Жумберачки ускоци, болан прелазак на унију и однарођивање

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Жумберачки ускоци су мала верска и етничка група, чији објективни историјски значај у сваком погледу превазилази њихову бројност, посебно што су они били претходници, први ускоци и прва бројнија групација српског православног народа, који се доселио на подручје западне, римокатоличке Хабзбуршке монархије. До њиховог насељавања у предео Жумберка и Беле крајине, које се дешавало у више етапа, дошло је после Мохачке битке, где је, имеђу осталих, погинуо угарски краљ Лајош (Лудовик) II. Угарски престо је остао упражњен и долази до борбе за угарско-хрватски и чешки престо, а претенденти су били Фердинанд I Хабзбург (1503–1564) и Јанош (Јован) Запоља (1487–1440).

Након пада средњовековне босанске државе под власт Османског царства 1463. године, јужни и централни делови краљевства Хрватске су остали незаштићени, а одбрана је препуштена нижем хрватском племству које је држало мало војника у утврђеним пограничним областима. Турци су у међувремену стигли до Неретве и покорили Херцеговину, и тиме отворивши нов пут до Хрватске, вешто избегли утврђене пограничне градове. Кроз Хрватску турска лака коњица је стизала веома лако, до Штајерске, Корушке и Крањске, угрожавајући тиме и млетачке границе. Сматра се да су Турци у Крањску први пут упали 9. октобра 1404. године. Опљачкали су и спалили околину Метлике, а људство побили или одвели у ропство. Овог пута напали су и разорили околину Чрномеља, али град нису могли да заузму због природних и људском руком створених препрека. У лето 1411. године су други пут упали и поново опљачкали подручја Чрномеља и Метлике, до 1415. године ти су упади били само део ширих турских пљачкашких акција на овом подручју. Ти напади су, поред пљачке и плена, имали за циљ да опустоше и ослабе те крајеве, да би им смањили могућност одбране и касније их лакше освојили.

Показало се да су погранична подручја око Крања била потпуно незаштићена. Спомиње се да је сењски кнез Никола Франкопан био спреман да Турцима да храну и омогући слободан пролаз, ,,па би се требало с њиме договорити да то никако не чини„. Постоје непоуздани подаци да су Турци напали Метлику и 1429. или 1431. године, да су кренули према Новом Месту, али да им је том приликом пружен отпор. Наредних четрдесетак година Турци нису упадали у Крањску (све до 1469. године) захваљујући двема Српкињама: повољне политичке околности и добри односи грофова Цељских са султаном Муратом II створиле су султанија Мара Бранковић (1420–1487) и њена рођена сестра Катарина Кантакузина (1418–1492). Наиме, њих две су биле кћери српског деспота Ђурђа Бранковића и Ирине Кантакузине. Мара је имала велики утицај на турском двору, док је Катарина била удата за цељског грофа Улриха, што је значајно поправило односе између турског султана и грофова цељских. Мурат II је, наводно, оставио у аманет својим наследницима да не чине штете грофовима Цељским.

Међутим, у лето 1469. године учестали су турски напади на крањске земље. Турци су упали у Мелику, разорили је и четрнаест дана пљачкали околину, све до Горјанца. С обзиром да је у то доба године Купа неочекивано нарасла, акинџије нису успеле да је пређу. Скупила се сталешка војска, Крањци се нису усудили да нападну Турке, те су ови побегли са читавим пленом. После тог упада, паша је султану наводно поклонио 500 дечака и девојчица. Становници Метлике су остали без крова над главом, па су почели да се склањају у утврђеном граду и око њега. Нови напад уследио је у лето 1470. године, када су Османлије пљачкале и палиле села све до цељског подручја. Наредне године, 1. јуна, напао је Исахбег са 15.000 коњаника преко Винице на Купи и пустошио је до 13. јуна. Нема поузданих података, али индиције показују да су Турци продирали до и око Метлике сваке, или сваке друге године, од 1471. до 1482. године као и да су упадали 1491. и 1493. године. Према подацима за 1471. годину Турци су продирали у Крањску четири пута. Најезда 1473. године била је већих размера, тако да су Османлије напале Крањску, Корушку и Штајерску, а носилац напада била је већ редовна босанска војска, допуњена нерегуларним четама акинџија. Напади су се проредили после смрти Мехмеда II Освајача (1481), а његов наследник Бајазит II поново је покренуо офанзиву на запад. До најезде већих размера дошло је 1483. године, када су Турци при повратку доживели тежак пораз на Уни, што је први овакав случај у 180 година.

Крајем лета 1493. године турски заповедник Јакуб паша Хадум провалио је са својим акинџијама (лаком коњицом), укупно око 8.000, преко Уне и Купе у Штајерску и опустошио Птуј и Цеље. Приликом повратка из Словеније, Турци су опустошили хрватско Загорје, спалили и опљачкали Модрушу, богати градић кнеза Франкопана, у којем је била и смештена бискупија. Према подацима једног турског летописца, Јакуб-паша је са својим снагама наишао на хрватске феудалне трупе на планини Мала Капела, које су му препречиле пут. Како је био угрожен с леђа од потере штајерског грофа, Јакуб-паша је понудио хрватском бану, самоувереном Емериху Деренчину, новац уколико би га овај пустио да настави пут према Босни. Бан Деренчин је ово одбио и дошло је до одсудне битке. Бан Деренчин је прегруписао снаге и на Крбавском пољу окупио до тада међусобно завађене хрватске кнезове. Хрватске снаге су бројиле око 3.000 тешких коњаника, око 2.000 пешака и око 6.000 слабо наоружаних и војно необучених сељака. Одлучено је да се Турци нападну фронтално у три коњичке групе по обичају тог времена. Прву група су сачињавале славонске бандерије под заповедништвом Фердинанда Берисбурха; другу, хрватске снаге под Иваном Франкопаном Цетинским и јајачким баном Михајлом Петкауом; и трећу, остатак под Николом Франкопаном Тржичким и Бернандом Франкопаном Модрушким. Између ових коњичких скупина били су распоређени сељаци и пешадија.

Тог јутра, 9. септембра 1493. године на Крбави дувао је јак ветар и подизао прашину и исту је носио према хрватској војсци, те јој заклањао оптички контакт, видљивост с турском војском. Због тога бан Деренчин није знао за маневар 3.000 акинџија који су препливали Крбаву и кретали се бочно. Битка се одиграла на отвореном пољу, те ни једна ни друга страна није укључивала и користила утврде крај Удбине. У логору Јакуб паше одлучено је да битку започну акинџије из Србије под заповедништвом Исмаил бега, који су након краће борбе стали одступати и за собом повлачити хрватске бандерије. Ово је варка која ће скупо стајати хрватске коњанике. Када су хрватски коњаници зашли на шумовити део источне обале Крбаве, с леђа их је напао Мехмед бег са својим акинџијама из Босне. Готово истовремено фронтално је напао Јакуб паша са акинџијама из Санџака, а оних 3.000 акинџија који су поновно прешли Крбаву сада је изненада ударило у бок хрватској војсци. Овај маневар је одлучио битку, која је трајала свега два часа и за Хрвате резултати су били катастрофални.

Крбавска битка је почетак и главни узрок распада целог бившег Хрватског краљевства. У тој бици пропале су многе хрватске племићке породице. Погинули су кнез Иван Франкопан Цетински, јајачки бан Јурај Влатковић, син бана Деренчина Мирко Деренчин, а сам бан Деренчин умро је у турском заробљеништву. Погинуло је и 70 свештеника и редовника и још око 10.000 хрватских војника. То је био велики губитак способних мушкараца за одбрану, а међу њима оног најважнијег, хрватског племства које је било главни носилац и предводник у одбрани земље. Хрватски народ од тада узмиче од Неретве према Цетини и Велебиту, са Спрече према Сави и даље кроз Срем и Славонију. Са Врбаса Хрвати беже према Уни и даље према Корани и Купи. Краљем XVI века некадашње Хрватско краљевство сведено је на уски појас од Драве до Јадранског мора, површине од једва 16.800 km². Хрватски пораз на Крбавском пољу, у којем је изгинуо „цвијет племства хрватскога“ од године 1558. хрватски сабор зове и Крваво поље.

Други тежак ударац за Хрватску, али и Угарску, била је Мохачка битка. Mађари су се дуго супротстављали османском ширењу у југоисточној Европи. Женидба Лајоша II са Маријом од Аустрије 1522. године приближила је краљевство Хабзбурзима, а Турци су видели потребу да разбију овај савез. Пошто је Лајош одбио понуду за мир, Турци су одлучили да искористе војну моћ. Јуна 1526. године османска експедиција је кренула у напад преко Дунава. Угарска војска је била подељена на три мање групе: трансилванијску војску под командом Јаноша Запоље (Јован Запоља у српској историографији, М. Ј.) са задатком да брани пролаз у Трансилванским Алпима (Карпати, М. Ј.) главну групу коју је предводио сам краљ Лајош и још једну мању групу под командом грофа Кристофа Франкопана. Запољина и Франкопанова војска нису стигле на време. Неке теорије говоре да Запољина армија просто није могла да стигне на време, а друге кажу да је имала активног удела у краљевом поразу. Угарске снаге су изабрале место за битку, отворену али неравну пољану која води до Дунава, уз неколико мочварних делова. Турцима је било дозвољено да напредују скоро без отпора. Док је Лајош чекао у Будиму, Турци су опколили неколико градова и прешли Саву и Драву. Лајош је скупио око 26.000 људи, а османска војска је бројала, зависи од извора, око 50.000 до 65.000 војника. Угарска војска се постројила како би искористила предност терена и надала се да ће сломити османску војску на делове.

Сама битка је трајала нешто више од два сата. Како је прва Сулејманова група, румелијанска војска, стигла на бојиште, напале су је и опколиле угарске трупе предвођене Палом Томоријем. Али када су стигле главне османске снаге, стање се брзо променило, мада у једном тренутку је и сам Сулејман био у опасности од угарских стрела које су погодиле његов оклоп. Због спорости да се ојача успех на десном крилу, угарско напредовање је баш на том месту постало изложено нападима. Они који нису побегли опкољени су, убијени, или заробљени. Лајош је напустио бојиште, али је збачен са коња у набујалу реку и удавио се. Пресудан фактор у бици је била турска артиљерија, која је покосила хиљаде Мађара. Више од 14.000 угарских војника је погинуло на почетку битке. Турски губици били су слични. Више од хиљаду припадника угарског племства је погинуло, битка код Мохача била је решена.

За Мађаре је пораз код Мохача доживљен као код Срба бој на Косову. После битке, група мађарских парламентараца је ишла да потпише мир са Турцима. Као парламентарци били су културно примљени у главном турском шатору. Наравно, услови које су као побеђена страна морали да прихвате, били су понижавајући. На крају су били послужени и црном кафом. Мађари, који дотле нису никада видели овај напитак, ни пробали црну кафу, сматрали су то додатним понижењем. По повратку у свој логор рекли су „… и на крају, као врхунац понижења смо морали да попијемо црну чорбу!“ И данас у мађарском језику „попити црну чорбу“ је симбол највећег понижења.

Губитком суверена у Мохачкој бици, чешка влада је октобра 1526. године у Прагу изабрала Фердинанда Хабзбуршког за свог новог краља, док је наредног месеца мађарско племство у Будиму, великом већином, изабрало Запољу за краља Угарске. Исто то су учиниле и Фердинандове присталице крунишући га у Пресбургу (Пожун, Братислава, М. Ј.), за свога владара. Међутим, само је Запоља имао круну Св. Иштвана (Стефана, М. Ј.), што га је чинило легитимним владарем, што се за Фердинанда не би могло рећи. Зато је требало придобити хрватско племство, јер је титула угарског краља имала двојни карактер и односила се и на хрватске земље. На сабору у Цетинграду, одржаном 1. јануара 1527. године хрватски великаши су донели акт, тзв. Крунидбену завјетницу, која садржи одредбе под којим ће они признати Фердинанда за хрватског краља. Ствари око избора су се додатно искомпликовале, када након само неколико дана после Цетинградског сабора део хрватских великаша на челу са Крстом Франкопаном доносе супротно решење. На сабору у Дубрави крај Чазме сабор доноси одлуку о избору Јаноша Запоље за хрватског краља. Тако је започет грађански рат на простору Хрватске, који ће трајати све до Запољине смрти.

Избор Фердинанда у Цетинграду имао је велики значај за даљи ток историје. У делу Хрватске који је признао власт Хабзбуршке династије, у тзв. ,,остацима остатака“ или „reliquiae reliquiarum“, oтпочео је процес претварања тог простора у чвршћи одбрамбени бедем. Процес се колоквијално називао confinia antemurale Christiniatatis, или једноставније речено отпочео је процес формирања Војне границе, Militer Gränye, Kraine. Taко се почела стварати нова политичка карта овога дела Европе, која се неће знатније мењати више од три наредна века, до њеног потпуног укидања. Обавезе изнете у Крунидбеној завјетници заснивале су се на претпоставци да ће их све уговорене стране моћи благовремено извршавати, да ће по 200 коњаника и пешадинаца финансирати бечки двор, а 800 коњаника хрватско племство. Како је царска благајна била хронично празна, хрватско племство је приморано да преда пограничне градове на управу аустријским властима и тако настају засебне капетаније у Хрватској крајини. Ове градске капетаније у Хрватској су Сењ, Огулин и Храстовица, а у Славонији Копривница, Крижевци и Иванић град. Од 1568. године ова крајишта имају самосталну војну управу, која ће довести до стварања Карловачког и Вараждинског генералата.

Географски положај, рељеф и величина Жумберка

Жумберак је општина у Загребачкој жупанији у Хрватској. У географском погледу Жумберак заузима средишњи положај у оквиру средњепланинског масива, омеђеног реком Савом на североистоку, реком Крком са северозапада, путем Метлика–Ново Место и реком Купом са југозапада. Овај неправилни круг се завршава орјентирном линијом Озаљ–Јастребарско–Самобор са југа и југоистока. Жумберак заузима централни део целине коју чине Горјанци (Жумберачко горје) и Самоборско горје, и оне се протежу правцем североисток–југозапад, у дужини од око 38 километара. У оквиру те целине, Жумберачко горје и Горанци, крањски део планинског масива заузимају централни положај. Северни крак пружа се општим правцем село Поповићи–село Гај–Гера, са највишим врхом 1.178 метара. Од Гере постепено се спушта према жумберачким селима Новом селу и Стојдраги, скоро правилно правцем запад–исток. У крајњем источном делу Жумберачко горје наткриљује Самоборско горје.

У географском смислу Жумберак је подељен на четири целине: Самоборско залеђе, Средишњи равњак, Купчински простор и Радатовачки крај. Самоборско залеђе чини северозападни део Жумберачког горја, углавном слив реке Брегане која се улива у Саву, и више потока који улазе на словеначку територију и утичу у Саву и Крку. Ти токови су рашчланили Самоборско залеђе у бројна рељефна ребра и уске дубоке долине. Највиши врх је Јапетић (871), а најниже је код Самобора, свега 168 метара. Самоборско залеђе, као што само име каже, природно је повезано са Самобором и даље са Загребом. Средишњи равњак је условна целина која обухвата типичан крашки део Жумберка, са бројним увалама и пониквама, углавном је виши за око 500 метара, а због пропусних стена нема одводњавања у свом северном делу. Јужни део је мање кршевит, доминирају мање заравни одвојене стрмим гудурама. Овај део је најбоље повезан са Купчинским простором и оријентисан је према Карловцу. Купчински простор у ширем смислу повезује слив речице Купчине. Нагибом и токовима окренут је према југоистоку, док северни део има крачке карактеристике, па се смењују стрме увале, поникве и суве долине. Јужни део има развијену мрежу водотокова, са врло уским долинама и стрмим странама. Радатовићки крај се сматра најтипичнијим крашким подручјем Жумберачке горе. Доминирају стеновита и шумска подручја, суве долине и увале. Преовлађује подземна циркулација воде, главни водоток је Сушица, који је вековима био жила куцавица Радатовићког краја. На око десетак километара њеног тока, испод села Рајаковићи до крањског села Бушиња Вас, било је 12 млинова који су у време пуне насељености радили свом снагом. Било је то после укидања Војне крајине, па до пред Други светски рат, када је била изградња белокрајинског водовода.

Висинска разлика између највишег врха Жумберачког горја, Гере, и најнижег Самоборског залеђа износи више од хиљаду метара. Та разлика условљавала је и друге, пре свега климатске: количина, врста и распоред падавина, дужина зимског периода; састав, квалитет и покривеност тла и могућност привређивања, што би логично требало да утиче на општу насељеност, распоред и густину становништва. Међутим, када је Жумберак у питању, то се одразило само на насељеност, али не и на распоред и густину становништва. Наиме, пре доласка ускока у Жумберак, староседеоци Хрвати и Крањци (Словенци) насељавали су само рубна подручја Жумберачког горја. Хрвати су живели у југозападном делу, односно у Самоборском залеђу, већем делу Купчинског простора, на подручју Крашића и у Виводинском крају, што износи око 35 посто условно узетог Жумберачког горја. На наведеном подручју Хрвати живе и данас. У наставку границе протеже се Бела крајина, простор на коме и данас живе православни Срби. Мало Лешће и Брезовица су вековима етнички и катастарски мешовита села. Регионални пут Брезовица–Бушиња, Вас–Сухор–Југорје опасује Жумберачко горје са југозапада. Граница у том делу одсеца део Жумберачког горја и преко шуме Грабик пење се према српском селу Поповићима, док су у том делу (који припада Словенији) четири мешовита села: Храст, Шкемљевац и Малиње, те чисто српско (ускочко) село Драге. Већа крањска села од Вахте према врху Гере су Церовец, Долж и Габрје. Данас од Габрја до граничне тачке на Гери, сем данашњег планинског дома ,,Господична“ и ресторана ,,Св. Миклавж“, нема крањских села.

Од села Поповића до Гере државна граница далеко заобилази жумберачка села Гудаљи и Гај и обухвата жумберачке шуме и сенокосе, и у том делу нема насеља. Даље, граница Жумберачког горја између Стојдраге и Острижа је шира у односу на подручје на коме живе, или су живели жумберачки ускоци, тако да Жумберку припадају бројна чисто хрватска и поједина мешовита ускочко-хрватска села. Према подацима из 1881. године, када је укинута Војна крајина па се одлучивало да ли ће Жумберак бити у сатаву Крањске, или ће поново припасти Хрватској, укупна површина Жумберка износила је 232, 8 километара квадратних. Од ове величине било је 26.960 хектара земљишта, од чега су 55 посто биле шуме, 16 посто ливаде, 14 посто пашњаци и свега 14 посто обрадиве површине. У то време у Жумберку је у 71 насељу живело око 10.489 становника, од којих су 3.772 били римокатолици и 6.617 потомака ускока, поунијаћених Срба.

Прошлост Жумберка

Према подацима из више извора, Турци су за скоро двеста година, са подручја Крањске, одвели у ропство око 200.000 људи. Да би се то коначно прекинуло, прва мера је била да се на том подручју насели хришћанско становништво. Преко ухода и извиђача требало је да се ојачају већ постојеће везе са хришћанским становништвом са подручја Босне. Оно је већ више од једног века било у додиру и сукобу са Турцима и које се није мирило с тим да постану турски поданици, раја, а посебно да се одрекну православља и прихвате ислам. То становништво је већ дуго осећало све последице турске политике која у то време није била ни мало толерантна. Доласком Турске на границу са Хабзбуршком монархијом, ојачала је њихова намера да дођу на територију хришћанске државе и сачувају своју веру и слободе. Турска опсада Беча 1529. године је на драстичан начин показала каква опасност прети не само Хабзбуршкој монархији, него и католичкој Европи, а неуспех Турака код Беча показао је да се уједињеним снагама могло супротставити турској исламској експанзији. Преговори су убрзани и ускоро су резултирали првим доласком Срба ускока у Жумберак. Ако изузмемо свиту и личну гарду сестре Душанове, принцезе Јелене Шубић, и пратњу Палмана Брахта и Ђураша Илијића (Душанових војсковођа, М. Ј.) ово је била прва група Срба насeљених западно од Уне.

О сеобама Срба ускока на подручје Жумберка највише дознајемо, између осталих, и на основу писања гркокатоличког свештеника Милка Предовића, објављеног у ,,Жумберачком календару“ за 1965. годину. Иначе, Предовић је рођени Жумберчан и пише доиста веродостојно. Власти у Бечу су почели да тридесетих година XVI века насељавају српски војни елемент, који се у латинском језику називају valachorum, Valachos, Servi, Rasciani. Срби су се sine cura нашли између три стране у сукобу: као турски колонисти којима је обећана награда за верност, као следбеници аустријског цара и као протагонисти за угарско наслеђе круне Св. Стефана (Иштвана). Први међу оним Србима који су се доселили на територију данашње Хрватске, у Жумберак (Sichelburg), били су ускоци из Срба, реке Унац и Гламоча почетком септембра 1530. године. Иако је прва сеоба била 1530. године, неки аутори указују на то да су први ускоци дошли у Жумберак најкасније 1526. године. Ово није нетачно јер су придошлице долазиле са територије коју су држали Турци и били су уходе и извиђачи. Они су долазили на подручје данашње Хрватске и Крањске и разговарали о евентуалним даљим сеобама. Када су ускоци дошли на територију Жумберка, било их је најмање 500 душа, а предводио их је син гламочког војводе Владислава Стипковића. Великаш Иван Кобасић, заступник и управник властелинства Жумберак, населио је део ових ускока у југоисточном Жумберку да би чували његова имања Пећно и Грабар. Други део је населио око града Жумберак, а ускоци самци ушли су својевољно у утврђени град из којег се нису дали избацити. Мањи део ове групе насељен је на подручју Сошица и Мрзлог поља, углавном на поседима и стаништима која су раније припадала цистерцитском самостану код Костањевице на Крки.

Ни Иван Кобасић, ни ускоци, већ при самом доласку нису били добро примљени. Властела Ердеди из Јастребарског и римокатолички самостани у Плетерју и Костањевици су се према њима односили непријатељски. Ердеди су претендовали на источни, Плетерје на западни, а Костањевица на северни део жумберачког поседа, с обзиром да су у тим крајевима већ имали своја имања. Плетерју је, између осталих, припадало и жумберачко село Брашљевица са највише земље, домаћинстава и селишта. Од Плетерја су откупљена, или одузета села Осуња са осам селишта, Стојдрага са седам, Мали Крављак са два, Ново Село са три и још нека појединачна селишта. Ускоцима је припало још четрнаест мањих и два већа селишта у селу Лијешће, али нема података коме су раније припадали и које породице су се ту населиле. Изгледа да је највише земље припадало цистерцитском самостану код Костањевице на Крки, с обзиром да је ускоцима уступљено 107 његових селишта. На подручју имања и тврђаве Мехово, уз пут Метљика–Ново Место, насељено је мање ускочких породица него што се могло, па је продајом тог земљишта купована земља у вишим пределима Жумберачког горја. О насељавању жумберачких ускока има доста података код појединих словеначких историчара и истраживача. Поводом првог пресељавања „православних ускока са подручја Гламоча и Унца, који су били српске националности, код Бихаћа 1530. године дошло је до љутог боја са Турцима, који су хтели да спрече пресељавање, да су Турци били побеђени, као и да су се сви учесници битке, боље речено команданти, генерал Иван Кацијанер, бан Иван Карловић и Иван Јуришић, али и становници Бихаћа дивили храбрости ускока„.

Друга сеоба ускока уследила је већ идуће 1531. године. У Жумберак су дошли ускоци са подручја реке Цетине, њих око 1.500, а са собом су дотерали и око 15.000 грла стоке. Крањски сталежи су предлагали да се населе југоисточно од Кочевја, око тврђаве Пољана и на подручју реке Купе, али су Срби ускоци сами дошли ,,својој браћи у Жумберак„. Иако је и сам цар Фердинанд 24. јуна 1532. године наложио да се ускоци разместе на Красу, у Пољанама и Костелу, они су били упорни и одлучни, па су остали у Жумберку. Ова група ускока је била добро организована, предводили су је четворица познатих војвода: Ресан Шишмановић, Ђурађ Радивојевић, Вук Поповић и Милак Милаковић (Кнежичић). Шишмановић и Радивојевић су 5. јуна 1535. године од цара добили следеће поседе: Шишмановић три поседа у Грабару и земљиште на граници према Турској, а Радивојевић мањи део поседа у Сошицама и племство. Вук Поповић је и у наредном периоду био ухода, али није добио у власништво тражени Вишњи врх. Милак Милаковић (Кнежичић) је био истакнути ускочки представник и преговарач са крањским представницима. Ипак, судбина је хтела другачије јер Шишмановић, Радивојевић и Поповић нису славно завршили.

С обзиром да је Иван Кобасић умро 1531. године, његова удовица Маргарета пристала је да уз доплату од 1.100 форинти замени утврђење Жумберак за град Горњи Мокроног, власништва Ивана Пихлера, у којем би се населили ускоци. Откупљени су и делови околних имања и с њих исељени домаћи кметови, а на њихова места смештени су ускоци. Тако су Срби ускоци по први пут дошли да живе око града Жумберка и на деловима суседних имања метличке и костањевачке капетаније и деловима имања самостана у Плетерју и Костањевици. У то време у документима се спомињу ова жумберачка села: Пећно, Гољак, Драшћи Врх, Гориња, Јавор, Поклек, Села, Костањевац, Церник, Купчина, Сопоте, Сошице и Жељезно. У Жумберку је тада било више од 350 ускочких кућа, с обзиром на то да је у свакој кући живело више породица, укупно око 6.000 до 7.000 душа. Када је реч о статусу жумберачких ускока, односно правима и обавезама, цар Фердинанд је већ 1532. године потврдио Србима ускоцима да уживају дељене или поседнуте земље и да свако племе бира свог војводу, или кнеза. То су биле провизорне привилегије и да на томе није могло да остане. На основу те одлуке смештај и земљу добијали су само војводе, а народ је живео на отвореном, без икакве заштите и средстава за живот. Цар Фердинанд је због тога донео 5. јуна 1535. године први акт о привилегијама, правима и обавезама жумберачких ускока. Даровао им је земљиште у Жумберку и ослободио их у следећих 20 година од било каквог пореза, плаћања десетине и радне обавезе, уз облигацију да буду војници и на позив пођу у војску о свом трошку. Многи аутори сматрају да је тим царским актом ударен темељ Војне крајине, као специфичној војној организацији.

Преговори о сталном насељавању Срба ускока вођени су од 1530. до 1535. године. Краљ (цар Фердинанд) је најпре покушао да насели придошлице, влахе, на пустим селиштима крањских властелинстава дуж хрватске границе. Требало је да шест година буду ослобођени свих давања, а по истеку тог рока сви да постану зависни сељаци, с тим да их краљ по потреби позива уз плату у војну службу. На такав предлог нису пристали ни управитељи и закупници краљевих (царских) поседа, ни сами пресељеници. Они су тражили да буду насељени на окупу и да им се дају повластице. Најзад је Фердинанд 1535. године дао повластице тим пресељеницима из Босне које је населио у Жумберак. Они су добили селишта, земљиште и добра описана у урбару, који је свакој странци посебно уручен. Земљиште је дато као наследно лено, уз обавезу да ратују на властити трошак кад год се дигне војска против непријатеља. Ослобођени су свих давања и работа за двадесет година, по истеку тог рока обавезни су да плаћају крањском вицедомском уреду један угарски форинт по диму, димњачарину. Осим тога обавезни су да дају десетину, порез и работу. Сваку промену у поседу имали су да пријаве краљевом капетану или надлежним властима, којима се морају покоравати у судском погледу и дисциплини. Са своје стране краљ се обавезао да их неће давати у власт било коме другом. Међутим, како је стање на линијама додира са Турцима постајало из дана у дан све критичније, временско ограничење повластица падало је у заборав.

Због дужине текста царске привилегије види се да она утврђује права и обавезе Срба, или Рашчана, у три области. Прва област се односи на ,,сваку поједину породицу која ће обитавати у једној кући, под једним кровом и на једном земљишту, да буде обавезна, по могућности да буде вредна, да непрекидно током 20 година, слободно и без плаћања било каквих даћа или намета, на нашим поседима и местима које им је доделио врховни командант, живи, обрађује такво земљиште, односно даје га на обраду, те се од тога приме сваковрсне плодове и користи их без икакве забране или запреке„. Очигледно је да су ускоци, Срби или Рашчани, добили доста на папиру, а како је то остваривано у пракси, видеће се касније. Друга област о којој се у царским привилегијама говори су права народних предводника, војвода, капетана или кнезова. Сваки који буде имао, и док буде имао под својом командом две стотине људи добијаће сваке године 50 рајнских форинти. Трећа област говори ,,на оно што буду задобили или повратили под своју власт из руку Турака, неверника и вечног непријатеља хришћанске вере, сем градова, утврда, каштела и кула, те капетана и угледних особа (заробљеника, М. Ј.), што себи стављамо на располагање, мора да буде својина свих Рашчана„. Као што се види, привилегије дају право и на ратни плен. С тиме да трећину онога што би Срби (Рашчани) остварили у походима, у време када примају царску плату, дужни су да дају на располагање царском благајнику. С тим средствима би се откупљивали заробљени Срби, односно награђивали они који су се посебно истицали храброшћу у борби.

У привилегијама се даље каже и да ће ове добробити Срби уживати само ако и док се буду борили у интересу и на начин који од њих очекује Хабзбуршка монархија. Значајно је да цар очекује не само да ће војводе и њихово људство заслужити додељене привилегије, него им ставља у изглед да од њих очекује да ће стећи и заслужити нове. Предовић каже да је већ у августу1539. године изведена и четврта сеоба ускока, поново с реке Цетине; ти ускоци су желели да се населе око Метлике, односно у Жумберку. У томе нису успели, с обзиром на то да је цар Фердинанд 13. октобра 1540. године наредио да се они населе ближе граници са Турском, око Огулина и Модруша. Ускоци су се противили, али на крају су морали да попусте. Међутим, нису дуго остали на подручју Хрватске, већина их се у зиму 1542. и наредне 1543. године поново вратила у Турску. Пре доласка обећана су им ,,брда и долине„, а када су дошли потуцали су се ,,од немила до недрага“ и није им било дозвољено да се населе око Жумберка, где су живели њихови сродници.

Војводе Вук Поповић и Ђурађ Радивојевић организовали су у рано пролеће 1538. године трећу сеобу ускока. Ова сеоба је реализована тек у октобру 1538. године, пошто је цар Фердинанд одобрио у септембру. Ако о трећој сеоби нема довољно података, неспорно је да је цар Фердинанд 5. септембра 1538. године у Линцу издао нову диплому за ускоке којом је дао повластице, односно проширио њихова права и повластице. И о овим сеобама доста је писао гркокатолички ђакон Милко Предовић у Жумберачком календару. Он је царске повластице и привилегије, које се односе на Србе, односно Рашчане, једноставно прећутао јер оне нису биле прикладне са становишта истраживања њиховог идентитета. Један извештај из 1533. године истиче да је у питању народ војнички способан, који се може употребљавати и на другим местима, не само у борби против Турака. Влашке (српске) војводе пишу Фердинанду 1538. године да многи од њих живе од ратовања; поред ратовања главно занимање им је сточарство. Средином XVI века пише генерал Иван Ленковић на једном месту, да је Жумберчанима прирођено да нигде дуже не бораве на једном месту. Заједно са својом стоком они се селе с једне дивље планине на другу, пљачкајући и палећи Турке и хришћане. Од тога се издржавају, а не од плуга и мотике. Ако краљ и његове земље не притекну с годишњом помоћи, не може се рачунати да ће они својим радом дуже одржати у земљи. Власи ипак нису били само чисти сточари, они су се бавили и ратарством, мада није код свих ускока било једнако. Део ускока који крајем XVI века долазе у Гомирје, односно Славонску крајину, сместа су се прихватили крчењу и обрађивању њива, премда је и код њих сточарство остала значајна грана привреде. Важан извор привређивања представљало је за Жумберчане кријумчарење. Да би могли набавити потребна средства за издржавање, односно уновчити свој ратни плен, краљ их је ослободио свих дажбина, царина и малтарина коју купују и продају за своје издржавање. Они су ту повластицу злоупотребљавали, што их је доводило у честе сукобе са царинским органима.

Сисачким ратом 1593–1606. године почиње нов период у историји Војне крајине, јер су крајишки заповедници, за потребом појачања својих снага, започели преговоре с власима у турској Славонији. Нешто касније успоставља се веза и са оним власима око реке Уне. Захваљујући овим преговорима, из турске Славоније се 1597–1600. године масовно пресељавају граничари Срби. Пресељеници се настањују око главних крајишких утврђења и према турској граници, и тако стварају подлогу за претварање Вараждинког генералата из војне команде у територијалне јединице. Ранија пустиња између крајишких утврђења и Турака постепено се попуњава искусним становништвом у ратовању, а турске предње страже се повлаче на Илову. У Хрватској долази до већег насељавања Срба тек 1600–1605. године, када се насељавају Гомирје, Врбовско, Моравице (Српске) и Лич, али веће групације Срба долазе током целог XVII века.

После досељавања жумберачких ускока Срба долазило је често до сукоба између ускока и староседелаца настањених око града Жумберка. Иако су ускоци у знатној мери допринели стабилизацији одбране Крајине, њихов број у посадама утврђења је био прилично мали у односу са бројем осталих војника. У њима је краљ (цар) нашао јефтину војску која је делом сама себе издржавала, али за одржавање крајишког војничког одбрамбеног система у целини, он је ипак морао да тражи материјалну помоћ од од својих наследних земаља, Крањске, Корушке и Штајерске. Исто је било и са земљом за њихово настањивање: надлежни у Крањској предложили су да се од Ивана Пихлера откупи и преостали део имања и сам град, да се предају лицу које би било именовало капетаном који би живео у граду међу ускоцима. Цар је прихватио тај предлог и у јесен 1540. године за првог жумберачког капетана именовао Бартола Равена (Бартоломеја Равникара), који је остао на тој дужности до 1543. године. Тиме су ускоци Срби добили непосредну војну власт, тиме је био значајан и по много чему преломни моменат не само за жумберачке ускоке, него и много шире. У надлежности капетана била су сва ускочка питања и проблеми, од смештаја и унутрашњих односа и живота, до војног организовања, борбеног ангажовања, посебно спречавања да Турци међу њих не би убацивали уходе. Именовањем капетана уведена је и прва поштанска служба, Метлика–Жумберак.

Да се вратимо на период пре ускочког досељавања, у време турских продора у Крањску и првих довођења ускока у Жумберак. Велики део турских пограничних трупа састојао се из хришћана, који су ради вршења војне службе били ослобођени низа феудалних обавеза. Било ради покушаја ограничења њихових повластица, било ради тога што им се са друге стране обећавао још повољнији положај, од 1530. године надаље, ти турски крајишници у знатним групама прелазе на хабзбуршку територију. У изворима се јављају под различитим називима, једна те иста група јавља се под различитим називима: прибези, ускоци, власи, Срби или Рашани (Рашчани), итд. Пред крај века назив ускок се локализује и употребљава по правилу само за Сењане (римокатолике) и Жумберчане, у то доба православне. Влах је назив који у првом реду указује на друштвени положај који су пресељеници заузимали у Турској, и који они покушавају да задрже и очувају. Тај назив дају извори жумберачким ускоцима, а временом он је преовладао за све пресељенике те врсте. Називи који јасно одређују етничку припадност јављају се доста ретко, и не за све групе. Како су пресељеници већином били Срби православне вере, неки извори употребљавају влашко име као синоним за Србе, односно православце. У XVI и XVII веку практично су сви Срби који су прелазили границу били власи, али сви власи нису били Срби. Тако се, на пример, већ приликом сеобе из 1538. године јасно разликују власи Срби и власи Ћићи (antiqui Romani).

Жумберак је постао капетанија, а капетан прва и једина војничка власт над ускоцима. Треба рећи да се назив капетан не односи на војнички чин, него на управну власт и функцију, при чему је капетан-управник могао да буде цивилно лице, или пуковник по чину. Капетан је по правилу био римокатоличке вере (Иван Кобасић, Бартол Равено, Иван Ленковић), и он је био одговоран за многа деловања ускока. Први попис жумберачких ускока направљен је 1. марта 1551. године и он показује да је ускока способних за ратовање тада било 315. Међу њима су били највиђенији војводе Даја и Радисав Вуковић, затим Павле Клисурић, Стеван и Драгиша Вринчић, Радман Вучетић, Новак Николић, Симо Врајковић, Никола Ивановић, Радоња Басташић, Шобот Поповић и Вранеш Бадовинац. У другом попису начињеном 7. јула 1556. године спомињу се Драгић Валиверовић и Ранко Ратковић. Племство 23. новембра 1567. године добијају Вранеш Бадовинац, Радоња Басташић и Радић Вигњевић, затим 5. августа 1569. године Ђурађ Баталовић, Јован Хераковић, Вујица Маринковић, Вукац Вишошевић и Радман Вучетић.

Жумберачки ускоци постали су први ускоци-граничари у овом делу монархије, а војнички организован Жумберак основа и образац за успостављање, организацију и функционисање Војне крајине. Привилегије, права и обавезе које су изборили и добили, а у наредном периоду бранили и одбранили, од тада су тражили и други ускоци који су из Турске долазили на подручје Хабзбуршке монархије. На сабору у Бруку 1578. године Жумберак и Слуњ сједињени у тзв. Велику жумберачку капетанију, потчињену новоизграђеном утврђењу града Карловца. Велики капетан боравио је или у Жумберку или у Слуњу, а непосредни војни старешина у Жумберку био је по чину обично капетан, натпоручник или вицекапетан. Жумберак је остао капетанија све до реформе Војне крајине 1746. године, од када су основу организације Војне крајине чиниле регименте, или пукови. Жумберак је припадао Слуњском пуку, регименти, а његови војници-крајишници били су организовани у 11. и 12. чету, компанију. Команда 11. Оштрчке компаније била је у Костањевцу, а 12. чете (компаније) у Сијечевцу, касније у Каљу. Циљ реформе био је да се Војна крајина ,,увојничи“ у смислу организације и дисциплине, да се ограниче стечена права граничара, слободних војника, пре свега да се постављањем немачких официра и увођењем немачког језика као командног, ограниче улоге и надлежности изабраних вођа, војвода и народних официра.

Досељавањем Срба граничара у својству жумберачких ускока нису спречили Турке да наставе са нападима. Турци су наставили са континуираним нападима и упадима у Крањску, 1540, 1545. 1547, 1559. и 1575. године. Последњи пут су Османлије напале Крањску 1599. године, јер је изградњом Карловца и успостављањем Војне крајине створена стабилна граница између Турске и Хабзбуршке монархије, па је унутрашњост била сигурнија. Турци су могли да продру само за време стварних ратова и то када су се ратна дејства одвијала у њихову корист. Ови упади, без обзира на бројност инвазионих снага и њихову величину, нису били случајни. По правилу ови напади су били добро припремљени заахваљујући добро организованој обавештајној служби. Ту службу су углавном чинили извиђачи, осматрачи и водичи. Они су достављали податке на основу којих је биран најповољнији моменат за упад и начин како ће да буде изведен. Људство тих доушника је регрутовано из редова хришћанског становништва, бирани су борбено способни људи, који су познавали људе и прилике. Турска обавештајна служба била је много боље организована него крајишка, јер Турци су били нападачи и они су бирали време, место и начин упада. Могла им се супротставити исто тако добро организована служба и војска. Како би се обезбедили од изненађења, организована је у Крањској сигнална служба. Главне сигналне тачке биле су у оквиру државних надлежности и налазиле су се у Виници, Пољанама, Чрномељу, Метлици, Костелу, при Кочевју, Рибници, Ложу, Ортнеку, Турјаку, Игу и Љубљани. Уговорени су сигнали за случај уоченог прикупљања турске војске, њеног наступања и изненадне појаве. Палили су се кресови, изграђивани су табори за склањање и одбрану становништва, најчешће у околини цркава, коришћене су јаме за скривање и изненадне нападе. Црномељ је био опасан тврдим зидом и претворен у тврђаву, али то све није било довољно. Са Турском је требало бити чвршћи, било је неопходно организовати одбрану границе. За њену одбрану била је потребна стална посада, припремљена и оспособљена за борбу с Турцима, били су потребни ускоци. После мањих сукоба и чарки ускоци су ангажовани у неколико већих битака.

***

Жумберачки капетани Да се позабавимо институцијом жумберачког капетана. Како смо рекли, сви они су били римокатоличке вере и вршили су улогу некога ко је на размеђи, на пола пута између цара и ускока. После Кобасића, цар је поставио Ивана Вернека за другог жумберачког капетана, који је на тој душности остао до 1546. године. У његово време ангажовано је 600 ускока, а у сталну војну службу ангажовано је првих 200 ускока, које Предовић назива, према изворима, хришћанским мартолосима. Они су, као турски мартолоси, посебно вешти и опасни јер су познавали језик, ношњу и обичаје становништва и крајева које су нападали и пљачкали. Неретко овде су имали родбину и пријатеље и изједначавање Жумберчана са турским мартолосима је било прилично примерено. После 1545. године, због пораза хрватских чета код Златара и Коњшчине под баном Николом Зрињским и вараждинским генералом Јурјем Вилденштајном, Загребу је запретила велика опасност од напада турског војсковође Улан бега из Пожешког санџака, Загреб је на молбу градског судије Јосипа Богдана добио чету жумберачких ускока. Као професионални војници жумберачки ускоци су бранили зидине тадашњег Грича и Каптола од продора турских освајача.

Трећи капетан био је Иван Ленковић, постављен у мају 1546. године. Он је боље од других разумео и ценио ускоке, као људе и као војнике, па је ту дужност обављао до 1556. године. Капетан Ленковић је до јула 1548. године, заменом и откупом обезбедио нова бројна станишта за ускоке. Хтео је да их размести по целом Жумберку и да ускочке породице из околине крањскох крајева пресели и концентрише у Жумберак. У томе је имао подршку цара Фердинанда, који је био упознат са ускочким врлинама. У Жумберку је тада било око 200 породичних задруга, а 1551. године војнички је било организовано 315 ускока, чија је укупна плата била 3.025 форинти. Жумберчани су тада слушили у саставу сталних посада у Бихаћу, Огулину, Слуњу, Острошцу, Цазину и Дрежнику. Најчешће су извршавали посебне и опасне војне задатке као уходе и извиђачи на турској територији, с циљем да се прикупе подаци о стању и кретању отоманске војске. Година 1556. била је значајна за жумберачке ускоке јер им је надвојвода Карло, регент унутрашњихаустријских покрајина, у јуну потврдио привилегије, права и обавезе пре истака периода од двадесет година. Надвојвода је неким војводама исплатио њихова редовна и додатна примања.

Исте године именован је нови, четврти по реду капетан, Гашпар Раб. Жумберчани су учествовали и дали значајан допринос победи над турском војском Ферхад паше 1557. године код Св. Јелене. Битка се одиграла 19. августа 1557. године. Тих дана хрватски бан је био болестан, што су Oсманлије одлучиле да искористе, па је Ферхад паша скупио војску од 4000 људи и кренуо долином Лоње према Загорју. У близини Раковца, код Свете Јелене дочекао их је са жумберачким ускоцима капетан Гашпар Раб, коме су се придружили Иван Алапић и угарски великаш Ладислав Керечењи. Ускочка војска је у тој бици бројала свега хиљаду коњаника и пешака, који су изненадним јуришем разбили турску крџалијску војску. Ферхад бег је изгубио сав до тада опљачкани плен и половину своје војске, па је бекством једва спасао главу. У овом боју истакли су се војводе Вранеш Бадовинац, Радојица Басташић и Радич Вигњевић, што је остало запамћено, па им је нови цар Максимилијан потврдио чинове, исплатио по 100 форинти и доделио им је племство. Ускоцима војницима исплатио је укупно 400 форинти. У августу 1569. године цар Максимилијан је доделио племство и војводама Радману Вучетићу, Ивану Хераковићу, Вукцу Вишеславићу, Ђурађу Баталовићу и Вујици Маринковићу; многима је потврдио право на земљиште, одобрио средства за куповину новог земљишта, и примио је ускочке посланике.

Фрањо Унгнад спомиње се као пети ускочки капетан (1565-1570). Под шестим капетаном Јосипом Туром (1570-1573) ускоци су учествовали у разбијању Гупчеве буне, иако има података да је Илија Грегорић, заменик Матије Гупца, био Жумберчанин. Поводом гушења поменуте буне, Јанко Шимрак, гркокатолички јерарх, оставио је овакав податак:

„Ускочки капетан Јосип Турн јавио је у три сата ноћу 5. фебруара 1573. године из Костањевице крањским сталежима је јучер у 11 сати подигао с 500 ускока против побуњених сељака, који су у јачини од 2.000 људи повукли према Кршком. Турн је опколио једно мјесто с пјешацима и коњаницима. Сељаци су били потучени, а у бјегу их се много утопило у Сави. Погинуло их је више од три стотине. Ускоци су бјеснили и плијенили, а капетан је то морао скрштених руку гледати. На другом месту Шимрак је указао на то да су се вође сељачке буне много трудиле да придобију жумберачке ускоке на своју страну, јер су знали да су искусни војници. Међутим, војничка дисциплина била је код Жимберчана јача него ли сељачка солидарност„.

Више од стотину Жумберчана страдало је или одведено у заробљеништво у изгубљеној бици код Будачког, у септембру 1575. године. „Крањски племић Кристоф Гал бијеше обиедио (оптужио) Жумберчане да су вјеру преломили и смјерали , него и за након пораза к Турцима побјећи, али је ту клевету капетан Турн свечано одбио„. Да нису оповргнуте неистините оптужбе, имало би то несагледиве последице не само за жумберачке ускоке, него и за ускоке уопште. То значи да би Војна крајина, и све што је везано за такав облик војног одбрамбеног организовања, била доведена у питање. Жумберчани су се на најбољи начин исказали и одбили све оптужбе кад су значајно допринели поразу Турака 1578. године код Дрежника.

Исте, 1578. године Иван Ауерсперг је именован за шестог жумберачког капетана. Војничка служба Жумберчана била је тешка и напорна, посебно дуги маршеви и ношење војне опреме, хране итд. Иван Ауерсперг је разрешен капетанске дужности на свој захтев после две године, а на његово место постављен је његов рођак (можда син) Вук Енгелберт Ауерсперг (1580–1587). Није сасвим јасан податак по коме је, од 1584. до 1588. године, жумберачки хусарски капетан био војвода Радул Даја Вуковић. Предовић мисли да су у то време била двојица капетана, што није логично јер је Вуковић био по вери православан. Он још једанпут спомиње Радула Дају Вуковича, али тада као вицекапетана 1604. године. Син Даје, такође Радул Вуковић, био је по чину капетан, или заменик жумберачког капетана. У сваком случају Ауерсперг и Вуковић су командовали делом војске која је 1584. године тешко поразила Турке код Слуња. Гроф Петар Ердеди постао је 1587. године девети капетан. Поред Радула Даје Вуковића, у то време спомињу се и војводе Вранеш Латинчић, Иван Чујичић, Војо Гарапић, Микула Храплиновић, Вујица Поповић и Милош Грубачевић.

Усмено предање жумберачких ускока сачувало је успомену на битку код Свете Јане 1593. године, у оквиру Дугог сисачког рата. Те године Хасан-паша Предојевић харачио је са својом ордијом по јасканском и окићком крају, харајући и палећи, те одводећи народ у робље. То је изазивало страх и панику код локалног становништва, па су због силних пустошења одлучили да позову у помоћ жумберачке ускоке. После анализе затеченог стања ускочко вођство је разрадило план удара на непријатеља, како би заштитило становништво тога подручја. После подизања Карловца показало се да тврди град није сасвим довољан да заустави Турке у налету према Туропољу. Хасан паша се припремао за борбу читаве наредне зиме, доводећи тешку артиљерију и градећи поново мост преко Купе, јер је претходни однела вода. Заузевши на путу Дренчину, Хасан-паша пада под Сисак утаборивши се на десној обали Купе. Хришћанска војска се истовремено сакупила код Желина у Туропољу, где се скупило пет до шест хиљада људи, жумберачких ускока, банских и крајишких чета. Не верујући у смелост хришћанске војске, Хасан-паша 22. јуна 1593. године напушта табор са свега 10.000 војника, остављајући други део војске на другој страни Купе. У страшном судару удариле су се војске и за непун сат нашле су Хасан пашине чете смрт у Купи и Одри. Жумберчани су поднели највеће жртве јер се већи број њих утопио и више страдао од огромне масе Турака у бекству, него од њиховог оружја. Заједно са Хасан-пашом утопила су се и четири санџакбега. Под вођством Јураја Ленковића, наследника карловачког генерала Ауерсперга, освојена су у Хрватској Петриња и Храстовица. И у овој бици видно место заузимају жумберачки ускоци. Последњи капетан у XVI веку, Криштоф Обричан, именован је на ту дужност 1589. године и обављао је до 1601. године. У његовом мандату се 1597. године доселило 1.700 нових породица, од којих су се само неке сместиле у Жумберак, а остале око Гомирја и Врбовског, и у Мариндолу у Бојанцима, код Чрномеља (Словенија). Обричана је наследио Никола Грегоријанац, који је на дужности капетана био до 1609. године, мада није потпуно јасно да ли је Обричан поново био капетан неколико месеци 1609. године и да га је наследио Ернест Парадајзер.

Колико су то била хајдучка времена говори нам податак да је у Жумберку било више убистава међу ратоборним Жумберчанима, мада оваква „решавања“ имовинских, емотивних и личних проблема нису страна ни у вишим круговима истих људи. Предовић наводи да је Парадајзер 1612. године убио жумберачког војводу Вујицу Хераковића, што потврђују и други извори. Исте године потврду за поседовање имања у Сопотима тражили су Гвозден и Раде Смичиклас. У војну службу у марту 1616. године узето је око 500 ускока, на чијем челу је био капетан Јурај Виво. Ово је био велик број регрутованих у војну службу, али није пронађен извор који би потврдио супротно. С Вивом Жумберчани нису били задовољни, па су га у мају 1620. године убили. Жумберчани су га бацили кроз прозор на граду Жумберку и главним кривцем је проглашен Дане Деспотовић, који је и сам бачен кроз исти прозор. Међутим, постоје подаци који говоре да је то учињено у оквиру велике ускочке побуне 1621. године, која је имала верски и социјални карактер, односно да је узрокована првим покушајем унијаћења. Побуњеници су на место Вива поставили Данила Деспотовића, родом из Сошица. Следећи случај био је када су ускоци 1623. године напали и опљачкали Костањевицу и потом убили градског судију и једног човека, те им отерали стоку.

Године 1623. су као храбри и вешти ратници награђени Вујица Бадовинац, Михајло Храниловић и Михајло Радишић. У наредном периоду од петнаест година, имања су добили: Иван Вујичић по пола имања у Малом и Великом Лијешћу; Вукман Павијановић, не зна се где; Павле Чолнић и његова браћа Матија, Гаврило и Ђурађ у Тупчини; Гаврилу Чолнићу додељено је земљиште које је поседовао Вранеш Гарапић; Мирку, Манојлу и Николи Кнежевићу додељено је земљиште Горњи Витуњ. Молбе за доделу земзишта поднели су и Илија Дучић, Вук Пауновић и Раде Поповић. На основу тих података видљиво је да су поседи додељивани и да су се ускоци дуго смештали у југоисточном и североисточном делу Жумберка. Једина даровница у Радатовићком крају односи се на Мирка Голеша у Голешима, односно у Малом Лијешћу, и на Ивана Вујчића у Великом Лијешћу тек 1630. године.

Даниел Врнешић, управник гркокатоличког сјеменишта у Заграбу, у своме чланку „Жумберачки кријес“ за 2013. годину потресно сведочи о судбини Жумберчана:

„Од досељавања ускока у Крижевачку капетанију (1540-1542), па све до пожара који је уништио гркокатолички манастир у Марчи (1739), тијеком готово два стољећа, ови су ускоци припадали под црквену надлежност марчанског владике, а касније због недостатка властитих свећеника и удаљености од матице у свих девет насеља подлијежу асимилацији. Осим губитка ускочке вјере услиједила је потпуна културна асимилација која се манифестира у потпуном нестајању жумберачке ускочке народне ношње са изворним динарским народним везом. Унаточ свим повијесним недаћама у народу је ипак остала свијест да су потомци краљевих жумберачких ускока о чему свједоче још само славна прађедовска презимена„.

Даље, Вранешић наводи и данас најчешћа презимена у Жумберку:

Болфан: Брнчић, Ђурашевић, Ковачевић, Латковић, Рапљеновић, Северовић, Селаковић и Шајатовић; Велики Поганац: Богдановић, Црљеница, Херак, Кекић, Ковачевић, Маринковић, Перић, Поповић, Северовић, Штибић и Шајатовић; Војковац: Клисурић, Маринковић и поповић; Плавшинци: Милаковић, Грубачевић, Вујчић, Секулић, Шајатовић и Штрбац; Горње Средице: Ковачевић, Крајачић, Милаковић, Рајновић, Клисурић и Стакић; Трешњевица: Бубановић, Вуковић, Кордић, Рашић, Релић и Станић; Ровиште: Вучинић, Радмановић, Вуковић, Гвоздановић, Ковачевић, Решковац, Црљеница, Ратковић, Добричић, Булић и Рајковић; Болч: Басташић, Вукић и Вуковић; Влашка Капела: Богдановић, Поповић, Павић, Петковић, Вуковић и Видовић; Салник: Буквић, Рашић, Крајачић, Басташић, Вукшић, Гарапић и Маговац.

Иако су сва наведена презимена (и) жумберачка, не би се смела заобићи чињеница да су у питању калничко-билогорски Срби. Калничко-билогорски Срби настањивали су до ратова деведесетих година, простор северозападне Хрватске, од реке Илове на истоку, планине Калник на западу, Подравине на северу и Мославине на југу. Живели су у двадесетак мањих насеља. Уз жумберачке и гомирске Србе припадају најзападнијој грани српског народа, које је турска инвазија покретала на запад. Потомци су Срба из разних области Балканског полуострва, од Старе и Јужне Србије, Црне Горе и њених племена, Брђана, Босне, Херцеговине, Рашке и данашње Војводине. Током XVI века честе су биле миграције у ове западне крајеве, као и пресељавања становништва унутар њих. Имамо бројне податке о пореклу жумберачких презимена која видимо да су дошла из Србије: Гвозденовићи су дошли са Ибра, Селаковићи из Старог Влаха, Клисурићи и Кесерићи од Пољанице; Шиљци, Црљенице и Страхињићи из Старе Србије; Ратковићи, Вујчићи, Рајићи, Радошевићи из Херцеговине; Обрадовићи, Басташићи, Херак, Хераковичи, Грубачи, Грубачевићи, Бјелопавловић, Ђурашевић из Црне Горе…

Са новим сеобама Срба на подручје Хрватске почетком XVII века и померањем и утврђивањем границе према истоку, Жумберчани су војну службу све чешће извршавали заједно са Србима из других крајева. Иако је већина служила у Слуњској капетанији, не могу се више приказивати као већина, већ само у заједници са осталим Србима граничарима. Алекса Ивић, историчар Срба у Хабзбуршкој монархији, наглашава да се и у тим условима у неким документима налазе изричите ознаке да се ради о војницима Србима рођеним у Жумберку. Документи се односе на дужи период, од 1602. до 1690. године, а наводе се поименично. У списку Срба војника из 1644. године, и поред велике сличности или истоветности имена и презимена са Србима војницима из других крајева, са сигурношћу се може утврдити да је међу њима било доста Жумберчана. Овде су наведена имена за које се поуздано зна да су Жумберчани:

Раде Димитровић, Петар, Јован и Никола Шишмановић, Петар Храниловић, Јакша Шајатовић, Иван Храниловић, Вукман Хераковић, Вујин Шајатовић, Иван Милаковић, Иван Деливуковић, Радул Пауновић, Иван Делишимуновић, Гаврило Бадовинац, Петар Храниловић, Илија Шајатовић, Грубиша Храплиновић, Иван Шимраковић, Драгија Вујичић, Радосав Вуковић, Војин Обрадовић, Иван Секулић, Јанко Поповић, Никола Ратковић, Јанко Предојевић, Јанко Љубановић, Мика Дамјановић, Филип Дучић, Вукман Ђурашевић, Вујин Вукшић, Петар Хераковић, Илија Северовић, Микула Храплиновић, Марко Kлисурић, Иван Басташић, Радул Шајатовић, Вујин Бадовинац, Иван Павловић, Радул Шобатовић, Вукан Видиновић, Микула Северовић, Вујачко Храплиновић, Радојица Галовић, Вук Радатовић, Вујица Поповић, Степан Вучинић, Микула Дејановић, Јанко Храниловић, Јуре Храниловић, Павле Делишимуновић, Јанко Јанковић, Јурица Предојевић, Мико Предојевић, Милак Рајаковић, Перо Милаковић, Тома Гвоздановић, Петар Гарапић, Јурица Шајатовић, Вукмнан Хераковић, Јурица Деспотовић, Иван Милаковић, Томаш Радић, Kристоф Делишимновић, Матија Радатовић, Филип Предојевић, Иван Предојевић, Милисав Пауновић, Петар Пауновић, Јанко Бадовинац, Мико Шајатовић, Радул Шајатовић, Петар Делишимуновић, Иван Деливуковић, Гаврило Бадовинац, Вујин Станишић, Вукман Шајатовић, Миле Хераковић, Михаило Kордић, Вид Рашић, Павле Драгишић, Томица Северовић, Стипан Басташић, Петар Гвоздановић, Новак Хераковић, Иван Данчуловић, Илија Бадовинац, Вукман Ђурашевић, Раде Шајатовић, Михаило Милаковић, Вук Северовић, Вук Храплиновић, Михаило Галовић, Јуре Прерадовић, Илија Храниловић, Милак Веринчић, Петар Шобатовић, Иван Северовић и Михо Гвоздановић и други.

Драго Роксандић, вероватно најбољи савремени познавалац и најплоднији истраживач прошлости и садашњости Срба у Хрватској, придаје изузетан значај истраживању и подацима које нам је оставио др Алекса Ивић о Србима Жумберчанима. Роксандић сматра да се тај документ може сврстати међу најважније познате крајишке пописе, јер садржи имена и презимена, податке о статусу у крајинској војној служби и местима у којим су појединци живели. Роксандић сматра да поред ових већина крајишких докумената има много скромнији значај. Указује и да је документ из 1551. године, иако историјски веома добро познат, истраживачки веома мало коришћен, као и да није редак случај да буде повод озбиљних неспоразума.

***

Преверавање и однарођавање жумберачких ускока У земљама северно од Саве и Дунава, које су биле под аустријском влашћу, наметање уније православном српском живљу вршено је много пре масовног пресељења Срба под патријархом Арсенијем III Црнојевићем (Чарнојевић). На досељенике, који су се тамо настањивали још од половине XVI века, вршен је притисак да пређу директно на католицизам, или бар на унију. Државне власти су биле ревносни помагачи при овоме послу, и поред Влашких статута (Statuta Valachorum) првог кодификованог закона који регулише свеобухватно правно, верско, имовно стање међу досељеним Власима (Србима). Иако је још пре Статута Војна граница изузета испод надлежности Хрватског сабора и стављена под непосредну управу Беча, од јесени 1625. године почео је јак притисак на православне у Жумберку. За представнике аустријских власти било је несхватљиво да им најнесигурнију границу према Турској чувају православни, шизматици. У то време налазило се ту око 2.000 Срба под оружјем, у Славонији их је било 6.000 а у Приморској граници 1.000. Сви граничари и њихове породице били везани за своју веру, и власти су због тога морале водити рачуна да не пренагле у натурању уније. Петар Љубић, ректор загребачке језуитске колегије, предлагао је, „да се у Загребу оснује један семинар на трошак доњоаустриских земаља и да се у тај семинар доводе жумберачка српска деца, сиромашна и без родитеља, да се тамо подуче католичкој вери и церемонијама. Ова деца, кад сврше школу, имаће задатак, да своје сународнике изведу из заблуде и приведу у крило католичке вере“.

Упоришта православља у крајевима око Жумберка били су манастири Гомирје, Марча и Лепавина, које су посећивали српски патријарси. Око манастира Марче вођена је дуга и оштра борба: он је одузиман од српских православних калуђера и поново им враћан. Било је православних калуђера, који су привидно примали унију, да би је одбацили чим им се укаже погодна прилика. Упоредо са ослобођењем крајева северно од Саве и Дунава од турске власти долазило је и ширење уније. Кад је после победе над Турцима код Харшања, 12. августа 1687, Барања била очишћена од Турака, почеле су језуите веома жив рад на превођењу Срба у крило католичке цркве. По извештају језуите Пренталера, број тада покатоличених Срба износио је 15.000 душа. Јован Радонић каже да је заузимањем другог језуите, Фрање Равеса, извршен 18. јануара 1690. године у Печују, свечан прелаз извесног броја Срба на католицизам. За унију је радио Јов Рајић, игуман манастира Ораховице, брат Лонгина Рајића, кога је, 30. марта 1688. године, цар Леополд I поставио за унијатског владику у Срему. После Рајићеве смрти цар је 31. марта 1694. године поставио за његовог наследника Петронија Љубибратића, који је раније био генерални викар београдско-сремског митрополита. Петроније је био брат митрополита Симеона Љубибратића, који је касније отишао у Боку Которску и тамо умро између 1696. и 1702. године. Љубибратић је једно време живео у Сентандреји, где су га католички кругови придобили за унију.

Литература:

Историја народа Југославије II, Просвета, Београд 1960;
Vukšić D, Žumberački uskoci, Unijaćenje i odnarođivanje, SNV Zagreb 2015;
Dadovinac, Nenad, Žumberak, porodična kolijevka Badovinaca, putopisi;
Carin, Nenad, Žumberački uskoci, Povijest naših krajeva, 2016;
Манојло Грбић, Карловачко владичанство, у Карловцу 1891.
Drago Roksandić, Etnos, konfesija, tolerancija, Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“, Zagreb 2004.
Daniel Vranešić, Žumberački krijesovi za 2013.
Johan Hajnrih Šviker, Politička istorija Srba u Ugarskoj, Novi Sad 2001.

Срби и Римска курија II

Остави коментар