Србија и Трампова администрација

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Повратак Доналда Трампа у Белу кућу отворио је нову етапу у глобалној политици у којој Србија, први пут после дуго времена, има шансу да своје геополитичко место не позиционира на основу терета прошлости, већ као прилику за постављање нове стратегије. Уместо дефанзивног држања, Србија има могућност да се позиционира као активни чинилац у европској и светској политици, те да своју традиционалну улогу „моста“ између Истока и Запада претвори у конкретну политичку, економску и безбедносну корист. Као и Мађарска под Виктором Орбаном, која је у протеклој деценији показала како се и мала држава може претворити у незаобилазног партнера великих сила, Србија има капацитет да постане кључни ослонац САД на западном Балкану, а да притом задржи сопствену стратешку аутономију и везе са Русијом, Кином и Европском унијом.

Трампова друга администрација поново ставља у фокус директне споразуме и билатералне дилове, уместо спорих мултилатералних формата. За Србију, ова промена није само дипломатска нијанса већ простор за проактивно деловање: улазак у стратешко партнерство са Вашингтоном може постати оквир у коме Србија артикулише и реализује своје кључне интересе на западном Балкану. Недавна посета заменика државног секретара Ричарда Вермеа Београду показује да САД Србију више не доживљавају као периферног актера, већ као државу са којом се разговара о енергетици региона, безбедносним аранжманима, технолошком развоју и очувању стабилности. У таквом оквиру, Москва и Пекинг нису одбачени, већ представљају потенцијалне партнере у очувању суверенитета и јачању преговарачке позиције Србије, која сада има прилику да своје националне интересе наметне активно, а не реактивно у односу на туђе интересе и стратегије.

Искуство Мађарске нуди драгоцен оријентир. Виктор Орбан је, кроз лични однос са Трампом, успео да своју државу позиционира као „Америчког играча у Европи“, добијајући економске и енергетске аранжмане који су омогућили Будимпешти да релативизује притиске Брисела и да ублажи последице америчких царина и санкција. Недавни „финансијски штит“ који је Вашингтон пружио Мађарској – инвестиције у нуклеарну енергију, ЛНГ и војну опрему – показује како мала држава, ослоњена на јасну визију и стабилно руководство, може да извуче конкретне користи из блиских односа са Трамповом администрацијом, чак и у условима замрзнутих фондова ЕУ.

Србија, чувајући своје везе са Русијом и Кином и истовремено задржавајући европске интеграционе процесе као стратешки циљ, налази се у структурално сличној позицији као Мађарска. Међутим, њена историјска, културна и идентитетска повезаност са Русијом, као и централна улога у региону, дају Београду још већу тежину. Док ЕУ у последњим месецима све отвореније захтева да Србија „донесе стратешки избор“ и јасније се сврста на страну Брисела.

Трампова администрација нуди другачију логику – логику преговора. То Србији отвара простор да уместо дефанзивног одговора на европске притиске изгради активну политику која спаја европски пут са специјалним односима са Вашингтоном.

Српски однос са Русијом, ма колико у овом моменту деловао као баласт за саму Србију, заправо је потенцијал који у догледно време може Србији пружити добру позицију. Трампова администрација не ради на успостављању мира у Европи, нити је Америци то икада био стратешки циљ. Трампова администрација види прилику у украјинском рату да истовремено стави под контролу и ЕУ и Русију, а Украјину да држи као потенцијалну батину којом у сваком моменту може да преваспита Русију и Европу. Мировни план који је представила америчка страна само привидно делује као компромис између Кијева и Москве, јер се у његовој суштини не налази намерa да се прекине рат, већ амбиција Вашингтона да прекроји целу архитектуру моћи у Евроазији. Документ заобилази ЕУ, маргинализује НАТО и из процеса искључује Кину, градећи формат директне америчко-руске контроле над источном Европом, при чему Украјина постаје контролисана територија и инструмент стратешког балансирања. Русији се нуди делимична територијална и економска добит, али уз дубоку условљеност западноцентричном финансијском инфраструктуром, што је механизам за слабљење њеног партнерства са Пекингом и везивање елита за амерички капитал, за који су свакако везани. Економски део плана – управљање замрзнутим средствима, фондови за обнову и заједнички пројекти – ствара систем финансијске зависности, док политички услови омогућавају трансформацију украјинске унутрашње сцене под спољним надзором. Централни инструмент читавог пројекта постаје Савет мира под руководством Трампа, наддржавни механизам са овлашћењем да санкционише и управља процесима у региону. У целини, план не тежи миру, већ успостављању новог модела глобалне контроле у којем је Украјина стратешка платформа, а САД арбитар целокупног поретка.

У домену дипломатије, повратак људи попут Ричарда Гренела у орбиту Трампове политике може имати посебан значај. Први Вашингтонски споразум из 2020. године, иако делимично реализован, показао је како се политички тешке теме (попут статуса Косова) могу привремено маргинализовати економским пројектима, улагањем у инфраструктуру региона и конкретним инвестицијама.

Ако Трампова администрација оживи тај приступ, Београд добија шансу да уместо фокуса на чисто правно-статусна питања Косова истакне три стратешка поља: заштиту српског народа на северу и у енклавама, очување културног и духовног наслеђа, те повезаност кроз инфраструктуру и енергетику. Тако се тежиште премешта са политичког признања на практичну нормализацију, што је у складу са дугорочним интересом Србије да сачува свој образ и достојанство и остане у оквирима сопственог Устава, а да истовремено побољша конкретан живот Срба на Косову.

Управо ту се укрштају дипломатски и економски вектори. Трампова политика „реципрочних“ царина, увођења високих трговинских баријера према државама са којима САД бележе дефицит, објективно погађа и Европу и Западни Балкан. Када америчка администрација подигне царине на робу из европског простора, погођене су и економије које се директно или индиректно ослањају на извоз у САД или на интеграцију у европске ланце вредности.

За Србију, која је у последњој деценији значајно повећала извоз и интеграцију у глобалне ланце снабдевања, то јесте изазов – али истовремено и основа/подстицај за преговоре. Као што је Мађарска изборила економски пакет како би ублажила ефекте америчких царина, тако и Србија може да артикулише сопствени „штит“: повлашћени третман за кључне извозне секторе (аутомобилска индустрија, ИТ, пољопривредно-прехрамбени производи) у замену за дубљу безбедносну и енергетску сарадњу са Вашингтоном.

Највидљивији симбол нових економских односа јесте пројекат Џареда Кушнера у самом срцу Београда – трансформација комплекса бившег Генералштаба, разореног у НАТО бомбардовању 1999, у луксузни хотелско-стамбени и пословни комплекс, чија се вредност процењује на око пола милијарде долара.

Сам модел (99-годишњи закуп, већинско учешће америчке стране и значајан мањински удео државе Србије у профиту) јесте више од грађевинског подухвата. Он шаље политичку поруку да Београд не жели да остане „окамењени споменик“ лоших односа с краја ХХ века, већ да гради нову фазу односа са САД. Са становишта државне стратегије, такав пројекат треба схватити као полазну тачку ширег пакета: ако Србија постане регионални центар америчког капитала у секторима туризма, услуга, технологије и финансија, њен глас у Вашингтону неминовно добија већу тежину.

Наравно, овај тип инвестиција неминовно отвара и унутрашње расправе о заштити културног наслеђа, сећању на жртве и урбанистичком идентитету Београда. То је легитимна дилема сваког друштва. Али на плану високе политике, кључно је разумети да се управо овакви симболички пројекти, када су повезани са меморијалним садржајима (музеј, спомен-обележја жртвама), могу претворити у мост између сећања на страдање и изградње нових односа. У том смислу, задатак Србије није да одбаци инвеститора, већ да мудро обликује услове – да културна и историјска димензија буду интегрисане у будући комплекс, али и да партнерство са Кушнером постане само први у низу озбиљних америчких улагања у инфраструктуру и производњу.

Србија, наравно, може порушени Генералштаб оставити и као споменик једног неправедног односа Запада према њој, у неравноправној борби најмоћнијег војног савеза против једне мале европске државе, мада би у том случају пола Београда након Првог и Другог светског рата требало да остане у рушевинама као сведочанство тог и таквог односа али и наших заблуда у вези Запада. Тако да поређење са Ћелекулом, које опоненти актуелној власти у Србији покушавају да потуре, не стоји. Београд је европски град који је у последња два века био највише пута бомбардован и разаран управо од стране тог Запада с којим Србија покушава да нормализује односе.

Други кључни фронт јесте енергетика. Притисак САД на руске енергетске компаније, укључујући оштрије санкционе режиме према фирмама попут Росњефта и Лукоила, директно дотиче енергетски сектор Србије, посебно кроз власничку структуру НИС-а.

Уместо да ово посматра као чисту опасност, Србија може да игра исту игру коју је Орбан одиграо са успехом: да тражи привремене изузетке, дуже транзиционе рокове и компензационе пакете у замену за постепену диверсификацију. Мађарска је већ изборила једногодишњи изузетак од америчких санкција на одређене руске енергетске субјекте, користећи управо лични канал Орбан-Трамп као кључ. Но за такве успехе потребно је имати дубље односе са Трампом и његовом администрацијом, а то повлачи читав низ потеза који у овом моменту могу ићи на штету рејтингу актуелној власти иако би дугорочно донели корист Србији.

Србија може да формулише сличну матрицу: да САД помогну изградњу гасне и нафтне инфраструктуре повезане са алтернативним изворима (ЛНГ терминали у Грчкој, албанским и црногорским лукама, потенцијални гасоводи) и да уђу у пројекте модернизације рафинерија и складишта у замену за контролисано смањење зависности од руског капитала у енергетици. За Русе НИС је само једна у безбројном низу нафтних индустрија које су погођене западним санкцијама и већ свакако кубури због тих санкција и функционише у тешким условима. Губитак НИС-а за Русе није значајан с економске тачке, већ више са политичке јер је Србија једина европска држава (изузев Белорусије) која је успевала да одржи политичке и економске односе са Русијом у времену када је Русија скоро потпуно канселована од Запада.

Трампова администрација, фокусирана на конкуренцију са Кином и Русијом, гледа на западни Балкан као на простор где се њихов утицај може или сузбити или преплести са америчким интересима. Србија, као држава са традиционално добрим односима са Москвом и све интензивнијом сарадњом са Пекингом, у томе има специфичну тежину. Уместо да дозволи да буде представљена као „проблематичан савезник“, Србија може да се дефинише као „канал разумевања“: држава која остаје војно неутрална, али безбедносно блиска НАТО-у и отворена за дубљу сарадњу са САД у сфери одбрамбене индустрије, размене информација, борбе против тероризма и сајбер-претњи. Уколико Београд понуди Вашингтону конкретне облике сарадње у овим областима, а да притом не одустане од политике војне неутралности, Србија може да постане оно што је Мађарска већ постала: партнер који се не уклапа у шаблоне, али без којег се регионалне одлуке тешко доносе.

Регионална димензија, посебно у контексту Босне и Херцеговине и Републике Српске, такође се мења одлуком САД да укину санкције Милораду Додику и његовим најближим сарадницима.

Овај потез, који је изазвао запањеност у делу европске јавности, сведочи о двоструком приступу Трампове администрације: са једне стране, жеља да се деескалирају поједине кризе како би се ресурси усмерили на веће глобалне теме (Украјина, Кина); са друге, спремност да се разговара са актерима који имају реалну локалну моћ, без обзира на контроверзе. За Србију то значи да ће њена традиционална улога заштитника интереса Срба западно од Дрине морати да се редефинише у условима у којима Бањалука има директнији канал према Вашингтону. Уместо надметања, Београд има прилику да се позиционира као матица – место на којем се српски интереси у Босни координишу са ширим регионалним договорима у које су укључене и САД.

У пракси, то подразумева да Србија оснажи своју дипломатску мрежу и аналитичке капацитете за Босну и Херцеговину, да гради блиске односе не само са властима Републике Српске већ и са легитимним представницима других народа, и да Вашингтону понуди конструктивне предлоге за очување Дејтонског споразума и стабилности. Ако Трампова администрација види да је Београд фактор који може да утиче на регионалну стабилност и превазилажење криза, Србија ће добити већи маневарски простор и у другим питањима, пре свега у дијалогу са Приштином и у  обликовању сопствене енергетске стратегије.

Кључна предност Србије у овом тренутку јесте политичка стабилност и постојање јасно артикулисане државне политике која се већ годинама ослања на личну дипломатију председника државе и на способност да се рачуна са свим кључним глобалним актерима. Повратак Трампа, који ужива високу популарност у значајном делу српске јавности, не само да олакшава политичку комуникацију већ отвара и могућност да се око стратешких питања – енергетике, Косова, статуса Срба у региону – гради шири консензус. Када грађани инстинктивно доживљавају америчког председника као „савезника“, много је лакше објаснити и сложене компромисе, ако се покаже да они воде ка опипљивој користи: инвестицијама, новим радним местима, већој безбедности и јачању регионалног положаја Срба и међународног положаја Србије.

Наравно, не треба имати илузију да ће Трампова администрација делити српске историјске емоције или идентитетске наративе. Њен приступ је хладно интересни: оно што Србија може да понуди у енергетици, безбедности, инфраструктури, позиционирању према Русији и Кини, биће мерено кроз призму америчког интереса. Али управо ту се јавља шанса: Србија има шта да понуди. Ако артикулише јасну визију да жели да постане регионални енергетски чвор (гасни коридори, ЛНГ ланци, складишта), логистички центар (коридори X и XI, железничке и речне везе), дигитално чвориште (центри за дата-обраду, ИТ хабови), она може да од Вашингтона тражи конкретну подршку, не декларативну, већ мерљиву у инвестицијама, технологији и специјалним трговинским режимима.

Искуство Мађарске показује да је за то неопходна комбинација више фактора: стабилна унутрашња власт, јасна стратешка нарација која се доследно понавља пред свим партнерима, спремност да се преузме одговорност за непопуларне потезе када доносе стратешке добити, и вештина да се балансира између Брисела и Вашингтона без прекидања мостова ни са једном страном. Србија већ сада води сложену политику између ЕУ и Русије, одржавајући европски курс, али без увођења санкција Москви упркос притисцима.

Уколико се та политика допуни стратешким партнерством са САД, Београд ће моћи да одбије лажну дихотомију „или Запад или Исток“ и да покаже да је могуће бити део европског простора, а истовремено имати посебне односе са Вашингтоном и очувати везе са Русијом и Кином.

Да би се ово остварило, неопходно је неколико кључних корака. Прво, Србија мора јасно да дефинише своје приоритете у стратешком дијалогу са САД: енергетска безбедност (диверсификација уз контролисани излазак руског капитала), економска сарадња (преференцијални третман српског извоза, подстицај за нове инвестиције које превазилазе један пројекат у центру Београда), безбедносна сарадња (одбрана, сајбер, борба против организованог криминала и тероризма) и регионална стабилност (Косово, БиХ, положај Срба у региону). Та платформа треба да буде заокружена у облику званичног државног документа, како би и Вашингтон и европски партнери знали шта Србија жели.

Друго, Србија мора да настави политику унутрашње стабилности и институционалне кохерентности. Мала држава не може себи да дозволи луксуз дубоких унутрашњих подела у тренутку када се свет налази у фази геополитичког прекрајања. У том смислу, постојећа власт има задатак да каналише енергију унутрашње критике и протеста у конструктивни дијалог око стратешких циљева, а не да дозволи да унутрашња превирања ослабе преговарачку позицију Србије спрам спољних актера. Политичка стабилност није сама себи сврха, већ инструмент да држава боље брани своје интересе.

Треће, Србија треба да развије сопствени „наратив будућности“ који ће у јавности пратити процес приближавања Трамповој администрацији. Тај наратив не сме бити заснован на простом обожавању личности америчког председника или на противљењу Европској унији, већ на идеји да Србија, користећи повољну политичку климу у Вашингтону, гради простор за већу самосталност, економски развој и очување свог идентитета. Пример Мађарске показује да је могуће, бар у средњем року, бити у оштром спору са Бриселом, а истовремено имати снажну подршку из Вашингтона; али дугорочно, одрживи модел је онај у којем држава уме да користи тензије великих сила како би за себе изборила максималне бенефите.

Коначно, Србија мора да искористи овај историјски тренутак да формулише сопствену државну доктрину за XXI век. Повратак Трампа, промене у ЕУ, рат у Украјини, раст Кине, реанимација идеје „сфере утицаја“ – све то чини свет који долази мање предвидљивим, али и отворенијим за креативне спољнополитичке стратегије. У таквом свету, Србија која води само реактивну политику биће увек корак иза осталих. Просто, мора се прећи у проактивну политику. Србија која зна шта хоће, која гради односе са Трампом и његовим тимом не као пролазну епизоду већ као полазиште за дугорочну сарадњу САД и Србије, има шансу да изађе из вечите позиције „објекта историје“ и да постане субјект.

Трампова администрација неће трајати вечно, али партнерства и структуре које се сада изграде могу обликовати деценије које долазе. Ако Србија, као што је то већ почела да чини кроз стратешки дијалог са САД и кроз симболичке пројекте као што је комплекс на месту Генералштаба, настави да промишљено и одлучно користи ову прилику, ући ћемо у наредну етапу историје не као неми посматрачи, већ као народ и држава који су умели да препознају тренутак и да га претворе у трајан геополитички добитак.