Srbi i „srbofobija“ u „Velikom ratu“ 1914-1918.

16/10/2016

Srbi i „srbofobija“ u „Velikom ratu“ 1914-1918.

 Autor: dr Saša Marković

Nesumnjivo da je  srpski nacionalni interes u periodu neposredno pred Prvi svetski rat, od određenih država bio tumačen kao izrazito neprihvatljiv sa očiglednim nacionalističkim karakteristikama. Tim pre  ovaj stav je jačao kako je vojno-politički uspeh Kraljevine Srbije u balkanskim ratovima bio sve očigledniji. Kritike sa kojima se suočavalo oslobađanje sunarodnika od turske vlasti mogle su da nađu uporište u pronađenim odgovorima na izazove sa kojima se suočila srpska vojska na teritoriji na kojoj živi  etnički mešovito stanovništvo sa nedovoljno iskristalisanim nacionalnim opredeljenjem. Ta tzv. „flotantna masa“ o kojoj je pisao i Jovan Cvijić pod neposrednim uticajem trebala je da se prikloni dominantnoj nacionalnoj ideji. U tim trenucima dešavali su se i euforični  istupi koji su umesto kulturne afirmacije nacionalne ideje stimulisali sopstveni nacionalizam po svaku cenu. On je  trebao da razori neodlučnost kod kolebljivih i potisne druge nacionalne osećaje i to do granica neprimerenog. Bio je to  otklon od tzv. „kulturnog nacionalizma“  koji treba da je i „…po suštini i po obliku čista, visoka kultura. Kultura u najboljem smislu reči.Moral, humanizam, etika, čestitost. Valjanost i čestitost i prvoklasnost ne samo srpska, nego čovečanska.“[1]

Na ovaj način otvarao  se prostor za kritiku ekstremne pojavnosti srpske nacionalne ideje koji je viđen i kod uglednih sunarodnika savremenika. „Šovinističke težnje odgovoraju demagogiji u političkom životu.“ (Cvijić 1907, 22)  Ova kritika državnog koncepta nacionalnog interesa u Kraljevini Srbiji prevazilazila je ponekad i teoretski okvir i postajala deo političke i ideološke retorike obračuna sa vladajućom političkom elitom, a time je vrednost kritičkog promišljanj bila dovedena u pitanje..„I čim je  soldateska (odnosi se na vojsku Kraljevine Srbije – primedba S.M.) ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politički upravljači nisu videli, došla u dodir sa arbanaškim stanovništvom, ona je počinila takvu pustoš koja je arbanaški narod gurnuo u očajnu borbu za održanje. Tako je otvorena serija kolonijalnih borbi…kojima se kraja još nigde ne vidi.“ (Tucović 1946, 106)

Bez namere da licitiramo jedno od suočenih stanovišta, smatramo da je, i u ovom slučaju  prihvatljivo tumačenje o afirmisanju demokratskog procesa kod Srba koji podrazumeva i različite stavove od preovlađujućeg. Time postojanje istorijskih tragova o  suprotnim idejama govori u prilog o jednom prisutnom ali potiskivanom diskursu koji naglašava disharmoniju mišljenja kao kreativni korektiv razvoja demokratije kod Srba nasuprot ideji o svrsishodnoj izdaji pojedinaca koji negiraju preko potrebno narodno jedinstvo, a koje se pravdalo vanrednom vojno-političkom situacijom.

Suočavanje Srbije sa srbofobijom i ratom

Julska kriza,  koja se odnosi na period između atentata u Sarajevu i objave rata u Kraljevini Srbiji može se okarakterisati najpre kao neočekivan problem, a potom i kao neprevaziđen incident uprkos spremnosti za najšire ustupke. U Austro-Ugarskoj monarhiji došlo  je do stimulisane manifestacije srbofobije, a „ nejasna, prožimajuća mržnja“ (Arent 1999, 375) postala je vodilja postupaka nacionalnih i državnih politika.[2] „Kao što su za vreme balkanske krize Srbi po varošima i selima hapšeni i osuđivani usled denuncijacija raznih mračnih tipova, tako to biva i sada posle groznog atentata u Sarajevu. Prestonički listovi čas-po pa jave kako je ovde ili onde uhapšen po koji Srbin zbog ‘uzdizanja sarajevskog atentata.“[3] Srpska štampa je ukazivala na pogrom koji se sprovodio protiv Srba. „Mi Srbi…se zgražavamo kada pomislimo na pogrom Srba u Sarajevu i Bosni i Hercegovini i odlučno protestujemo protiv demonstracija frankovaca u Zagrebu.“[4]  To je iznova  primećeno i u savremenoj ruskoj naučnoj literaturi. „Ruski konzul u Sarajevu Igelstorm je pisao: Na drugi dan ubistva 29. Jula, počele su demonstracije i neredi. Masa Hrvata i muslimana počela je da baca kamenje i da razbija kuće i radnje Srba.“ (Valerianovič 2014, 384)

Ipak, Austro-Ugarska monarhija je malo šta uradila da bi ga sprečila pravdajući se floskulom da ne može da kontroliše   patriotske emocije svojih podanika. Najočitije hajka na Srbe je pribeležena u vezi sa izlivima antisrpstva kod javnosti u Hrvatskoj, pa  i u samom zastupničkom telu – Saboru.  „Dolje beogradski plaćenici.Dolje Srbi. Dolje ubojice. Mi ne damo da ovdje govori Srbin. Ovo je hrvatski sabor!“[5]I u austrijskim časopisima koji su podržavali militantnu kliku vojske reči se nisu birale. „Vi psi ste znali da bi vas Franja Ferdinand naučio respektovati Austriju.“[6]

Situacija u Kraljevini Srbiji tokom mesec dana julske krize bila je vrlo napeta.Zemlja se nalazila usred izborne kampanje koja, zbog često emotivnog pristupa glasanju je bila opterećena brojnim međusobnim optužbama koje su se odnosile na izdaju nacionalnih interesa, politikantstvo i korupciju.[7]

Građani su bili u nespokoju i nedoumici osećajući austrijski imperijalni cinizam i sa uprtim pogledom nade prema Rusiji cara Nikolaja. „Svet se ne bavi toliko raspitivanjem šta nota sadrži…Glavni interes građanstva upućen je…držanju Rusije.“[8] Ovom prilikom Rusija  je podržala napore Srbije za smirivanje napete situacije, a neprihvatanje stajališta Srbije od strane Austro-Ugarske doveo je do podozrenja Rusije u stav Monarhije o neophodnosti preduzimanja odlučnih mera protiv Kraljevine Srbije. „Jedan sraman rat objavljen je jednom slabom narodu. Gnušanje  je veliko u Rusiji, a i ja učestvujem u njemu. Ja predviđam da uskoro neću više moći odolevati pritiscima koji se na mene vrše, i da ću biti prinuđen da preduzmem mere koje će dovesti do rata.“[9]

Kraljevina Srbija postala je ratno  poprište. Nije postojalo razgraničenje između fronta i pozadine. Srbin je bio neprijatelj, bez obzira  na pol i uzrast, a istovremeno je svetu predočena slika o nepoštovanju ratnih konvencija od strane Kraljevine Srbije. Ubrzo je, zahvaljujući ozbiljno sprovedenoj istrazi sasvim druga slika ugledala stvarnost, a kontekst navodnih zločina Srba raskrinkan. „Samo neodređene i mutne optužbe. Nigde imena, niti mesta gde su se desila inkriminisana fakta, nigde nijedno jasno označenje…Vršeći svoju anketu u Šapcu video sam da je to zaplašeno stanovništvo potpuno mirno…i da nije sigurno uzimalo učešća u nikavoj ratnoj akciji.“ (Rajs 1918, 6)

Ratne operacija,  sa modernom vojnom tehnikom pokazale su svu svoju snagu razaranja. „Do izbijanja rata 1914.godine pronalasci u oblasti proizvodnje eksplozivnih mešavina ređali su se velikom brzinom.“ (Šarenac 2015, 28. )Stradalo  se ali to nije bio izbor naroda. Žrtva je postala  obaveza – prokleta ali neizbežna. „Retki su oni  kojima trogodišnji rat nije uzeo nekog dragog člana porodice. Ima čak i potpuno ugašenih porodica:  pre neki dan video sam jednog nesrećnog starca koji je od oktobra 1912. godine sahranio sedmoricu svojih sinova, četiri zeta (oženjeni njegovim sestrama) i dvojicu zetova koji su bili oženjeni njegovim ćerkama.  Ali, duša srpskog seljaka je neuništiva: ovu časnu starinu nesreće nisu dotukle. On  nastavlja da obrađuje svoj komadić zemlje, bez roptanja. To ne znači da ne žali za  svojom decom. On ih žali  u sebi, da niko ne vidi.“ (Rajs 2014, 112.)Podržavajući  vladu Kraljevine Srbije i uočavajući neminovnost velikih žrtava, čini nam se, da je Rajs izrekao i jednu vrlo nezahvalnu konstataciju „Na svu sreću, u Srbiji ima puno dece, tako da će za nekoliko godina ovi mališani zameniti oni koji su pali na Jadru, Ceru, Mačkovom kamenu, Gučevu, Rudniku ili na Kolubari.“ (Rajs 2014, 113)

Uprkos uspesima tokom 1914, koji su propraćeni i svežim uspomenama na brojna hrabra vojnička  dela, mesta za bilo kakav optimizam nije bilo. „Ponosit i bez straha, ostao je i dalje u stojećem stavu i bez zaklona…Neprijatelj je silno trpeo, ali u jednom trenutku komešanje i pometnja pretvori se u paniku i bežanje…Posle nekoliko prebačajnih i podbačajnih zrna, jedno je palo u rezervu našeg puka i izbacilo iz stroja 14 vojnika…Jedan stahovit tresak, jauk, stub zemlje i dima – a zatim mučno jaukanje nedotučenih. Jednom priđe brat, prekrsti se, poljubi ga u čelo – pa se vrati na svoje mesto, bez reči, bled i miran.“[10]Epidemija  pegavog tifusa, tokom 1915 uzimala je svoj danak. „Meso je s njih otpadalo dok im gangrena ne bi zahvatila srce i mozak, a onda bi došla smrt u strašnoj agoniji.“ (Tardi, 2013, 69)

Udruženi napad neprijatelja od oktobra 1915.uslovio je ozbiljnu i teško održivu situaciju na bojnom polju. „Situacija je na bojnom polju ozbiljna, zbog velike brojne nadmoćnosti neprijatelja, koji, u jačini od nekoliko stotina hiljada napada i sa severa i sa istoka.“[11] Napad je  prouzrokovao nove žrtve. „Odjednom  čujem na ulici kukanje. Nekako  strahovito, puno mistike kukanje. Šta je to?To nije žensko kukanje.Jedan  bolničar, mlad seljak ide ulicom i glasno kuka…Njih  sedmorica braće bilo, šestorica poginula, samo on jedan ostao. – ‘I ja  hoću da idem u rov da poginem. Kako  ću majci da kažem da su svi izginuli? Ja ne mogu da joj kažem!  Kad poginem i ja, neka joj drugi kažu.“[12] Kulminacija pogibelji bio  je prelazak preko Albanije zimskih meseci 1915/1916. Okolnosti  su zahtevale nova podvižništva i trpljenje. Stradanje  je bilo besprimerno. „Njihova mršava tela, njihove nerazvijene grudi i nepouzdan korak  jedini su još tragovi njihova detinjstva, jer ugašeni pogled, oborene glave i tešak bol ispisan na licu daje im izgled starca od sedamdeset godina.“ (Nušić 1921, 106.)   Neki od vojnika nisu mogli  sebi da oproste što su napustili otadžbinu i na taj način je izdali. „Odazvao sam se pozivu otadžbine jer sam bio dužan da se odazovem. Ali nisam uspeo da ostvarim njene  nade. Ispunio sam se strahom od smrti…pobegao sam iz otadžbine a nju ostavio da je neprijatelj gazi prljavim nogama,  da robi staru moju majku, braću moju, sestre moje…“ (Zečević 1916) I u ovakvim trenucima brinulo se  o očuvanju života kao najvišoj vrednosti ratnog napora. „…Junaštvo je sačuvati život i glavu…Trebaju naše glave i naši životi i našim kućama i našoj Srbiji.“[13]

O suočavanju  sa novonastalom siutacijom u kojoj su brojni vojnici, zbog ratnih rana postajali trajni invalidi svedoče i vladine brošure koje su hrabrile osakaćene vojnike da imaju veru u život i da pokažu volju u prevazilaženju teške situacije. „Izbacite,  dakle svi odreda svaku misao iz glave o nesposobnosti. Još kako ste vi sposobni! I ako samo budete na svom mestu, vi ćete mnogim dvonožnim ljudima u buduće prednjačiti primerom i bićete u svemu napredniji od njih koji ne budu na svom mestu.“[14] Zato je i narod u najvišem činu svoje duhovnosti – molitivi tražio lik „običnog vojnika.“[15]

U okupiranoj Srbiji situacija  je bila veoma teška. Od naroda se oduzimalo prekomerno.To je ujedno bio i podsticaj demonstraciji svojevrsnog prkosa. „Gde ti je muž ?Otišao je da se bije sa vama što mu zemlju pljačkate. A deca ? I ona su u ratu.“ (Pavlović 1917) Ratna  logika nametala je atmosferu potpune nepoverljivosti bez obzira na pokušaje da se uspostavi red i oživi svakodnevni život. „Ovih dana su pohapšeni svi Srbi lekari beogradske varoške bolnice sa svim osobljem bolničkim, što su primili u bolnicu i lečili nekog komitu!“(Miodragović 1921, 101) U  bugarskoj zoni, okupacija je poprimila drastičnije oblike kroz asimilaciju. „Za vreme svoje okupacije Srbije, Bugari su silom vlasti stalno pokušavali da nametnu svoja narodna obeležja celom stanovništvu. Oni su pošli od te postavke da na celoj teritoriji koju su zauzeli, stanuje čist bugarski narod i da, stoga vlast ima pravo da goni svakog onog ko se ne bi hteo ponašati kao Bugarin…Prvo je bio zabranjen srpski jezik…Kao što je progonjen srpski jezik tako su progonjene i srpske knjige.“[16]Toplički ustanak bio je povod još drastičnije odmazde bugarske okupacione vojske.[17] „Antisrpska politika bugarske vlade izvođena je od njenih područnih organa sa jednom bestijalnom brutalnošću i sa jednim rafiniranim zverstvom koje graniči sadizmom.“[18]

Trpljenjem  su vojnici i civili istrajavali u suočavanju sa iskušenjima koja su im nametana. Često je na  ispitu bila i njihova moralnost koja je, uprkos viđenom na bojištu težila humanosti i ostvarenju saosećanja. „Bojno polje je transcendentna scena smrti i samopožrtvovanja, i istovremeno je tako dramatična, da uprkos svom užasu i zločinu budi strast moralnog entuzijazma.“(Campbell, 1916, 71) U tom pogledu  rat je svugde i svagda sličan, a običan vojnik je tome nezaobilazni svedok.[19]I tokom rata država je prepoznala obavezu da ispoštuje demokratski princip solidarnosti koji je brinuo o porodicama pogođenim ratnim strahotama. „Silni poremećaji, neposredni i posredni, što ih je rat izazvao zahtevaju jaču, dobro smišljenu i dobro organizovanu državnu akciju u duhu društvene solidarnosti.“[20]Uprkos prisutnim nedostacima u praksi ova namera ostavljala je utisak brige i nezapostavljenosti ugroženog čoveka.

Takav stav kod Srba nije ostao neprimećen, šta više  izazivao je poštovanje i kod najodmerenijih vojnika – oficira visokog ranga koji su, tokom rata nailazili na razuralernu ljudsku stvarnost. “Sada pri kraju četvrte godine ovog rata  šaljem svoje divljenje i poštovanje vašoj sjajnoj naciji koju mi ponosno smatramo za verne saveznike i koja je najviše od sviju patila u ovom ratu.“[21]Istovremeno  demonstrirana je i odlučnost u ambiciji za povratak na teritoriju sopstvene zemlje uz odmerenost i pedantnost u pripremi vojničkih planova za ostvarenje tog cilja, bez obzira na ushićenje koje je ostavljalo utisak nepromišljenosti i nedovoljno pripremljene ideje koja je nestajala u euforiji. „“Ceo srpski narod  je ujedinjen danas u svojoj odlučnosti da povrati svoju izgubljenu zemlju i osloboditi svoju braću od vladavine Austro-Ugarske, ili da u tom pokušaju umre do poslednjeg čoveka.“ Seton-Watson 1916, 23)

 

Literatura:

  • Arent, Hana. 1999. Izvori totalitarizma, Beograd: Feministička izdavačka kuća.
  • Vladimir, Frančevič. 1991. Meč i krest. Moskva: Žurnal Voprosы filosofii, Izdatelьstvo Pravda..
  • Gavrilo, Princip. 1926. Pismo od 12. ,aja 1916, Princip o sebi. Zagreb.
  • Erikson, H. Erik. 2008. Identitet i životni ciklus. Beograd: Zavod za udžbenike.
  • Višnяkov, Яroslav, Valerianovič. 2014. Vliяnie voennogo faktora na gosudarstvennoe razvitie serbii načala XX veka. Moskva: dissertaciя.
  • Zečević, Miloš.   Dnevnik. Krf.
  • Ković, Miloš. 2015. Srbi 1903-1914, Istorija ideja. Beograd: Klio.
  • Menьšikov, Menšikov. 2012. Velikorusskaя ideя. Moskva: Institut russkoй civilizacii.
  • Marković, Saša. 2013. Portret srpskog vojnika u ratnim dopisima za Srbe iz Vojvodine. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini 43-1 : 389-410.
  • Marković, Saša. 2015. Nacionalno bez odijuma; pogled bez pretenzija. Sombor: Pedagoški fakultet u Somboru.
  • Miodragović, Jovan. 1921. Tragični dani Srbije: beleške iz zloglasne trogodišnje vladavine austriske u Srbiji: 1915-1918. Beograd.
  • Mitrović, Andrej. 2014. Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Službeni glasnik.
  • Mitrović, Andrej. 2008. Kultura i istorija. Beograd: Arhipelag.
  • Nušić, Branislav. 1921. Četrdeset hiljada mučenika. Devestopetnaesta.  Beograd: Ratna memoarska  i dnevnička proza.
  • Perović, Milivoje. 1971. Toplički ustanak 1917. Beograd: Slovoljubve.
  • Rajs, Arčibald. 2014. Ratni izveštaji iz Srbije i sa Solunskog fronta, geopolitika. Beograd: Geopolitika.
  • Rajs, Arčibald. 1918. Odgovori na Austro-Ugarske optužbe protiv Srba. Krf: Državna štamparija.
  • Razgovori sa invalidima. 1917. Krf: Invalidska biblioteka. http://velikirat.nb.rs/items/show/1258.
  • Sazanov, Sazanov. 2002.  Vospominaniя. Minsk: Harvest.
  • Sekulić, Isidora. 1913. Kulturni nacionalizam.Novi Srbin januar-juni. Sombor.
  • Sekulić, Isidora. 1985. Zapisi o mome narodu. Beograd: Srpska književna zadruga.
  • Skerlić, Jovan. 1904. Načelo solidarnosti. Srpski književni glasnik sveska 8.
  • Seton-Watson, Robert. 1916. Serbia, Yesterday, Today and Tomorrow. London: The Kossovo day Kommittee.
  • Seton-Watson, Robert. 1915. War and Democracy.
  • Stojanović, Kosta. 2012. Slom i vaskrs Srbije. Beograd: Radio televizija Srbije.
  • Tardi, Žak, Žan Pjern-Verne. 2013.  Prokleti rat, 1914 – 1916. Subotica.
  • Tucović, Dimitrije. 1946. Srbija i Arbanija. Beograd, Zagreb: Kultura.
  • Fortunatov, Vladimir, Valentinovič. 2014. Diskussionnыe problemы istorii Pervoй mirovoй voйnы. Pervaя mirovaя voйna i problemы rossiйskogo obщestva. Sankt-Peterburg.
  • Campbell, R.J. The War nad the Soul. New York: Dodd, Mead and Company.
  • Cvijić, Jovan. 1907. O nacionalnom radu. Beograd.
  • Hobson , John, Atckinson. 1902. Imperialism a study. London.
  • Henry, Wickham, Steed. 1913. The Hapsburg Monarchy. New York.
  • Šarenac, Danilo. 2015. Top, vojnik i sećanje, Prvi svetski rat i Srbija 1914-2009. Beograd: Institut za savremenu istoriju.

 

Štampa:

  • Branik, Novi Sad, 1914.
  • Sarajevski list, Sarajevo, 1914.
  • Novosti, Beograd,
  • Radničke novine, Beograd, 1914.
  • Ratni dnevnik, Kragujevac, 1915.
  • Ratni zapisi, Beograd, 1915.
  • Delo, Niš, 1915.

Link:

 

 

[1]Sekulić, Isidora,  Kulturni nacionalizam.Novi Srbin  januar-juni 1913, Sombor.

[2]„ Opštu dezintegraciju političkog života  možda ništa bolje ne ilustruje  od ove nejasne, prožimajuće mržnje prema sveu i prema svakome…Sada su svi bili protiv svih, a najviše protiv svog najbližeg suseda – Slovaci protiv Čeha, Hrvati protiv Srba, Ukrajinci protiv Poljaka…“ (Arent 1999,  375).

[3]Branik, Vesti iz mesta i naroda, broj 137, 13 (26) jul 1914.

[4]Branik, Posle atentata i pogroma, broj 122, 22.jun (5. jul) 1914.

[5]Branik, Sednica žalosti hrvatskog sabora, broj 120, 20.jun (3. jul)  1914.

[6]Branik, Provokacija srpskog naroda, preuzeto iz Danzer᾿s armee-zeitung, broj 123, 24.jun (7. jul) 1914.

[7]Bliže vidi: (Mitrović, 2014); (Radojević, Dimić, Srbija u Velikom ratu 2014).

[8]Novosti, Utisak u Beogradu, broj 190, 12.Jul 1914.

[9]Telegram Nikole II, Vilhelmu II, od 16/29 jula 1914, Srpsko-Austrijski i  Evropski rat, diplomatski i drugi dokumenti, Nemačka bela knjiga, Niš, 1914, str. 56.

[10]Svetli zapisi, Ratni zapisi, ilustrovani književni časopis, Beograd, 10.maj 1915, broj 20, str. 8.

[11]Izveštaj vrhovne komande, Ratni dnevnik, Kragujevac, broj 440, 9.oktobar 1915

[12]Milica Janković, Žrtve, Delo, list za nauku, književnost i društveni život, knjiga 73, 15.jun 1915, Niš, 1915, str. 56.

[13]Ratni zapisi, broj 22, 24. 5. 1915.str. 11.

[14]Razgovori sa invalidima, Invalidska biblioteka, Krf, 1917, str. 14.

[15]Ratni zapisi broj 16,  12. April 1915.str. 2

[16]Izveštaj međusavezničke komisije, određene da konstatuje sve povrede Haške konferencije i međunarodnog prava od strane Bugara u zauzetoj Srbiji od 1915-1918, Beograd, 1919, str. 10

[17](Perović 1971); ( Mladenović  2007).

[18]Izveštaj međusavezničke komisije, određene da konstatuje sve povrede Haške konferencije i međunarodnog prava od strane Bugara u zauzetoj Srbiji od 1915-1918,  Beograd, 1919, str. 10.

[19]„Svi su išli i ćutali… Sve je bilo u duhu ćutanja i molitve.Mnoge je očekivala slava i herojska smrt. Ipak su išli hrabro i smelo, svesni važnosti trenutka.“ (Arutюnov 2013,  48).

[20]Lazar Marković, Narodna solidarnost, Delo list za nauku, književnosti i društveni život, Niš: Državna štamparija Kraljevine Srbije. 1. juli 1915, str. 50.

[21]Džon  Miln, Pismo vojvodi  Živojinu Mišiću, 13. jul 1918; preuzeto sa http://www.europeana.eu/portal/ .

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja