujorku, jedan od vodećih hrvatskih političara između dva rata, Vlatko Maček, predsednik HSS (Hrvatske Seljačke Stranke), navodi da je u borbama kod Popinaca bio kao vojnik u 25. puku austrijske vojske. Prema vojnim i istorijskim podacima Josip Broz je bio pripadnik iste jedinice. Zbog posledica teškog poraza neprijatelj se nije usudio da uđe u Popince i Sibač do 13. septembra u 11 časova, iako se srpska vojska dan ranije povukla iz Srema. Odmah posle Popinačke bitke, srpska vojska pod pritiskom ofanzive Oskara Poćoreka na Drini počinje organizovano povlačenje sa kompletne teritorije Srema. U toku noći 12/13 septembra kompletna vojska, ranjenici kao i štab Konjičke divizije napustio je Šimanovace i preko Deča povlačio se ka prelazima na Savi. Uspešno povlačenje preko pontonskih mostova na reci Savi završeno je istog dana oko osam časova uveče u potpunom redu i bez uznemiravanja od strane neprijatelja. Veliki broj civila iz straha od odmazde se takođe povukao preko Save. Od tih vojno sposobnih prebega formiran je četnički Sremski odred koji se pod komandom poručnika Ignjata Kirhnera istakao prilikom odbrane Beograda godinu dana kasnije.
Bitka na Legetu
Jačine oko 25.000 ljudi Timočka divizija prvog poziva se početkom septembra 1914. godine nalazila u selu Lipolist, četrdesetak kilometara od Mačvanske Mitrovice, dok je njen mostovski tren (inženjerijska jedinica) koji je trebao diviziji da obezbedi prelaz preko Save bio u Koceljevi 40 kilometara južnije. Divizija se sastojala od četiri puka, svaki puk imao je četiri bataljona, bataljon se sastojao od četiri čete, četa od četiri voda, a svaki vod činile su četiri desetine. Naoružanje divizije je bilo kao u svim jedinicama srpske vojske: vojnici svih službi imali su u ličnom naoružanju brzometne puške, svaki puk je imao po četiri mitraljeza; od artiljerije divizija je imala od šest do devet baterija, sa po četiri topa po bateriji.
Vojnici divizije bili su iz Zaječara, Negotinske krajine, Bora, Knjaževca i okolnih mesta. Učestvovali su u oba balkanska rata i smatrani su dobrim i pouzdanim ratnicima. Na posebno dobrom glasu bio je Trinaesti puk ,,Hajduk Veljko“. Divizijom je komandovao general Vladimir Kondić (Beograd 24. april 1863 – Beograd 27. maj 1940), potomak legendarnog Konde bimbaše, junaka cincarskog porekla iz Janjine, koji je sa petoricom momaka otvorio Sava kapiju i omogućio da srpski ustanici zauzmu Beograd 1806. godine. General Kondić je imao solidno ratno iskusto: u Prvom balkanskom ratu dobio je komandu nad Timočkom divizijom prvog poziva u sastavu Druge armije Stepe Stepanovića. NJegovi Timočani su zauzeli Krivu Palanku i Kratovo, da bi sredinom oktobra 1912. godine osvojili dobro branjen Crni Vrh. Odatle je Timočka divizija prvog poziva, sa Dunavskom divizijom drugog poziva i teškom artiljerijom, bila upućena kao pomoć Bugarima kod opsade Jedrena, što je ubrzalo pad grada i tvrđave 13. marta 1913. godine. Na početku Drugog balkanskog rata Kondić se sa svojom Timočkom divizijom nalazio kod Pirota, gde je uspešno zadržao najezdu dojučerašnjih saveznika, bugarske Treće armije generala Rače Petrova i time doprineo srpskoj pobedi.
Operativni plan za predstojeću ofanzivu nalagao je da Prva armija i Timočka divizija prvog poziva pređu Savu istovremeno. Iz predostrožnosti od curenja informacija Komanda je plan držala u strogoj tajnosti, pa je akcija na Savi kod Mitrovice najavljena dosta kasno. Stiče se utisak da niko iz Komande i među planerima nije uzeo u obzir da je planirani prelaz nosio mnoge neizvesnosti i opasnosti. Pre svega jer su Timočani po prvi put u životu videli veliku i nepoznatu reku kao što je Sava i našli se u situaciji da pod borbom treba da je savladaju. Pontonirska jedinica (mostovni tren) koja je trebala da obezbedi prelaz Timočkoj diviziji obaveštena je o predstojećoj akciji 3. septembra, a sam komandant divizije tek pred ponoć 4. septembra. General Kondić se odmah uputio u Štab armije u Bogatić radi konsultacija, tako da mu je za pokret ostalo četrnaest časova, vreme za koje je divizija imala da pređe 40 kilometara. Mesto prelaska još uvek nije bilo utvrđeno, da bi 5. septembra uveče izbor pao na lokaciju kod karaule Čevrntija. Sedam kilometara nizvodno od Mačvanske Mitrovice, na okuci reka je bila nešto uža od prosečne širine, oko 380 metara i tu je, prema stratezima u Štabu armije, prelazak bio najzgodniji. Na suprotnoj strani reke, južno od puta Sr. Mitrovica – Šašinci – Jarak prostiralo se polje Leget (danas pošumljeno industrijskom topolom), elipsastog oblika površine oko 520 hektara. Bogat travom, Leget je služio za napasanje stoke iz Mitrovice i Šašinaca.
Kasnije na suđenju general Kondić je izneo mišljenje da je komandant mostovnog trena Kovačević tvrdio kako je za mesto gradnje mosta i prelaza preko Save bila povoljnija Zasavica nego Čevrntija, kao i da nije bilo dovoljno materijala i sredstava za pontonski most. Međutim, oficiri iz štaba Stepe Stepanovića uveravali su ga da su prilikom obilaska terena ustanovili da za predstojeću operaciju i potrebe vojske najviše odgovara prelaz Čevrntija – Leget. Za početak napada određena je ponoć petog na šesti septembar.
Preživeli učesnik bitke vodnik Dragiša Stojadinović je svedočio:
,,Bili smo u Lipolistu u podnožju Cera i na početku mačvanske ravnice kad nas, pre tri sata izjutra izbudiše i narediše da se dižu šatori radi pokreta. Gde se kreće nismo znali. Marširalo se celog dana bez zastoja a kad sunce zađe marš ne prestajaše, shvatismo da je situacija ozbiljna. Dan je bio veoma topao i sparan za to doba godine, pa je sam marš vojnicima pod punom ratnom opremom bio zamoran i težak.“
Na čelu Timočke divizije Trinaesti puk ,,Hajduk Veljko“ uveče 5. septembra stigao u Noćaj, selo na devet kilometara od Save, da bi na Čevrntiju izbio oko 1 čas i trideset minuta. Bilo je jasno da će napad već na samom početku da kasni. Dolaskom na Čevrntiju general Kondić je diviziju podelio na dva dela, u dve operativne grupe. Nad prvom grupom komandu je dobio pukovnik Đura Dokić i zadatak da demonstrira napad iz Mačvanske u Sremsku Mitrovicu, da dejstvuje po neprijateljskim položajima u gradu i da ako mu se ukaže prilika da pređe Savu i pod borbom uđe u grad.
Druga operativna grupa, sastavljena od 13, 14. i 15. puka je pod komadom Božidara Jankovića (imenjaka starijeg i poznatijeg, već penzionisanog generala, načelnika Štaba crnogorske vojske) dobila zadatak da izvrši glavni napad na liniju Čevrntija – Leget. Za prvi udar određen je 13. puk ,,Hajduk Veljko“, koji je trebao da krene čim stigne mostovni tren, da forsira Savu i na levoj obali i polju Leget uspostavi mostobran. O prilikama neposredno pred napad i o samoj bici dobili smo izveštaj iz službenog izveštaja potpukovnika Dragutina Ristića, komandanta koji je 1918. godine oslobodio čitav Banat, od Pančeva, Vel. Bečkereka, Kikinde do Beodre (Novo Miloševo). Ristić kaligrafskim rukopisom beleži kako komandanti uopšte nisu poznavali Mačvu i priobalje Save, da većina oficira nije imali mape područja, već su meštani doveli pukove do reke. Vojska nekoliko dana nije primila sledovanje hrane zbog kašnjenja intendantske jedinice, pa su se redovi sami snalazili berući šljive i klipove kukuruza. Stevan Jakovljević piše da su vojnici ponekad uzimali hranu od seljaka, što im je bilo strogo zabranjeno. Ipak na disciplinu i moral vojske nije mogla da se stavi nikakva primedba. Vojska je stegnutog srca zbog straha od velike reke obavljala sve zadaće koje je nalagala komanda. Međutim, cela loše pripremljena akcija je od samog početka delovala amaterski i diletantski, bez planova terena i informacija o položajima, sastavu i snazi neprijatelja. Sve ti propusti mogu da se stave na dušu više komande.
Austrougarska komanda je preko svojih konfidenata imala prilično dobar uvid u loše stanje i nedostatak opreme srpske pontonirske inženjerije, pa je srpsko forsiranje Save bilo nešto što nisu očekivali. Planirala je da prve nedelje septembra 29. diviziju prebaci na ruski front i za 7. septembar bio je spreman demonstrativni prelaz i napad na srpsku teritoriju, kako bi prikrila povlačenje trupa iz Srema. Da je srpska ofanziva sačekala još neki dan naišla bi na potpuno nebranjen Srem. Usled nedostatka obaveštajne mreže u Sremu srpska komanda nije imala prave informacije i nije mogla znati ove važne činjenice. Još jedan propust u nizu.
,,Niko ne zna pravac, ni cilj ovog napornog marša. A maršujemo baš u pravcu Save. Blizinu njenu osećamo po svežem povetarcu. Potporučnik Aleksandar gleda kartu pri mesečevoj svetlosti i kaže da put kojim idemo vodi pravo na obalu… Vojnici slušaju i sumnjičavo vrte glavom. Po urođenoj seljačkoj promućurnosti kao da uviđaju nemogućnost prelaza, i crne slutnje ih obuzimaju pri pomisli na vodu. Postali su tmurni i ćutljivi…
Naiđe ordonans iz štaba puka, te ga zapitasmo zašto ovoliko stojimo. Zaglavio se mostovi tren u bari, onda poverljivim glasom dodade: Sada će biti prelaz… Nastalo je razrešenje ovog mučnog stanja iščekivanja. Vojnici znaju šta im sada predstoji i, pribrano, gotovo nakostrešeni, očekuju i to čudo… vodu…
Bilo je to posle ponoći dvadeset četvrtog avgusta (6. septembar po novom kalendaru) hiljadu devetsto četrnaeste“. (St. Jakovljević, prva knjiga ,,Srpske trilogije”, ,,Devetstočetrnaesta”).
Kada je konačno usiljenim maršem kroz Mačvu, posle četiri časa kašnjenja, stigao mostovni tren, Trinaesti puk je bio kompletiran. Sa zakašnjenjem pet časova od planiranog, bez zaustavljanja radi odmora, osmatranja i planiranja u 5 časova i 15 minuta, po naređenju nestrpljivog komandanta divizije krenuo da prelazi Savu. Čim su prvi pontoni, posebno izgrađeni splavovi, bili pušteni u vodu, sa sremske strane počinje jaka puščana i mitraljeska paljba. Tada padaju prve srpske žrtve, nekolicina ih je ranjeno, ranjenici padaju u reku i neki se dave, neke drugovi vade i spuštaju na suvo. Nekoliko puta iznova pokušavan je prelaz preko reke, ali bezuspešno.
,,Pod kišom kuršuma borci su napuštali čamce i pontone, pa su se ponovo vraćali i grabili vesla, jedni ginuli, drugi sedali na njihova mesta i hrabro, bez zaklona na brisanoj površini široke reke veslali pravo u neprijateljsku vatru“. (R. Srdić, Bitka na Legetu, Sr.. Mitrovica 2015, 55.)
Poseta generala Stepe Stepanovića mestu prelaza oko osam časova pojačao je borbeni duh kod oficira i običnih vojnika i krenulo se odlučnije prema neprijatelju. Posle dosta gubitaka istrajni pontonirci hrabro, kao da čitav svoj život forsiraju veliku reku pod jakom neprijateljskom vatrom, oko 9 časova uspevaju da pontonima prevedu prvu grupu srpskog desanta na levu obalu. Pešadija se sa obale penje na nasip, bombama razbija neprijateljsko odeljenje u rovovima, čisti priobalje i započinje da postavlja mostobran. Sledeći prelazi Savu Drugi bataljon majora Veljkovića koji biva upućen levo od mostobrana, prema Mitrovici, da tu utvrdi položaj pazeći na neprijateljske ispade iz grada. Treći bataljon majora Starčevića uspostavio je položaje prema selu Šašinci, dok je Četvrti bataljon majora Ocokoljića nastupao levo od Legeta, na istok ka selu Jarak. Istraživač bitke na Legetu Toša Iskruljev tvrdi da je ceo Trinaesti puk bio iskrcan na polju Leget nešto pre deset časova ujutru. Prvi alarm odbrani u Šašincima dala je snažna puščana i mitraljeska paljba, a kada pristigoše prvi ranjenici Austrijanci su poslali interventnu jedinicu da osigura granicu i pomogne svojima u rovovima na obali. Srpski pontonirci su tek tada počeli sa izgradnjom mosta.
Iskruljev u svojoj knjizi Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914. godine i Madžari za koju je tridesetih godina prošlog veka sakupljao građu i iskaze očevidacaa, navodi iskaz svedoka bitke Lazara Jovanovića, mladog čoveka koji je živeo na selu u blizini Mitrovice:
,,Ja sam onda bio mlad govedar. Čuvao sam marvu opštine Sremske Mitrovice i to blizu Save 6. septembra u nedelju rano ujutru. Gledam ja kako srpska vojska prelazi Savu. Ja sam se nalazio u Mitrovačkom hataru, odmah do granice šašinačkog hatara, koji se tu sastaju. Mnogi pastiri pobegoše kući od straha. Ja sam ostao. Meni priđe jedan srpski oficir i zapita me za položaj austrijske vojske. Ja sam mu rekao da znam da su u Mitrovici pored šinternice ukopana dva topa, a da u samom gradu ima dosta vojske. Srpski oficir zahvali mi se lepo i ja odmah stupim u službu srpske vojske. Pređem brzo na onu stranu Save, odem kao dobrovoljac u Niš, pa posle kroz Albaniju, Italiju, Francusku.“ (Bojana Brkanović, Stradanje Srba u Sremu 1914. godine u ogledalu srpske štampe…)
Stevan Jakovljević je sa mačvanske strane pratio sva dešavanja i iz prve ruke, tačno vojnički ostavio svedočanstvo u prvoj knjizi svoje ,,Srpske trilogije“. Kada je razbijena prva odbrana Legeta i jedini preživeli neprijateljski vojnik bezglavo trčeći uspeo da umakne prema Šašincima, na srpskoj obali nastalo je veliko veselje:
„Vojnici se razišli po kukuruzu i biraju sveže purenjake. Oficiri se iskupili u male grupice te prepričavaju događaje, ili leškare u hladovini ispod stoletnih hrastova. Na onu obalu prebaci se još jedan bataljon. Vojnici pronađoše tamo neke ovce. Poče da se priprema gozba. A muzika svira…
Ali čamci se nikako ne drže na vodi. Sasušeni na suncu, a sada rastočeni, pune se odmah vodom, te ih sa mukom izvlače na obalu i zatinju kučinom i vunom. Inženjerci se žale kako im je pre neki dan ne znam koja divizija po nečijem naređenju oduzela ispravne čamce…“
Nizak septembarski vodostaj Save išao je na ruku srpskoj ofanzivi, jer austrougarski rečni monitori (teški, oklopljeni ratni brodovi namenjeni da patroliraju rekama, sa jakim artiljerijskim naoružanjem) nisu bili od koristi zbog svog dubokog gaza i mnogih sprudova u tom delu reke. Jedna grupa monitora se nalazila istočno od Kupinova, Novog Sela i linije Čevrntija – Leget u Zemunu, druga zapadno kod Rače, te nisu uznemiravali prelazak srpske vojske u Srem. Takođe iz istih razloga nisu bili u stanju da dejstvuju ni prilikom povlačenja srpske vojske. Konačno 17. septembra monitori savske grupe, zahvaljujući porastu vodostaja, mogli su da savladaju sprud kod Rače ali tako što bi se maksimalno rasteretili suvišnog tereta. Čim su uspešno prešli sprud monitori su odmah angažovani u borbama oko Šapca, ali na Sremsku ofanzivu nisu imali uticaja.
Nepregledna polja kukuruza su se isprečila ispred srednjih srpskih linija koje su dobile naredbu da napreduju prema Šašincima, sa namerom da zauzmu selo. U moru kukuruza njihovi streljački strojevi se neplanski razvlače i šire četiri kilometra. U Šašincima je bio postrojen 74. austrougarski puk, spreman za transport na Istočni front, kada se začula paljba iz pravca Save. Iznenađen neočekivanom i brzom akcijom Srba puk hita ka reci, ali na izlasku iz sela njegovi vojnici postadoše lake mete srpskim strelcima. Paljba je bila toliko jaka, da je potpukovnik Ristić u izveštaju naveo da je, prema kasnijoj proceni, ispaljeno preko stotinu hiljada mataka. Jedan meštenin Šašinaca, svedok događaja, zapisao je:
,,Mi stojimo ukraj sela i uživamo kako Srbijanci kose neprijatelja. Slika na poljani bila je strahovita, umesto zelene boje trave poljana se plavela od koporana palih ćesarevih vojnika“. Slično je pisao ne krijući oduševljenje prema hrabrim Srbima i Egon Ervin Kiš, češki novinar i publicista, učesnik bitke na suprotnoj strani.
Srpska vojska je na početku bitke ostvarila uspeh, ali pošto je zbog problema u gradnji pontonskog mosta prestao dotur municije, ručnih bombi i ariljerijskih granata, kao i zastoj u prebacivanju trupa, njene trupe su bile razvučene na 18 kilometara fronta. Do 13 časova i 20 minuta na sremsku stranu bilo je prebačeno samo šest bataljona i jedna poljska baterija od tri topa. General Kondić je neopravdano bio uveren da neprijatelj u ovom rejonu nema većih snaga, pa je naredio da se obustavi transport trupa pontonskim čamcima, a da se započne postavljanje pontonskog mosta. Tada je na videlo izašla strašna istina, nedostajalo je 55 metara pontonskih elemenata, mosnica. Pristupilo se alternativnom rešenju, most se morao završiti na spojnim potporama, što je značajno usporilo prebacivanje srpskih snaga. Srbi na liniji vatre dovedeni su u kritičan položaj, jer pojačanje i municija nisu stizali, ranjenici nisu mogli da budu izvučeni iz borbe na bezbedno, a borci se nisu mogli povući. Neprijatelj je postajao sve brojniji, a srpske snage sve slabije. Na desnom krilu fronta koje je držao četvrti bataljon iz pravca Jarka nadirali su 42. i 92 austrougarski pukovi sa težnjom da mu udare s leđa; treći bataljon je odolevao napadima 74. puka iz pravca Šašinaca, ali situacija postaje kritična kada je iz Vognja pristigao i 94. puk. Oko 15 časova Austrougari su na bojnom polju imali 30 bataljona, 5 eskadona i 12 baterija pod komandom generala Alfreda Krausa.
U tom, po srpsku odbranu teškom trenutku, potpukovnik Ristić dobija naređenje da izvrši napad na Šašince i na taj način popravi i učvrsti položaj 13. puka. Posle brzih priprema, oko 16 časova počeo je napad na selo koji je u prvo vreme imao uspeha, što je bila još jedna fatalna greška komande. Umesto da brane uzak mostobran, Trinaestom puku je naređeno da nastupa u tri pravca ali je general Šene snažnom artiljerijskom vatrom odbacio 13. puk i naterao ga na povlačenje. Izviđački aeroplan je nadletao bojište i upravljao artiljerijskom paljbom, koja je bivala sve preciznija i razornija po srpskim položajima. Srbima, koji su u tom trenutku na bojištu imali samo tri topa ponestalo je granata i adekvatnog odgovora nije bilo. Razvučenih linija, probijenih preciznom vatrom protivnika, Trinaesti puk je ostao bez rezervi i bez brze podrške pretio mu je potpuni krah.
Istovremeno četvrti bataljon se pod Jarkom našao u obruču, a major Starčević je greškom otvorio vatru na razbijene delove 13. puka misleći da su neprijateljska formacija koja pokušava da mu dodatno ugrozi levi bok. Ovim bočnim udarom austrougarske snage iz Jarka nastojale su da odseku četvrti bataljon i potom da ga unište. U strahu od zarobljavanja vojnici 13. puka su oko 18 časova u paničnom begu jurnuli ka nedovršenom pontonskom mostu, koji je tučen artiljerijom i pod velikim teretom ibezumljenih i uspaničenih ljudi pukao. Nastao je silan metež, mnoštvo vojnika je popadalo u Savu, a kako su većinom bili neplivači podavio ih se velik broj. Prema procenama vršenim posle bitke, između 500 i 700 Timočana je našlo smrt u reci. Danima posle bitke meštani naselja nizvodno od mesta bitke nalazili su na obali Save utopljenike u surim uniformama i sahranjivali ih na seoskim grobljima.
Učesnik bitke sa mačvanske strane sećao se ovih nezaboravnih apokaliptičnih scena:
„Tog momenta ranjenici ispod obale a sa njima i grupe vojnika nagrnuše na most. Odjednom se sa užasnom lomljavom i kricima, most na oko 30 metara od obale sruši u Savu. Nastade strahovita, jeziva slika davljenja. Masa isprepletena i sklupčana čas potone, čas se pojavi na vodi a očajne ruke dižu se uvis tražeći da se za nešto dohvate radi spasa. Sve je to praćeno nadljudskim glasovima koji cepaju srce i lede krv. Izmešaše se jauci, piska i životinjski krici sa treskom granata, fijukom šrapnela, klokotom mitraljeza i pucnjavom pušaka. Sa naše strane čuje se užasna vika upravljena našima na srpskoj obali: Ne pucajte braćo, ali bez uspeha“.
Jakovljević je ovaj haos i početak sloma srpske ofanzive na Leget video ovako:
,,Ali najednom ostadosmo zaprepašćeni… Na suprotnoj obali, kod onog bataljona u rezervi, zasvira truba, onda nastade neki žagor, pripucaše puške i vojnici, u paničnom strahu poleteše obali. Neki se dočepaše mosta bežeći ka nama… Panika obuze i vojnike na našoj obali, Neke komore i municione kolone, koje su bile spremne za prelaz, okretoše unazad i u besomučnom naletu, bez komande i reda, gazeći stoku i ljude, poleteše ka onom jedinom prelazu na mrtvoj reci Bitvi. A tu se sudariše sa novom kolonom. Zakrvavljenih očiju i izbezumljena lica, uz strahovitu dernjavu i zapomaganje, ljudi su se gazili, tukli za prelaz, kola su se u zaokretu prevrtala, ljudske grudi i noge životinja su prskale uz očajan jauk i vrisku… Kada se najzad stanje smirilo, vojnici se okupljaju i sa čuđenjem gledaju u razoren most. Mirna sremska ravnica prelivala se u zracima sunca na zalasku i gubila se u daljini među plavkastim brežuljcima Fruške gore… Nigde ni jednog neprijateljskog vojnika… Otkud onda ovaj lom? (…) Kao neki razoran orkan panika je obuzela ljude koji su u neljudskom besu razorili most, ubijali se za prelaz na Bitvi…”
Ispostaviće se da su se u jednom trenutku, negde daleko prema Šimanovcima, pojavilo odeljenje neprijatelja, njih desetak, i vojska sa mostobrana je pripucala. Zabunu, koja će napraviti paniku i rušenje mosta uneo je neki oficir koji je, ko zna zbog čega, komandovao trubaču: ,,Sviraj konjica s boka!” Među vojskom, koje je bilo oko dve hiljade, nešto uzavre, uskomešali su se, i još kada truba zasvira, potrčaše ka mostu i nastade lom. Prilično je potrajalo dok grupa pribranih oficira nije smirila uspaničenu gomilu i uspostavila red na mostobranu.
U ovim prelomnim trenucima za bitku ostao je zabeležen herojski čin sanitetskog majora doktora Milivoja Petrovića, potomka brata hajduk Veljka Petrovića, koji je ranjen uzeo pukovsku zastavu Trinaestog puka, obmotao je oko tela i preplivao Savu. Za to će major Petrović biti odlikovan Karađorđevom zvezdom četvrtog reda sa mačevima.
Noć se spuštala nad bojištem i zlokobno iščekivanje među ljudima u mostobranu na sremskoj obali traje. U klopci su, ispred njih je neprijatelj, kome su pristigla pojačanja, i koje svaki čas može da navali. Pozadi njih je reka, „ova odvratna reka“ i oni zbijeni na obali, u tuđini, čekaju nemoćno svoju sudbinu. Odlučujući napad Austrougari su izveli u pet minuta do deset, borbe na polju Leget trajale su do pred ponoć 6/7. septembra, kada je srpskim borcima nestalo municije. Preostale delove srpske vojske sakupio je potpukovnik Milan Miljković u nameri da pruži poslednji otpor, spreman da izda poslednju komandu ,,na nož”. Istinski zadivljen hrabrošću srpskih vojnika general Šene ponudio im je časnu predaju. Srbi odustaju od juriša, prihvataju predaju i na polju nastaje potpuna tišina, koju presecaju jauci i vapaj ranjenika. Svi Srbi koji nisu uspeli da se domognu reke i preplivaju bili su zarobljeni.
„Pucnji naglo umukoše. Čuje se neodređen, usplahireni žamor… pa jasni uzvici: Robovi napred, forverc, forverc! Onda neko brujanje, zatim šumor ljudskih glasova… sve su dalje, još neko romorenje… Najednom sve se utiša. Samo noć i jeziva tišina.“
Preko noći Austrougari su zaposeli nasip ispred Legeta i iskopali nove rovove. Sa obale ispod njih čuli su se jauci i zapomaganje srpskih ranjenika. Ujutru su Timočani s druge obale Save ugledali zastrašujuću scenu: iz rovova izviruju bajoneti i po koja plava kapa, na obali ispod, u mulju, krš polomljenih kara, prevrnuti topovi, razna oprema i puške, pobijeni konji i među njima su ležali njihovi mrtvi vozari, dok su se lakši ranjenici brinuli o svojim teže ranjenim saborcima. I onda se dogodilo nešto što se u ratovima toga doba retko događalo. Austrijanci su naredili renjenim Srbima da okrenu top ka svojima preko reke i jednome zapovedili da otvori vatru. Ovaj je to odbio i bio ubijen puškom iz rova. Drugi je seo za top i opalio nekoliko puta, bez veće štete po braću na mačvanskoj strani. Austrijanci su se na taj način očigledno zabavljali ponižavajući zarobljenike.
Posle dva dana delovi divizije su se sa Parašnice vratili na Čevrntiju sa zadatkom da štite desni bok Prve armije u slučaju da neprijatelj krene na njih iz Šašinaca ili Mitrovice. Na obali mrtvi srpski vojnici, u rovovima Austrijanci. NJima je počeo da smeta nesnosan smrad leševa i otrule krvi, te su preko ,,parlamentara” (način komunikacije između zaraćenih strana) zatražili primirje dok se leševi ne uklone i posahranjuju. Srpska komanda je pristala pod uslovom da dovedu sveštenika da opoji mrtve. Jakovljević nam nadahnuto, sa puno emocija predstavlja ovu nadrealnu scenu:
,,Ugledasmo dugačku povorku kola kako lagano ide u našem pravcu… Na čelnim kolima sede neki ljudi i drže beo barjak na kome se vidi crveni krst (…) Vojnici prišli uz nasip i kroz izraslu travu posmatraju. Kolona se lagano primiče. Pored teraoca na čelnim kolima vidimo crnu priliku sveštenika sa epitrahiljem oko vrata. Povremeno zasja sunčev odbljesak sa zlatnog krsta u njegovoj ruci. Već su blizu, i golim okom se vide. Razaznajemo meštane u kolima i nekoliko vojnika bez oružja. Zabezeknuti posmatramo svetao krst, taj simbol večne tragedije ljudske. Vojnicima je ovladalo tiho, pobožno raspoloženje…
Kola se zaustaviše iza austrijskih rovova. Sveštenik siđe prvi, ostali za njim. Onda on pođe laganim korakom, sam, držeći ispred sebe krst. Pređe rovove, obazre se neodlučno levo i desno, prođe između mrtvih i približi se obali. Onako osamljen, u crnoj dugoj mantiji ličio je na nekog svetitelja sa starih ikona. Okrete se nama, pa širokim pokretom ruke učini krst i tada do nas dopre neki tajanstveni podzemni glas:
‘Blagosloven jesi Gospodi naučimsja opravdanijem tvojim’.
Vojnici skidoše kape, prekrstiše se i kao po komandi, digoše se svi. Kao bedem, ostadoše na nasipu u stavu mirno… Gledali su netremice u sveštenika, a usta im otvorena, kao da gutaju reči…
Najednom se digoše i vojnici iz austrijskih rovova, otprilike jedan vod. Bili su bez oružja i povrstani u jednoj linji. Odaju smerno počast svojim žrtvama. Stajali su tako otvoreno jedna prema drugoj dve neprijateljske vojske. I ta dobroćudna lica seljaka molila su se jednom Bogu; da bi pozivajući istog tog Boga, opet pucali jedni na druge. Sveštenik je dizao ruke ka nebu. Vojnici prikloniše glave tiho šapućući molitvu.
‘Vječni pokoj podažd Gospodi pogibšim za vjeru i otečestvo!’
Seda starina u epitrahilju pođe lagano između mrtvih, škropeći ih vinom. Vojnici ga prate pogledom, starajući se da upoznaju mrtve. Jer tamo su njihovi rođaci, braća, drugovi… I nikad ih više neće videti.
Potamnele i ugasle oči njihove zure u daljinu, a tela su ukočena za večni pokoj. U jednoga ukrućena ruka, uzdignuta visoko, sa stisnutom pesnicom. Valjda poslednji vapaj… Ili opomena živima.
Sveštenik se vrati i otpeva poslednje Vjačnaja pamjat…
Mnogi su od naših rukavom brisali suze. Onda meštani s druge strane priđoše i odneše mrtve na kola. Trpali su ih jedne iznad drugih.
Sunce je bilo pri zahodu kada kolona lagano krete, praćena jatom crnih gavranova.
Vojnici siđoše u zaklon. Samo je ostao trubač, i on odsvira vojnički posmrtni marš.“
Timočka divizija je pretrpela strahovit poraz: prema austrougarskim vojnim izveštajima, koje su sutradan objavile sve novine u Dvojnoj monarhiji, zarobljeno je skoro pet hiljada srpskih vojnika: ceo Trinaesti pešadijski puk „Hajduk Veljko“ (bez komandanta, 23 oficira i jedne čete koja je bila straža divizijskog štaba), sedma četa Petnaestog puka, pontonirski polubataljon, 12 mitraljeza i jedna poljska baterija sa tri topa. Iskruljev je intervjuišući višeg oficira saznao nepotpune podatke, bilo je 4.800 zarobljenih (62 oficira, 10 mitraljeza i 4 topa), 600 do 700 udavljenih i 500 – 600 poginulih u borbi. Zarobljenici su ujutru 7. septembra sabrani u Šašincima, da bi sutradan bili transportovani u Rumu, odakle će manji deo njih biti prebačeni u Sr. Mitrovicu a ostatak u tek formiran logor Nađmeđer (danas Veliki Međer u jugozapadnoj Slovačkoj).
Sutradan posle katastrofe na Legetu širom Austrougarske je slavljena pobeda nad srpskom vojskom. Posle povlačenja Prve srpske armije 14. septembra, povratak austrougarskih vlasti u Srem praćen je strahovitim terorom. Zbog pomaganju srpskoj vojsci u selu Laćarak zavedena je visoka novčana globa; nekoliko građana Mitrovice srpske narodnosti streljano je pod optužbom da su pomagali srpskoj vojsci. Austrougarska kaznena ekspedicija je zapalila celo selo Šašince, a meštane proterao u Rumu i Irig. Mađarski husari su zaveli teror u Jarku, gde su zapalili 286 kuća, a većinu muškog stanovništva internirali su po logorima širom monarhije. Za odmazdu zbog pomaganja srpskoj vojsci, izražavanja simpatija, raznih oblika podrške i nelojalnog ponašanja prema monarhiji tokom septembra i oktobra stradala su sledeća mesta u Sremu: Batajnica, Klenak, Platičevo, Grabovci, Beška, Boljevci, Jakovo, Surčin, Šašinci, Jarak, Dobanovci, Uginovci, Popinci, Pećinci, Buđanovci, Vojka, Stari Banovci, Zemun, Kupinovo, Ašanja, Golubinci, Donji Tovarnik i Šimanovci. Spaljivane su kuće viđenijih Srba, škole i crkve, a manastir Fenek je pretvoren u štalu za jednu konjičku brigadu.
Spomenik junacima sa Legeta
Prave gubitke Timočke divizije prvog poziva nikada nećemo saznati, stoga se držimo procena. Savremenici i učesnici bitke procenjuju da je na polju Legetu život izgubilo između 800 i 1.000 momaka. Prvi spomenik na mestu njihove pogibije podigle su austrijske vlasti 1917. godine, u obliku skromnog drvenog krsta, visokog metar i postavljenog na postolju od zidnog kamena. Sa severne strane na krstu je na nemačkom jeziku pisalo: ,,U spomen palim junacima u bitki na Legetu”, dok je na južnoj strani krsta bio ćirilični natpis: ,,Ovde počiva 800 neprijateljskih junaka iz bitke na Legetu“. Osam godina posle velikog stradanja LJubomir Stajić iu Sremske Mitrovice pokrenuo je inicijativu za podizanje trajnog spomenika na mestu bitke. Objavio je tekst u listu „Srbija“ pod naslovom ,,Zaboravljeni grobovi” koji je podsetio da ,,na obalama Save, na polju Leget leže kosti heroja, koji su bili prvi vesnici Srbinove. Podignimo im spomenik kakav dolikuje takvim junacima. Narod koji ne zna poštovati takve ljude ne vredi da postoji.”
Oktobra te 1922. godine Sokolsko društvo iz Semske Mitrovice pokrenulo je akciju za prikupljanje novca za podizanje spomenika. Odziv javnosti bio je iznad svakog očekivanja, pa je spomenik otkriven 23. septembra 1923. godine. Svečanoj ceremoniji, uz službu Božju, prisustvovalo je mnoštvo domaćeg sveta, i gostiju iz Srema, Mačve i Timočke krajine. Spomenik je visok 8 metara, sagrađen od armiranog betona i opeke, malterisan i obojen u belo. Sastoji se iz četvrtaste baze na kojoj leži prizma, na koju se nastavlja piramida, u formi skraćenog obeliska. Ispod spomenika ima pet grobnica. Na sremskomitrovačkom pravoslavnom groblju sahranjeno je odmah posle bitke 250 srpskih vojnika, dok su na groblju u Rumi pokopani pomrli srpski ranjenici lečeni u rumskoj bolnici.
Epilog
Užasnuta strašnim porazom srpski politički i vojni krugovi tražili su kaznu za krivca. Kako to u sličnim prilikama biva, krivica i ljaga nije mogla da padne na nekog iz visoke polititike ili na visokog štabnog oficira, ceh je morao da plati operativni komandant. Neposredno posle izgubljene bitke general Kondić je smenjen, a na njegovo mesto doveden je Voja Živanović. Protiv Kondića poveden je krivični postupak i 1915. godine osuđen je na godinu dana zatvora. Kako prilike nisu bile pogodne da general izdržava kaznu dok je zemlja u smrtnoj opasnosti, on je penzionisan i slučaj je stavljen na mirovanje. Po završetku rata general Kondić je uložio žalbu na presudu, a novo suđenje je počelo 1922. dodine, a iskaze pred sudom dali su brojni visoki oficiri kao napr. dvojica vojvoda, Stepa Stepanović i Živojin Mišić. Žalbeni postupak trajao je do 1927. godine, kada je general Vladimir Kondić oslobođen optužbe za krivicu za težak poraz na Legetu.
Osnovni uzroci poraza predstavljeni su u prethodnim redovima ovog teksta, ali da ih ponovimo: srpski oficirski kadar nije imao ratnih iskustava sa forsiranjem velikih reka kao što je Sava; nestručan kadar, tek priučen koji nikada nije služio u pontonjeriji; katastrofalno stanje mostovnog trena divizije; slab i razvučen mostobran; zastoj u slanju trupa na sremsku stranu; prekinuto snabdevanje municijom tokom popodneva; ruske puške su pravile nevolje jer vojska nije znala da ih koristi. Bilo je još nesrećnih i nespretnih činilaca, ali je podnarednik vodnik Dragiša Stojadinović, svedočeći na sudu, izrekao punu istinu u jednoj rečenici: ,,Glavni krivac je naša sirotinja.” Ovu tužbalicu trebalo bi završiti konstatacijom autora Radovana Srdića: ,,Zajednička borba sa Saveznicima imala je svoju cenu. Na početku nepriznata kao partner, bez ikakvog sporazuma ili dogovora sa Saveznicima, Srbija se mogla samo u ratu, na bojnom polju dokazati kao ravnopravan partner vojnički i ekonomski snažnim državama i uspostaviti odnos dostojan poštovanja.”
Ovaj tekst je posvećen na polju Legetu palim Timočanima, nesrećnicima koji su se podavili u Savi i onim mučenicima koji su u zarobljeništvu doživeli sav užas logora Nađmeđer, njihovim ugašenim očima i nesrećnim porodicama i potomcima. NJihova žrtva je najveći srpski gubitak za jedan dan ratovanja u celoj krvavoj devetstotina četrnaestoj godini. Pitanje svrsishodnosti njihove žrtve ovom prilikom se ne postavlja, bio je rat, a u ratu često nema logike, nema sudbine, samo vojnička sreća ili nesreća. Dok u avgustovsko jutro palim sveću i štitim joj šakama plamen od plahog vetrića ispred belog obeliska, ganut mestom i događajem koji se na njemu odigrao. Na razbojištu sam, emocije su snažne, puls ubrzava, ponestade mi misli i samo ponavljam: „Vječnaja pamjat, vječnaja pamjat“. Zraci sa istoka me prenuše i povratiše snagu, te se prisećam svega što sam o ovom nesrećnom događaju čitao i slušao. Setih se kako sam svojim učenicima pričao strašnu priču o nesrećnoj vojsci Timočana i ćudljivoj reci Savi, o njihovoj žrtvi koju Srbi ne smeju da se zaborave ili omalovaže.
Čovek je mehanizam koji se, radi samoodržanja, izbavlja bežeći u nešto spasonosno, što mu leči tugu u duši i što ga teši. Padoše mi tako na pamet reči austrijskog pešadijskog generala Alfreda Krausa, pobednika na polju legetskom. Odan velikogermanskoj ideji, vojnik sa tradicijom i od zanata, Kraus nije imao nikakvih simpatija prema Srbima, ni prema, njegovom sintagmom označenoj „bednoj Srbiji“, ali je u svojim sećanjima uvezanim u knjigu „Uzroci našeg poraza“ izneo u više navrata visoko mišljenje o srpskoj vojsci. On je svoje neprijatelje iz ,,bedne Srbije” smatrao najboljim ratnicima od svih svojih neprijatelja… Sa njime je ratovao na Ceru, kod Šapca i Uba, u Sremu i u Kolubarskoj bici, pa u operacijama za osvajanje Beograda. Od njih je više puta bežao nego što ih je gonio. Mogao je dobro da odmeri i uporedi svoje protivnike, prošao je sva bojišta gde je vojevala vojska njegove crno – žute monarhije. Bio je jedno vreme na italijanskom frontu, u čuvenoj bici kod Kaporeta. General Kraus je ovako obrazložio svoju pohvalu srpskom neprijatelju:
„Zadovoljni s malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, za borbu mržnjom i oduševljenjem zagrejani, oni su našim trupama mnogo više muka zadavali no Rusi, Rumuni i Italijani.“
Ako je za utehu!
Literatura
Stevan Jakovljević, Srpska trilogija, Devetstočetrnaesta.
Radovan Srdić, Bitka na Legetu, Sr. Mitrovica 2015.
Nebojša Đokić, Branko Nadoveza, Borbe na Savi i Dunavu 1914 – 1918. godine, Beograd 2020.
Bojana Brkanović, Stradanje Srba u Sremu 1914. godine u ogledalu srpske štampe, završni rad, Filozofski fakultet Novi Sad 2018.
Sremska ofanziva od 6 – 13. Septembra 1914. godine, Dani koji su potresli Srem i Šimanovce, Ćirković V. Đorđe, 2018, elektronski članak.
Ostavi komentar