Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
Од пада српске средњовековне државе ретки су били тако бескомпромисни и снажни борци за православље као митрополит Стефан Стратимировић. По своме личном убеђењу и по положају који је заузимао, Стратимировић је био позван да брани православну веру својих верника. Ако су његови напори на сређивању унутрашњег поретка у цркви били бројни и врло тешки, још је тежа била борба на спољашњем фронту цркве на коме су се, истовремено, браниле и вера и нација. Као и његови претходници и он је, и поред нешто напреднијег духа времена које је настало, на овоме фронту био веома заузет. Његове невоље на овоме фронту биле су исте као и оне његових претходника: борба против унијаћења, сада проширена и на Далмацију, борба против увођења новога календара и борба против увођења световних чланова у конзисторије. Иако је Патент о верској трпељивости (толеранцији), издат октобра 1781. године, признао верску слободу и православнима, у пракси је она, нарочито међу онима који су живели у већем контакту са римокатоличким становништвом, ретко заиста постојала.
Митрополит карловачки Стефан, или Стеван Стратимировић, рођен је у Кулпину (Бачка) 27. децембра 1757. године, од оца Јована, кулпинског спахије и мајке Ангелине. Стратимировићи су били пореклом из Херцеговине, где је његов блиски предак Богић Вучковић Стратимировић подигао устанак у околини Требиња 1737. године. Стратимировићи су изданци породице која се у Другој сеоби Срба доселила у Бачку, када је 17. јула 1745. године Богић Вучковић-Стратимировић добио имање у Кулпину од царице Марије Терезије, за изванредне војничке заслуге. На пустари од 10.000 јутара, удаљеној четири километра од Бачког Петровца, населила су се четири брата Стратимировића: Богић, Иван, Тома и Милош, који је уједно био Стефанов деда. Иван Стратимировић је први своје племство исказао 1753. године, запосливши се у Бачкој жупанији.
Стефанов отац је умро доста рано, па је сав терет подизања њега и брата Јована пао на мајку. Основну школу је завршио у Кулпину и Бегечу, а остатак детињства је проводио у Бечу, уз свог дотадашњег учитеља и ментора из Кулпина, који се одселио у Беч. Вратио се затим у Бачку, у Нови Сад, где је започео нижу гимназију, наставио је у Сегедину, Кечкемету и завршио је у Вацу. Одатле је прешао да студира философију и права у Будиму и Бечу. У Будиму је, као у Сегедину раније, Стефан био веома омиљен и ту је стекао пријатељства и познанства са колегама који ће касније, када их животни пут однесе, постати важне личности у политичком животу Мађарске и Хрватске. Те друштвене везе је током живота одржавао и освежавао у интересу свог српског народа и његове православне цркве. Јуридическе (правне) науке је затим студирао у царској престоници Вијени, код професора Фандерната. Као свршени правник отишао је у Сремске Карловце и обратио се тадашњем архиепископу и митрополиту Мојсију Путнику, који га је оберучке прихватио. Богословију је учио приватно у Ср. Карловцима на митрополитову препоруку код архимандрита ковиљског, Јована Рајића. Ово је био утабан пут у православну веронауку, јер српских богословских школа у то време није било. Замонашио се 29. јуна 1784. године, и убрзо је сва калуђерска звања прошао убрзано, да би 15. августа исте године постао архимандрит крушедолски. Иако архимандрит крушедолски, више времена је проводио у Ср. Карловцима, становао је у двору код митрополита и помагао му је око вођења црквено-народних послова. Изабран је 15. маја 1786. године за епископа будимског: кандидати су осим њега били још и архимандрити раковачки Генадије Димовић и гргетешки Кирило Живковић. На пријему код аустријског цара Јосифа II, он се определио за најмлађег међу њима. Хиротонисан је месец дана касније, 15. јуна 1786. године и био епископ будимски до 1790. године, када је коначно засео на трон карловачког митрополита.
Стефан је током свога владиковања увео ред у својој епархији, водио је бригу о црквама и школама. Током аустро-турског рата сачувао је драгоцену карловачку црквену архиву, која му је из предострожности поверена на чување. За ту прилику изнајмио је у Сентандреји добар, сув дућан, снабдевен јаким гвозденим решеткама, чија су врата била замандаљена и туторским печатима обележена. На Темишварском сабору (1790) је, на волшебан начин, Стратимировић изабран за митрополита. Разлоге пасивног понашања самог митрополита у односу на покрет за осамостаљење Јелина можда би требало потражити на самом завршетку Темишварског сабора, приликом избора новог митрополита. У Бечу је 9. јула 1790. године изненада умро митрополит Мојсије Путник, па је један од задатака Сабора био да се изабере његов наследник. Последњих дана Сабора, крајем новембра 1790. године, стотинак већином племенитих представника српског народа у Хабзбуршкој монархији, бирало је новог архиепископа Карловачке митрополије. У најужи избор за карловачки трон ушла су тројица епископа: темишварски епископ Петар пл. Петровић, који је од смрти митрополита Путника, па до избора новог био администратор Митрополије и најизгледнији кандидат за његовог наследника. Следећи кандидат био је владика вршачки Јосиф Јовановић Шакабента и најмлађи међу њима, епископ будимски Стефан Стратимировић. Епископ Шакабента се пред последњи круг гласања одрекао кандидатуре, па се са великом извесношћу очекивало да за митрополита буде изабран епископ Петровић. Према наводима Јована Суботића, епископ Петровић је имао очигледну предност над Стратимировићем, јер је за његов избор била већина.
Међутим, приликом самог изборног гласања дошло је до неочекиваног обрта када је Марко Сервијски племенити од Турске Кањиже, иначе лични пријатељ епископа Петровића, гласао за будимског епископа Стефана Стратимировића. Остарелог Сервијског су и поред његове старачке хировитости и повремене деменције, као свог ауторитета и једног од најугледнијих спахија грчко-цинцарске провенијенције пратили остали племићи јелинског порекла. У шокантном финалу већина племића је такође неочекивано гласала за епископа Стратимировића, те он бива изабран на трон архиепископа Карловачке митрополије. Јован Суботић тврди да је Сервијски последњег изборног дана покушао да придобије за Стратимировића из освете, јер је
сестра епископа Петровића несмотрено увредила његовог малолетног сина Ђорђа (Георгија). ,,Окрете се Сервијски против свога дотадашњег пријатеља и приведе све племиће на страну епископа будимског„, завршио је Суботић своје виђење избора за митрополита на Темишварском сабору.
О томе колико су тривијални разлози, породични неспоразум и сујета моћника, пресудно утицали на даљи ток српске историје показује постављење Стратимировића на место карловачког митрополита. Новосадски професор Александар Сандић је 1884. године написао занимљив чланак у листу Јавор, где детаљно описује шта се дешавало иза јавне сцене избора за
митрополита на Темишварском сабору:
Сабор је српски саборисао у Темишвару год. 1790. Петар Петровић беше владиком темишварским; спахија и депутирац Марко Сервијски буде у владике на стану, а архимандрит Рајић (Јован, игуман манастира Ковиљ) у гостионици код ‘Три круне’ у Бечкој улици.
Код поменутог владике Петровића водила је кућу његова рођена сестра. Сервијски је повео био собом свог размаженог синчића Ђорђа, а уз њега једног нарочитог хусара, да дете, по тадашњем немачком обичају, чува и двори.
У очи дана када ће бити избор митрополита, владика Петровић хтеде да приреди депутирцима сјајну част. Док су послужитељи владичини постављали сто у трпезарији, десио се ту и очин маза Ђорђе, па из несташлука дође, те тргне за један крај чаршава од стола, па неколико тањира попадаше и полупаше се. На грдњу послужитеља уђе домаћица, сестра владичина, па видевши шта је, ћуши малог спахичића Ђорђа. По другој верзији нашао се ту баш сам владика
Петровић и у љутини рекао Ђорђу: пас му мајци!. Дете, дабогме, удари у плач и дрекну. На ту вику наиђе и спахија Марко, па разабравши шта је, а будући накрај срца, окрене се свом хусару с речима:
Носи наше ствари код Три круне!
Бадава се домаћица, сестра владичина, правдала и извињавала Марку; бадава се и сам владика вајкао и ублажавао гнев увређеног спахије; ајак, оде Сервијски и без вечере владичине.
Чим се сместио у реченој гостионици, Сервијски таки заповеди гостионичару да поправи господску вечеру, па на част позове остале депутирце. Договоривши се претходно с Рајићем, рећи ће о вечери својим гостима, међу осталим:
Владика Петровић је стар човек, може брзо и умрети као што је и доиста, после девет месеци и умро, зашто да се онда наново прави трошак народу због новог сабора за бирање митрополита; већ ето, имамо ми за то човека млада, а при томе и врло учена, члана гетингенског универзитета, па боље њега да изаберемо сада за митрополита.
Сви таки погоде се да Сервијски мисли на владику будимског Стевана Стратимировића. И тако спахија Сервијски обрлати и на своју руку окрене готово свеколике депутирце.
Када се сутрадан састаде сабор да бира митрополита, у седници је председавао најстарији архимандрит, а то беше бездински (Герасим из манастира Бездин), кога су иначе звали Бабом. Пошто извршише претходне церемоније иставише табаке кандидата на сто, устаде председавајући Баба, те рече торжествено:
С нами Бог, разумејте јазици и покорајте се, јако с нами Бог, виват Петровић архиепископ!
Неколико депутираца устаде одмах и приђу к табаку Петровићевом да се потпишу. Кад, ал’ на то се диже Рајић, те ће још торжественије завапити: Страха же вашего не убојамсја, иже смутимсја, јако с нама Бог, виват Стратимировић архиепископ!
И сви депутирци као један приђоше к столу с табаком Стратимировићем и потписаше се. Тако је Стеван Стратимировић непланирано, кроз ћушку Ђорђа Сервијског постао митрополит...”
Ту није био крај мука владике Петровића на сабору. У више наврата владика је био изложен жестоким нападима јелинских депутата, које је по наговору осветника Марка Сервијског предводио Стеван Дамаскин, да својим неканонским деловањем продаје нацију зарад личних интереса.
Постављењем Стефана Стратимировића на трон Карловачке митрополије лукави Сервијски се осветио епископу Петровићу, прокрчио пут епископу Стратимировићу ка Карловцима, уздигао га у митрополита и задужио капиталном услугом. У прилог хипотези да је Сервијски повео
акцију за црквено осамостаљење Грка иде и чињеница да је на упражњено владичанско место у Будиму, односно Сентандреји, преко Илирске дворске канцеларије израдио намештење дотадашњег владике београдског, Грка Дионисија Папазоглуа (Поповића). Док је владика Дионисије неколико месеци чекао решење о намештењу, епархијом су администрирала четири члана Конзисторије: поред два свештеника Србина, администратори су били двојица Грка, Прокопије Поповић из Сентандреје и Андреја Константиновић, свештеник из Помаза. Тиме је, што се Угарске тиче, коначно узета глава и Јелини су се уз Дионисијеву помоћ потпуно одвојили од Срба. Убрзо су подигли своју цркву и дали пример осталим грчким општинама широм монархије, од Трста до Темишвара.
Пошто Суботићеву тврдњу о начину на који је изабран митрополит потврђује и чланак у листу Дан, даљих спекулација на ову тему не би требало бити. Сервијски је Стефану Стратимировићу даровао достојанство митрополита, које је било знатно изнад високог црквеног положаја. Иако се непосредно пре избора препао од буне и уплакан молио да га не бирају,
Стратимировић је са позиције митрополита безмало пола века био први Србин пред аустријским царем, највиши свештеник на црквеном трону, национални првак који је објединио активну духовну и овоземаљску политику, дипломатију и просвету, решавао сва важна питања из свих области народног живота српског народа. Стратимировићева захвалност према Сервијском морала је бити велика и штедра, стрпљиво је чекала на тренутак када ће морати да врати услугу.
Постављање Стратимировића на трон митрополита Карловачке митрополије није било гест обичног пријатељског доброчинства, већ задужење које је имало своју цену и кад-тад је морало да буде узвраћено. Марко Сервијски је био репрезентативни део чврстог јелинског језгра и један од главних финансијера грчког покрета у Новом Саду, али и српски добротвор у исто време. Без обзира на ментално стање његовог остарелог духа у времену Темишварског сабора, уживао је овај племић велики углед, како код својих Грко-Цинцара, тако између највишим представницима српског народа, а као врхунски манипулатор био је очигледно способан и за компликовану комбинаторику на високом државничком нивоу.
Није у потпуности јасно како је митрополит Стратимировић успео да убеди, или да приволи Димитрија Анастасијевића Сабова да новац који је богати карловачки Цинцар желео да поклони у добротворне сврхе, употреби за оснивање српске Гимназије у Карловцима. На основу договора са митрополитом у четири ока, Сабов је гимназијском фонду поклонио 20.000 форинти у сребру. Стратимировић је за узврат, преко канцелара Илирске дворске канцеларије 15. августа 1791. године, обезбедио да даровалац буде одликован за своје доброчинство и да на рачун тога, а на предлог Илирске дворске канцеларије, добије племство. Племићку диплому, право на преди-
кат и грб, Сабов је могао да обезбеди и на други начин, ипак, овим прилогом постао је племић вишег ранга и стекао историјску бесмртност. Тиме је можда порадио на црквеном осамостаљењу своје грчко-цинцарске браће.
Толико о избору митрополита Стратимировића и о неким његовим заслугама за народ и отечество. Да се вратимо примарном задатку Сабора, представници појединих епархија износили су тужбе против насилног унијаћења. Представници великоварадске епархије се туже да „многа и несносна утјесненија трпе од унијатов“, јер у случајевима када наши свештеници, из било којих мотива, приђу унији, онда православнима узимају и „дом церковни и грунтове јего“, па и саме богомоље отимају од православних. Туже се, даље, како их „силом принуждавају на унију“; ако они ни силом неће да приме унију, избацују их из села, а куће и имања им присвајају. Нарочито драстичан начин поступања био је изнесен у четвртој тачци: када умре неко од православних, вели се тамо, онда „тјело умершаго человјека безсовјестно и тирански не у гробље, но далеко по пољах, шумах и безчастнаја мјеста закопати повелевајут и прочаја таковаја безчеловјечија творјат, која неподносима сут человјеческому и христијанскому роду“. У предлозима (пунктима), који су 1790. године поднесени Мађарској дијети, у одељку „О закоње“, стоји:
„За јеже сохрањати совјест и волност и закона безопасност искати, да все возможноје провидјеније уставами узаконит се, да не би чрез унију и ине јавне и тајне способе и казни, за предварити всјакоје отуду между согражданима произити могушчеје несогласије и сердец раздраженије, наши једновјерни от церкви наше оторговалисја.“
У молби осјечке црквене општине, послатој 25. марта 1790. године, митрополиту Мојсију Путнику наводи се да су чињена насиља над православним. Тужећи се на римокатоличке прелате веле да их не остављају на миру, „…но и самоје на догматјех по всему миру пројављених основаноје исповједаније наше бје наипаче от унитов не јединоју с таковим свирјепоством нападајемо и напаствујемо, јако оноје в маље не испровержесја и восторжесја даже от самаго основанија“. У тужби сремско-карловачке епархије, читаној 6. септембра, у седмој тачки, наводи се како су римокатолици присиљавали православне да светкују њихове празнике и да иду у њихове цркве, да, морају у њиховим процесијама да иду. Дешавало се, поред овога, и то када неко од православних буде суђен на смрт, да римокатолици не дозволе православном свештенику да га пре извршења смртне казне исповеди, него осуђеника на све начине наговарају обећавајући му разне поклоне, да пређе у римокатоличку веру. Када би се уверили да уопште не могу успети тек би онда пуштали православног свештеника осуђенику. У тужби пакрачке епархије тражи се да православни буду ослобођени светковања римокатоличких празника, осим четири велика: Божић, Васкрс, Силазак св. Духа и Брашанчево, али и тада „на процесијам их којим либо образом да не нудјатсја“.
Ни за Стратимировићево време није православна црква у монархији била поштеђена од унијатских насртаја. Напротив, ти су насртаји били и чести и веома опасни. По самом свом положају Стратимировић је морао да прихвати борбу и један добар део времена посвећивао је раду на одбрани цркве од уније, како у границама своје митрополије тако и изван њих, у Далмацији. У целој овој борби он није толико излазио напред и сам се уплитао у полемике, него је радио више политички и са изванредном умешношћу одбијао те насртаје. Митрополит је у ту борбу уносио много разумевања и усрдности, јер је боље него ико други, схватао крајњу опасност свих тих бесомучних насртаја.
Прве вести о унији, за време Стратимировићеве управе црквом, имамо из 1798. године у два његова писма, писана у октобру те године Петру Видаку, тада архимандриту манастира Гргетега. Стратимировић пише да је обавештен да је мункачки епископ примио више од 30.000 форинти за унијатску пропаганду. Тако исто и великоварадски унијатски епископ Дарабант из фундуса римокатоличког религиозног фонда, више поунијатио него други унијатски свештеници. Нешто слично било је и са унијатским крижевачким бискупом. Бавећи се у Бечу, Стратимировић је добро упознао целокупни рад око уније, дознао ко се све и због чега залаже за њу и то га је обеспокојило. У писму, писаном 8. октобра, јавља Стратимировић да је био у аудијенцији код палатина због уније у Великом Араду. Каже да му се тужио и рекао да „весма скорбно, и тужно за нас јест после толикаго от закона свободи увјеренија, после толиких заслуг народа, јешче и днес, јегда вси царства поданици правдоју монарха хваљатсја, о гоненији закона тужитсја“, на што му је палатин обећао своју помоћ.
Интервенисао је, због исте ствари, и код канцлера. Стратимировић је, 9. октобра, био примљен у аудијенцију код цара и поднео му тужбу против великоварадског унијатског епископа Дарабонта. Стратимировић је 12. октобра био и код грофа Саурау и тужио му се на унијате. Саурау му је напоменуо да је цар уверен да православни стоје у сталним везама са Русима и зато се залаже за унију. Он се трудио да оповргне такво схватање и напоменуо да траже везе са иностранством само они који нису задовољни у својој отаџбини. Сви који воле своју отаџбину неће тражити ни одржавати везе са другим народима и државама, а зато треба створити услове, додао је. Једина корист коју је Стратимировић извукао из свих ових разговора јесте то за што се цар за унију буде залагао. Сутрадан, 13. октобра, он је, поново, био у аудијенцији код цара и опет му говорио о унији. Треба се старати да се поданици задовоље колико је могуће, па неће желети да одржавају везе са Русима, ни са ким другим. Истакнуо је цару и то да се унијаћењем не могу онемогућити везе са Русијом, јер те везе одржавају и они који су већ унијати. Разговор је, даље, вођен о вероисповедним разликама између православних и унијата. Завршен је царевом жељом да се и сам Стратимировић поунијати, пошто се православни не могу спасити.
Од године 1798. до 1806. године немамо никаквих података нити вести о унији, а 9. октобра 1806. године писао је из Брашова Георгије Хајнес Стратимировићу. Он са жалошћу гледа на рад унијата и на њихове намере да поунијате и народ и свештенство „обећавајући им тада свако олакшавање свих тешкоћа“. Тужи се да конзисторија трпи од стране државне власти многе незгоде и сметње. Без претходне „вједомости“ (извештаја) државне власти не сме послати цару никакав извештај. И на протопрезвитере и свештенике толико је био јак притисак, да је неки страх ушао у њих и они „бојећи се своје сенке“ не смеју ни о чему известити цара. Они који покушају да бар нешто доставе цару, оглашавају се одмах за разбојнике и бунтовнике. Из Хајнесовог писма дознајемо и то да је за унијаћење нашега православног живља био спремљен нарочити план, који он наводи у писму. Каже да је још за живота епископа Гедеона Никетића, по наредби цара Јосифа II, издата нашем свештенству регулација која је задовољавала потребе нашега свештенства:
„Овом регулацијом земља и клир уживају мир и имађаху покој“ – вели се у писму. Прошлога лета је, међутим, краљевска власт послала конзисторији на своју руку за комесара једног унијата (Влаха), који је био скитница и пробисвет. Звао се Александар Дожи. Касније је постао канцелист. Он је разним лаживим речима обмануо конзисторију да пристане, да он изради другу регулацију, која ће, по његовом мишљењу, бити кориснија клиру и народу.“
Када је Дожи почео да саставља регулацију изазвао је велику забуну и растројство код протопрезвитера и парохија да се конзисторија, када је видела шта он смера, томе одупрла и поднела своје мишљење. Али је и Дожи поднео своје мишљење. Затворио је цркве које су већ преко 200 година имале своје свештенике и принудио народ да иде 4 до 5 сати док дође до цркве. Наредио је да се многе цркве сасвим разоре, а свештенике је потчинио паорским давањима. Наредио је да неки свештеници напусте своје куће и свој посед и да се преселе на друге, веома лоше парохије. Неправилно је расподелио величину протопрезвитерата: оним протама, који су били са њим у пријатељству, доделио је да неки имају по 100 места, неки по педесет, а онима који нису били са њим у пријатељству, додељивао је по десет села. То је био главни разлог његовог рада. „Неке је протопрезвитерате тако растројио, да су и свештенство и народ у неколико места пришли унијатима, а многи други су готови да им следују, каже се даље у писму“. Конзисторија није могла да прими ову регулацију, него је поднела тужбу против ње. Тужба је била безуспешна. Иако су на све стране били незадовољни са новом регулацијом, државна власт је забранила да се било ко тужи против ове регулације. Хајнес је, вели, и сам на себи искусио примену ове забране. Тражи да се образује једна комисија, која ће испитати тешко стање нашег клира и о томе цару поднети извештај.
Да ли је било каквих унијатских насртаја у међувремену од 1806. до 1814. године, не зна се. Из 1814. године имамо неколико вести о томе: 24. јануара 1814. пише Стратимировић Гедеону Петровићу и каже да је чуо да великоварадски унијатски епископ Самуило Вулкан тражи од цара средства за ширење уније. Свестан опасности која је са ове стране могла настати за цркву, Стратимировић је одмах предузео потребне мере. Уз писмо каже да прилаже и копије (које међу документацијом нису нађене), „да се види у каквој опасности живи наша црква“ Даље, 17. фебруара 1814. године писао је М. Мануиловић из Великог Варада Стратимировићу да је тамо година слабо родила и да ће унијати развити своју пропаганду. Већ су почели у протопрезвитерату лунском (у селу Сент-Лазару) и у протопрезвитерату пештанском (у селима Бараду и Бездину) обмањивати народ обећањима. Из Стратимировићевог одговора, писаног 2. јула, великоарадском проти Мануиловићу, дознајемо да је Стратимировић о томе већ био обавештен 25. марта и 2. априла, и да је, поводом овога, писао феишпану (мађ. Főispán, врховни срески судија, М. Ј.) грофу од Реда. Од њега је добио одговор 25. априла, којим га уверава да је издао наредбу „да на народ благочестиво нашег нижег свештенства у слободном савршенству богослужбу не ремети…“ Иако не каже ништа изрично о унији, јасно је из свега да се на њу односи.
Даљи покушај уније пада у 1816. годину и везан је за рад арадске Препарандије. Стратимировић је 9. априла 1816. године писао Урошу Несторовићу да је дознао како неки наставник из Препарандије иде испред унијатског епископа Вулкана, објављује народу његов долазак и саветује да се народ њему обраћа молбама, истичући да он ужива велико поверење код цара. Дознао је, такође, да су га неки професори Препарандије тужили цару да се не стара о просвећивању Влаха. Обавештен је и о томе да многи ученици Препарандије иду у унијатске цркве и на богослужењима поје. Мешање професора арадске Препарандије у црквене ствари било је толико да је Стратимировић, 18. јула 1816, замолио Несторовића да неке своје професоре, а нарочито Дијаковића, опомене да се не мешају у црквене и јерархијске ствари, нити да дају инструкције немирним и непокорним свештеницима. Та вест о везама професора арадске Препарандије са унијатима потврђена је и 25. јула исте године. Неки Григорије обавестио је Стратимировића да два професора одржавају сталне везе са унијатима и додаје да се Несторовић, свакако на Стратимировићеву интервенцију, стара да умањи и сломије необузданост и самовољу њихову. Ово Несторовићево наређење није имало никаквог дејства.
Стеван Авакумовић извештава, 30. јула 1816, Стратимировића „да су професори и ђаци Препарандије сви у унијатску цркву ишли и тамо певали, и да су професори одредили и стварно увели, да сваке недеље и празника по два ђака Препарандије одлазе у унијатску цркву и тамо певају“. Архимандрит манастира Ходоша известио је Стратимировића, 31. јула 1816. године о истоме, додајући да се она два професора, раније поменута, зову Дијаконовић и Михуц. Каже даље, да они често тајно одлазе код унијатског свештеника Јована Фаркаша. Истога дана када и ходошки архимандрит, писао је Стратимировићу и епископ Петар Видак, известио га да је унијатски епископ Вулкан пошао за Темишвар око половине јула и отишао за Ораховицу и позвао себи свештенике који хоће да приме унију. А ти су свештеници били: мирковачки парох Трифун Јовановић, чикловачки Сава Савић, крушевачки Јован Георгијевић и неки Трајило Лупуловић са сином, који је био ђакон. Владика Вулкан је са њима разговарао и опет се вратио натраг.
При повратку свратио је у Марковац, где су живели православни. За време литургије ушао је у цркву, сео у епископски сто и из нашег часослова читао Симбол вере; пред полазак је одржао народу поуку на влашком језику. Епископ пише да је унијатски владика Вулкан „нешчадно, немилице“ расипао новац, дарујући домаћу чељад пароха код кога је ручао, као и све друге који су му било какву услугу учинили. Има нешто мало података и о томе да су унијатске смутње у арадској епархији трајале и даље. Стратимировић је 23. марта 1818. године писао Прокопију Болићу, тада администратору арадске епархије, да је потребно попунити упражњене парохије, нарочито оне које су окружене унијатским насељима. Јосиф Путник известио је 8. априла исте године, Стратимировића да је због притиска војних власти неколико наших породица прешло на унију, али су се, његовим заузимањем, поново повратиле у православље. Стратимировић му је одговорио 17. априла и захвалио на заузимању. Путник је и даље редовно извештавао Стратимировића о кретању унијатске пропаганде, јер га је Стратимировић и послао тамо, да сузбија унијатске насртаје. Године 1823. забележен је један сукоб са унијатима, који у својој пропаганди нису бирали средства. Тако се 5. јула 1823. године тужила темишварска конзисторија Стратимировићу да један унијатски свештеник венчава православне у забрањеним степенима сродства и на тај начин примамљује на унију. Стратимировић је одговорио 24. јула и тражио да тај и сваки такав случај треба пријавити најпре унијатском епископу и тражити да се тај венчани човек преда нашој власти. Ако унијатски епископ на то не пристане, онда треба „уврачеванија у височајшија власти просити, вишој власти обратити“.
У међувремену од 1823. до 1831. године нема вести о унији у Карловачкој митрополији. Као да се цела ова борба била стишала, да би касније букнула са много већом жестином и трајала све до пред саму Стратимировићеву смрт. Димитрије Козмановић писао је из Темишвара, 22. јуна 1831. године Стратимировићу и известио га о новом покушају уније. Јован Кевир, Јерменин, систематски је почео преводити православне Влахе на унију због чега је добио велики углед код темишварског католичког бискупа Терека и код унијатског арадског владике. Кевиру је, пише Козмановић, стављено у изглед да ће постати конзилијар, „ако неколико села на унију приведе“. А Кевир се много залагао да постигне ово звање, окупио је око себе многе Јермене и помоћу њих и неких нотароша, које је он поставио и кнезова почео врбовати људе на унију. Примамљивао их је лукаво разним обећањима, а где та обећања нису помогла, претњама, па и затвором.
У Јазвину је већ дошло дотле да је унијатски свештеник измолио код вармеђских (жупанијских) власти комисију, која је изашла да му преда 160 људи и цело село са црквом. Михаило Вуја, православни свештеник, толико је спремио наше људе, да су се од њих 160 пред комисијом за унију изјаснили само њих шест, и то најгорих. Вармеђске власти су, истина, забраниле унијатском попу да без њихове дозволе долази у село, али се он осмелио и са својим певачима дошао у Јазвинску цркву. Онде је почео певати и читати Симбол вере, али му је свештенство то забранило. При изласку из села почео је хулити на наш закон и позивати људе на унију. Када је надлежни протопрезвитер, по дужности, испитао целу ствар и послао вармеђи релацију, одређена је комисија која је 14. јула требала да испита целу ствар. Међутим, унијатски свештеник, под изговором да иде због погреба својих парохијана, добио је дозволу од поджупана да ноћу, под надзором солгабирова (срески начелник, М. Ј.), дође у Јазвин. Он је искористио ову прилику, па је помоћу кнеза скупио потписе од 20 људи који су се изјаснили за унију. Козмановић завршава своје писмо молбом да Стратимировић поради на томе да се Кевир, због свог штетног рада, уклони одатле.
Стратимировић је, 27. јуна 1831. године писао о овој ствари Јустину Јовановићу. Из Стратимировићевог писма видимо да се Кевирова акција раширила не само у Јазвину, него и у Уповини и на више места око Темишвара. Стратимировић га извештава о комисији која је 14. јула требало да дође у Јазвин због уније. У комисији ће, осим представника световне власти, бити и унијатски парох из Фабрике и два каноника из Вел. Арада, који су се надали да ће и сами из ове ситуације моћи извући неку корист. Стратимировић му даје упутства шта све треба да ради, па да се осујети ова унијатска акција. Наређује да наши свештеници, који добро знају влашки језик, што пре, а ако је могуће и пре него што дође комисија у поменута места, оду и тамошњем свештенству објасне да се немају чега плашити. Исповедање вере, као ствар слободне савести, зависи само од слободне воље; нико се насилно, по закону, не сме принуђавати да мења веру. Свештенике треба подсетити и на то да су, и по канонима наше цркве и по своме свештеничком исповедном писму, дужни да се боре за веру и да се бране од насртаја. Просте људе треба уверити да се не плаше казне државне власти. Нека слободно кажу да су принуђени и присиљени на унију; као православни они ће и од сада као и до сада савесно извршавати своје поданичке дужности. А Јустину Јовановићу вели: „Добро би било да и ви по тим местима зађете међу народ и охрабрите становнике тих места, да слободно и неустрашиво до последњег даха исповедају своје православље.“ Треба да охрабри парохијско свештенство, а свештенику Михаилу Вуји предочи да ће му се, према његовом труду, дати награда.
Шта је даље писао Стратимировић не знамо, јер је даљи текст писма упропашћен. Године 1832. унијатска је пропаганда тамо поново оживела. Стеван Станковић известио је 26. маја 1832. године Стратимировића о тешком и мучном положају тамошње православне цркве. Из митрополитовог одговора, писаног 2. јуна, дознајемо да је један део киздијских становника прешао на унију. Каже да ће се, по прописима који су тада важили, ако се сви изјасне за унију, одузети и црква и предати унијатима. Комитат ће изаслати комисију да извиди ствар. Потребно је да и од стране наше конзисторије у комисији буду два члана. „И пошто је познато, да се ови бедни и неупућени људи надају, да ће преласком на унију добити земље, од којих је ,земледержавије’, држање земље, судски одузето: ако Депутација (комисија) не би хтела да постави питања, могла би та два члана пред Депутацијом поставити гласно питања: зашто они прелазе на унију? Да ли им је због тога (преласка) што обећано? – Па ако је тако, да их Депутација (ако може) увери, да ће и без тога добити земљу“.
Пошто Депутација не може ништа да обећа јер то није у стању испунити, могуће је да ће се они који су заблудели у унију поново вратити. Треба их још научити да се не дају варати, него да и они, и други који су заблудели, сами питају Депутацију, да ли ће добити оно што је обећано, па ће у томе случају, сви прећи на унију. А пошто им Депутација то не може да обећа, они ће видети да су преварени. Стратимировић је овим хтео да сами сељаци пред Депутацијом раскринкају све методе којима су их мамили на унију, и да се још они сами изобличе и представе као лажови у очима оних које су обмањивали. Из једног Стратимировићевог писма, писаног крајем јуна 1832. године, дознајемо да је Кевир још активно радио на ширењу уније. Стратимировић вели да је за њега и његову породицу срамота да као „прозелитенмахер“ служи пропаганди: „…Нека се туђега посла окани пак ће имати и мене, у чему могао будем, особитог пријатеља“, стоји у писму. Из године 1833. имамо више података о унијаћењу. Судећи по једном Стратимировићевом писму, писаном из Беча 6. јуна те године Стевану Станковићу, била је унијатска пропаганда узела великог маха и Стратимировићу задавала много брига. Ова аудијенција, изгледа, није дала ведрије наде Стратимировићу, пошто он, 2. јула, пише Станковићу и жали се на бедно и тешко стање цркве и позива га да се бори. Из његовог писма избија неки очај, неко кобно предосећање пропасти.
Жали његов тешки епископски положај, нарочито што се налази у таквом „горестноме иекушенију“ да се не може потужити ни за своје звање, ни за православље; а код народа ће бити оглашен као „небрига“. „То заиста јесте печалное наше состојаније. Но што нам дјелати? Ја Канцлеру и прочим говорим, виду се собљезноват, а када дјело предузму, или не могу приватну акцију им педшчати (?), или не знају како би помогли…“ Сутра ће, 3. јула, вели, ићи поново Канцлеру због уније, „и што бољше могу не пропушчају. Но хошчу ли помошчи дјело то Бог вјест“. У продужетку писма Стратимировић вели да се, и поред свега, морају борити. Нека сваки од њих ревнује и нека се стара ако не жели да им се каже да су своју веру, својим немаром, упустили да пропадне. „Они нападају, ми се морамо бранити. То је судбина свакога од нас, то је тешка и дугогодишња судбина … Ја знам да је то тешко, али то је наша судбина, када у таквом случају не би чинили, онда због чега смо. Што ми не можемо, то можете ви. Трудите се, плакати и скорбити морамо.“ Био је, вели, код грофа Коловрата и он је обећао да ће учинити све што може. „Као год што ти ту скорбиш и тужиш се против унијата, тако, и још горе, Рајачић у Далмацији, противу онамошњи и противу самого гувернера Лилијенбурга. Овај хоће да се препоручи и прави прозелите. Рајачић ми пише, ако Бога знам да помогнем. Све чиним ипак не иде. Знамо о чему се труде, но нисмо сретни као наши претци труди им осујетити.“
О овој Стратимировићевој аудијенцији код цара писао је Гешић Мушицком:
„Нада се да ће и за арадског епископа свршити. Највише га и највећма унија мучи … Пише да је, што се ове тиче, цару тако говорио, да се, осим пристојности, ни на што осврнуо није. Плакао је пред њим, и овога је јако у срце дирнуло.“
И поред свих ових Стратимировићевих напора унија није јењавала. Стеван Станковић је, 21. августа 1833. године, писао Стратимировићу из Темишвара и тужио се на унијатског епископа Вулкана. У другом писму од 25. августа извештава га да је унијатски епископ пре два дана отишао у канонску визитацију новопоунијаћених крајева у парохијама киздинској и забранској. Каже да у Јазвину није имао успеха. И поред свих његових претњи нико од наших није хтео изаћи пред њега. Од свештенства само двојица ће ручати с њиме, администратор подбански Јован Мунћан и један који је од Кевира добио 50 форинти. Пише да се тамо већ неколико дана држи генерална конгрегација, па је треба искористити против Кевира. Он је већ нешто предузео у томе правцу. Стратимировић му је одговорио 30. августа и похвалио га због ревности и заузимања. Станковић је, 11. септембра 1833. године послао Стратимировићу сва акта Комисије, која је испитивала унију у Јазвину, Утвини и Киздеку (данашња Румунија, М. Ј.).
Истога дана написао је Станковић још једно писмо Стратимировићу. Јавља му да је тога дана, пред подне, дошао парох јазвински са десет људи и саопштио му да су прошле ноћи дошли унијати у њихову цркву и покушали да звоне, као на узбуну, само да би окупили свет. После су оклеветали православнога пароха Вују, да је тиме давао сигнал за напад на оне који су примили унију. За шест унијатских домова у Јазвину постављен је за пароха Аврам Недељковић, који је недавно примио унију. „Ја сам све храбрио да се не боје. Тек што сам свршио са Јазвињанима, а дође свештеник из Хасијаша са неколико људи. Туже се да их солгабиров, који је Јерменин, приморава на унију.“ Стеван Станковић је, 12. септембра, писао Марку Лазаревићу: „Због унијатске историје нужно ће бити да когод од нас усмено са самим царем говори, иначе за нашу цркву може бити велико зло, и штета презјелна…“ Стратимировић је, 16. септембра 1833. године одговорио Станковићу. Каже да не може дати више никакве савете, него га моли да се и даље продужи са истом ревношћу: да призива себи свештенство и утврђује га у вери, а и да сам, што чешће иде међу њих. У садашњим приликама не би користило говорити цару. Када се све мало стиша, онда би то најбоље могао учинити сам Станковић.
Исто стање је било и 1834. године. Другог априла писао је из Срем. Карловаца Стратимировић Стевану Станковићу о неком учитељу који преводи народ на унију и о вилагошком проти који је сумњив због уније. Учитељ Галша, који је „за некључност своју“ био премештен у друго место, није хтео да иде јер у селу „и дом тамо купил бјаше и постаде в селје касир“. Налазећи се у сеоској служби почео је сељаке да преводи на унију. У заједници са једномишљеницима превео је 160 домова и то захваљујући лажним обећањима, да ће престати „земљемјерије, да работати не будет развје 12 днеј спахији, а поповима да ништа плаћати не будут и сим подобнаја“. Стратимировић канцлеру није могао писати за ово, ,,…но писах за подобнија у Великом Вараду о којему је паки ондашња вармеђа својим аблегатом на Дијети писала, аки ritka pelga intolerantia, нека се увјере што нам чину унијати.“ Каже да ће му послати копију своје представке упућене палатину.
Мануиловићу је Стратимировић, на његов извештај о унији у Галши и Жуличкој, одговорио 16. априла 1834. године. Вели да је његов извештај примио са великом тугом, јер види да нема средстава која би се могла супротставити овој зарази и додаје: „Без истинске љубави и привржености нашега свештенства и народа своме вероисповедању не може се ова пагуба за нашу цркву предусрести.“ Стеван Станковић је, 14. маја 1834. године писао Стратимировићу из Пожуна (Стратимировић се тада налазио у Бечу), да је, по његовој дозволи, отворио Мануиловићево писмо, које јавља да се унија шири у народу. Био је, каже, код Палатина, и поднео му оригинална писма, а палатин је показао знаке негодовања због уније. Стратимировић је одговорио из Беча 30. маја 1834. године да би желео отићи из Беча, али се тамо мора задржати због уније. „Ја бих заиста волео тамо бити, а овде всује не трошити. Но дјело унији не дозвољајет ми инаго расположенија, а тако исто и дјело наименованија епископов. Ја не знам хоћу ли се помоћи, но трудити се морам кад ми је ово судбина.“ Ствари се нису поправиле: 21. маја (по старом) 1834. године известио је Стратимировић Станковића, ,,… оне Депутације, које оне људе од стране вармеђе питају због чега су намерни примити унију, јавно одговарају да зато никаквих облакшања неће имати, и не могу, али ако само због душе прелазе, такви ће бити примљени и слично … Ја сам до сада три пута Канцлеру писао против те несрећне уније и бојим се да ћу тешко добити добру резолуцију.“
Стратимировић је, 9. јуна 1834. године из Пожуна писао архимандриту Мануиловићу и похвалио га због његовог рада против уније. Стратимировић је 28. јуна обавестио Мануиловића да је 15. јуна био у Араду и присуствовао заседању вармеђске конгрегације. Већи број чланова био је против њега, зато што он народ одвраћа од уније. Жали се на тешкоће и вели, на крају писма, „скорбнаја (тужна) епархији арадскија судбина“. Мојсије Мануиловић је 13. јула 1834. године поднео Стратимировићу опширан извештај о унији у Галши. Наводи да је 19 села прешло на унију, а у неким местима су скоро сви становници, пришли унији заједно са свештеницима. Стратимировић, у дубокој старости, није ни тада седео скрштених руку. Улагао је протесте, писао цару, доказивао, где је требало, незаконитост тога поступка, али је, изгледа, све било узалудно. Сава Текелија је 26. новембра, писао Стратимировићу из Арада да су његове тужбе, које је слао цару, послате вармеђи да се испитају и извиде. Последња Депутација, која се састајала по овој ствари, није ништа позитивно урадила, него је казала људима да и даље могу остати у унији. „Живимо у времена царева Тиберија и Диоклецијана иако под добрим царем“, вели Текелија. Пошто се, продужује Текелија, у целој вармеђи не налазе ни два равнатеља, потребно је да чланови комисије буду из другог места, иначе се ствар неће никада праведно приказати цару. „Казују ми хришћани“, вели Текелија, „да последња Депутација није ништа испитивала, него људима само рекла: треба да остану унијатима.“ Из 1835. године има само једну вест о унији. Стратимировић је 29. јануара 1835. године писао Рајачићу да је јако опасно ако се унијати угнезде у једно село: „Ако и сасвим мали број кућа или становника приступи унији, то се одмах унијатима зида црква, и затим ће се, ова зараза на све стране ширити…“
И последња година Стратимировићевог живота била је загорчена унијатским насртајима. Јосиф Рајачић га је обавестио 26. јануара 1836. године, да се унијатска пропаганда јако раширила па се боји да и један део свештенства није скренуо на ту страну. Рајачић много окривљује свештенство због тога што народ прелази на унију. Оно је немарно и лакомо, и развратно, зато је изгубило народно поверење. Стратимировић му је одговорио 1. фебруара. Каже, да је већ раније примио вести о почетку уније у Лугошу. Рајачићево му писмо то само потврђује. „Наше осећање“, казује Стратимировић, „због овога случаја веома је тешко, јер се из неких околности види, да није било могуће ову жалосну појаву предупредити и омести.“ Рајачић је, поводом ове уније, написао цару рекурс. Из Текелијина писма Стратимировићу, писаног 15. фебруара 1836, видимо да је унија и ове године ширена и у арадској епархији. Каже да од уобичајених Депутација нема никакве користи. Тражи, због тога, да Стратимировић издејствује постављање неке неутралне личности за комесара, пред којим би народ слободно могао говорити и изјаснити се да ли пристаје на унију или не. Рајачић је, 4. априла 1836. године поново Стратимировићу писао и известио га да је унијатски епископ послао велику суму новаца у Лугош, да се раздели онима који се налазе у беди и да их тиме одобровољи за унију. Стратимировић му је одговорио 11. априла: говори да нико не сумња у то, јер зна да унијатски епископ добија велику суму новаца сваке године, да би их трошио на ове циљеве. ,,Нама је немогуће борити се тим оружјем јер би, у том случају, требали да имамо неисцрпне изворе новца. Ако би новац био једино средство наше одбране, онда би нам пропаст била неизбежна, јер сваки онај који тражи помоћ био би озлојеђен када би видео да се другоме даје, а њему не. Онолико колико је могуће жртвовати материјално жртвоваће„. О томе ће говорити са епископима, али је немогуће давати на зајам из народног фонда.
Ђорђе Стратимировић
Ђорђе Стратимировић је био командант српске војске 1848. године за време Српског народног покрета 1848/1849. Рођен је 7/19. фебруара 1822. године у знаменитој породици Стратимировића. Ђорђев отац Василије био је брат (рођак) митрополита карловачког Стефана и велепоседник у месту Кулпин, док је мајка Јулијана била ћерка новосадског политичара и народног трибуна Јована Петровића. Прва слова научио је у родитељској кући, а васпитачи су му били лутерански поп кулпинских Словака Рохоњија и српски књижевник, зачетник српског романа и један од најчитанијих писаца свог времена, Милован Видаковић. После ниже гимназије, коју је завршио у Врбасу, пут га води у Тител, где службује у кадетском корпусу, такозваној ,,Математици“. Наставља војни позив на инжењерској војној академији у Бечу 1837-1841. године, а прву прекомаду као хусар добија у северној Италији, у Милану и Павији. Оженио се као млади племић Маријом, Мајом пл. Закином Бајшанском, која је умрла млада, 1848. године. Само две године касније, 1843. године, напушта војни позив и враћа се на породично имање. Разлог овог наглог прекида каријере била је велика љубав са његовом изабраницом, али ова љубав није била по вољи Маријиних родитеља, који су се противили браку. У налету романтике млади пар бежи од куће и склапа брак. Због овог чина, када је Марија била још увек малолетна, па је тај чин пред законом био третиран као отмица, Ђорђе је био принуђен да напусти војну службу.
Мирни живот на породичном поседу у Кулпину није задовољавао апетите младог и ватреног велепоседника. Као земљопоседник бавио се економијом и изучавао правне науке, али их није завршио. У годинама када је читава Европа горела револуционарним пламом, његова репутација великог патриоте и борца за права Срба у Угарској муњевито расте. Револуционарна кретања у Угарској одмах су се осетила међу Србима, а Ђорђе је 21. марта 1848. године основао револуционарни одбор у Новом Саду. Одбор је у свом саставу имао поред Срба и Немце, а после неколико дана основали су и народну гарду. Новосадски Срби су саставили делегацију под вођством Александра Костића и Ђоржа Стратимировића, са циљем да се преговара са Угарским сабором. Делегација је 8. априла 1848. године изнела српске захтеве пред Угарском дијетом у Пожуну (Братислава), где нису прошли главни захтеви, али остало је још да се састану са главним мађарским политичарима. Приликом састанкаса Лајошем Кошутом Стратимировић је тражио да Срби имају привилегијална права и самоуправу, али је Кошут инсистирао да у Мађарској постоји само један политички народ, а да су остали само чланови тога народа. Стратимировић је одбрусио Кошуту да су Срби народ и ако не добију од Угарског сабора потпуну аутономију да ће потражити на другом месту. Раздражен Кошут је Стратимировићев говор прогласио велеиздајом и запретио је да ће мач решити српско-мађарски спор.
На Мајској скупштини, одржаној 13. маја 1848. године, на њој је проглашена Српска Војводина. Јосиф Рајачић је изабран за патријарха, а Стеван Шупљикац у одсутности за војводу. Ђорђе Стратимировић је изабран за председника Главнога одбора, који је преузео вођење народнога покрета. Тај одбор називао се и Српски народни одбор. Стратимировић је 14. маја позвао народ да слуша само његова наређења и да га помаже оружаном руком. Погоршавали су се односи са Мађарима и уследиле су мађарске репресалије, па је Главни одбор 3. јуна, због страха од мађарскога напада, позвао људе на оружје. Позвали су граничаре у Шајкашкој, а нешто касније и шајкаше из Земуна да се придруже народном покрету. Српско-мађарски рат почео је 12. јуна нападом мађарске војске из Петроварадинске тврђаве, под заповедништвом Јозефа Храбовскога на Сремске Карловце, али Ђорђе Стратимировић је уз помоћ 2.000 Сремаца и других успео да одбрани град и натера мађарску војску на повлачење. Део шајкашке флотиле се ставио под заповедништво Главнога одбора. Стратимировић је 15. јуна са 500 шајкаша заузео шајкашки магазин са оружјем у Тителу, па је након тога Шајкашка постала најјаче српско упориште. Међутим мађарска војска је била јача, па су Срби почели на све стране да траже помоћ. Стратимировић је молио Стевана Петровића Книћанина да увери кнеза Александра Карађорђевића да им се пошаље помоћ из кнежевине Србије. Из Србије су почели да стижу оружје и добровољци.
Стратимировић је организовао велике војне логоре и оснивао војне формације. Био је омиљен у народу и код војске, храбар и талентован. Већ до августа 1848. године створио је народну устаничку војску и подигао велике војне логоре. Након мађарскога пораза код Ечке и неуспешнога покушаја заузимања Сентомаша (Србобран) мађарска влада је одлучила почетком августа да покрене велику офанзиву. Стратимировић је покушавајући да допре до Сомбора поражен код Врбаса, али мађарска војска је поново изгубила битку код Србобрана. Са 5.000 граничара, добровољаца и шајкаша напао је и за два дана освојио Темерин, Сириг и Јарак, одакле су мађарске снаге угрожавале Србобран и Турију. На тај начин онемогућио је повезивање мађарских снага из Петроварадина са Сегедином. Након пораза српске војске у Банату из Србије је стигао велики број добровољаца па су Стратимировић и Стеван Книћанин кренули у протуофанзиву на Велики Бечкерек. Након почетног успеха морао је да се повуче из Баната.
До расцепа између патријарха Јосифа Рајачића и Стратимировића дошло је почетком јесени 1848. године Био је омиљен у народу и код војске, али међу официрима имао је доста противника. Народни официри Петар Бига, Стеван Сурдучки, Петар Бобалић и други сматрали су да је он превише антиаустријски настројен, а он је њима замерао да су сувише наклоњени цару, да су реакционари и да жале за укинутом војничком границом када су могли да експлоатишу народ. Био је против бирократије и за народну власт. Није се допао ни младој српској интелигенцији, па су против њега били Константин Богдановић, уредник ,,Вестника“ и Јован Петровић. Стратимировић је за патријарха Рајачића сматрао да води аустрофилску политику. Патријарх је успео да искористи српски пораз код Великог Бечкерека, да смени Стратимировића и да на његово место именује Мајерхофера. Стратимировић се након тога политички жестоко борио против патријарха, па га је патријарх позвао на одговорност, али њихов сусрет се окончао свађом и одласком Стратимировића код Стевана Книћанина у томашевачки војни логор.
Патријарх је онда 21. септембра за њим расписао потерницу, тражећи да га ухапсе, али Стеван Книћанин је одбио да то изврши и пружио је Стратимировићу пуну заштиту. Српска влада је након некога времена на Рајачићев захтев тражила од Книћанина да захтева да се Стратимировић уздржава од активности. Стратимировић је онда отишао у Тител, где му је сва војска била привржена, па патријарх није никако успевао да га ухапси. Патријарх је био толико немоћан пред Стратимировићем и његовим присташама да се жалио српској влади да ће морати да поднесе оставку ако Стратимировићева струја преузме вођење српскога покрета. Војну команду је преузео Стеван Шупљикац. Српска влада је неколико пута слала поруке Стратимировићу претећи обуставом помоћи Србима ако његова струја однесе превагу. Цело време имао је подршку Главнога одбора, али након више упозорења српске владе показао се помирљивији и спреман да се покори патријарху, али уз услов да се Мајерхофер не уплиће у српске послове.
Након смрти војводе Шупљикца крајем 1848. године, патријарх је спречио да Стратимировић буде изабран за војводу. Једно време био је у Земуну под надзором, али побегао је у Сремске Карловце, где је постао потпредседник Главнога одбора и прогласио се у јануару 1849. године за врховну управну власт. Патријарх је за њим издао нову потерницу. Пошто је био напуштен од српске владе и кнеза Александра Карађорђевића, Стратимировић је покушао да ступи у везу са Обреновићима. Иако је имао подршку Главнога одбора, није успео да истраје у политичкој борби са патријархом, који је на својој страни имао српску владу, конзервативце и бечки двор. Патријарх је постао толико упоран да је тражио јединицу која би ухапсила Стратимировића, али други су се опирали његовом захтеву због страха да би његово хапшење побунило народ. У фебруару 1849. године измирио се са патријархом и остао потпредседник владе Војводине, али фактички без праве власти. Патријарх је тада постао апсолутни владар.
Након окончања револуције 1849. године Стратимировић је ступио у аустријску војску, у којој је добио чин коњичкога потпуковника. Током 1853. године слали су га у поверљиву мисију у Црну Гору, а наредне године из Котора је проучавао ситуацију у Црној Гори са задатком да у њој ојача аустријски утицај. У аустријској служби боравио је 1854. године на Крфу и Епиру, да извештава о грчко-турским односима. Те године унапређен је у пуковника. Исте године се жени по други пут: овога пута се венчао 28. априла 1854. године са Албином плем. Бековом. У Београду је боравио 1858. године да би обавештавао о приликама у Србији. Наредних година унапређен је у генерал-мајора и ступио је у службу гувернера Далмације. Након пензионисања постао је 1859. године генерални конзул у Палерму, а 1860. године вратио се у Војводину. На Благовештенском сабору априла 1861. заједно са Јованом Хаџићем, Ђорђем Стојаковићем и Данилом Медаковићем био је лојалан конзервативној црквеној хијерархији и били су за споразумевање са Бечом. За разлику од њих млађи нараштај са Светозарем Милетићем био је за споразум са Мађарима. Изабран је 1865. и 1867. године за посланика у државном сабору, а неколико пута био је посланик на српским народним и црквеним саборима. Од 1873. године живео је у Новом Саду бавећи се новинарством. Када је избио Први српско-турски рат 1876. године придружио се српској војсци. У оквиру књажевачког одреда на самом почетку рата учествовао је у нападу на Бабину греду. Генерал Михаил Черњајев га је 3. јула 1876. послао са два батаљона и пола батерије да ослободи Белу Паланку, али он се вратио са пола пута под изговором да је касно кренуо. Задатак није извршио ни следећег дана, па га је генерал Черњајев сменио. После тога Стратимировић више није имао неку улогу у рату. Од 1877. године до смрти живео је повучено у Бечу, где је преминуо 1908. године.
У манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима, 27. септембра 2021. године сахрањени су посмртни остаци генерала Ђорђа Стратимировића. Тиме је генералу Стратимировићу, после 113 година, испуњена последња жеља коју је изразио непосредно пред смрт у својим мемоарима ,,Успомене“.
Остави коментар