СРБИ И РАКОЦИЈЕВ УСТАНАК ПОЧЕТКОМ XVIII ВЕКА

27/08/2021

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Протеривање вишевековне османлијске власти са историјских простора Краљевине Угарске изазвало је крупне, рекло би се, епохалне измене у друштвено-политичким релацијама угарских државних органа, мађарских феудалних духовних и световних елита са једне стране и централних цивилних и војних, а заправо правно-политичких структура који су били у непосредној вези са улогом и деловањем владара у Хабзбуршкој монархији са друге стране. У претходном излагању било је више речи о узроцима незадовољства мађарских сталешких кругова духовне и световне властеле, а који су се у појединим периодима претварали у праве антихабзбуршке покрете. У годинама које су претходиле ослобођењу Угарске од турске власти, у тзв. Горњој Мађарској трајао је вишедеценијски противхабзбуршки или „куручки“ рат, предвођен од стране кнеза Ференца Ракоција I од 1670. до 1676. године и Имре Текелија (Thököly, Tököly, Tökölli Imre) од 1678. до 1785. године, који је заправо представљао одговор на реакцију Бечког двора против носилаца и вођа чувене Вешелењијеве завере. Поменути покрет у највећој мери је угушен 1685. године заједно са одступањем турских снага пред надирањем царских трупа у Великом бечком рату. Међутим, готово да ниједан од узрока појаве незадовољства мађарских сталежа и самог „ребелијантског духа“ и покрета против хабзбуршке власти, чак ни после ослобођења Мађарске од турске власти, није био отклоњен. Новоослобођене области стављене су под управу Дворског ратног савета, односно комисије која је основана у оквиру Дворске коморе под називом Комисија за новоосвојене области (Neoacquisita Comissio), што је у ствари представљало директну повреду традиције мађарског државноправног уређења и дерогацију ингеренција мађарских сталежа и њиховог „устава“. Некадшњи земљишни велепоседници, односно потомци властеле који су након успоставе османлијске власти над великим деловима средњовековне Угарске били приморани да напусте своје поседе, имали су обавезу да у немогуће кратком року докажу своје власништво уколико су желели да обнове своја неспорна имовинска и облигациона права над својим баштинама. Узгред, за повратак власништва над датим поседима неопходан услов је био и посведочена лојалност мађарског племића хабзбуршкој династији, као и плаћање пореза у висини од 10% вредности саме земљишне имовине. У складу са поменутим чињеницама, веома мали број некадашњих власника је успео да задовољи наведене критеријуме, па су бројна властелинства у ослобођеним деловима Угарске дошли у посед Двору лојалних, често страних војних заповедника, „лифераната“, коморских снабдевача војске провијантом, и других. Промењена је унутрашња социјална структура високог племства у Угарској и управо је ту чињеницу Бечки двор желео да искористи како би ослабио увек непоуздане, а често отпорне снаге мађарског племства.[1]

Такође, у циљу стабилизације државне управе, Двор је одлучио да оствари што је могуће већу конфесионалну унифицираност код становника Мађарске, наравно у корист римокатоличке вероисповести. Већ од 1701. године било је забрањено јавно исповедање протестанстке конфесије у ослобођеним областима Угарске, а унијатска политика Римокатоличке политике добила је велики и агресивни замах у земљама где је православна вера била доминатна и то пре свих у румунским и русинским етничким заједницама. Креатор и најпознатији протагониста поменутог великог подухвата Римокатоличке цркве у Хабзбуршкој монархији на датом временском периоду био је чувени кардинал, естергомски и калочки надбискуп Леополд Колонић. Остао је упамћен по ауторству над нацртом Дворске комисије за материјалну и духовну обнову Угарске 1689. године (Einrichtungswerkdes Königreichs Hungarn) на основу којег је Бечки двор усвојио мере о „припитомљавању на буну и одбрану своје слободе увек спремну мађарску крв“.[2] Мере, које су усвојене без пристанка мађарских сталежа, подразумевале су постепену, потпуну или бар делимичну германизацију Угарске и то спровођењем масовне колонизације Немаца уз сузбијање ширења постојећих кругова протестантских заједница које ће у коначници бити у дефинитивно уништене поменутом рекатолизацијом свих слојева друштва. Упркос чињеници да су поменуте мере заправо биле усмерене ка свеобухватној технолошко-привредној и политичкој реформи и модерницзацији мађарског друштва, његови сталежи исте су дочекали са страховитим негодовањем и отпором. Поставља се питање због чега? Можемо ли на прави начин да сагледамо суштинску природу незадовољства мађарских сталежа поменутим мерама Бечког двора? Наједноставије образложење можемо да пронађемо у мишљењу да је Хабзбуршка монархија представљала једну „скрпљену“ творевину, а не државу која свој настанак и развој дугује извесним закономерностима повесних процеса у датом временском, просторном и друштвеном оквиру. Сам појам „скрпљене државе“ у себи носи сазнање да је реч о заједници дубоких противречности и готово нерешивих изазова у свим областима егзистенције друштва у целини.

Буру незадовољства мађарских феудалних кругова изазвала је и намера Двора, изражена у Нацрту, да се угарско племство опорезује и то у околностима оснивања нових, из угарске државне територије издвојених, граничних појаса посебно у Потисју и Поморишју, где је живело, царским привилегијама прилично заштићено, махом српско крајишко становништво. У наведеном контексту посматрано, потпуно је јасно да су дате привилегије српском етносу осигурале незаобилазан војни и политички значај, као и повлашћени социјално-економски и правни положај у односу на спахијско подложничко становништво у околним жупанијама. Такође, смрт последњег мушког члана шпанске гране династије Хабзбург покренула је дуготрајни и исцрпљујући Рат за шпанско наслеђе (1701-1714) који је у Угарској изазвао безобзирно утеривање пореза и контрибуција, неописиве патње свих слојева друштва под теретом понашања царских трупа, али и проблеме настале у вези са обавезама сељаштва да војсци обезбеди превоз и коначиште. Дезавуисање ингеренција и државног суверенитета оличених у дискреционим правима сталешких органа управе Краљевине Угарске, као и насилна рекатолизација и економски и контрибуцијски притисак на све слојеве друштва изазвали су нови устанак мађарске нације против Бечког двора. На чело устанка постављен је кнез Ференц Ракоци II, син кнеза Ференца Ракоција I и Јелене Зринске.[3]Првих месеци устанак је имао изразито „куручки“ карактер, али већ од јесени исте године покрету се придружио већи део племства, жупанијских чиновника, аристократије, али и градског становништва источног дела Угарске. Окосницу Ракоцијевих трупа чинили су припадници некадашњих Текелијиних куручких одреда, најамници плаћани новцем добијеним из Француске, хајдуци, демобилисани војници и кметови. Покретом су руководили припадници племићког сталежа, а сам покрет, у почетку са изразитим особинама „сељачког рата“ убрзо је прерастао у праву општедруштвену ослободилачку војну.[4] Упоредо са омасовљавањем Ракоцијевих војних снага, на тлу „куручке“ Мађарске започет је процес формирања паралелног државног апарата правно заснованог на прописима које је усвајала нова, устаничка власт. Наведени процеси почели су да дају видљиве резултате и у самом рату. Куруци су успели да сузбију нападе, а потом и да отерају војску генерала Леополда Шлике, а већ 24. децембра 1703. године генерал Шандор Карољи заузео је утврђења за одбрану Беча код Маршега.

Вођство мађарског ослободилачког покрета је још од почетка рата било свесно потенцијалне улоге и важности српске етничке заједнице и њеног евентуалног удела у догађајима који ће уследити. Свакако, присуство српског становништва, посебно његовог доминантно војно способног и за рат предодређеног сегмента насељеног у војним границама, нарочито у Потиско-поморишкој крајини, изискивало је заузимање прикладног става према интересима и намерама поменутог дела популације Угарске. У очима мађарских сталежа, племића и сељака, али и спахијских кметова, српска популација, посебно онај досељенички елеменат, посматран је са великом дозом подозрења, предрасуда, често и са страховитом нетрпељивошћу. Због Леополдових привилегија и статуса који је подразумевао изузетост од феудалних обавеза, сви слојеви мађарског друштва о Србима су имали предрасуду да је та заједница непосредни експонент царске воље и политике Бечког двора. Војнички карактер српског етничког елемента на Ракоција је оставио снажан утисак, па је вођа устаника већ од почетка буне покушавао да пронађе начин који би мађарској „ребелији“ помогао да Србе, при том бројне и добро наоружане, веже за интересе куручког покрета или макар да исте приволи на индиферентан, односно неутралан став у сукобу угарских сталежа и Бечког двора. Међутим, већ у лето 1703. године постало је јасно да су наведене намере устаничког руководства у приличној мери биле у колизији са стратешким интересима српског етноса. Заправо, стратешки циљеви Покрета и интереси Срба у великој мери представљали су антипоидне тачке савремених токова историје мађарског народа и Угарске у целини. Проналажење модуса одређене сарадње или разумевања између Срба са једне стране и мађарског покрета са друге стране показали су се као веома тешки подухвати, јер би излажење у сусрет циљевима првих значило довођење у озбиљо питање најважнијих тачака програма устаничке Угарске према Бечком двору, док би прихватање тог истог програма за српску заједницу представљало задирање у есенцијалне поставке самог њеног статуса у Хабзбуршкој монархији. Однос Ференца Ракоција млађег и вођства куручког покрета према српској заједници морамо посматрати у светлу неколико битних одлика положаја српског етноса у Угарској и статуса новооснованих војних граница (посебно Потиско-поморишке крајине) у државноправном систему Хабзбуршке монархије. Наиме, ударну снагу мађарских устаника чинили су бројни представници ситне и средње угарске властеле чији су непосредни интереси били у вези са прибављањем нових феудалних поседа и радне снаге, односно зависних сељака који би радили на истим. Издвајањем Потиско-поморишке границе из административног система Угарске и насељавањем тог простора српским становништвом у војничком статусу, поменути интерес је био апсолутно осујећен. Узмемо ли у обзир и чињеницу да је издржавање Потиско-поморишке војне границе у великој мери стављено на терет околних жупанија, није несхватљив страховити анимозитет мађарских кметова и спахија према граничарском становништву наведених крајина. Раније смо нагласили да је Потиско-поморишка граница, као установа система војноодбрамбене структуре државног апарата имала положај правно-политичког ентитета непосредно потчињеног Дворском ратном савету, који је, недвосмислено, био орган владара. Дакле, Ракоцијев устанак морао је да узме у разматрање и ову чињеницу у дефинисању односа према српском становништву (као доминантном социјално-етничком елементу поменуте границе). Однос према црквеној јерархији Српске Православне Цркве, која је имала пресудан утицај на свеколика хтења и намере српског етноса у целокупној Хабзбуршкој монархији, представљао је још један аспект целовитог сагледавања мађарско-српких односа посматран из визуре предводника Ракоцијевог устанка.

Док су изгледи о међусобном сагласју интереса српске заједнице и мађарског покрета залазили у суморну фазу свог развоја, атмосфера страха и међуетничких тензија доживели су врхунац у јулу 1703. године. Поменута ситуација најбоље се очитовала на подручју северних крајева потиског одсека војне границе и на целокупној територији Поморишке крајине. Пожар Ракоцијеве буне захватио је и наведене крајеве и већ у првој половини јула исте године избили су сукоби између граничарске милиције и куручких одреда. Први сукоб српске милиције и мађарских куруца догодио се код насеља Диосег[5] у широј околини Великог Варадина у другој половини јула 1703. године. Поменути догађај нема само симболички карактер почетка српско-куручких оружаних сукоба, већ исти је открио и околности у којима се након пет година на историјској сцени поново појављује име Јована Текелије, заповедника српских граничара у Поморишју. Наиме, остало је забележено да су се 26. јула 1703. године, одреди састављени од арадских, ђулинских, јенопољских и белишешких граничара, а под командом Јована Поповића Текелије сукобили са јединицом куручког пуковника Андраша Бонеа (Bóné András). Том приликом српски одреди однели су и прву победу у рату који се распламсавао. После овог догађаја, настављен је поход српске милиције све до самог насеља Диосег у коме је иначе и Боне живео. Насеље је освојено, потом опљачкано и спаљено, а сличну судбину доживео је и низ села у долини реке Берећ.[6] Међутим, убрзо је уследио застрашујући „одговор“ куручких снага предвођених грофом Берчењијем, када су мађарски одреди изненада напали село Оласи или Олосиг, такође у околини Великог Варадина. Село је запаљено, сви његови становници, који су листом били Срби, на најсвирепији начин су поубијани, укључујући ту и њиховог команданта Малог Блажу (Kis Balázs). После сукоба око Диосега и Оласија, Текелија се упутио на запад према Потиској граници, а успут је освојио низ насеља, па и већих места попут: Карцага, Ујсалаша, Куна, Мадараша, Каба, Деречка, Пишпека, Ладања, Фелдеша, Баранда и других. Отпор граничарских одреда Ракоцијевој побуни проширио се на територији неколико жупанија (Бихарској, Солночкој, Бекешкој, Хајду, итд). Командант тих одреда, Јован Текелија са својим ратницима ускоро је приспео до Великог Варадина где је на периферији града доживео свој први велики пораз. Истовремено, куручке снаге нападали су српске граничарске одреде у јенопољској и арадској области.[7] Први окршај великих размера  између српских граничара и мађарских куруца догодио се крајем августа 1703. године. Наиме, тада је Јован Текелија на челу одреда од хиљаду и две стотине граничара био у пратњи грофа Франца Фелса, новоименованог војног заповедника великоварадинског гарнизона, када је исти путовао из Јеонопља у Велики Варадин. Приликом повратка из пратње, код места Белфењера 1. септембра дошло је до сукоба са јаким побуњеничким снагама у броју од пет хиљада ратника под командом Андраша Бонеа, Иштвана Мајоша (Majos István) и Пала Бозокија (Bozóky Pál). У тешком окршају Текелијине граничарске снаге доживеле су страховити пораз. На бојишту је остало седам стотина погинулих српских граничара.[8] Погибија два од три заповедника куручке војске на најречитији начин говоре о степену губитака и на устаничкој страни. Наведени оружани сукоб, сасвим извесно, није произишао из неког „изненадног“ или „случајног“ сусрета две сукобљене стране, већ је исти представљао део обимнијег плана офанзиве куручких снага у смеру север-југ у Поморишју. У наредним месецима 1703. године устаничке снаге успеле су да капитализују успехе постигнуте током летњег периода, па је под њихову власт дошао већи део Зарандске жупаније, Халмођ, рудничке вароши, након чега су избили на Мориш. Све до почетка следеће године операције у Поморишју у којима су учествовале граничарске јединице имале су само спорадичан карактер.[9]

У другим деловима Границе, пре свега у Потиској крајини, догађаји који су стајали у непосредној вези са Ракоцијевим устанком узимали су сличан ток као и у Поморишју. У датим околностима Ференц Ракоци млађи одлучио се на предузимање политичко-дипломатских корака у приступу према Србима, не толико вођен идејом о потреби стишавања међуетничких тензија ради пацификације немађарске популације у Угарској која у будућности би требало да задржи одређени повлашћени, односно аутономни статус или пак да задобије положај равноправне „политичке нације“, колико понесен стратешким политичким концептом о трајном искључивању српског етничког и политичко-милитарског елемента у подухвату заснивања потпуно нове структуре односа између династије Хабзбург и Краљевине Мађарске. У поменутом контексту, морамо посматрати и Ракоцијев проглас упућен Србима 9. августа 1703. године, дакле већ на почетку трагичних сукоба.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Витковић, Гаврило, Услуге народа Србског свепресвѣтлом Дому Австриском у време Ракоцине буне, Сербскɪй народный листь, Будим, 34, 1846.

Витковић, Гаврило, Критички поглед на прошлост Срба у Угарској, Гласник СУД, 30, Београд, 1871.

Гавриловић, Славко, Друштвено-економски развитак јужне Угарске (Војводине) од краја XVII до средине XIX века, Историјски часопис, књига XXIX-XXX 1982-1983, Историјски институт, Просвета, 1983.

Márki Sándor, Arad vármegye és Arad szabad kiralyi város törtenete, II, Arad, 1895.

[1]Славко Гавриловић, Друштвено-економски развитак јужне Угарске (Војводине) од краја XVII до средине XIX века, Историјски часопис, књига XXIX-XXX 1982-1983, Историјски институт, Просвета, 1983, стр. 241-242.

[2]Када је у годинама после гушења Вешелењијеве завере постављен за председника Угарске краљевске дворске коморе 1673. године, Кардинал Колонић је усвојио становиште према коме је био неопходан суров обрачун хабзбуршке државе са Мађарима и то путем спровођења насилне рекатолизације и владарског апсолутизма. Тада је забележна и његова максима која је у ушима мађарских сталежа одзвањала све до слома Хабзбуршке монархије: „Ја ћу Мађарску претворити у роба, затим у просјака и коначно у католика“.

[3]Мађарском етносу, а вероватно и Бечком двору изгледало је као да је судбина предодредила Ракоција за вожда нове „угарске ребелије“. Наиме, његов отац Ференц Ракоци I био је вођа антихабзбуршког устанка у Горњој Угарској, а очух Имре Текели предводник куруцког покрета од 1678. до 1685. године, па чак и владар Османлијском царству вазалне кнежевине Средње Мађарске (1682-1685). Ракоцијев деда Петар Зрински погубљен је од стране Бечког двора 1671. године због учешћа у Вешелењијевој завери. Такође, његова мајка доказала се као доследан борац против бечке политике хабзбуршког апсолутизма и у годинама после слома покрета куруца и Кнежевине Средње Мађарске. Све до 1688. године са мањим бројем присталица успевала је да одржи последње упориште куруца – тврђаву Мункач. Детињство и младост Ференца Ракоција обележена је великим духовним утицајем католичког мистицизма оличеног у стицању образовања и првих корака у политичком профилисању личности од стране језуита предвођених Леполодом Колонићем. Лојалност династији и римокатоличкој вери представљали су окоснице васпитања и духовног профила или димензије личности младог Ракоција све до његовог повратка у отаџбину 1694. године. По доласку у земљу, овај представник и потомак најбогатије и најугледније мађарске властеоске породице, убрзо се приближио политичким схватањима противхабзбуршки настројеног племства. Убрзо је постао свестан изузетно тешког положаја свих слојева мађарског друштва који су од њега, пак тражили да својим примером и акцијом стане на пут тежњама и поступцима Бечког двора. Након неуспелог покушаја завере из 1700. године (када је чак био ухапшен и осуђен на смрт), Ракоци је успео да побегне у Пољску код свог пријатеља грофа Миклоша Берчењија (Bercsényi Miklós). Међутим, од противхабзбуршке акције није одустао, већ је одлучно приступио припремама новог подухвата посебно у домену прибављања подршке тадашњих европских сила за „мађарско питање“, у првом реду Француске Луја XIV са којим је био у родбинским релацијама. Упркос чињеници да његов подухват историографија терминолошки често карактерише као „куручки рат“ или „покрет куруца“, Ракоци није посебно уважавао нерегуларне војне снаге нити је имао великог поштовања према „герилском“ или „куручком“ начину ратовања и живота. Све до 1703. године одбијао је захтеве Текелијевих следбеника и сељаштва са горње Тисе да покрене устанак, условљавајући почетак истог за недвосмислену подршку француских војних и политичких снага. У пролеће 1703. године Ракоцију у Пољској стигао је драматичан захтев из Мађарске да одмах покрене буну. У повољном међународном односу снага Ракоци је пристао на подизање устанка, а за поменути чин добио је велику подршку пољских магната и изасланика француског краља. Ускоро, Ференц Ракоци у домовину је послао ратне заставе на којима је стајало гесло „Са Богом за домовину и слободу“ (Cum Deo pro Patria et Libertate), а уз барјаке упућен је и општи позив за све Мађаре, без обзира на социјалну, конфесионалну, политичку и сталешку припадност да се одмах дигну на оружје. Још пре његовог доласка у Угарску избио је устанак. На угарско-пољској граници 16. јуна 1703. године, Ференца Ракоција дочекала је једна мала група огорчених сељака, у броју од свега стотињак будућих ратника. Наведена групица сељака, куруца за неколико недеља повећала је свој број на више хиљада одлучних ребелијаната. Устанак куруца отпочео је свом силином, а на његовом челу стајао је један од најугледнијих угарских магната. Време парадокса тек је долазило.

[4] Ракоцијев устанак подржали су припадници нижег и средњег осиромашеног племства Краљевине Угарске, чији су преци у претходним генерацијама, деценијама, па и вековима услед отоманске окупације изгубили своје земљишне поседе и сада су очекивали одређени вид реституције изгубљене имовине или макар поједине ретрибутивне мере за услуге које су пружали интересима династији Хабзбург. Такође, мађарском покрету пришли су и хајдуци из слободних краљевских градова, као и сеоско русинско и словачко становништво са Ракоцијевих поседа у Горњој Мађарској. Парадоксално, као припадници истог покрета, у једном политичком и војном опсегу или оквиру нашли су се припадници племства, слободног и зависног сељаштва, грађани слободних краљевских градова калвинистичке, али делом и римокатоличке конфесије. У етничком погледу, јединице куручке војске чинили су припадници мађарске заједнице калвинистичке вероисповести, али морамо да нагласимо да Покрет није обухватио све Мађаре. Савременици и историјски извори сведоче о Мађарима у Сентешу које су 1710. године помагали српски граничари из Поморишја у њиховом отпору куручким ребелијантима. Припадници високог племства (који у етничком погледу нису увек припадали мађарском етносу, али су у социо-политичком смислу чинили основу виших слојева „угарске политичке нације“), магнати, углавном су се уздржали од учешћа у подршци Ференцу Ракоцију млађем. Међутим, било је примера одступања од ових „социјалних постулата“ социјалне структуре Ракоцијевог устанка. Тако је, нпр. један од првих угледнијих људи који су приступили куруцима био сатмарски жупан Шандор Карољи (Sándor Károlyi de Nagykároly). Прву већу чету куруца окупио је управо овај мађарски племић, види: Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 57-58

[5]Диосег или Bihardiószeg (мађ.), односно Diosig (рум.) је место у данашњој Румунији које се налази у близини града Орадеа (Велики Варадин – Nagyvárad), у Бихарском округу, а до 1918. године у Бихарској жупанији, односно „вармеђи“ Краљевине Угарске.

[6]Сасвим је извесно да су одреди српске милиције освојили и до темеља уништили тада и низ насеља на поменутом подручју, укључујући и Диосег. Међутим, Гаврило Витковић у својој студији Критички поглед на прошлост Срба у Угарској износи одређене податке који су у непосредној контрадикцији са сазнањима Шандора Маркија о збивањима у Диосегу крајем јула 1703. године, а на које се позива др Александар Форишковић у монографији „Текелије“. Наиме, Витковић износи податак да су припадници српске граничарске милиције под командом извесног „пуковника Бекерса…тада напали и у потпуности разбили јединицу куручке војске у саставу од четири хиљаде коњаника и три хиљаде пешака…“. Пре свега, није у потпуности разумљиво на коју личност Витковић мисли када описује делатност и улогу „пуковника Бекерса“ у наведеним збивањима. Сасвим је могуће да се Витковићев податак односи на пуковника Бекера, официра у Ердељској генералној команди. Међутим, проблем са информацијама о догађајима у околини Великог Варадина у лето 1703. године не доводимо у везу само са нејасном идентификацијом одређених историјских личности-учесника поменутих збивања, већ и у знатној мери са извештајима о самој повесници дешавања. У поменутом тексту, Гаврило Витковић позива се на аутентичан извор, тачније на саме мемоаре Ференца Ракоција објављене у петом тому књиге „Histoire des révolutions de Hongrie où l’on donne une idée juste de son légitime gouvernement“, чију веродостојност ипак морамо прихватити са извесном дозом уздржаности. Са друге стране, Шандор Марки у опису повеснице Рата за ослобођење у 1703. години у Историји Арадске жупаније… не помиње масакр у Оласију. Непобитно можемо да закључимо да је до првог сукоба граничарске милиције и Ракоцијевих трупа у Поморишкој крајини дошло у околини данашњег румунског града Орадеа. Са великим опрезом можемо да изнесемо и тезу да су Ракоцијеве снаге први напали српски граничари, те да су у том сукобу мађарски куруци однели значајну победу, види: Гаврило Витковић, Критички поглед на прошлост Срба у Угарској, Гласник СУД, 30, Београд, 1871, стр. 9, Исти, Услуге народа Србског свепресвѣтлом Дому Австриском у време Ракоцине буне, Сербскɪй народный листь, Будим, 34, 1846, 271-276. Упореди и Márki Sándor, Arad vármegye és Arad szabad kiralyi város törtenete, II, Arad, 1895, стр. 277.

[7]Исто, стр. 139-141 и нап. 58, стр. 205. Ратне опрецаије српских граничарских одреда под командом Јована Текелије до почетка августа 1703. године јасно откривају стил оперативних оружаних захвата, али и карактер војних јединица крајишких Срба, као и њихових куручких противника. Војноаналитичким пресеком оперативних активности милицијских и куручких снага у датом периоду установила би се јасна дистинкција између стратешко-офанзивних или одбрамбених дејстава једне регуларне и на војноакадемским принципима деловања утемељене оружене силе од дејстава скупине ратника нерегуларне провенијенције устројених на начелима герилског начина ратовања. Само на описан начина можемо да разумемо и поменута дејства граничарских, али и куручких снага у лето 1703. године када је поход Јована Текелије више изгледао као насилни продор у позадину непријатељске територије извиђачког карактера са веома ограниченим војничким дометом и обимом. Намера милицијских одреда била је да се куручке снаге неутралишу у смислу способности за предузимањем офанзивних акција и да исте вежу за непосредну одбрану територија које су се у датом тренутку налазиле под њиховом контролом. Потврду ових навода проналазимо и у описаном сукобу са одредом Андраша Бонеа који је имао особине класичног судара у изненадном сусрету. Домет свих предузетих акција био је веома скроман, али свакако, исте имају своје место у историјату српско-мађарских сукоба током Ракоцијевог „Рата за слободу и отаџбину“. На основу описаних оружаних активности Ракоцијевих снага, основано можемо закључити да у првим месецима покрета куручки циљ није био војно и политичко потчињавање или уништење војнограничарског система, већ намера да исте задрже ван оквира скукоба. У првим данима буне, Ракоци је тежиште односа према Србима померио са војног ка дипломатско-политичком дискурсу, а Бечки двор је била та инстанца која је, додуше сасвим легално, одлучила да граничарски систем непосредно ангажује у борбама против ребелијаната. Наравно, на тај начин постизали су се вишеструки циљеви за хабзбуршке интересе, пре свих директним ангажовањем граничарских снага у операције ширег обима, велики део куручких јединица ангажовао се на простору војних граница чиме је притисак на друге делове Монархије и царску војску знатно опао. Такође, отклањала се и могућност компромиса између устаничких власти и предводника српског етноса.

[8] Márki Sándor, нав. дело, стр. 277.

[9] Гаврило Витковић, Критички поглед на прошлост Срба у Угарској, Гласник СУД, 30, Београд, 1871, стр. 9-12.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања