Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Поводом тридесетогодишњице обележавања трагичних догађаја у Сребреници из јула 1995. године, учинило ми се занимљивим да на почетку овог огледа парафразирам анализу која је својевремено објављена у Њујорк тајмсу. Под насловом „И суд је био некомпетентан“ ово вазда добро обавештено гласило интернационалне лихве бавило се дометима суђења тада већ преминулом председнику Милошевићу. Уз констатацију о фијаску овог дуго најављиваног мастодонтског процеса, Тајмс је неочекивано искрено својим читаоцима саопштио стварне циљеве формирања Трибунала у Хагу. То су: „уобличавање историје балканских ратова деведесетих година, затим подстицање Срба да обуставе порицање својих злочина и повезивање српског друштва са остатком Европе“. Из свега наведеног није тешко закључити како ниједан од прокламованих циљева није имао никакав кривично-правни, већ искључиво политички карактер. Суштина је, поједностављено речено, у писању „пожељне историје“ која није могућа уколико се Срби темељно „не денацификују“.
Ваља напоменути да је мит о „сребреничком Холокаусту“ проистекао из вишегодишње кампање која је у водећим западним медијима вођена против српског народа и његовог руководства. Једна од најзначајнијих полуга ове кампање у САД је била компанија „Рудер Фин“, чији је основни задатак био да анимира моћни јеврејски лоби у овој држави кроз злоупотребу осетљиве теме Холокауста. Захваљујући овој агенцији, многи утицајни јеврејски интелектуалци су предводили кампању недвосмислене подршке муслиманској страни. Поред нобеловца Елија Визела, посебно вулгаран пропагатор НАТО „хуманитарне“ војне интервенције у Босни био је злогласни француски „левичар“ Бернар Анри Леви који је снимио документарни филм о „опсади Сарајева“ који је био једна врста пристиска на доносиоце стратешких одлука. Током сукоба у Босни пласиране су и друге бројне пропагандне лажи, попут оне о „200 хиљада силованих муслиманки“, као и прича о некаквим српским конц-логорима коју је пласирао новинар Рој Гатман, а за коју је, да иронија буде већа, добио Пулицерову награду.
Интересантно је да је ову лаж лично демантовао Алија Изетбеговић, када је већ тешко болестан о томе сведочио Бернару Кушнеру и Ричарду Холбруку, признајући да је идеја поменуте лажи била да анимира западно јавно мњење у корист муслиманске стране. Иста матрица примењена је и у случајевима експлозија у сарајевској Улици Васе Мискина, као и на пијаци Маркале, за које је без икакве истраге у глобалним медијима оптужена српска страна. У целој причи је била најстрашнија спремност муслиманских лидера да бескрупулозно жртвују сопствени народ а ради остварења своје фанатичне фиксације о унитарној и исламистичкој Босни. У том погледу прича о „геноциду у Сребреници“ је квинтесенција ових напора.
Тајна исламистичка влада
У протеклих тридесет година појавила су се многа истраживања и сведочења о томе да се у Сребреници јула 1995. године није догодио геноцид. Изванредну улогу у „деконструкцији сребреничког мита“ одиграла је Сребреничка истраживачка група чији је извештај на десетогодишњицу трагедије (2005) изазвао праву констернацију на политичком Западу. С ове временске раздаљине тај извештај се показао као вишеструко важан и подстицајан за друге истраживаче који су трагали за истином о догађајима у овом градићу. Подсетимо, извештај на објективан начин приказује дешавања од почетка избијања сукоба 1992. године до „пада Сребренице“ 11. јула 1995. године, када су овај градић запоселе трупе Војске Републике Српске које је предводио генерал Младић.
Сребреничка истраживачка група је још тада уочила да се у раздобљу од 16. до 23. јула 1995. године догодио талас „осветничких убистава“ приликом покушаја пробоја јединица муслиманске паравојске од Сребренице ка Тузли, али да таква недела немају карактеристике геноцида, већ ратних злочина. Ово тим пре што је, према извештају Групе, до јула 1995. године у региону Сребренице спаљено 150 српских села у којима је убијено 3267 српских цивила, који за тзв. међународну заједницу имају статус „мање вредних жртава“, за разлику од муслимана чија је жртва у Сребреници попримила „ритуални карактер“, о чему сведочи и овогодишњи меморијални скуп у Поточарима.
Подсетимо да је проф. Едвард Херман, као водећа личност Сребреничке истраживачке групе, наглашавао да су дешавања у Сребреници била од велике користи за Клинтонову администрацију, али и вођство босанских муслимана и Хрвата. Коначно, злочиначка операција „Олуја” хрватске војске у августу 1995. године касније је правдана злочинима Срба у Сребреници, а сличне аргументе о „масакру” америчка администрација користила је после ефикасне антитерористичке акције српске полиције 1999. године у селу Рачак на Косову и Метохији, када се лажима „прославио” злогласни Вилијам Вокер.
У пребројавању балканског (сребреничког) пазара свакако није за потцењивање и улога моћних светских исламистичких кругова, који су својевремено у дешавањима у Босни препознали прилику за промоцију глобалних исламистичких тежњи. И поред дубоких разлика и међусобних подела, исламски свет је једино на примеру босанског рата показао неочекивано јединство. Тако су се и прошле године, на Генералној скупштини Уједињених нација, гласајући за немачко-руандски предлог „резолуције о геноциду у Сребреници“ нашли шиитски Иран и сунитска Саудијска Арабија, чији је однос према заливској политици Америке и Израелу дијаметрално супротан. Када је реч о исламском свету, вреди указати и на овогодишње речи турског министра иностраних послова који је догађаје у Сребреници упоредио с Аушвицом и Газом, не помињући наравно турски геноцид над Јерменима 1915–1918. године.
Познати амерички теоретичар Џон Лафин истраживао је позадину овог феномена и дошао до спектакуларног закључка о постојању једне „тајне светске исламистичке организације“ чији је циљ успостављање исламског поретка где год живе муслимани. Ова организација је пружала велику финансијску и војну подршку муслиманској страни за време рата у Босни и Херцеговини. Очигледно је да су се њихови интереси поклапали с америчким интересима на европском континенту, па је све то допринело да, упркос бројним доказима, у западним медијима и исламском свету опстаје мит о некаквом „геноциду у Сребреници“. Позадина је, разуме се, увек дубља и по правилу геополитичка.
Босански „ислам светлости“
Подршка америчке стране балканским муслиманима била је део једне шире стратегије која је осмишљена после Исламске револуције у Ирану 1979. године. Њен карактер диктирали су интереси нафтних корпорација. Због тога су САД осмислиле концепцију чији је циљ спречавање утицаја било које друге велесиле у Персијском региону пребогатом нафтом. Тако су Американци за време совјетске интервенције у Авганистану успоставили контакте са радикалним исламистима, а сличне исламистичке тенденције су финансиране и у централној Азији ради обуздавања совјетског утицаја. Занимљиво је да су се пипци те мреже протезали и на подручју бивше Југославије.
Прва манифестација радикалног исламизма била је Исламска декларација коју је 1970. године написао Алија Изетбеговић. Када је изашао из затвора, Изетбеговић је написао и књигу Ислам између Запада и Истока која је 1984. године штампана у Америци. Обе ове књиге су садржајно смештене у строге фундаменталистичке оквире и оличавају идеју о исламском поретку као манифесту јединства вере и политике, као и немогућности коегзистенције између исламског и неисламског света. Отуда, за Изетбеговића, ислам у Босни и Херцеговини није само пут у националну еманципацију, већ и религијски одговор на „унутрашњу драму“ сваког муслимана који западне вредности законитости и прогреса доживљава „као акт двоструке апсурдности“, јер ислам „није само идеја и закон, већ и љубав и саосећање за цео муслимански свет“.
За време рата у Босни (1992–1995) Изетбеговић се није понашао у складу с овим ставовима, већ се прагматично прилагођавао америчким интересима. Захваљујући моћној пропаганди, веома брзо се заборавило на његове ригидне фундаменталистичке ставове, а у појединим западним медијима се писало о просветитељском „исламу светлости“ у Босни. За време сукоба успостављене су специјалне везе између америчке обавештајне службе и тзв. Армије Босне и Херцеговине, које су посебно дошле до изражаја у Сребреници. У том погледу драгоцена су сведочанства двојице „муслиманских инсајдера“ Хакије Мехољића и Ибрана Мустафића.
Тако је Мехољић, као командант сребреничке полиције, јавно сведочио о томе да му је Изетбеговић пред групом Сребреничана пренео Клинтонову идеју о томе „да четници уђу у Сребреницу и побију пет хиљада муслимана“, после чега би уследила НАТО војна интервенција. Приликом сведочења Мехољић није крио разочарање ставом врха муслиманске државе који је исказао отворену спремност да жртвује своје сународнике за рачун америчких стратешких интереса. Други инсајдер Мустафић у књизи Планирани хаос подробно описује терор који је у Сребреници завео Насер Орић, уз навођење података о његовом личном учешћу у ликвидацијама Срба у том делу Босне. Ибран Мустафић износи и одређене пикантне детаље о сарадњи врха СДА са тадашњом војном службом безбедности (КОС) ЈНА и као сарадника ове службе наводи Хариса Силајџића, који је по налогу ове службе студирао на неком исламском универзитету у Пакистану. То догађајима у Босни даје једно шире конспитролошко значење и отварања многа питања о улози делова некадашње ЈНА у формирању мусламанске паравојске у Босни. Коначно, ликвидације заробљених муслимана после пада Сребренице јула 1995. године организовали су некадашњи официри војне безбедности који су блиско сарађивали са страним службама.
Морална травестија
На темељима извештаја Сребреничке истраживачке групе настала је још једна убојита студија под насловом Сребренички масакр, чињенице, контекст, политика коју је Едвард Херман написао са Филипом Корвином, Џорџом Богданићем, Џонатаном Рупером, Мајклом Манделом, Џорџом Самуелијем и Филипом Хамондом. Ово истраживање се посебно бавило улогом Хашког трибунала и УН у промоцији „званичног сребреничког наратива”, али и перцепцијом западне јавности о догађајима на простору бивше Југославије у функцији подршке политици неограничених војних интервенција.
Професор Херман је имао веома критички став према Хашком трубуналу. Позивајући се на радове својих сарадника – пре свега Ханса Крохлера, аустријског правничког ауторитета – истицао је да је начин његовог формирања од стране Савета безбедности УН „нелегална операција” и да је реч о „суду који је креиран суштински од стране НАТО, САД и Немачке, како би чувао њихове интересе”. Други важан Херманов сарадник, на којег се често позивао, јесте канадски професор права Мајкл Мендел, који је у својим књигама убедљиво показао „да су ратови САД против Југославије, Авганистана и Ирака – као и институционални апарат који им је дао правну подршку (Међународни трибунал за бившу Југославију и УН) – направили травестију од права и вратили свет на закон џунгле”.
Један од најважнијих Менделових ставова био је да је реч о „антисрпском трибуналу“. Наиме, када год је НАТО била потребна нека „правна” подршка – био је ту Трибунал. Према мишљењу Едварда Хермана врхунац овакве улоге Хашког трибунала била је 1999. година, када је у време нелегалног бомбардовања СРЈ тадашњи главни тужилац Луиз Арбур подигла оптужницу против Милошевића и још тројице високих српских функционера. На тај начин Трибунал је задовољио потребе НАТО пропаганде и, према Херману, постао „колаборатор у ратним злочинима”.
У разговорима поводом извештаја Сребреничке истраживачке групе Едвард Херман је често постављао реторичко питање: „Због чега је западној политичкој јавности неопходно одржавање сребреничког мита?” Најчешће је истицао да се ради о настојању да се помоћу овог мита у јавности оправда политика западног интервенционизма коју је пратила одговарајућа „хуманитарна” аргументација. На тај начин је инаугурисан један стандард који су САД и НАТО користили и у другим деловима света (сетимо се изјаве Хилари Клинтон која је покушај свргавања председника Башара у Сирији правдала „спречавањем нове Сребренице”). Због тога је на Западу створена атмосфера „да када кажете Сребреница, ви истовремено у свести тамошње јавности производите слику масовног убиства”. Због свега тога је веома важно систематско супростављање сребреничком миту о геноциду којег није било. У праву је Ноам Чомски када констатује да ако се у Сребреници десио геноцид, онда за праве геноциде морамо смислити неки други термин. Све док то не урадимо трајаће пребројавање сребреничког пазара.
ЛИТЕРАТУРА:
Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Европа-нација, Београд, 2006.
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.
Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад, 2022.
Остави коментар