Аутор: Милован Балабан, историчар
Увод
Од древних времена, мерило човека је сусрет са другим човеком. Мерило народа је здрав контакт са другим народом, а мерило цивилизација позитиван однос према другим цивилизацијама. Отуд је хармонија мерило и циљ у односима човека према човеку, народа према народу и цивилизације према цивилизацијама. У православном хришћанству је отвореност та која гради заједницу као најузвишенији циљ, како у појединачном тако и у односу различитих народних – етничких и политичких група. Оваква заједница дигнута је на ниво дефинисања среће, јер срећа је отвореност, док је затвореност према другом човеку и другом народу основ неразумевања другога и основ стварања потенцијалних конфликта – основ несреће. За сусрет је неопходно отварање, које подразумева прихватање другог, разумевање и емпатију према другачијем. Само тако човек може да се сретне са другим човеком и само тако народи и цивилизације могу да функционишу у хармонији.
Супротно од отварања према неком другачијем је затвореност у себе, која најчешће производи у ближој или даљој перспективи поделе. Цивилизацијске и менталитетске различитости дар су који је дат како би се пројављивало разумевање и емпатија према другом и другачијем, чиме се превазилазиле егоистичка самозаљубљеност и умишљеност о изабраности и моралној и свакој другој супериорности своје групације (било националне, било политичке или неке друге). У супротном, ако се не иде у том правцу, у правцу отварања, производи се неразумљива искључивост и мегаломанско величање свега свога, те ниподаштавање другачијег. Управо на манипулацији доживљаја реалности, продубљивањем (некада и патолошком) различитости, увек раде империје, стварајући дубоке поделе, што им омогућава контролу и креирање света.
У том духу треба да гледамо на сребренички наратив, створен последњих деценија. Прича и интерпретација догађаја у Сребреници производи крајњу искључивост, онемогућују отвореност, сретање два народа истих корена, а самим тим и хармонију на овим просторима, стварајући истовремено најдубље поделе. Тенденциозна, селективна, направљена са планом да се продубе поделе између Срба и Бошњака и истовремено оправда војна интервенција као и креирање овог простора, прича о Сребреници плански увеличава догађаје после пада Сребренице до критеријума геноцида. Са друге стране, грозније злочине над Србима у Подрињу под командом Насера Орића, који су уско везани са несрећом у Сребреници, намерно се прећуткује, док оне који их помињу глобалистички медији и њихови “јањичари” најчешће представљају као релативизаторе “геноцида” и патриотске некрофиле.
Сребреница у геополитичком кључу – пређашњем и актуелном
Сребренички наратив одржавао је и продубљивао поделе између два народа последње скоро три деценије одржавајући нестабилност и подгревајући атмосферу у региону. Но, сведоци смо да се последњих неколико месеци ради на коначном уобличавању наратива о Сребреници са циљем да се отклони свака могућност помирења и могуће хармоније између српског и бошњачког народа, што би читав регион закуцало у стање нестабилност са могућношћу сталне контроле и присуства глобалног фактора, који би га усмеравао у жељеном правцу. А та контрола треба да се оствари потпуним урушавањем српског народа, потпуним заокруживањем независности тзв. државе Косово и демонтирањем Републике Српске. Како ствари стоје, тешко је одупрети се утиску да политички запад жели да се у потпуности обрачуна са српским фактором, да га елиминише и практично у складу са својим вековним геополитичким интересима и цивилизацијском нетрпељивостима, укине, те да српски народ не буде оно што је био, да се одрекне своје историјске и духовне аутентичности и постане нешто друго – обележен и етикетиран као ругло међу осталим народима.
Поступање политичког запада (на челу са САД и англосаксонским светом) има за циљ да оствари сопствене геополитичке и стратешке планове. Оно траје у континуитету већ три деценије (гледајући историјски чак и више векова), од урушавња СССР и биполарног света. Тада су направљени механизми убрзавања доминације Америке и Запада у светској арени што је условило урушавање међународног права. У пракси, урушавање међународног права испробано је управо на овим просторима, пре свега растурањем државе Југославије која је по међународном праву била једина постојећа у том тренутку, а затим бомбардовањем Срба у Републици Српској, те интервенцијом на СР Југославију без дозволе СБ Уједињених Нација.
Дејтон, потписан 1995. био је у функцији окончања рата, али само као једна фаза у походу политичког Запада ка светској доминацији. Споразум је био у функцији окончања рата, али не и стварања трајног и стабилног стања. Отуда је већ увелико пропагандно стваран мит о наводном геноциду у Сребреници са циљем трајне поделе Срба и Бошњака, али и контроле овог простора и коначног елиминисања српског фактора. Парарелно са почетком пост-ратног урушавања Дејтона (али и тренутно обезбеђеног мира у БиХ) кренуло се са отварањем другог фронта на Косову и Метохији. Милошевићу је обећано да до тога неће доћи, највећи амерички званичници су му то обећали, што је све до отварања питања Косова и Метохије створило утисак да је Србија на челу са својим вођом била фактор мира и стабилности. Међутим, то је био само предах за даље акције у елиминацији српског народа, проглашеног још пре више векова, готово од стране свих европских сила, за реметилачки фактор на Балкану.
Данас се покушава завршити што је тада започето. Српски народ и његов евентуални отпор представља претњу за шире геополитичке планове политичког запада. Отуда је у интересу Запада нека врста укидања РС. Циљ је да се она суштински укине, што је заустављено отпором укидању надлежности РС, који је требао ово да обезбеди постепено, али сигурно. Отуда се актуелизује Сребреница, наводни геноцид Срба над Бошњацима као најбоља платформа за стварање основа да се раскрсти са Републиком Српском и било каквом врстом самосталности српског народа преко Дрине. У том контексту (као и у контексту сатисфакције за догађања у Палестини) треба гледати на актуелно подношење Резолуције о Сребреници у УН, пошто је иста пре неколико година услед руског вета доживела неуспех у СБ Уједињених Нација.
Убрзање покушаја урушавања Републике Српске почело је нелегалним и против-законитим наметањем Кристијана Шмита за високог представника. Република Српска то није прихватила, што је било очекивано, штавише ово није могло бити непознато извођачима радова и креаторима притиска на РС. Отпор око наметања високог представника мимо Москва и Пекинга требало је да произведе отпор у РС и произведе кризу, која ће наравно бити стављена на конто РС, њеног руководства и њеног народа. Све ово уз покушај финализације приче о геноциду у Сребеници, макар у ГС УН, када већ није могло у СБ УН, конструисано је, како смо већ и навели, у циљу урушавања РС, али и српског народа ма где био и елиминисања Срба као фактора који се још увек противи геополитичкој конструкту произведеном од стране Америке, англосаксонског и уопште западног фактора.
Западу се жури да заокружи простор који сматра својим двориштем, највише кроз наметнути наратив о Србима као геноцидним, који треба да омогући трајно функционисање и усмеравање, пре свих Срба у правцу геостратешких интереса глобалних центара моћи (остали народи са овог простора одавно су усмерени у том правцу). Све ово је потребно како би се створио бедем према Русији, који ће у будућности произвести или стварање нове гвоздене завесе, или чак преко милитаризације Европе и стање рата на старом континенту, где би Европа била гурнута уз њу и Русију самоубилачки рат.
Невоља за нас је што нам политички Запад не оставља готово никакав простор, не оставља нам могућност очувања макар минималног достојанства. Јер ако се супротставимо прети нам уништење, док са друге стране ако се у овој геоплитичкој глобалној конфронтацији одлучимо за западни пут, следи нам сопствено самоукидање и добровољно самоуништење. Тешко је уопште схватити смисао нашег положаја, тешко је схватити смисао остајања у дворишту империје која хоће да те у сваком смислу (моралном, политичком, територијалном), чак је мало рећи понизи, него како изгледа буквално уништи. Но, са друге стране тешко је схватити смисао отпора у тренутној геополитичкој ситуацији империји која као да се спрема за обрачун са много већим играчима, Русије и Кине, те отуд нема намеру и стрпљење да одлаже своје планове и пројекције намењене овом простору и српском народу.
Резолуција и њена садржина
Да не претерујемо када размишљамо у правцу како Западне елите чини се имају циљ готово уништење српског народа, морално и државно, говори нам и сам финални текст резолуције која треба да се предложи за неколико дана ГС Уједињених Нација. У финалном предлогу резолуције, који преноси Радио Слободна Европа, између осталог наводи се одлука УН „да 11. јули прогласи Међународним даном сећања на геноцид у Сребреници 1995. који ће се обележавати сваке године“. Даље се каже да „УН осуђује без резерве свако порицање геноцида у Сребреници као иисторијског догађаја и позива државе чланице да очувају утврђене чињенице, укључујући и кроз своје образовне системе, развијањем одговарајућих програма, такође у знак сећања, у циљу спречавања порицања и искривљавања чињеница, те појаве геноцида у будућности„.
Исто тако даље се наводи: „УН без резерве осуђује радње које величају оне осуђене за ратне злочине, злочине против човјечности и геноцид од стране међународних судова, укључујући оне одговорне за геноцид у Сребреници“. Резолуцијом се позивају све државе „да се у потпуности придржавају својих обавеза према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, како је примењиво, и међународном обичајном праву о спречавању и кажњавању геноцида уз дужно поштовање релевантних одлука ИЦЈ-а“. Такође „резолуцијом УН се позивају све државе чланице, организације система Уједињених народа, друге међународне и регионалне организације и цивилно друштво, укључујући невладине организације, академске институције и друге релевантне судионике да обележавају Међународни дан, укључујући посебна обележавања и активности у знак сећања и почаст жртвама геноцида 1995. године у Сребреници, као и одговарајућу едукацију и активности подизања свести јавности“.
Како знамо од раније, консултације о нацрту названом Међународни дан сећања на геноцид у Сребреници 1995. сазвале су сталне мисије Немачке и Руанде, заједно са мисијама Албаније, Босне и Херцеговине, Чилеа, Финске, Француске, Ирске, Италије, Јордана, Холандије, Лихтенштајна, Малезије, Новог Зеланда, Словеније, Турске и Сједињених Држава. Оно што је битније је да горе наведени делови и уопште финални део текста резолуције готово не оставља никакву сумњу у оно што смо навели – све говори да је намера је да се српски народ практично морално убогаљи, те да у будућности не представља било каквог противника, готово да се Срби потпуно укину као људска бића достојна макар минималног поштовања. Иако је Западни свет кроз историју неретко елиминисао, па и вршио прави геноцид над многим народима, ипак тешко да је познато лицемерније урушавање народа, који је управо трпио геноцид на овим просторима и од којег сада Запад прави готово монструма – геноцидни народ који је извршио геноцид. Заиста, постављено питање у преходном делу текста о смислу свега што нам се догађа поставља се у свој својој драматици, али и егзистенцијалној равни.
Закључак – смисао
Континуитет прогона и страдања српског народа на овим просторима вековни је. Модели и стил прогона је различит и променљив, али сама борба кроз страдање за место под сунцем је српска константа. Идући од истока на запад прогони добијају, од бруталног практикованог од стране турске империје, нарочито албанског фактора, све софистициранији облик са којим се народ сусреће од стране, пре свих на почетку Аустроугарске империје, преко Немачке и америчко-западног дела света данас. Наравно, када је у питању двојна монархија и нацистичка Немачка, прогони имају обе карактеристике, бруталну пре свега од стране германских сателита, наших суседа Хрвата, Албанаца и Бошњака, али и софистицирану која се испољава кроз сталне процесе, односно покушава се реализовати кроз наводну законску основу. Актелни покушај доношења Резолуције о Сребреници врхунац је наводног законског обележавања Срба као геноцидних.
Упркос свему наведеном, српски народ опстао је на овим просторима, а током предходних векова успеоје да сачува аутентичност, чак и да створи државу у готово немогућим условима, окружен противницима не само државности српске већ неретко и противницима самог постојања нашег народа. Ипак, последњих деценија практично више од једног века, приметна су српска удаљавања од изворишта његове аутентичности и смисла постојања. Удаљавање од историјске, али пре свега духовне вертикале, оне димензије и доживљаја света чије је темеље успоставио Свети Сава, оне равни и оне димензије коју су проповедали још апостоли објављујући нови свет, објављујући да Хришћани “немају постојаног града, него чекају онај који ће доћи”.Управо ка том граду који ће доћу су ходили наши преци, наравно падајући и устајући, али константно се држећи тог царског пута.
Тим путем се не иде без страдања. Страдање није циљ, али је неопходан услов да би се стигло на циљ. Како каже песник: Васкрсење не бива без смрти. Пут српског народа готово се идентификовао са страдањем, те је оно постало чак и показатељ његове исправности. Наравно, страдање којем је циљ очување аутентичности и ход ка свету Светог Саве, свету апостола Павла. Отуда ови најновији притисци или најновија страдања (а подметање и покушај наметања геноцидности јесте страдање) прате контекст давнашњих нетрпељивости према нашем народу, те представљају њихов континуитет.
Одговор на прогоне, притиске, бруталне и лицемерне, треба да буде у духу наших предака, предањски, светосавски, хришћански. Дакле ово је прво. Друго су могућа опредељивања у дубоко поларизованом свету, неспремном да прихвати макар минималну аутентичност. Но, сила и мудрост који зраче из оријентације према предањским вредностима, из нашег покрета у правцу усвајања и укључења у ново-стари дух хришћански, јесу оне исконске и непобедиве вредности, што сведочи само постојање нашег народа. Када би кренули у том правцу, путем преображаја, када би се почели сабирати у нашем аутентичном духу, били би и сами изненађени какву скривену моћ и силу поседујемо, јер како се каже у Светом Писму сила Божија се у немоћи показује.
Отуда, можда ће парадоксално да звучи, није небитно, али није ни најбитније како ћемо се определити у овом турбулентном времену. Штавише, ту и нема много простора за размишљање, Русија нам је ближа од Запада, Кина тренутно прихватљивија од ЕУ. Али не можемо ни да се истргнемо из места на ком смо и свих повезаности са простором у ком главну реч игра Америка и глобалне елите. Због тога морамо сарађивати са Русијом и Кином колико можемо, уважавајући геополитичку реалност, али и економску увезаност са ЕУ. Најбитније је да се вратимо нашој аутентичности, јер само тако ћемо задобити мудрост и силу којом ћемо моћи да се одупремо покушају практично нашег укидања. Само тако нико неће моћи да нам наметне да јесмо оно што нисмо, а временом ће (ако успемо да никог не замрзимо) се искристалисати овоземаљски и светски путеви на којима треба да будемо данас, а и у будућности као народ и држава да ходимо.
Остави коментар