SRBI U BOSNI I HERCEGOVINI OD PETRA KOČIĆA DO REPUBLIKE SRPSKE

18/05/2019

 

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

 

Istovremeno sa genezom, a onda i afirmacijom srpskog nacionalnog identiteta na prostorima tek vaskrsle Srbije u prvim dekadama XIX veka, kao i u srpskim etničkim oblastima u Habzburškoj monarhiji, isti istorijski procesi odvijali su se i na prostranstvima, prvobitno osmanlijske, a potom austrougarske Bosne i Hercegovine, zemalja koje su u etničkom pogledu i prema svim parametrima, oduvek bile srpske. Afirmisanje srpskog nacionalnog identiteta, pre svih u Bosni i Hercegovini, sa današnje vremenske distance, možemo veoma jednostavno da uočimo, a onda i da posmatramo uvidom u život i profesionalnu delatnost Petra Kočića, srpskog književnika i političara iz bosansko-krajiškog Zmijanja u današnjoj Republici Srpskoj. Rodoljublje prema srpskom nacionalnom biću i netrpeljivost prema austrougarskoj okupaciji jedan je od osnovnih motiva Kočićevog stvaralaštva. Po toj rodoljubivoj crti koju sadrže, njegove pripovetke su angažovane i obeležene političkim dešavanjima iz vremena u kojem su nastale. U njima se susreću mnoge političke aluzije ili kako je to sam rekao: „krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije…“ Austrougarsku upravu je nazivao sudanijom i nju u „Starostavnoj knjizi Simeuna Đaka” alegorijski predstavlja kao ostvarenje davno zapisanog proročanstva. U Bosni, u srcu i snazi srpskog otečestva, zavladala su dva gospodara, zbog čega je nastala prevrtanija i druga sudanija. Kočić je u pripovetkama negativno pisao o obavezi služenja vojske u dalekim krajevima Austrougraske („Tuba”), teranju kmetova sa zemlje zbog nemogućnosti da isplate visoke dažbine („Grob slatke duše”), zloupotrebama prilikom popisivanja desetine („Kod Markanova točka”, „Jure Piligrap”), kolonijalnoj eksploataciji prirodnih bogatstava („Vukov gaj”) i drugim problemima. Kočić je kritikovao i pripadnike srpske čaršije i crkve (Mejdan Semeuna Đaka) zbog saradnje sa vladom i učestvovanja u globljenju seljaka. Najsistematičniju i najširu kritiku austrougarske vlasti Kočić je ostvario u delima „Jazavac pred sudom” i „Sudanija”. Kočićevo rodoljublje nadovezuje se jednim svojim delom na kosovsku tradiciju. Isidora Sekulić povezuje kosovski mit sa trima po njoj osnovnim temama Kočićevog stvaralaštva: čežnjom za slobodom i pravdom, patriotizmom i „silinom i pasjalukom ćudi” naravi onih koji zanemaruju i gaze lične živote. Teme iz Kočićevog stvaralaštva, kao i crtice iz njegovog kratkog života, istinski predstavljaju duhovno-kulturološki i identitetski fundament nastanka i egzistiranja najmlađe srpske države/entiteta – Republike Srpske.

Pretprošlo, devetnaesto stoleće je po mnogo čemu ključan period za sudbinu celukupnog srpskog naroda. Početkom tog veka pokrenuta je Srpska revolucija 1804. godine, odnosna borba za oslobođenje srpskog naroda i obnovu njegove državnosti. Kroz taj proces rađala se moderna srpska država, ali istovremeno je afirmisana svest o tome da Srbi ne žive samo u Beogradskom pašaluku, prostoru gde se nalazilo žarište ustanka, već i na drugim teritorijama Osmanlijskog carstva. Možda se to najbolje vidi iz pisma vođe revolucije, Karađorđa Petrovića, upućenog ruskom imperatoru. Srpski vožd, tim pismom, poziva cara Aleksandra I Romanova da pošalje svog brata, princa Konstantina, Srbima za vladara. Obećava mu da će iza njega stati dvesta hiljada Srba pod oružjem, pritom ne misleći samo na svoje pobunjene sunarodnike iz Šumadije već i na one iz Crne Gore, Stare Srbije i Bosne i Hercegovine. Logično se postavlja pitanje kako je to moguće, ako uzmemo u obzir da su ti srpski revolucionari iz 1804. godine mahom bili polupismeni seljaci i trgovci bez klasičnog obrazovanja? Odgovor na to pitanje, između ostalog, možemo pronaći i u narodnom predanju. Srbi su odrastali uz gusle slušajući o slavnoj prošlosti svoje države iz vremena Nemanjića, o Dušanovom carstvu, o Kosovskom boju, Obilićevom junaštvu, Lazarevoj žrtvi i dr. Gde god se čuo zvuk gusli i narodne pesme tu je postojao žar srpskog nacionalnog identiteta. Zato i ne treba da nas začudi što je još tada, u vreme Prvog srpskog ustanka, postojala svest i ideja o potrebi borbe za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, gde god on živeo. Tokom potonjih decenija, okolnosti su se menjale, pa samim tim i taktička forma srpske politike, ali taj glavni strateški pravac je suštinski uvek ostao isti. Ideja nacionalnog objedinjavanja ostala je san srpske elite i državne politike kroz ceo XIX vek.

U borbi za ujedinjenje, Bosna i Hercegovina  je za srpsku političku elitu imala poseban značaj. U svakom smislu ta zemlja je smatrana srpskom. Po različitim podacima, i to ne samo domaćim već i stranim, Srbi su činili preko 98% stanovništva te zemlje, od čega pravoslavci više od 45 % od ukupnog broja stanovnika. Svi vladari Srbije od kneza Mihaila Obrenovića preko Aleksandra Karađorđevića i Milana Obrenovića nosili su se vizijom o pripajanju Bosne i Hercegovine Srbiji. Međutim, ispostavilo se da je to ostao samo nedosanjan san, kako tih vladara tako i srpske političke elite. Ključni momenat koji je trajno odredio sudbinu BiH desio se 1878. godine. Srbija je tada, na Berlinskom kongresu, dobila nezavisnost i međunarodno priznanje, što je nesumnjivo bio veliki uspeh. Međutim, Austrougarska je tom prilikom dobila pravo okupacije BiH, a to je sa druge strane predstavljalo istinsku tragediju srpske političke ideje. Od tog momenta pa u naredne četiri decenije ta zemlja je bila izgubljena za srpski nacionalni pokret. Austrougarska je u to vreme bila značajno moćnija država u odnosu na Osmanlijsko carstvo tako da je bilo kakva ekspanzija Srbije preko Drine bila isključena. Novi okupator u BiH je nastavio politiku svog prethodnika. Slamanje nacionalnog duha Srba, kao najveće pretnje njihovoj vlasti, predstavljalo je suštinu te politike. Samo, ovaj put to je činjeno na jedan perfidniji način, uz manju upotrebu golog fizičkog nasilja, a sa više političke strategije. Austrougari su se vodili onom čuvenom rimskom maksimom, zavadi pa vladaj. Namerno su podsticali međunacionalne i međukonfesionalne sukobe kako bi što lakše držali tu zemlju u pokornosti. Izloženi stalnom pritisku novih vlasti, ali i katoličkog pa i muslimanskog življa, pravoslavni Srbi našli su se pred novim izazovima i najvažnijim pitanjem. Kako opstati na tom prostoru u novonastalim okolnostima? Odgovor se nametnuo sam po sebi, borba svim političkim sredstvima, jer za vojno rešenje nije bilo dovoljno snage. Sudbinu i život svog naroda za vreme austrougarske okupacije verovatno je najbolje opisao veliki srpski književnik i istaknuti nacionalni delatnik, Petar Kočić. Uostalom kroz njegovu biografiju možemo ispratiti borbu srpskog naroda u BiH za opstanak i oslobođenje.

Petar Kočić je rođen 29. juna 1877. godine u selu Stričići, oblast Zmijanje, nedaleko od Banjaluke. Petrov otac Jovan, pravoslavni sveštenik, u braku sa Marom Kočić, rođenom Vulin, imao je još ćerku Milicu i sina Iliju. Detinjstvo Petra Kočića bilo je daleko od spokojnog. Majka mu je umrla kad je imao tek dve godine. Posle te porodične tragedije Petrov otac se povukao u manastir Gomionicu gde se zamonašio i uzeo duhovno ime Gerasim. Brigu o mladim Kočićima preuzeli su baba i deda, tako da su od tada oni živeli u zadružnoj kući Kočića. Petar je od malena, kao i druga deca, obavljao seoske poslove kojih inače nikad nije manjkalo. Hrane je, sa druge strane, uvek nedostajalo. Za sofrom, u kući Kočića, svako od brojne dece morao se izboriti za sebe. Možda baš tada, naviknut da se bori od malena, Petar je oblikovao svoj nesalomiv karakter. Postojanost, prodornost i čvrstina ličnih principa ostali su njegove izražene osobine koje će ga pratiti do kraja života. Kada je imao deset godina otac ga je odveo sa sobom u manastir. U Gomionici je započeo svoje obrazovanje, da bi dve godine kasnije školovanje nastavio u Banjaluci. Osnovnu školu završio je kao đak generacije što mu je omogućilo da upiše gimnaziju u Sarajevu. Ambiciozan i željan da uspešno nastavi školovanje došao je u novu sredinu, na koju je inače gledao sa visokim stepenom podozrenja. Naime, baš u Sarajevu nalazio se centar strane okupacije, to jest svega onoga što je Petar kao četrnaestogodišnji dečak sa izgrađenom nacionalnom svešću prezirao. U tom gradu sve je vrvelo od austrougarskih špijuna. Pod merama nadzora bili su ne samo bezbednosno interesantni odrasli ljudi nego i „sumnjiva“ omladina. Ubrzo se na njihovoj meti našao i sam Kočić. Naročito u četvrtoj godini gimnazije kada je sve manje vodio računa o učenju i školi, a sve više izlazio po kafanama. Tada pravi i prve incidente, koji su po pravilu imali nacionalnu konotaciju, a što je revnosno beležila školska uprava. Najtežim prestupom austrougarske vlasti smatrale su Petrovo učešće u tuči u jednoj sarajevskoj gostionici. Kočić je tada od orkestra naručio srpsku patriotsku pesmu, autora crnogorskog knjaza Nikole, Onamo namo. Jedan musliman mu je to zamerio posle čega je došlo, prvo do verbalnog, a zatim i fizičkog obračuna. Pošto mu to nije bio prvi incident, Kočić je kažnjen izbacivanjem iz gimnazije i proterivanjem iz Sarajeva. Objašnjavajući svoje postupke i buntovno ponašanje izraženo tokom četvrte godine gimnazije Kočić je isticao da su ta sredina, a naročito profesori, vređali sve ono što je njemu najsvetije, a to je pravo njegovog naroda na slobodu i ujedinjenje.

Napustivši Sarajevo Petar se prvo obreo u Banjaluci da bi ubrzo otišao u Beograd gde je upisao gimnaziju. Iz njegovih pisama ocu saznajemo da mu je boravak u srpskoj prestonici prijao. Srećnim ga je činilo samo da šeta beogradskim ulicama, jer je konačno živeo u slobodi. Nespokoj mu je, sa druge strane, stvarala finansijska situacija. Po sopstvenom priznanju teško mu je bilo u Sarajevu, još teže u Banjaluci, a najteže u Beogradu. Bilo je dana kad ništa nije jeo ili noći koje je proveo pod otvorenim nebom spavajući u nekom parku ili na ulici. Ipak, ni pred kim se nije ponizio, ni pred kim pognuo glavu, niti je koga za bilo šta molio. Prvu beogradsku gimnaziju završio je 1899. godine, a potom nastavio studije na Filozofskom fakultetu u Beču. Kada je u pitanju njegovo materijalno stanje, boravak u prestonici Austrougarske monarhije nije se ništa posebno razlikovalo od Beograda. I dalje je živeo više nego skromno, na periferiji tog velikog grada u iznajmljenom memljivom sobičku neke radničke kuće, više gladan nego sit, ali postojan i željan da uprkos svemu uspešno okonča svoje studije. Sa druge strane to je vreme njegovog književnog uspona i začetka političkog delovanja. Tu u Beču on piše prve tri zbirke pripovedaka pod istim naslovom S planine i ispod planine. Upravo te pripovetke u kojima opisuje život običnih srpskih seljaka iz svog rodnog kraja, predstavljaju njegovu odu tim ljudima koje je beskrajno cenio, voleo i poštovao. Književnost Petra Kočića je nesumnjivo bila društveno angažovana, ali imala je i veliku umetničku vrednost. Uostalom to potvrđuju i pozitivne kritike Kočićevih dela iz pera jednog Jovana Skerlića, ali i reči nobelovca Ive Andrića koji je tvrdio da je izašao iz Kočićevog šinjela. Kao što je svoju književnost posvetio tim gorštacima visoke Krajine tako je i svoj politički rad, u najvećoj meri, usmerio u pravcu borbe za poboljšanje njihovog socijalnog i političkog statusa. Za početak njegovog političkog angažovanja možemo smatrati rezoluciju srpskih studenata u Beču iz 1901. godine. Suštinski, ta rezolucija je predstavljala odbacivanje ideje grupe Hrvata, promovisane na jednom skupu u Dubrovniku, da se Bosna i Hercegovina pripoji Hrvatskoj. Iste godine Kočić sa svojim srpskim kolegama sastavlja memurandum, kao odgovor, na izveštaj okupacionog upravnika Benjamina Kalaja o stanju u BiH. Naredne 1902. godine taj memorandum  je dopunjen i proširen. Između ostalog u njemu se poziva na oslobađanje srpskih seljaka od feudalnih obaveza prema muslimanskim spahijama. Upravo je ova odredba uvrštena u memorandum na Kočićevo insistiranje što je predstavljalo suštinu njegove političke borbe, tj. zalaganje za prava svog naroda, a naročito njegovog najobespravljenijeg dela, seljaka i kmetova.

Po završetku studija 1904. godine Kočić se na kratko vratio u BiH. Oženio se prijateljicom svoje sestre, Milkom Vukomanović, a potom je otišao u Beograd u potrazi za poslom. Početkom 1905. godine dobio je radno mesto profesora srpskog jezika u srpskoj gimnaziji u Skoplju. Upravo tu u Staroj Srbiji Kočić je imao priliku da svedoči o brojnim nedelima Arbanasa i Turaka učinjenim prema Srbima. Međutim, još više ga je bolelo to bezobzirno ponašanje lokalnih srpskih predvodnika, oličenih u bogatim trgovcima i crkvenoj jerarhiji prema sopstvenom narodu. Jednostavno, to nije mogao da prećuti. Isto kao u Bosni i tamošnjem predvodničkom sloju srpskog društva Kočić je oštro zamerao popustljivost i sklonost kompromisu, a sve na uštrb interesa srpske sirotinje. Nije se libio da kritikuje ni pasivnu politiku srpske vlade u Makedoniji i nesposobnost srpskih konzula. Zbog takvih stavova u Beograd je pristiglo niz žalbi na njegovo ponašanje, kako od tamošnjih viđenijih Srba tako i od samog konzula u Skoplju. Za kaznu Ministarstvo prosvete ga je premestilo u Bitolj. Besan zbog nepravde koja mu je tim postupkom načinjena Kočić je posle desetak meseci rada odlučio da napusti posao u Staroj Srbiji, nakon čega se vratio u Sarajevo.

                U Sarajevu Kočić postaje sekretar Prosvjete, piše za različitu srpsku štampu i pokušava da pokrene svoje novine. Ubrzo se nametnuo kao jedan od najistaknutijih srpskih političkih predstavnika. O tome svedoče i zabeleške austrougarskih obaveštajno-bezbednosnih struktura. U tim izveštajima Kočić je predstavljen kao revolucionar sa izrazito austrofobnim stavovima i velikosrpskim idejama. Naravno, to nije iznenađujuće kada uzmemo u obzir da je on bez ustručavanja kritikovao politiku Beča prema BiH i tamošnjim Srbima. Učestvovao je u majskim demonstracijama 1906. godine, organizovanim radi zaštite radničkih prava, kao i u protestima protiv antisrpske histerije promovisane u pojedinim hrvatskim novinama. Ubrzo je Kočićevo delovanje izazvalo reakciju vlasti. Već, krajem 1906. godine doneta je odluka o njegovom ponovnom proterivanju. Pošto je po drugi put pod prinudom napustio Sarajevo, Kočić odlazi u Banjaluku. Međutim, ni tu se ne povlači. Pokreće svoj list Otadžbina i preko njega još žešće kritikuje vlast. Zahteva slobodu govora, okupljanja, protivi se cenzuri. Optužuje Austrougarsku da nije ispunila gotovo ništa od obećanja datih na Berlinskom kongresu pa da je samim tim izgubila svako pravo prisustva u BiH. U takvim okolnostima samo se postavljalo pitanje trenutka kada će austrougarski vlastodršci izgubiti strpljenje i još oštrije reagovati na Kočićeva javna istupanja. Krajem 1907. godine to se i desilo. Petar Kočić je uhapšen, a potom mu je suuđeno za remećenje javnog reda i mira. Konačan epilog sudskih procesa i žalbenih postupaka bio je osuđujuća presuda za Kočića i njegovo upućivanje na služenje četrnaestomesečne zatvorske kazne u Tuzlu. Robija mu je teško pala. Kao politički zatvorenik nije imao pravo na komunikaciju sa ostalim osuđenicima. Uz tu svojevrsnu izolaciju poseban nespokoj stvarao mu je strah za egzistenciju porodice. Sve to je uticalo na narušavanje njegovog psihofizičkog zdravstvenog stanja. Uprkos svemu, odbio je mogućnost da moli austrougarskog cara i kralja za oproštaj. Na kraju su same vlasti u njegovo ime podnele molbu za pomilovanje, tako da je pre punog isteka kazne pušten na slobodu. Dok je Kočić robijao Austrougarska je proglasila aneksiju BiH. Suštinski, zatvaranje Kočića, čoveka koji je mogao uticati na pokretanje masa nezadovoljnih aneksijom, bilo je preventivno delovanje okupatorskih vlasti kako bi se izbegli neredi većih razmera. Čim je posao sa aneksijom završen, nije više bilo potrebe za utamničavanjem Kočića pa je on ubrzo i oslobođen.

                Nakon izlaska iz zatvora Kočić je otišao u zavičaj na svojevrstan oporavak. U najvećoj meri, vreme je tada provodio u etnografskim istraživanjima svog rodnog kraja. Savete mu je davao i sam Jovan Cvijić. Međutim, to nije značilo i njegovo trajno povlačenje iz politike. Odluka vlasti da se organizuju izbori za Bosanskohercegovački sabor ponovo je politički aktivirala Petra Kočića. U to vreme on je zagovornik srpskog političkog jedinstva, odnosno ideje o zajedničkom izlasku na izbore svih relevantnih srpskih političkih činilaca, što se na kraju i dogodilo. Jedinstvena srpska lista je na izborima 1910. godine u BiH osvojila sve mandate predviđene za svoj nacionalni korpus. Samim tim Srpski klub u Saboru je bio najbrojniji. Međutim, tada postignuto jedinstvo nije bilo dugog veka. Kočić je ubrzo shvatio da od poštovanja dogovorenih predizbornih principa neće biti ništa i da će većina, kao i do tada, krenuti putem kompromisa sa lokalnim Muslimanima i predstavnicima austrougarskih vlasti.  Još neko vreme on se nadao da će se ostali srpski poslanici vratiti na put borbe za ostvarenje predizbornih principa, ali kada je video da od toga nema ništa napustio je Srpski klub. Vremenom, jaz između Kočića i njegovih bivših saboraca bio je sve veći. Obračuni preko štampe bili su svakodnevni. Kočić je svojim oponentima zamerao neprincipijalnost i kolebljivost dok su oni njemu prigovarali da razbija srpsko jedinstvo. Međutim, običan narod bio je na njegovoj strani. Vremenom, Kočićeva popularnost bila je sve veća i to ne samo zbog tvrdog stava po nacionalnom pitanju, već i usled istrajavanja na politici ukidanja kmetstva. Svi dopunski izbori su tu popularnost i potvrdili. Upravo su oni koje bi Kočić podržao pobeđivali na izborima, a njegov poslanički klub je postajao sve veći.

Represalije okupatora nisu uspele zaustaviti Kočića u njegovom radu, ali jeste bolest. Česte i nagle promene raspoloženja, manifestovane još u toku 1912. godine, ukazivale su na njegovo loše psihičko stanje. U toku 1913. godine otišao je na planinu kako bi se oporavio. Nažalost, po povratku sa odmora stanje mu se nije popravilo. Početkom 1914. godine odlazi u Beograd gde je primljen u duševnu bolnicu. Upravo tu, Kočić će provesti ostatak svog života. Svedoci njegovih poslednjih dana zabeležili su da je do kraja ostao dostojanstven. Ludilo ga nikad nije u potpunosti obuzimalo. Čak je bilo dana kada je potpuno svestan komunicirao sa okolinom, trezveno promišljao, smejao se i šalio. Laicima je tada delovalo da će se možda čak i oporaviti. Međutim, onda bi došli oni momenti apsolutnog povlačenja u sebe i isključivanja svake komunikacije sa okolinom. Suštinski, njegova bolest bila je progresivna i nade za oporavak nije bilo. Umro je u duševnoj bolnici avgusta 1916. godine u okupiranom Beogradu. Velikom srpskom piscu i istaknutom nacionalnom delatniku nije organizovan poslednji ispraćaj. Okupacione vlasti su zabranile svako javno okupljanje. Kovčeg mu je napravio jedan od štićenika ustanove u kojoj je proveo poslednje dane života, a na večni počinak su ga ispratili ostali bolesnici kao i uprava duševne bolnice. Pre zatvaranja kovčega jedna žena je primetila da pokojnik nema ni cipele ni kapu. Brzo su se svi rastrčali kako bi to ispravili. Na kraju su pronašli i nazuli mu neke cipele dok su mu na glavu stavili običnu šajkaču. Možda u tom trenutku ništa bolje nisu  mogli pronaći, ali ništa adekvatnije nije pristajalo Kočiću od te šajkače. Ironija sudbine, koju su mnogi prisutni primetili, bila je u tome da se čovek koji je ceo svoj život posvetio borbi za slobodu svog naroda, a posebno tog običnog srpskog seljaka, kojeg je neizmerno voleo i cenio, sahranjuje sa njegovom šajkačom na glavi.

Nažalost, Kočić nije dočekao tu 1918. godinu, oslobođenje svog naroda i ujedinjenje Bosne i Hercegovine sa Srbijom. Ideal za koji se ceo život zalagao tada je ostvaren, a njegov doprinos tome je nesporan. Na dalju sudbinu svog naroda nije mogao uticati, a ona je u najvećoj meri bila tragična. Srbi u BiH su tokom Drugog svetskog rata preživeli genocid. Nakon završetka tog oružanog sukoba značajan broj Srba se iselio iz BiH u procesu kolonizacije. Kada na to dodamo delovanje jugoslovenskih komunstičkih vlastodržaca koji su sistematski radili na razbijanju srpskog etničkog prostora, odvajanju Crnogoraca, Makedonaca pa i bosanskih muslimana iz srpskog nacionalnog korpusa, a sve pod „parolom što slabija Srbija to jača Jugoslavija“, onda posledice po Srbe u Bosni ni u kom slučaju nisu ni mogle biti bolje. Sve to je uticalo da se udeo srpskog stanovništva u BiH značajno umanji i da vodeće mesto po brojnosti preuzmu muslimani. Posledice toga najviše su se manifestovale tokom raspada Jugoslavije devedesetih godina XX veka. Naime, u BiH više nije postojala srpska većina koja je decenijama ranije bila nosilac ideje ujedinjenja sa Srbijom. U novim okolnostima ponovo se postavilo pitanje golog opstanka srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Kao najviši izraz te težnje za slobodom nastala je Republika Srpska, garant opstanka srpskog naroda na tom prostoru. U temelje Srpske uzidani su životi desetina hiljada srpskih junaka iz rata devedesetih, ali i svih onih koji su vekovima unazad vodili borbu za slobodu i opstanak. Posebno mesto među zaslužnima sigurno sleduje Petru Kočiću i to ne samo zbog besmrtnih književnih dela nego i ličnog političkog doprinosa toj večitoj borbi srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Tvorci Republike Srpske bili su nastavljači politike Petra Kočića.

 

 

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja