Срби у Угарској након Карловачког мира

28/07/2021

Аутор: др Милош Савин, историчар

Завршетак Великог бечког рата (1683-1699) створиће нову реалност код Срба на подручју Угарске, у оквиру аустријског царства. Посебно ће се новонастала ситуација одразити на Српску популацију досељену током Велике сеобе 1690. године, разбијајући јој илузије о (скором) повратку у завичај. И патријарх Чарнојевић је желео да се врати у Пећ, па је покушао да замоли руског представника у преговорима да издејствује да му Порта изда хатишериф који га враћа на трон пећког патријарха. Током рата, Срби су имали огроман војни значај у борби против османске државе, како пре сеобе, а пресудан значај након сеобе у биткама код Сланкамена и Сенте, којим је спречено турско напредовање у средњој Европи. На иницијативу Турске, дошло је до мирових преговора који су отпочели октобра 1698. а мир је закључен 26. јануара  1699. године у Сремским Карловцима. У периоду након Карловачког мира, Срби ће упркос добијеним привилегијама бити изложени многим искушењима попут непријатељства угарских феудалаца, католичке цркве, неповерења од стране аустријских војних кругова и потпуног одсуства солидарности и емпатије према њима од стране свих политичких фактора. С обзиром на то да су Срби имали другачије обичаје, како у животу, тако и у ратовању, те били одевени попут Турака, и међу аустријским војним властима и међу мађарским грађанским властима владало је велико неповерење према Србима. Шириле су се приче да међу Србима има доста турских шпијуна, као и самих Турака, те да су се населили како би припремили терен за следећу османску инвазију. Упркос наређењима које је сам аустријски цар слао, у којима је од надређених захтевао поштовање права загарантованих Србима, они су неретко терани да плаћају порез, кулуче и сл. Срби су живели у уверењу да ће се борити искључиво против Османлија како у одбрани аустријског царства, тако и у ослобађању Балкана, однсно своје постојбине. Такође, опште распрострањено очекивање, дубоко урезано у српској свести, је било да ће, уколико остану на територији аустријског царства, добити посебну територију, Војводину или Деспотовину, на којој ће слободно живети под руководством свог патријарха или војводе, пошто је данашња Војводина у то време била у огромној мери депопулисана. Упркoс чињеници да су Срби током битке код Сланкамена спасили царску војску, а следствено и државу сигурне пропасти, Дворски ратни савет је сматрао да није добро омогућити Србима да у будућности ратују у сопственим независним формацијама. Меродавни чиноци  који су одлучивали о будућности Српског народа на подручју Угарске били су Двор, Дворски ратни савет, Дворска комора, мађарско племство и католичка црква. Све ове установе су имале своје визије о томе шта треба радити са Србима, без консултације са њима самима. Свако је следио интерес класе коју представља. Двору су Срби требали као неко ко може да чува границу и ради на очувању хабсбуршког престола. Ратном савету су требали јефтини а квалитетни војници. Комора је размишљала како да Србе опорезује и прикупи што више финансијских средстава преко њих. Католичка црква је планирала да Србе поунијати и покатоличи како би сачувала хомогеност вере и убирала још већи данак. Мађарски сталежи су захтевали за себе право да искључиво они одлучују о положају Срба, пошто су они били насељени на историјско подручје Угарске, другим речима, да их претворе у кметове. Ни сами чиниоци нису имали никакав консензус везан за српско питање. Превагу су имали интереси царског двора, који су у Србима видели војнике које би уместо Немаца могли да шаљу у разне ризичне операције, тада на првом месту против Османске државе. Како је гесло Хабзбурговаца на унутрашњем плану било „завади па владај”, Беч је у Србима видео и батину која може бити употребљена против Мађара, на првом месту, али и других народа који би на неки начин угрозили интересе династије Хабзбург. Како се Срби не би отели контроли, те организовали своју аутономну територију и на тај начин смањили зависност од царских привилегија, Србе је требало некако разбити, односно територијално развући, а политички, верски и класно поделити. Формирањем Војне границе, Срби су диференцирани од осталих народа и развучени од Лике, па до банатских Карпата. Иако су били национално хомогени, били су подређени аустријској војној команди. Предложено је да се граница према Османлијама подели на Хрватску, Славонску и Потиско-поморишку, а тим поводом је сазвано саветовање меродавних кругова. На овом састанку присуствовали су палатин, хрватски бан, представник мађарске дворске канцеларије, католичке цркве, државне коморе и жупанија на чијем подручју ће се формирати граница. Оно што боде очи је чињеница да представнике Срба нико није позвао на састанак чији ће закључци детерминисати њихову судбину. Срби, како староседеоци, тако и досељеници под патријархом Арсенијем, су се налазили раштркани на огромном подручју- од Комарома, тј. Коморана или Комарна, па до Поморишја, Источног Ердеља, Потисја, Посавине, Подунавља, дуж Срема… Меродавни кругови су ускоро схватили да је немогуће баш све Србе преселити у Границу, па су почели да развијају стратегију на који начин да регрутују што квалитетније граничаре, а остатак Срба да муњевито претворе у кметове мађарских великаша. Притисци мађарског племства и католичке цркве су били огромни, што је на подручју Славоније и Срема, скоро довело до српске буне. Након формирања границе, одређене групе наоружаних Срба, тзв. „Рацке милиције”, изузете из феудалног система су задржане и у свим значајнијим градовима Угарске, укључујући и сам Будим. Циљ њиховог задржавања је био да буду на располагању царском двору, у случају антихабзбуршких побуна на подручју Угарске.

На подручју Славонске границе 1703. дошло је до раздвајања будућих војника граничара и оних Срба који су предвиђени да остану сељаци, односно контрибуенти у оквиру угарског спахијског система. Током овог поступка ипак се није догодило прецизно раздвајање, па је и даље долазило до преплитања надлежности жупанија и војне управе. Војници су током службе били под војном управом, док су сви остали имали статус кметова, те плаћали порез и остале намете, што је довело до тога да иста породица буде третирана по различитим критеријумима. Славонска граница се протезала од Градишке до Сремске Раче, а седиште генерала је било у Осијеку. Дуж овог подручја војно способни мушкарци су били ослобођени пореза и осталих феудалних намета а привилеговани приликом набавке потребштина.

На територији Срема и јужне Бачке формирана је Подунавска граница, са седиштем у Петроварадину. У њу су улазила места са обе стране Дунава, попут Шида, Илока, Нештина, Черевића, Баноштора, Бачке Паланке, Петроварадинског Шанца (Новог Сада), Ковиља, Вилова и Титела. С обзиром на то да су до 1716. Турци држали скоро цео Банат, он је такође морао бити окружен војном границом. Потиска граница се простирала уз реку Тису, од Титела па до Сегедина. Седиште ове границе се налазило у Сегедину. Од банатске стране Сегедина, дуж реке Мориш, све до Ердеља (Трансилваније) распростирала се Поморишка војна граница, чије је седиште било у Араду. У свим границама је српски демографски фактор био преовлађујућ, док је у Поморишкој био готово искључив. Штабови који су управљали границама били су искључиво попуњени немачким официрима, док су остали официри и старешине били српске, односно шокачке и буњевачке припадности.

Буквално, након добијања привилегија 1690. године, Патријарх Арсеније се суочио са непријатељством католичке цркве, која је још пре његовог доласка почела да преводи Србе у унију. Срби су често, нашавши се у неприлици, прихватали унију али су је за час напуштали, чим је притисак опадао. Тектоника која је задесила српски народ коинцидирала је са ординирањем Кардинала Карла Леоплда (Карољ Липот) Колонића, помађареног Хрвата, католичког фанатика, који је много озбиљније приступио прогањању, унијаћењу и покатоличавању Срба. Како је Арсеније Чарнојевић почео да обилази поунијаћене манастире и епископије, многи од њих су признали његову супрематију и напустили унију са Католичком црквом. Патријарх је упутио и допис свим манастирима и епархијама источног обреда, да се у складу са привилегијама могу вратити под његову духовну власт која је била легална и легитимна. Ово је довело до жестоке ракције кардинала Колонића, који је у томе видео чист напад и мешање у послове Католичке цркве. Користио је свој велики утицај да спречи и ограничи деловање патријарха, а није се либио ни да упути директне претње. Унијатски владика Исаије Поповић обавестио је из (манастира) Марче загребачког бискупа да му је патријарх Арсеније писао да ће доћи у његов крај, и уједно бискупу скренуо пажњу како српски народ патријарха радо очекује. Овај случај је веома илустативан, пошто су локални Срби ускоро одржали збор на коме су од Поповића захтевали да напусти унију и врати се под окриље патријарха, пошто је он покушавао да изврда, народ му је запретио да ће побити и њега и калуђере, што нам указује на тадашње располижење међу Србима. Као што смо видели, Српска црква на подручју Угарске (укључујући и Хрватску), била је не само изложена унијаћењу већ је била потпуно неорганизована. Од укупно седам владика који су ординирали на подручју Панонске низије, преостао је само један и то јенопољски (Банат, околина Арада, данас Румунија) епископ Исаија Ђаковић. Остали су или помрли или дигли руке од свега, а неки су се повукли са Турцима, јужно од Саве и Дунава. Од владика који су дошли сеобом заједно са патријархом, био је жив само топлички еписком Спиридон. Сумњајући у затечено стање, за нове епископе, Арсеније је поставио новодосељене Србе, углавном своје дотадашње монахе. Једини изузетак је направио поставивши Исаију Ђаковића за темишварског владику. Патријарх је затражио од цара Леополда да потврди изабране владике, за шта је цар затражио и мишљење кардинала Колонића. Колонић је предлагао цару да се путем великих обећања патријарх наговори да приступи унији, а уколико то не успе да му се ограничи деловање само на Србе у Сентандреји и околини. Колонић се позивао на правило католичке цркве како у једном месту може бити само један бискуп, захтевајући да се православне владике не признају. Занимљиво је да се на то правило католичка црква није позивала када је у неким местима, попут Темишвара, где је постојао само православни епископ, поставила своје бискупе. Сасвим је извесно да су и цар и дворски меродавни кругови, делили Колонићево мишљење, међутим, непосредност ратне опасности и страх да се Срби не врате Турцима, довела је до тога да се потврди патријархов избор владика. Међутим, како је ратна опасност слабила мењао се и однос државе према Српској цркви и патријарху. Такође, поједини поуздани патријархови људи из реда новодосељених су му окренули леђа и похрлили ка унији, чиме је пропала његова теза да су они поузданији од староседелачких свештеника. Сремски епископ Петроније Љубибратић је прешао у унију, а како то Срби из Срема нису хтели да трпе, уз обимну помоћ државе и католичке цркве, он је пресељен у Пакрац, где је добио епископију. Ни у Пакрацу Љубибратић није лепо дочекан, успео је да придобије само двестотине верника, купи кућу и сазида дрвену црквицу. Већ 1703. Љубибратић је умро, наследио га је синовац који је абдицирао, вратио се у православље, цркву продао патријарху и одселио се у Русију. Велику трауму патријарх је доживео када га је издао прешавши у унију његов поузданик владика великоварадинско-јегарски Јефрем Бањанин. Њега је чак Колонић одвео на аудијенцију код римског папе. Међутим, Бањанин, који је пре свега због материјалних, а не верских разлога, прешао у унију, није био задовољан односом римске курије према њему, која му није дала чак ни обећану епархију, па се повукао из уније. Са друге стране патријарх Арсеније није желео да га због вероломства више види међу православцима, па је Бањанин прешао у Османско царство, где је постао егзарх патријарха Калиника, вративши се у манастир свете тројице код Пљеваља, где је некада био замонашен. Колонић се патријарху обратио писмом пуним увреда указујући му да је његова јуриздикција само Сентандреа. У писму је Србе окарактерисао као гомилу присталица ђавола, а патријарха као заблуделог сотониног сина.

До отворене подршке Колонићевој политици од стране самог цара дошло је већ 1701. године након догађаја у Футогу. Патријарх се у Футогу обрео на позив Срба из Бачке, који су сматрали да и он треба да учествује у раду  царске комисије, која је требало да одвоји Србе који ће војно опслуживати границу, од оних који ће бити подређени угарском провинцијалу. Патријарх се жестоко залагао против потчињавања Срба спахијској власти, што је изреволтирало аустријског цара, који је наредио да се патријарх врати у Сентандреју и да остане у њој. Цар је наредио да се Срби изузму из надлежности православних владика и препусте католичкој цркви. Цар је ипак ретерирао након што му је Чарнојевић послао писмо у коме га умољава да Србима врати права гарантована привилегијама, а уколико то не жели, да им изда дозволу да се сви преселе на подручје Османске империје. Колонић је у овој ситуацији нашао додатну мотивацију, па је успео да убеди аустријског цара, да Чарнојевићу одузме титулу патријарха, пошто је са том титулом Чарнојевић био поглавар не само Србима, него и Румунима, Грцима и Цинцарима.

О ситуацији у којој су се Срби, претворени у кметове, нашли најбоље сведочи податак да је на простору Мале Влашке у Славонији избио прави мали устанак против феудалних намета и третмана. Непосредни повод за устанак је био покушај промене структуре власника једног спахилука који је из коморског, односно владиног вланишта, требало да пређе у приватне руке, чиме би се значајно повећали намети и обавезе. До разрешења ситуације је дошло на лични захтев аустријског цара Леополда, спахилук је враћен у коморско власништво, а службеници који су се замерили српским сељацима су жестоко кажњени. Цару је по сваку цену требао мир у Славонији, и поновно придобијање Срба због новонастале ситуације на простору Угарске. Поједини аустријски војни кругови су сматрали да су се Срби противили статусу зависних сељака, због деловања патријарха Арсенија чији су емисари наводно претили Србима који су пристајали на такав статус. Патријарх је сматрао да Срби, као војна заједница, имају веће шансе да одбране привилегије и изборе се за посебну територију у оквиру хабзбуршке државе. Најупорнији борац за ову идеју је био епископ Исаија Ђаковић.

Однос Бечког двора према Србима, ће из крајње егоистичких разлога, поново постати благонаклон након лета 1703. године услед избијања велике антихабзбуршке побуне устанка међу Мађарима који је повео мађарски кнез Фрања II Ракоци. Куриозитет овог устанка је чињеница да су у њему учествовале различите класе, различите вероисповести и различите народности. Ни један фактор није био одлучујући да до устанка дође али синергија и кумулација различитих незадовољстава је у једном тренутку експлодирала. Најјачи, али не и пресудни, разлог је био економски. Мађарско племсто, на првом месту ситно. Представници ове класе су били маргинализовани од стране Беча, а највише их је тиштио рад комисије за новоосвојене територије, односно пространства са којих су протерани Турци, укључујући територију данашње Мађарске, Војводине и Славоније. Нису били задовољни што поменута земља није подељена њима, иако су неки од мађарских племића полагали историјско право на то. Такође, сметало им је то што је двор појединим странцима почео да дели племићке титуле на подручју Угарске, укључујући и поседе. Такође, значајна територијална подручја, укључујући и војну границу, двор је оставио под аустријском државном управом, ван утицаја мађарског ситног а осиромашеног племства. Мађарски калвинисти, све бројнији због чињенице да је калвинизам у Ердељу био званична религија, били су незадовољни кршењем својих верских права и терање у католичанство. Сељаци су били незадовољни због силних дажбина, за шта су кривца видели у Хабзбуршкој династији, а не у надређеном племству. Ни сами Срби нису били задовољни због шиканирања и верско-феудалних притисака којима су били изложени. По речима нашег чувеног историчара Душана Ј. Поповића „Фрања II Ракоци је био из, тада најимућније и најугледније ,породице мађарске властеле. И по очевој и по мајчиној страни, наследио је он страховиту мржњу према Хабзбурговцима. Отац му је био познати бунтовник Ђорђе I Ракоције, а мати Јелена била је кћи Петра Зрињског, који је 1671. изгубио живот у завери против Хабзбурговаца. После смрти свог оца кога је рано изгубио, преудала се његова мати за Имру Текелија, једног од најмоћнијих и најугледнијих мађарских династа који је, из мржње према Хабзбурговцима, пристао да, као турски вазал, добије ердељску кнежевску круну”. Уз Фрању је стало море ситних мађарских племића, чији су претци избегли под османском најездом, а који су васпитавани у нади да ће им поседи бити враћени кад Турци буду протерани. Свој допринос устанку је дао и велики број сељака Ракоцијевих кметова из северне Угарске, који су претежно били словачке и русинске националности. За дизање устанка искоришћен је тренутак када су Хабзбурзи били окупирани борбом за шпански престо, а Ракоција је посебно помагао француски краљ Луј XIV.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања