Srbi u Americi – iskušenja doseljnika i verski život I

26/02/2021

Autor: Milovan Balaban, istoričar

 

Amerika je posle revolucije, sticanja nezavisnosti i donešenja Utava 1787.g. postala, tokom narednog veka, zaista obećana destinacija evropljana. Američki san bio je realnost (danas je nešto drukčije), a društvo i država su, za razliku od staleške Evrope, zaista davali šansu svim doseljenicima da uz velika odricanja steknu imetak i započnu novi život, u svakom slučaju kvalitetniji nego u Evropi. Otuda nije čudo što su za američku obećavajuću realnost čuli Srbi, vremenom se mnogi zaintersovali i krenuli put novog kontinenta, put obećene zemlje.

Američki kontinent su prvo naseljavali Englezi, Irci, Francuzi, da bi kasnije bilo mnogo Nemaca i ostalih zapadno-evropskih naroda. Srbi i ostali Južni Sloveni krenuće put američkog kontinenta kada se ovi već etabliraju, pre svega u velikim gradovima koji su se naglo razvijali tokom XIX veka, a već krajem istog i početkom narednog veličinom premašili stare evropske metropole.

Prva svedočansta o stanovnicima sa ovih prostora na američkom kontinetu govore o pomorcima iz Boke 1830.g., međutim oni nisu imali nameru da se zadržavaju. Ali već polovinom veka, u vreme zlatne groznice, počinju da dolaze i Srbi. Stvaraju male naseobine onih koji žele da ostanu u novom svetu. Bivaju vezani za RPC, pošto je pravoslavlje u Ameriku stiglo iz Aljaske preko Rusije.

Naredni veliki talas desio se posle okupacije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, a posle Berlinskog konresa 1878.g. Razlog ovoj, do tada, najvećoj migraciji je, osim ekonomske prirode, gubitak nade skopčane sa mogućnošću ujedinjenja Srba u jednu državu. Berlinski kongres je ozakonio okupaciju BiH, obuzdao Srbiju te se činilo da do nacionalnog ujedinjenja nikada neće doći. Otuda su mnogi Srbi rezignirani, a nastanjeni u pasivnim krajevima izvan matice, sreću potražili na novom kontinentu.

Zanimljivo da se Srbi iz Srbije nisu iseljavali, što može da se objasni postojanjem države, ali i rešenjem agrarnog pitanja u obrenovićevskoj Srbiji. Dakle dva faktora, nacionalni i imovinski, na teritoriji gde su imali svoju državu bili su zadovoljavajuće rešeni, što je tvorilo realizovano društvo sa nadom u budućnost i prosperitet. To nije bio slučaj sa Srbima u susednim imperijama, što govori o značaju postojanja vlastite države.

Mnogi se u početku nisu snašli, ali bilo je i obrnutih slučajeva. Oni koji su se snašli gradili su svoju malu dinastiju, ali su brzo i amerikanizovani. Stil života, želja za uspehom je ljude, koji su se uklopili u američko društvo brzo pretvarala u Amerikance, koji se danas posle nekoliko generacija jedva i sećaju svog porekla. Sa druge strane, amerikanski način života, trka, jurnjava, računi, banke i sve ostalo, bio je stran ljudima koji su dolazili iz pasivnih krajeva Habzburškog carstva. Praktično oni su dolazili iz najnerazvijenijih delova Evrope, te su brzo praktično samleveni u društvenom kovitlacu, neki potpuno propali, nesnađeni u velikom svetu.

No bilo je i onih koji su uspeli, a nisu se, bar u početku, odlučujuće amerikanizovali. Oni će postati, uz crkvu, jezgro okupljanja našeg naroda na ovom velikom kontinentu. Ugledni Srbi će prvi početi da stvaraju organizacije u funkciji okupljanja naroda i stvaranja zajednica Srba na američkom kontinetu. Ivan Vučetić je tako osnovao 1878. g. prvo srpsko udruženje Obilić. Udruženje stvoreno da izrazi revolt protiv Habzburške okupacije BiH prerašće u Srpsko-Crnogorsko udruženje, a 1894.g. će iz njega nastati udruženje Srpskog jedinstva.

Sa druge strane, takođe imamo stvaranje srpskih potpornih društava. Stvoreni u amerikanskom modelu ova društva su bila formirana u cilju zaštite Srba. Imala su ulogu da svojim kapitalom pomognu onome ko je bio u nevolji ili zapao u neku bedu. Mnogo takvih udruženjnja je osnovano, a možda vredi pomenuti udruženje Srbobran osnovano 1901.g. Ono će napraviti i svoj časopis posle aneksije BiH 1908.g., što govori da su i potporna društva negovala patriotski duh, te da su udruženja koja su stvarali Srbi, bez obzira na njihovu primarnu nameru, uvek imala i momenat nacionalnog i patriotskog.

Kada je verski život u pitanju Srbi, naravno, donose na novi kontinet svoje običaje, tradiciju i veru. Ali na tlu Amerike funkcioniše samo RPC, te nema srpskih eparhija, čak ni parohija. Otuda Srbi često izražavaju nezadovoljstvo, naviknuti da  se pokoravaju samo srpskom patrijarhu i srpskoj crkvi. Tako Srpsko-Crnogorsko udruženje, kao neka vrsta krovne organizacije, traži od Srbije da pošalje duhovnika zarad verskih potreba amerikanskih Srba. Zbog toga će 1891.g. doći Firmilijan Dražić, obrazovani teolog, ali on će se zadržati samo godinu dana ne mogući da radi pod okriljem ruske jurisdikcije.

Posle toga, za dolazak drugih ljudi, najviše će se založiti Pupin, te će tako na kratko dolaziti ljudi poslati iz Srbije, kao i iz Karlovčke mitropolije. U to vreme, kakav takav verski život Srba u novom svetu daće prvog velikog Hristovog svedoka iz reda Srba rođenih na američkom kontinetu. Sevastijan Dabović, rođen 1863.g. biće prvi veliki misionar među Srbima u Americi, povezan sa RPC, preko koje će čak biti i u Petrogradu na visokim teološkim školama. Po povratku biće postavljen za predstavnika srpske misije u okviru ruske crkve na američkom kontinetu.

Rad i angažovanost Sevastijana Dabovića urodila je plodom, te je 1894. u Džeksonu podignut prvi hram Svetom Savi, dakle prvi pravoslavni hram Srba. Kasnije je Dabović podigao još nekoliko hramova, što govori da je srpska zajednica postepeno išla u pravcu krovnog ujedinjenje, odnosno ka ujedinjenju u okviru svoje svetosavske crkve. Pre ujedinjenja i stvaranja srpske episkopije, Dabović će biti kandidat za vladiku, ali u okviru RPC, što Srbima neće odgovarati, štaviše, žestoko će se protiviti tome.

Ono što takođe treba istaći je nizak nivo duhovnosti sveštenstva među tamošnjim Srbima. I obrazovno i duhovno, sveštenici nisu bili dorasli svom zadatku, ili bar velika većina njih, što je govorilo u prilog neodložnog stvaranja krovne organizacije u vidu eparhije koja bi bila vezana za maticu, odnosno celovitu SPC. Do tada je Sevastijan Dabović radio praktično na hristijanizaciji Srba jer je stanje bilo najblaže rečeno zapušteno.

Ovi problemi zatekli su Srbe u Americi sa Prvim svetskim ratom, gde su se većinski mobilisani da pomognu srpskom narodu. Prednjačio je Mihajlo Pupin, ali su manje više svi dali doprinos kakav su mogli srpskoj stvari. Verska i druga pitanja izgledala su u tom trenutku drugorazredna. No, upravo u to vreme, 1917.g., preko ruske misije, putujući gotovo preko celog sveta, u Ameriku je stigao Mardarije Uskoković, koga mnogi nazivaju Svetim Savom amerikanskih Srba i koji je dovršio i zaukružio ustrojstvo SPC na novom Kontinetu.

Mardarije Uskoković bio je utemeljivač svetosavlja u Americi, posle čega je ono bilo utočište svim Srbima na kontinentu, kao i onima koji će narednih decenija dolaziti, naročito onima koji će nastanjivati Novi svet, gonjeni komunizmom i od strane novih vlasti u Jugoslaviji. Mardarije je rođen 1889.g. u Lješanskoj nahiji, dakle u Staroj Crnoj Gori. U Beograd dolazi 1904., posle čega je poslat u Studenicu. Već 1906.g. poslat je u Rusiju da dopuni bogoslovsko obrazovanje. U Rusiji je zapažen posle burne rakcije vezane za aneksiju BiH, što je uslovilo da bude upućen na Kavkaz.

Kao predstavnik eparhija i parohija sa Kavkaza bio je pozvan na opšti crkveno narodni sabor, gde je zapažen po oštrim govorima usmerenim protiv revolucionara, ali i germanskih struja u Rusiji, a za cara i u korist okupljanja svih ruskih snaga oko cara. Bio je uključen u život jedne velike carevine, imajući značajno mesto u njenom javnom životu. Ali antiboljševički govori su sigurno uticali da u okviru ruske pravoslavne misije 1917.g., kao načelnik srpske pravoslavne misije bude poslat na američki kontinent.

U Americi Mardarije zatiče gore opisano stanje, te vidi potrebu za formiranje i okupljanje Srba u jednu srpsku, svetosavsku eparhiju. U kontekstu toga Mardarije shvata ovu misiju kao Bogom poveren posao i počinje da radi na organizovanju eparhije, što ga upućuje ka traženju kontakata sa maticom u cilju ispunjavanja tog cilja. U tu svrhu dolazi u Srbiju, a SPC šalje Vladiku Nikolaja da ispita stvari u Americi. Vladika Nikolaj posle boravka u Americi 1920/21g. konstatuje neophodnost osnivanja eparhije, te se osniva Američko-Kanadska eparhija, a kao čoveka koji treba da bude na njenom čelu epsikop žički predlaže Mardarija.

Eparhija se konačno formira, a Mardarije biva ustoličen 1925.g. Dakle uz Sevastijana Dabovića, koji je stvorio duhovnu zajednicu, Mardarije je završio zaokruživanje zajednice u eparhijsku strukturu, što je Srbima dalo crkvenu i versku organizaciju i spremilo ih za izazove koji ih čekaju na kontinetnu. Mardarije je nastavio da radi u novostvorenoj eparhiji usmeravajući svoj pogled ka izgradnji jednog centralnog objekta, hrama koji će vršiti ulogu sabiranja svih pravoslavnih Srba u Americi.

Otuda je Mardarije kupio u Libertvilu 1923.g. jedno jeftino imanje. Namera je bila da se napravi hram i manastir, centar Američko-Kanadske eparhije, jer je vazda kroz istoriju centar okupljanja Srba bio pravoslavni manastir, a i epsiskopi su do modernog doba stolovali u zadužbinama vladara i bogatih Srba. Sav svoj život praktično je Sveti Mardarije uložio u izgradnju hrama i manastira. Mnogo je bilo podmetanja, mnogim sveštenicima nije bilo stalo da uđu pod isti crkveni krov jer je to značilo obuzdavanje raskalašnosti, te su pravili probleme Maradariju. Ipak je uz pomoć bogatih Srba, najviše Pupina (1929. Pupin je uložio novac kojim je Mardarije platio dug investitorima koji su pretili povlačenjem iz projekta), uspeo da posao privede kraju.

Manastir je osveštan 1931.g. i predstavljao je (kao što predstavlja i danas) mesto sabiranja Srba u Američko-Kanadskoj Eparhiji. Postoje i drugi u međuvremenu dignuti, ali je manastir u Libertvilu ostao simbol svetosavske zajednice, svega onog što povezuje amerikanske Srbe sa maticom, ali i sa precima i istorijom. Na njegovom zemljištu su sahranjeni mnogi ugledni Srbi, naročito oni koji su došli u Novi svet posle 1944.g. Sveti Mardarije, Sveti Sava amerikanskih Srba kako ga mnogi zovu, ophrvljen težinom krsta i napora kojima je bio izložen, umro je 1935.g. Njegovo telo počiva u kripti manastira, a njegova kanonizacija dogodila se u naše dane, pre nekoliko godina, 2017.g., što je i logičan rezultat njegovog svetosavskog puta i pravoslavnog dela i duha, kao i njegovog rada kojim su Srbi dobili krovnu crkvenu organizaciju i mesto sabiranja u dalekom kontinentu.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja