СРБИ И ЈУГОСЛАВИЈА ОД 1941. ДО 1989. ГОДИНЕ

23/02/2021

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

У предвечерје Другог светског рата, у страху да интегрална Југославија не падне под пресудан утицај Сила осовине, Велика Британија променила је став према интегралистичком принципу у уређењу Југославије, те је пружила подршку преуређењу земље на основу Српско-хрватског споразума, базираног на федералистичком принципу. Милан Стојадиновић је уклоњен са власти, а нова влада направила је договор (Споразум Цветковић-Мачек из 1939. године), према коме је унутар Југославије формирана Бановина Хрватска, као засебна администравина јединица, али са свим прерогативима државности, која се простирала на бројним, у националном погледу, чисто српским етничким и духовним територијама. Управо дата творевина постаће институционална основа усташком покрету у формирању геноцидне Независне државе Хрватске, 1941. године. Антиверсајски, ревизионистички расположене државе, у првом реду Италија, још од 1918. године, а од 1941. године и Немачка, одлучиле су да униште Југославију, након пуча од 27. марта 1941. године, када је практично била срушена политика приступања Југославије Тројном пакту. До пуча је дошло, пре свега, делатношћу британске обавештајне службе, која је у извршењу тог дела пронашла саучеснике у деловима српских грађанских политичких странака и елита. Југославија је окупирана у Априлском рату, њена војска је капитулирала 17. априла. Раскомадана Србија нашла се у немачкој окупационој зони са домаћим квинслишким апаратом власти, предвођеним Миланом Недићем и са великим притиском политике терора окупационих власти над њеним становништвом.

На просторима данашње Хрватске, БиХ и Срема формирана је злогласна нацистичка и фашистичка творевина, усташка НДХ, 10. априла 1941. године. У бројним логорима смрти (Јадовно, Јасеновац, Паг, итд) и у дивљачком покољу српског православног становништва, Јевреја и Рома, широм НДХ, на најсвирепији начин уморено је на стотине хиљада људи. Око 200 хиљада Срба протерано је у окупирану Србију, док је 240 хиљада православаца насилно покрштено. Усташки војно-политички врх, не само да је успео да сруши Југославију, већ је најекстремнији облик правашке, десничарске идеје о хрватском државном и историјском праву афирмисао у централни правац хрватске националне и државне политике. Спонтани отпор српског народа у Србији и на просторима НДХ, 1941. године прерастао је у антифашистички Покрет отпора, који је имао два своја облика – грађански, предвођен Југословенском војском у отаџбини (четници), са ђенералом Дражом Михајловићем на челу и револуционарно-комунистички, предвођен Народноослободилачком војском Југославије (партизани) и Комунистичком партијом Југославије, на челу са Јосипом Брозом Титом.

Широки слојеви становништва (до 1943. године и капитулације Италије, готово искључиво српски), пружили су отпор терору, геноциду и окупацији у великом антифашистичком рату. Међутим, међусобни сукоб два покрета отпора претворио се у крвави грађански рат, у коме је победила НОВЈ, али тек након уласка Црвене армије на југословенску територију и ослобођења земље од окупације уз помоћ СССР, у другој половини 1944. године. Практично два покрета отпора имала су концепцијску, непремостиву разлику у погледу будућег државног уређења, па и сврхе постојања Југославије. Народноослободилачки покрет Југославије и КПЈ, од њеног настанка 1919. године, имали су амбивалентан однос према југословенској идеји и држави. У почетку, доследно су следили совјетски материјалистички приступ у погледу питања државног уређења и социјалне политике у Југославији. Тачније, залагали су се за њено уништење и стварање самосталних државица, које би биле формиране на већем делу српског политичког простора, уз негирање права српском народу да живи у јединственој националној српској држави, док су Југославију представљали, као буржоаску творевину која има улогу у испуњењу „великосрпских хегемонистичких интереса“. Практично, још пре Другог светског рата, КПЈ усвојила је становишта ХСС о карактеру југословенске државе. Касније је промењен став југословенских комуниста о сврси постојања југословенске државе, али њихова идеја југословенства заснивала се на борби за државно уређење Југославије на принципима федерализма, где би историјске покрајине у њој представљале федералне јединице, са прерогативима државности, при чему би биле формиране нове националне заједнице и њихови идентитети у складу са политичко-историјским карактером, па чак и именом, историјске покрајине, односно федералне јединице у некој будућој југословенској заједници, у којима те „нове нације“ живе. У Другом светском рату, КПЈ и НОВЈ, поред антифашистичког и ослободилачког рата против окупатора, због чега српски народ мора вечно да им буде захвалан (као и четничком покрету отпора), борили су се и за циљ да револуционарним путем преузму власт у земљи и да је устроје у складу са начелима марксистичког материјализма, власти радничке класе, диктатуре пролетеријата и у складу са вољом великих сила. У тим намерама, комунисти су и успели.

Пре свега, захваљујући великом народном отпору и борби, као и ангажовању совјетске Црвене армије, Силе осовине су побеђене, а у ослобођеној Југославији, КПЈ преузела је власт. На основу одлука Првог и Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) из 1942. и 1943. године, Југославија је проглашена републиком, краљу Петру II Карађорђевићу и династији забрањен је повратак у земљу, а држава је преуређена у складу са федералистичким принципом. Устројено је шест федералних јединица-држава/република (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија и Србија), док је Народна Република (касније Социјалистичка) уређена као држава са две аутономне јединице (АП Војводином и у почетку са Косовскометохијском аутономном облашћу, касније Аутономном Покрајином Косово и Метохија, односно Социјалистичком Аутономном Покрајином Косово).

Одлукама нових власти проглашено је постојање нових нација, које су издвојене из српског националног корпуса – црногорска, македонска и касније муслиманска. У складу са уставима Југославије (Федеративне Народне Републике, од 1946. године и Социјалистичке Федеративне Републике, од 1963. године), који су фреквентно мењани (1946, 1963, 1974. године), те стварањем аутономних јединица у оквиру само једне федералне јединице, Србије, сужаван је, а касније и потпуно неутралисан утицај Србије на било које политичко-економске и духовно-културолошке процесе у другој Југославији. Тиме је остварена давнашња идеја КПЈ (од 1952. године Савеза комуниста Југославије), да улога српског народа у животу Југославије буде потпуно минимизирана, са сузбијањем афирмисања његовог духовно-историјског и национално идентитетског развоја. Уништена српска национална и грађанска елита, уз опстанак нове, политичке, комунистичке елите српског народа, пасивизирала је српску националну иницијативу у држави и то до крајњих граница. Српске политичке елите у Титовој Југославији, готово искључиво су водиле рачуна о очувању револуционарним путем стечених политичких положаја и одређених материјалних синекура. Став југословенских комуниста на челу са Јосипом Брозом у погледу решавања националног питања састојао са у премиси да су све нације добиле своје националне јединице, отелотворене у функцијама федералних јединица/република. Сепаратистичке тежње свих других политичких елита, посебно словеначких и хрватских, као и албанских на Косову и Метохији, непрестано су афирмисане, да би у поступку даљег лабављења веза између федералних јединица, у процесу тзв. „федерирања федерације“, те након усвајања устава из 1974. године, Југославија, коначно модификована у специфичну конфедералну заједницу, која се у страховитом грађанском рату, на прагу нове, постхладноратовске епохе, обрушила почетком деведестих година претходног столећа. Привид функционалности политичко-правног и економског система у Титовој Југославији, остварен је путем афирмисања идеологије „братства и јединства“ шест југословенских народа и неколико националних заједница (народности), те идеолошким економским системом, реализованим у изградњи „самоуправног социјализма“. Дакле, не више југословенства, било „троплеменог“ или „интегралног“. У политичкој пракси, дата идеологија имала је посебан израз у појму „титоизма“.[1]

У геополитичком погледу, ова Југославија била је потребна великим силама, које су се у „хладноратовском поретку“ и епоси надметале у вези са утицајем над овим простором. Из датих разлога, а са сличном улогом (не и истоветном) коју је имала и Прва Југославија (као и Аустроугарска пре ње), југословенска држава била је потребна, пре свих, „политичком Западу“, након идеолошког и геополитичког сукоба Тита и Југославије са Стаљином и Совјетским савезом, после Резолуције Информбироа из 1948. године. Постојање Југославије представљало је гаранцију западним демократијама да Југоисток Европе неће доспети у совјетску сферу утицаја, као што је био случај са земљама у „источном лагеру“. Од времена афирмисања „политике несврстаности“, утицај Југославије (оснивач Покрета несврстаних, 1961. године) помогао је земљама несврстаних да остану изван домашаја совјетског политичког утицаја. Када је нестао хладноратовски поредак (падом Берлинског зида, али и СССР) и потреба за „тампон зоном“ у „југословенском облику“, нестала је. Након тога, допуштен је распад Југославије, овај пут по „авнојевским границама“, које су биле замишљене линије етничке поделе у Југославији, пласиране од стране Радићевог и Мачековог ХСС, још у Првој Југославији. У периоду сумрака Југославије, после Титове смрти, српске, комунистичке политичке елите покушавале су да обнове државност Србије унутар Југославије, а посебно на целокупној територији СР Србије. Тај процес имао је двојаки угао посматрања и одлазио је у два смера. Тачније, једну струју унутар партијско-државног руководства Србије, поражену после Осме седнице ЦК СК Србије, 1987. године, предводио је Иван Стамболић, а другу Слободан Милошевић, потоњи председник Србије и Треће Југославије. Стамболићева струја водила је тај процес стихијски, у намери да путем споразума са политичким и националним елитама република и покрајина Србији буде допуштена обнова државности и њених надлежности, пре свих над њеним аутономним покрајинама, које су јој дефинитивно биле одузете на основу Устава из 1974. године. Милошевић је имао другачији, више хазардерски приступ, али оба ова приступа имала су своја оправдања. Међутим, деценије дисконтинуитета са српском националном и грађанском мисли, уместо које је у свест и ментални склоп српског колективитета неприродно накалемљена југословенска идеја и комунистичка идеологија, за последицу су имали да у процес распада југословенске државе српски народ уђе потпуно неспреман, а да тек од пре неколико година почне одлучан напор, усмерен према обнови порушене српске државности и националног идентитета.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Андрић, Александар (2015). Историја Срба од 1918. до 2012. Београд.

Petranović, Branko; Štrbac, Čedomir (1977). Istorija socijalističke Jugoslavije. 1. Beograd: Radnička štampa.

Petranović, Branko; Štrbac, Čedomir (1977). Istorija socijalističke Jugoslavije. 2. Beograd: Radnička štampa.

Petranović, Branko; Štrbac, Čedomir (1977). Istorija socijalističke Jugoslavije. 3. Beograd: Radnička štampa.

Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.

Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.

Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 2. Beograd: Nolit.

Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 3. Beograd: Nolit.

[1]Титоизам је израз којим се означава службена идеологија, односно друштвено-политичко уређење бивше Југославије у периоду када је њоме владао Јосип Броз Тито, прецизније у периоду од раскида са Источним блоком од 1948. па све до друштвено-економских реформи крајем 1980-их непосредно пред распад државе. Сам израз се у Титовој Југославији није службено употребљавао, делимично зато што су га као први употребили совјетски и други стаљинистички пропагандисти као пежоративни термин, односно описали титоизам као ревизионистичко скретање с „правог“ пута, односно „издају“ темељних принципа марксистичко-лењистичке, односно комунистичке идеологије. У СФРЈ се, пак, као израз за службену идеологију користио самоуправни социјализам односно социјалистичко самоуправљање. Означава диктаторски режим Јосипа Броза и комуниста од 1945. до 1989. године

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања