Србија Немањића између Истока и Запада

query_builder

 Србија Немањића између Истока и Запада

 

Аутор:  Доц. др Борис Стојковски

 

Graecia capta ferum victorem coepit et artes intulit agresto Latio! Овај Хорацијев стих можда најпрецизније описује однос Србије и Византије. Срби, уистину, нису били дивљи народ пред долазак на трон оснивача династије Немањића – великог жупана Стефана Немање (1166-1196), али јесу у највећем броју сукоба победили Грке, односно Византијско царство. Насупрот овим војним победама, културно и цивилизацијски, Србија јесте на известан начин била побеђена и примила је културу побеђених Грка. Византија је ударила печат и темеље свеукупном српском идентитету.

Међутим, од почетка успона ове династије, која је обележила српску средњовековну историју, нису престајали ни блиски контакти са Западом у најширем смислу те речи, односно са римокатоличким светом Централне и Западне Европе. Идентитет и непријатељ је истовремено дошао са Истока, али са Западом је непрестано трајала политичка и војна сарадња, заједничка политика, коју су водили заједнички интереси, а немали су били и утицаји са Запада.

У сенци Угарске и Млетака, односно уз честу подршку ових земаља заправо је и уследило оснивање династије. Немању је као удеоног кнеза подржавао византијски василевс Манојло I Koмнин, али већ као самосталног владара не. Стефан Немања у намери да што више прошири територију своје земље, да је учини што мање зависном од Византије стално је гледао и на Запад. Угарска и Венеција су му били најбитнији савезници. А поред њих, 1189. године дошло је и до чувеног сусрета у Нишу са немачко-римским царем Фридрихом Барбаросом, и то је био почетак турбулентних српско-немачких односа у историји.

И на пољу културе и духовности, прожимање утицаја се јасно огледа и у доба великог жупана Стефана Немање. Са једне стране делатност Растка – Светог Саве, подизање свете српске царске лавре манастира Хиландара, а са друге подизање Студенице, бисера српске, али и романичке архитектуре. У њу су ушли западни утицаји, а она је имала, пак, утицаја на чувену острогонску Базилику. У Дукљи и приморским далматинским српским земљама живео је знатан број римокатолика, а економске и трговачке везе са Дубровником су биле главна спољнотрговинска оријентација Србије која је надживела Немањиће. Мирослављево јеванђеље настаје у приморју, а представља један од најбитнијих споменика српске писмености и културе.

Наследници Немањини су такође били између Истока и Запада. Вукан, у жељи да заседне на трон великих жупана Србије подршку је нашао у Угарској и њеном краљу Емериху. Са друге стране, Стефан Немањић био је штићеник Византије, а изгледа неко време и Бугарске. Победа над братом била је почетак његове самосталне владавине која ће бити обележена мешањем утицаја истока и запада. Са истока је и даље сјајио православни идентитет. Србија је била део византијског комонвелта. Жича, тај бисер српске архитектуре и будућа црквена престоница, затим Хиландар представљају јасно одређење ка истоку. Прва и могућа друга жена Стефанова биле су православне принцезе из Византије и Бугарске. Делатност Светог Саве је врхунац уређења државе и цркве. Он је 1219. године испословао аутокефалност српске цркве и добио титулу архиепископа. Био је и законодавац, писац, основао је чак и болницу у манастиру Студеници. Сава Немањић је свом својом делатношћу утиснуо печат православљу и српском идентитету, везујући га за Византију.

Међутим, Србија Немањића је стално одржавала врло присне везе са западним светом, односно римокатоличким земљама Средње и Западне Европе, негујући са њима политичке, економске, али и културне везе. Ратови са Византијом донели су значајно територијално ширење. Потврда коначне државне независности и пуне српске самосталности била је круна из Рима. Тражена још 1199-1200. године, тек је 17 година касније, услед различитих околности, стигла посредством папских легата и Стефан постаје краљ. Ана Дандоло – унука освајача Цариграда, постала је прва српска краљица. Пад Цариграда 1204. године и латинска окупација за Србију су били повољна и добро искоришћена спољнополитичка околност.

Идентитет и култура српског народа и државе Немањића јесу без сумње источни. Ћирилично писмо и српски језик на коме се састављају бисери средњовековне књижевности, истовремено и ванредно важни историјски извори. Православна вера и трајно опредељење за византијски ритуал у богослужењу основни је печат духовног идентитета. Светородна династија Немањића била је идеологија иза које је чврсто стајала православна црква. Иако, треба и то напоменути, светородност династије није дошла из Византије. Светородне су биле угарска, чешка, пољска династија, светородност се појављује и код варјашко-руских Рјуриковића, али у Византији тога нема. Византијски је василевс намесник Христов на земљи, сваки је император Ромејскога царства од Бога и предоређен да влада.

Међутим, са економског аспекта посматрано, читав привредни напредак средњовековне Србије, посебно у доба краља Уроша I (1243-1276) везан је за западни, латински, римокатолички свет. Носиоци овог привредног развитка били су немачки рудари Саси, који су из Ердеља (Трансилваније) након монголске најезде на Угарску дошли у Србију. Отворили су низ рудника, а уз развој рударства још је већи замах добио развој трговине. Извоз немањићке Србије преко Дубровника био је гарант економске стабилности читаве земље.

Краљ Урош I је био врло често савезник у разнородним коалицијама усмереним против Византије. Старијег сина и наследника трона Стефана Драгутина оженио је угарском принцетом Кателином. Она и њена свекрва, краљица Јелена (прозвана Анжујска) биле су две изузетно значајне жене српског средњег века. Краљица Јелена (у њој се спојило порекло и Византије и Запада, односно угарско, латинско-франачко) је била велика добротворка. Основала је и православни манастир (Градац) и у приморју римокатолички. Била је блиска и са бенедиктинцима и са фрањевцима. Штавише, личност ове жене обележила је и образовање жена. У средњем веку, на концу XIII и на почетку XIV века у Србији су се и девојке школовале заслугом ове истовремено и дубоко православне и римокатоличким коренима одане краљице. Краљица Кателина је, пак, имала значајну улогу у мешање у наследство и српског и угарског трона. Под Јелениним утицајем дошло је и до промене српске политике уочи битке у Пелагонији 1259. године, и окретању Никејском царству, наследници Византије.

Када је реч о српским краљицама-римокатолкињама, треба истаћи да не постоје подаци да су мењале имена и веру. Неке и светитељке, попут Јелене, Ане Дандоло и Кателине, пак, сликане су на фрескама наших светиња. Српски извори их не портретишу негативно, али су у житијима описане као православне, посебно у делу најважнијег српског писца средњег века, епископа, ратника и племића Данила II. Истиче се западно порекло ових владарки, али нису нигде приказане као римокатолкиње.

Културни утицаји из латинског света били су пре свега романика у архитектури, али и чувени Роман о Троји и Роман о Александру Великом (Српска Александрида). Ова ремек дела средњовековне књижевности долазе код нас из Дубровника, и преко српског превода тек у Русију и Бугарску. Економски фактор са Запада је био готово пресудан за привредну стабилност средњовековне Србије. Римокатолици у Приморју су истовремено били и поданици српскога двора и папске Курије. Поред римокатоличких црквених парохија и дијцезеа у земљи, била им је гарантована судска аутономија, поштована је њихова културна посебност, као и старе комуналне, односно градске слободе.

Још је Стефан Немања у својој повељи Хиландару рекао да Бог створи Грке царевима, Угре краљевима, чиме је показао да поштује средњовековну хијерархију држава на чијем се челу налазила Византија, али је високо место припадало и Немањином савезнику Угарској. Жалост је увек била за средњовековног писца кад избије рат и са римокатолицима и са Царством, како описују житија. Јерес латинска се у делима српских средњовековних аутора среће само двапут као појам (Теодосије и Душанов Законик). Првопоменути случај је дело једног светогорског монаха читано као роман са дидактичким карактером међу монасима. Насупрот Теодосију, Данило користи термине славни род фрушки и Царски род угарског дома. Док је за поштовање према Византији оквир јасан, очигледно је политичко савезништво условило и врло благ тон, чак и респект, и према римокатолицима.

Краљ Милутин (1282-1321) је уз цара Стефана Душана најмоћнији владар средњовековне Србије. Његова дуга владавина препуна је слика које илуструју Србију између истока и запада. Велики је ктитор, само је довољно да се помену Грачаница; обнова Хиландара, манастир Старо Нагоричано, Богородица Љевишка, Бањска. У Милутиново доба ствара и велики Данило II. Писменост, култура и књижевност се развијају и напредују. Апогеј византијског утицаја, али и византијског непријатељства. Ратови са Ромејима су стални. На концу тек доласком Симониде за жену и уступањем великог дела Македоније као њеног мираза та непријатељства се смирују.

Везе са Римом, пак, интензивне су од 1300. године, а српски посланик је на Курији био Фирентинац Симоне Роси. Милутин је стално водио проактивну политику према јужноиталијанским феудалцима и папи. Био је и ктитор римокатоличким црквама. Сребрни олтар у Барију, дарован цркви Светог Николе је најеклатантнији пример тога. Цркву даровали Немањићи од Стефана Немање, а посебно краљица Јелена. Остало је неколико артефаката који сведоче о овој тесној вези.

Сукоб са Драгутином (угарским човеком) на политичком плану је био посебно индикативан пример за ову тему, а истовремено једна Милутинова жена је била Јелисавета Угарска, Кателинина сестра. Сукоб са Византијом 1308. године довео је у први план и стално питање уније, до које Милутину очигледно и није било стало сем за политичку подршку. Милутинова (лажна?) обећања у погледу уније, као и договорен, али неостварен брак његове ћерке Зорице и Карла Валоа, запечаћен споразумом у манастиру код Мелена и вазалном заклетвом, били су врхунац сарадње противвизантијске коалиције у којој је значајно место нашла и Србија. Пропаст латинских нада у Србији, као и рат са Милутином 1319. Године, показали су да је Србија ипак остала доследна свом источно-православном опредељењу, те да је савез са Западом за сада пропао.

Снага и моћ Милутиновог унука краља (1331-1346), а потом и цара (1346-1355) нису могли да не буду запажени у целој Европи. Попут свог оца Стефана дечанског, и Душан се мешао у унутрашње сукобе у Византији. Србија је постала значајан чинилац византијске политике. Али, и даље на штету Византије. Док у Србији цвета ренесанса Палеолога, али на српски начин, док фра Вита из Котора подиже Високе Дечане, дотле траје и велика српска победа код Велбужда, и силна Душанова освајања по целој Грчкој. На врхунцу моћи, узурпирајући право византијских царева и васељенскога патријарха, Стефан Душан проглашава патријаршију и царство. Двор му је византијски. Титуле и српске и ромејске. Језици царства: српски и грчки. Света Гора је под његовом влашћу. Под окриљем Византије, на Атосу цветају српско-руске културне и духовне везе, заметак вишестолетне православне блискости. Душанова властела подиже манастире. Исихасти имају уточиште у Србији, долазе и бугарски монаси, као и они са једне друге, најстарије Свете Горе – оне синајске.

За цара га, међутим, признаје само најбитнији спољнотрговински партнер Србије – Дубровачка република и њен господар Венеција. Млеци и цар Стефан Душан су одржавали блиске везе. Душан се надао помоћи или Млетака или њеног љутог ривала Ђенове да освоји Цариград, али до тога није дошло. У Душаново доба се развијају и српско-хрватске везе, преко Шубића.

Међутим, Душанова изненадна смрт 1355. године, распад и пропаст немањићке државе под царем Урошем, Србију склањају са центра позорнице. Два века Србија Немањића је била између Истока и Запада, идентитета и савезништва. Део византијског комонвелта, православна, али увек свесна, под мудрим немањићким државницима, и присуства и значаја Угарске, папства, Немачке, Венеције и под њом и Дубровника. Србија се доиста у време Немањића, али и током великог дела средњег века налазила између истока и запада, и у њој су се мешали и додиривали разни политички и културни утицаји.

4Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language