Срби у Америци – искушења досељника и верски живот I

26/02/2021

Аутор: Милован Балабан, историчар

 

Америка је после револуције, стицања независности и донешења Утава 1787.г. постала, током наредног века, заиста обећана дестинација европљана. Амерички сан био је реалност (данас је нешто друкчије), а друштво и држава су, за разлику од сталешке Европе, заиста давали шансу свим досељеницима да уз велика одрицања стекну иметак и започну нови живот, у сваком случају квалитетнији него у Европи. Отуда није чудо што су за америчку обећавајућу реалност чули Срби, временом се многи заинтерсовали и кренули пут новог континента, пут обећене земље.

Амерички континент су прво насељавали Енглези, Ирци, Французи, да би касније било много Немаца и осталих западно-европских народа. Срби и остали Јужни Словени кренуће пут америчког континента када се ови већ етаблирају, пре свега у великим градовима који су се нагло развијали током XIX века, а већ крајем истог и почетком наредног величином премашили старе европске метрополе.

Прва сведочанста о становницима са ових простора на америчком континету говоре о поморцима из Боке 1830.г., међутим они нису имали намеру да се задржавају. Али већ половином века, у време златне грознице, почињу да долазе и Срби. Стварају мале насеобине оних који желе да остану у новом свету. Бивају везани за РПЦ, пошто је православље у Америку стигло из Аљаске преко Русије.

Наредни велики талас десио се после окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, а после Берлинског конреса 1878.г. Разлог овој, до тада, највећој миграцији је, осим економске природе, губитак наде скопчане са могућношћу уједињења Срба у једну државу. Берлински конгрес је озаконио окупацију БиХ, обуздао Србију те се чинило да до националног уједињења никада неће доћи. Отуда су многи Срби резигнирани, а настањени у пасивним крајевима изван матице, срећу потражили на новом континенту.

Занимљиво да се Срби из Србије нису исељавали, што може да се објасни постојањем државе, али и решењем аграрног питања у обреновићевској Србији. Дакле два фактора, национални и имовински, на територији где су имали своју државу били су задовољавајуће решени, што је творило реализовано друштво са надом у будућност и просперитет. То није био случај са Србима у суседним империјама, што говори о значају постојања властите државе.

Многи се у почетку нису снашли, али било је и обрнутих случајева. Они који су се снашли градили су своју малу династију, али су брзо и американизовани. Стил живота, жеља за успехом је људе, који су се уклопили у америчко друштво брзо претварала у Американце, који се данас после неколико генерација једва и сећају свог порекла. Са друге стране, американски начин живота, трка, јурњава, рачуни, банке и све остало, био је стран људима који су долазили из пасивних крајева Хабзбуршког царства. Практично они су долазили из најнеразвијенијих делова Европе, те су брзо практично самлевени у друштвеном ковитлацу, неки потпуно пропали, неснађени у великом свету.

Но било је и оних који су успели, а нису се, бар у почетку, одлучујуће американизовали. Они ће постати, уз цркву, језгро окупљања нашег народа на овом великом континенту. Угледни Срби ће први почети да стварају организације у функцији окупљања народа и стварања заједница Срба на америчком континету. Иван Вучетић је тако основао 1878. г. прво српско удружење Обилић. Удружење створено да изрази револт против Хабзбуршке окупације БиХ прерашће у Српско-Црногорско удружење, а 1894.г. ће из њега настати удружење Српског јединства.

Са друге стране, такође имамо стварање српских потпорних друштава. Створени у американском моделу ова друштва су била формирана у циљу заштите Срба. Имала су улогу да својим капиталом помогну ономе ко је био у невољи или запао у неку беду. Много таквих удружењња је основано, а можда вреди поменути удружење Србобран основано 1901.г. Оно ће направити и свој часопис после анексије БиХ 1908.г., што говори да су и потпорна друштва неговала патриотски дух, те да су удружења која су стварали Срби, без обзира на њихову примарну намеру, увек имала и моменат националног и патриотског.

Када је верски живот у питању Срби, наравно, доносе на нови континет своје обичаје, традицију и веру. Али на тлу Америке функционише само РПЦ, те нема српских епархија, чак ни парохија. Отуда Срби често изражавају незадовољство, навикнути да  се покоравају само српском патријарху и српској цркви. Тако Српско-Црногорско удружење, као нека врста кровне организације, тражи од Србије да пошаље духовника зарад верских потреба американских Срба. Због тога ће 1891.г. доћи Фирмилијан Дражић, образовани теолог, али он ће се задржати само годину дана не могући да ради под окриљем руске јурисдикције.

После тога, за долазак других људи, највише ће се заложити Пупин, те ће тако на кратко долазити људи послати из Србије, као и из Карловчке митрополије. У то време, какав такав верски живот Срба у новом свету даће првог великог Христовог сведока из реда Срба рођених на америчком континету. Севастијан Дабовић, рођен 1863.г. биће први велики мисионар међу Србима у Америци, повезан са РПЦ, преко које ће чак бити и у Петрограду на високим теолошким школама. По повратку биће постављен за представника српске мисије у оквиру руске цркве на америчком континету.

Рад и ангажованост Севастијана Дабовића уродила је плодом, те је 1894. у Џексону подигнут први храм Светом Сави, дакле први православни храм Срба. Касније је Дабовић подигао још неколико храмова, што говори да је српска заједница постепено ишла у правцу кровног уједињење, односно ка уједињењу у оквиру своје светосавске цркве. Пре уједињења и стварања српске епископије, Дабовић ће бити кандидат за владику, али у оквиру РПЦ, што Србима неће одговарати, штавише, жестоко ће се противити томе.

Оно што такође треба истаћи је низак ниво духовности свештенства међу тамошњим Србима. И образовно и духовно, свештеници нису били дорасли свом задатку, или бар велика већина њих, што је говорило у прилог неодложног стварања кровне организације у виду епархије која би била везана за матицу, односно целовиту СПЦ. До тада је Севастијан Дабовић радио практично на христијанизацији Срба јер је стање било најблаже речено запуштено.

Ови проблеми затекли су Србе у Америци са Првим светским ратом, где су се већински мобилисани да помогну српском народу. Предњачио је Михајло Пупин, али су мање више сви дали допринос какав су могли српској ствари. Верска и друга питања изгледала су у том тренутку другоразредна. Но, управо у то време, 1917.г., преко руске мисије, путујући готово преко целог света, у Америку је стигао Мардарије Ускоковић, кога многи називају Светим Савом американских Срба и који је довршио и заукружио устројство СПЦ на новом Континету.

Мардарије Ускоковић био је утемељивач светосавља у Америци, после чега је оно било уточиште свим Србима на континенту, као и онима који ће наредних деценија долазити, нарочито онима који ће настањивати Нови свет, гоњени комунизмом и од стране нових власти у Југославији. Мардарије је рођен 1889.г. у Љешанској нахији, дакле у Старој Црној Гори. У Београд долази 1904., после чега је послат у Студеницу. Већ 1906.г. послат је у Русију да допуни богословско образовање. У Русији је запажен после бурне ракције везане за анексију БиХ, што је условило да буде упућен на Кавказ.

Као представник епархија и парохија са Кавказа био је позван на општи црквено народни сабор, где је запажен по оштрим говорима усмереним против револуционара, али и германских струја у Русији, а за цара и у корист окупљања свих руских снага око цара. Био је укључен у живот једне велике царевине, имајући значајно место у њеном јавном животу. Али антибољшевички говори су сигурно утицали да у оквиру руске православне мисије 1917.г., као начелник српске православне мисије буде послат на амерички континент.

У Америци Мардарије затиче горе описано стање, те види потребу за формирање и окупљање Срба у једну српску, светосавску епархију. У контексту тога Мардарије схвата ову мисију као Богом поверен посао и почиње да ради на организовању епархије, што га упућује ка тражењу контаката са матицом у циљу испуњавања тог циља. У ту сврху долази у Србију, а СПЦ шаље Владику Николаја да испита ствари у Америци. Владика Николај после боравка у Америци 1920/21г. констатује неопходност оснивања епархије, те се оснива Америчко-Канадска епархија, а као човека који треба да буде на њеном челу епсикоп жички предлаже Мардарија.

Епархија се коначно формира, а Мардарије бива устоличен 1925.г. Дакле уз Севастијана Дабовића, који је створио духовну заједницу, Мардарије је завршио заокруживање заједнице у епархијску структуру, што је Србима дало црквену и верску организацију и спремило их за изазове који их чекају на континетну. Мардарије је наставио да ради у новоствореној епархији усмеравајући свој поглед ка изградњи једног централног објекта, храма који ће вршити улогу сабирања свих православних Срба у Америци.

Отуда је Мардарије купио у Либертвилу 1923.г. једно јефтино имање. Намера је била да се направи храм и манастир, центар Америчко-Канадске епархије, јер је вазда кроз историју центар окупљања Срба био православни манастир, а и епсископи су до модерног доба столовали у задужбинама владара и богатих Срба. Сав свој живот практично је Свети Мардарије уложио у изградњу храма и манастира. Много је било подметања, многим свештеницима није било стало да уђу под исти црквени кров јер је то значило обуздавање раскалашности, те су правили проблеме Марадарију. Ипак је уз помоћ богатих Срба, највише Пупина (1929. Пупин је уложио новац којим је Мардарије платио дуг инвеститорима који су претили повлачењем из пројекта), успео да посао приведе крају.

Манастир је освештан 1931.г. и представљао је (као што представља и данас) место сабирања Срба у Америчко-Канадској Епархији. Постоје и други у међувремену дигнути, али је манастир у Либертвилу остао симбол светосавске заједнице, свега оног што повезује американске Србе са матицом, али и са прецима и историјом. На његовом земљишту су сахрањени многи угледни Срби, нарочито они који су дошли у Нови свет после 1944.г. Свети Мардарије, Свети Сава американских Срба како га многи зову, опхрвљен тежином крста и напора којима је био изложен, умро је 1935.г. Његово тело почива у крипти манастира, а његова канонизација догодила се у наше дане, пре неколико година, 2017.г., што је и логичан резултат његовог светосавског пута и православног дела и духа, као и његовог рада којим су Срби добили кровну црквену организацију и место сабирања у далеком континенту.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања