SPONE NJEGOŠA I MATICE SRPSKE
Autor: Jovanka Simić, novinar
Čvrste spone isprepletane su između najstarije srpske ustanove kulture, Matice srpske i Petra II Petrovića NJegoša (NJeguši, 1813 — Cetinje, 1851), vladike, velikog srpskog pesnika i mislioca. NJegoš je jedna od najvećih tema srpske književnosti, ali i Matice srpske.
Prvi kritički napisi o NJegošu nastali su u Letopisu Matice. Autor tih napisa bio je urednik Letopisa Teodor Pavlović. U tom svom tekstu, objavljenom u Serbskom letopisu 1834. godine povodom NJegoševog prvenca Pustinjak cetinjski (Cetinje, 1834), Pavlović navodi osnovne poetičke osobine i posebnosti NJegoša kao pisca: „čuvstvo narodnosti“, „silna fantazija u duhu“, “pesnikova odlučnost da se ne ograničava školskim pravilima poetike“, kao i spremnost da „prirodno visprena svoja osećanja sleduje“.
Kako je Teodor Pavlović predstavljao najčvršću sponu Matice srpske i pesnika, NJegoš je zahvaljujući toj sponi postao saradnik Letopisa. Stoga je u ovom časopisu, najstarijem te vrste u Evropi (izlazi od 1824. godine), objavljena NJegoševa posmrtna oda „Nalažnij znak pameti prahu narodoljupca“, napisana povodom smrti Lukijana Mušickog (1837. godine). Zatim je objavljena alegorijska novela „San na Božić“, preuzeta iz „Pevanije“ Sime Milutinovića Sarajlije (1838. godine).
Prijateljstvo NJegoševo i Pavlovićevo rezultiralo je i ozvaničenjem pesnikovog statusa u Matici srpskoj, te je 1845. godine NJegoš uplatio prilog od 100 forinti i tako postao član najstarije srpske kulturne i naučne institucije u Srba. O prijemu NJegoša u članstvo, Pavlović, inače, tadašnji sekretar Matice, izvestio je na sednici 5. januara 1846. godine.
Sa svoje strane, poštovanje prema Matici, NJegoš je izrazio 1847. godine poslavši na dar Biblioteci Matice srpske prvi primerak svoje Luče mikromozme kao i pet primeraka Gorskog vijenca, objavljenog 1847. godine. Ta godina bila je prelomna za srpsku duhovnost, jezik, književnost i kulturu, jer su tada prvi put objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Brankove Pesme i Daničićev Rat za srpski jezik i pravopis.
Sasvim je, dakle, razumljivo da je smrt Petra II Petrovića NJegoša, vladike, pesnika i mislioca, ožaljena u Matici srpskoj onako kako i pripada najvećim umovima srpskih književnih i kulturnih vrednosti. U Letopisu iz 1852. godine, koji je uredio Jovan Subotić, objavljen je nekrolog urednika pod naslovom „Slovo Petru II Petroviću NJegošu, gospodaru Crne Gore i Brda.“
Reč je o Subotićevom govoru u Beču 1851. godine na parastosu koji je upriličio knez Mihailo Obrenović. U nekrologu, Subotić je najviše pažnje posvetio opisu NJegoševih državničkih sposobnosti i zasluga. Istakao je vladike – Danila, Petra i Petra Pesnika kao „tri najsjajnije zvezde na nebu crnogorskom“ i dodao da je Danilo Crnu Goru obnovio, Sveti Petar održao, a Petar pesnik državom učinio“. Zbog navedenih narodnih i državnih zasluga, Subotić u svom nekrološkom slovu naglašava da će spomen NJegošev „živeti dok je srbstva i srbske povestnice.“
Govoreći o tome zašto je NJegoš „veliki pesnik srbskij“, Subotić je posebno istakao njegova tri glavna dela. Tako je Luča mikrokozma, smatrao je Subotić, jeste delo koje „predstavlja njegov sobstvenij život u mitosu – borbu načela veličestva sa protivnicima, borbu zakona sa samovoljom, borbu zakona sa tamom, borbu stalnosti sa promenitelnošću“.
U tom svom razmišljanju, Subotić je vrednosnu prednost pripisao prvenstveno Gorskom vijencu i Lažnom caru Šćepanu Malom, obrazloživši to ovako: “ova će dela živeti dok je Crne Gore i dok se po njenih pećinah srpski glasi horili budu“. Subotić je zaključio i da oba ova dela nisu obične drame, nego geteovski shvaćene drame za čitanje, da je mogao da ih napiše samo stvaralac izvanrednog dara i veliki stvaralački duh „koji je sve to sam sobom učinio, sam iz sebe iscrpio, jer zna se da Petar II nigde izvan Crne Gore študirao nije, a u Crnoj Gori nema Akademija, ni Universiteta“.
Da vreme nije naudilo čvrstini spona Matice i NJegoša, potvrđuje i podatak da se ove godine navršila decenija od delovanja NJegoševog odbora Matice srpske. Odbor je osnovan na predlog Radomira V. Ivanovića, Mila Lompara i Mira Vuksanovića uz obrazloženje da Matica srpska kao opštenacionalno književno, kulturno i naučno društvo treba da osnuje NJegošev odbor, jer je NJegoš srpski olimpski pesnik nepomeriv u pamćenju, jer je u Letopisu Matice objavljen prvi prikaz NJegoševe knjige, jer je NJegoš bio član Matice srpske, jer su u Matici okupljena sva prva izdanja NJegoševih dela, ali i ona štampana docnije i na drugim jezicima osim srpskog.
NJegoševim odborom, od samog početka, predsedava Visoko preosvećeni mitropolit crnogorsko–primorski, čuvar pećkog trona arhiepiskop cetinjski Amfilohije (Radović). NJegošev odbor je na 204. godišnjicu pesnikovog rođenja pripremio naučni skup i treći broj NJegoševog zbornika Matice srpske u četiri dela: prvi sa pozdravnim i uvodnim besedama, drugi sa životopisom Pustinjaka cetinjskog i Lovćenskog tajnovidca, sa odlomcima poeme Prahu oca poezije, treći sa 16 naučnih saopštenja sa skupa od 13. novembra 2017. godine i četvrti deo sa bibliografskim popisom monografskih izdanja o NJegošu.
Članove NJegoševog odbora nije pokolebala ni neprijatna činjenica da skup, planiran povodom dva veka NJegoša, na koji je bilo pozvano dve stotine učesnika nije, ipak, upriličen jer nije bilo finansijskih sredstava. Umesto skupa, objavljen je drugi broj Zbornika sa šezdesetak radova o NJegošu.
Bez obzira na povremene teškoće, prvenstveno finansijske prirode, NJegošev odbor Matice srpske nastavlja da neguje davno učvršćene veze velikog pisca i najstarije naučno-kulturne ustanove u Srba. Baš kao što je na naučnom skupu o NJegošu u ovoj ustanovi 13. novembra ove godine poručio akademik Miro Vuksanović: “S NJegošem bolje znamo ko smo, od NJegoša najbolje doznajemo šta nam valja činiti. To pod sporom ne može da bude!“
LITERATURA:
– Letopis Matice srpske, 1837, str. 34 – 35
– Akademik Miro Vuksanović, “S NJegošem bolje znamo ko smo“, beseda
– Prof. dr Dragan Stanić: “NJegoš i srpska kultura ne mogu se odvojiti“, beseda
Ostavi komentar