Аутор: Жељко Ињац, новинар
Ми чекамо Христа, а не боље време!
Година 2023, између осталог, остаће упамћена и по три велика окупљања грађана у Београду, која су се одиграла готово дан за даном: Литија на Спасовдан – Слава града Београда, која је по неким проценама извела до 100.000 људи на улицу, затим митинг присталица владајуће странке, чији је број учесника био нешто већи од учесника Спасовданске литије и потом протест незадовољних грађана који је у међувремену киднаповала опозиција, са сличним бројем учесника.
Док су потоња два окупљања била искључиво политичка или барем јако политички обојена, феномен масовности Спасовданске литије је нешто сасвим друго и другачије.
Поједини политички актери су након Спасовданске литије, коначно, схватили да верници представљају озбиљну интересну групацију и да је досадашња мантра о секуларности државе заправо удаљавала те потенцијалне присталице и гласаче од њихове политике.
Недуго након Спасовданске литије покренута је прича у опозиционим редовима о потреби уједињења литије и протеста.
Но колико је то уједињење реално?
Пре свега овакве изјаве долазе од оних који заправо нити су црквени, нити разумеју цркву, нити уопште знају шта су литије и која је њихова намена. За њих је оно што се догодило у Црној Гори, када је народ масовно покренуо литије у одбрану Српске цркве од насртљиве антисрпске и антицрквене политике, сада већ бившег председника Црне Горе, било нешто невероватно и отрежњујуће. Нешто што их је инспирисало да размишљају како би и у Србији могли помоћу цркве ослабити власт.
Но пошто у Србији то никако да се догоди, део тих опозиционих политичара је покренуо хајку на цркву и њеног поглавара патријарха Порфирија, оптужујући њега и цркву због добрих односа са државом. Нешто што је у свакој држави где православни верници чине већину сасвим уобичајена пракса, у Србији је за поједине политичаре и медије постало неприхватљиво – добри односи цркве и државе. У извесној мери ови политичари показују једну апатију и безнађе јер да верују у скору смену власти не би се трудили да наруше добре односе цркве и државе, пошто практично тако нарушавају своје будуће добре односе са том истом црквом.
Та догађања из Црне Горе су разумели отприлике онако како их је и Мило све време разумевао – као политичке протесте Срба у Црној Гори. Тачније нису ништа разумели.
Литија или Крсни ход је верски обред. Као и већина верских обреда у православном хришћанству, свој корен има у литургији – централном догађају цркве.
За вернике, људе цркве, литија је неодвојива од богослужења, од молитве и од побожности. Уосталом превод те грчке речи значи појачана молитва, или страсна молитва, или што би данас млади рекли „жешћа молитва”, а не појачан политички ангажман или протест.
Литије у Црној Гори су биле ништа друго него појачана народна молитва за очување идентитета Српске цркве, па и самог тог народа и уједно појачана молитва за власт јер црква је позвана да се увек моли за власт, ма каква она била. Ово звучи парадоксално с обзиром да је управо та, Милова власт, била против те цркве, али заправо није парадокс. Верници се моле за власт јер је „свака власт од Бога” по речима Св. апостола Павла. Та молитва је ту да помогне властодршцима да владају по правди и истини, или пак да их Бог уразуми ако греше, или ако не желе да се уразуме да их једноставно склони с власти. Дакле, молитва за власт се исплати у сваком случају.
Пример таквог „склањања с власти” лошег владара за вернике се налази у житију Св. Саве, који је прво речима покушао да уразуми севастократора Стреза, а потом, кадa то није уродило плодом, једноставно се помолио и препустио Богу да посредује. Стрез је по историјским изворима убијен под неразјашњеним околностима, а по житију Светог Саве убио га је Анђео Господњи.
У већини литије су усрдне молитве верног народа, пре свега, скопчане са великим празницима попут Васкрса, Божића, Духова, или пак у случају неких елементарних непогода, најезде непријатељске војске и слично.
Многа места у Србији, па и широм, како се то данас каже, региона где живе или су живели Срби, имају своје заветине, датуме који се литургијски празнују, а поводом неке катаклизме (суше, града, помора или чега другог) и у те дане након литургије, или у склопу литургије, верници чине литију у том насељу, одлазе на поља и ливаде, тамо се моле за усеве, или до река и моле се да се не понови поплава, суша, или шта је већ у прошлости задесило то место, због чега су и дали завет.
И то је укратко оно што је суштина литија.
Значи, литије су пре свега усрдне молитве.
Да ли то савремени српски политичари разумеју?
Тешко.
Пошто они ни цркву нису у стању да разумеју, још је теже очекивати да разумеју неку специфичну црквену молитву. За њих црква је тек још једна политичка организација у Срба или код оних мало паметнијих тек једна од бројних НВО, тако да су за њих онда и литије ништа друго до политичка манифестација тежњи саме цркве.
Из овакве погрешне перцепције долазе и такве дебилне изјаве и инсинуације о удруживању литија и протеста зарад уличног свргавања владајуће коалиције.
Оно што је довело до масовних литија у Црној Гори, удар с врха државе на народни и верски идентитет, не дешава се у Србији. У Србији, још од времена Милошевића, постоји каква таква сарадња цркве и државе. Тешко да се та сарадња може назвати симфонијом у оном смислу какав је био однос цркве и државе у средњовековној држави Немањића, али није ни конфронтација. Просто, властима у Србији није у интересу, ма какву идеологију заступала, да се конфронтира са најстаријом националном институцијом којој припада више од 80% грађана.
То неконфронтирање и сарадња су ипак далеко од симфоније.
За Немањиће црква је била централна институција, а хришћанство једини могући начин живљења, једини истински идентитет, једина могућа идеја и идеологија. Држава је ту тек била оквир унутар којег делује црква. Држава је била тело, а црква душа Срба у периоду Немањића.
Модерна Србија, од Обреновића, који су ипак на прво место поставили државу, а не цркву, поготово што у моменту настанка, тј. обнове државности, Српска црква је била у неколико држава, а балкански део под јурисдикцијом Цариграда, односно без своје самосталности, није ни покушавала да обнови немањићку идеју симфоније. Савремена Србија је још удаљенија од идеје симфоније. Секуларна је држава, по узору на већину европских, али и са баластом титоистичког наслеђа и тоталитарне идеологије комунизма која је настојала не само раздвојити цркву и државу, већ и маргинализовати цркву и протерати је из друштва ако се већ не може уништити.
Ипак, и у таквој Србији, јако удаљеној од своје цркве, самим тим и од сопственог светосавског и немањићког идентитета, Српска црква није угрожена. Њен идентитет и опстанак нису доведени у питање и то је заправо кључни разлог зашто у Србији нема литија попут оних које су се догађале претходних година у Црној Гори.
Далеко од тога да је црква задовољна својим положајем и положајем верника у Србији. Стална изложеност медијским спиновима, па и отвореним позивима на обрачун са црквом, дослован прогон верника за време корона пандемије, бесконачни покушаји да се веронаука, коју је у школу увео страдални премијер Ђинђић, избаци из школе, упорно медијско креирање искривљене слике Српске цркве као некакве ретро и ратнохушкачке организације, коначно усвајање резолуције у Европском парламенту која је усмерена против СПЦ и крајње необјективно и идеолошки обојено проглашава СПЦ за експонента руских интереса на Балкану, док истовремено наша држава хрли ка тој истој ЕУ. Све наведено јасно указује да ће будућност СПЦ бити тешка и неизвесна и да јој тек предстоји борба у самој Србији, не за своје место у друштву, него за пуки опстанак. То је оно што носи будућност чије обличје се већ да наслутити. Но у овом моменту се не може рећи да је Српска црква угрожена у секуларној држави Србији.
Свест о све учесталијим политичким и медијским нападима на Српску цркву у 21. веку, о таргетирању те исте цркве од стране највиших институција ЕУ, о идентичној судбини коју црква дели са целим српским народом, управо је извела толики број људи на Спасовданску литију у Београду.
Уочи саме литије на друштвеним мрежама и појединим лево либералним и корпоративним медијима, напади на СПЦ су превршили сваку меру пристојности. Између осталог и то је био један од окидача овако масовне литије.
И најлењи верници су се одлучили да дођу на литију за Спасовдан и да својим учешћем покажу онима, који већ годинама уназад бесомучно пљују и омаловажавају Српску цркву и њихова верска осећања, да их има и да их има таман колико и оних чије протесте ти исти медији ревносно преносе и величају, те да се и са бројношћу верника и њиховим ставовима мора исто тако озбиљно рачунати.
Заправо, догодило се коначно и у Србији оно што се догодило у Црној Гори – верницима Српске цркве је коначно прекипело дугогодишње понижавање и малтретирање од стране корпоративних медија и појединих политичара и НВО активиста. Масовним доласком на Спасовданску литију јасно су поручили шта заиста мисле и осећају.
Порука патријарха Порфирија на Спасовданској литији, заправо цитат владике Николаја Велимировића, који гласи „Ми чекамо Христа, а не боље време”, посебно је изнервирао све оне који, или не разумеју суштину и значај цркве, али и оне који би желели да им црква послужи у реализацији њихових политичких циљева, тј. да им помогне да сруше власт и да они дођу на власт.
Уколико не чекамо боље време, онда је већина политичких захтева, парола и повода за гложење, бесмислена. Пошто су идеје потрошене, политика се свела на обећање бољег времена. Наравно, то боље време донеће они који смене садашњу власт и садашње време. Та вера у боље време прати човека од како постоји. Но времена су увек иста, ни боља ни гора. Време само по себи није ни добро ни лоше. Лоша је употреба времена, губљење времена на промашене идеје.
Легитимна је ствар опозиције да жели да смени власт и да је политичком борбом заузме. Легитимно је у ту сврху упрегнути и све друштвене групације и свакога ко има утицај на друштво у целини, али није национално и морално одговорно злоупотребљавати цркву у те сврхе.
Стога је цитирање владике Николаја од стране патријарха Порфирија у моменту када су се родиле илузије о могућем „црногорском сценарију” у Србији, иако за то нема никаквог реалног основа, било отрежњујући шамар цркве свима који би да у политичкој борби тргују преко леђа цркве.
Да, Српска црква је способна да изведе народ на улице. Способна је да организује и покрене масовне литије широм Србије, Црне Горе, па и дијаспоре тамо где Срби чине значајну заједницу. И добро је да се то зна. Добро је да то знају политичари и у Србији, и у Црној Гори, и широм региона и света. Ипак, то не значи да је Српска црква бунар жеља и да ће исте испуњавати појединим политичарима, покретима и странкама.
Црква – Српска, Руска, Грчка, и све остале православне помесне цркве које чине једну свету саборну и апостолску православну цркву широм света има своју мисију. Та мисија није борба за боље време, за ову или ону политику, идеологију – мисија цркве је Јеванђеље и Христос.
Зато у моменту када се од цркве очекује да подреди свој примарни циљ неком споредном и можда чак и штетном за народ па и саму цркву, патријарх наглашава ове мудре речи Св. владике Николаја Велимировића – „Ми чекамо Христа, а не боље време”.
За цркву је, као што смо већ напоменули, свака власт од Бога. То не значи да је црква увек задовољна земљаским властима. Не значи ни да су те власти увек благонаклоне према цркви. Било је времена и биће их увек кроз историју и докле год историја траје, када су власти прогониле цркву, покушале да је потчине, извитопере, униште и затру. Црква је увек преживљавала и настављала своју мисију – чекања Христа и наговештавања Његовог доласка и ширења речи Његовог Јеванђеља.
Црква време мери вековима, а политичари месецима и најдуже деценијама. Вековно искуство цркве, људима цркве даје за право да о будућности говоре увереније, сигурније, искреније и прецизније од политичара. Црква не идеализује време, ни друштвено уређење. За цркву је и садашња власт, као и претходна и нека будућа, само власт грешних и несавршених људи. Самим тим то је несавршено уређење, чак и ако је најправедније, најбогатије, најслободније.
За цркву је време, све до есхатона и другог Христовог доласка, само време греха и покајништва. Тек на крају историје у есхатону, црква може да каже: „E сад долази боље време јер је дошло Царство небеско”, мада је то уједно и крај времена тако да ни тад неће бити такве констатације.
Није ово први пут у историји Српске цркве да политичари, и то домаћи, од ње очекују да се приклони њиховој идеји, њиховом погледу на свет, њиховој идеологији, њиховом царству земаљском. Управо то очекивање да се црква приклони било ком царству земаљском доводило је до конфронтације православне цркве са политичарима, државом, или каквом идеологијом јер тај захтев заправо значи да се црква одрекне себе, своје мисије и своје сврхе.
Верници Српске цркве нису сви листом за власт или за опозицију, а има их доста који нису ни за једну од те две политичке опције. Политичари треба да се запитају зашто озбиљан број верника не излази на гласање, мада је број апстинената значајно порастао у последњим годинама, па и деценијама. Да ли стога што не постоје значајне разлике у политикама власти и опозиције, или стога што политичари нису способни да реализују макар део својих предизборних обећања, то је већ тема за политикологе и социологе. Но верници свакако представљају озбиљан део гласачког тела, па би им ваљало посветити пажње макар онолико колико се садашњи политичари труде да посвете гејевима и другим мањинским групацијама. Што се више црква уцењује, ниподаштава, злоупотребљава то код верника ствара огромну одбојност према политичарима.
Посебну одбојност код верника су стекли корпоративни медији. Нарочито за време корона пандемије, када су буквално прогонили вернике, упадали у храмове и снимали литургије, а потом писали и говорили о Српској цркви као о узрочнику заражавања, као о извору заразе. Ово је толико било дегутантно, да и данас после неколико година, а с обзиром на наше кратко памћење, не прође дан, а да на друштвеним мрежама неко не напише заједљив коментар на објаве тих медија на ту тему.
Корпоративни медији, који предњаче у пљувању цркве, презрени су од стране верника СПЦ. Сваки њихов апел или агитација за овог или оног политичара, код верника СПЦ постиже контраефекат. Кога они промовишу, тај је код верника СПЦ препознат као њихов човек, а самим тим и као неко за кога сигурно неће гласати. Корпоративни медији би најбрже срушили актуелну власт када би је почели хвалити, толико су омражени у народу.
Црква никад верницима није сугерисала коју политичку опцију да преферирају, „којем земаљском царству да се приклоне”, па би онда макар основна пристојност налагала да и политичари не очекују/захтевају од цркве да се приклања овој или оној политичкој опцији. Црква је оставила верницима на слободу да сами, по својој савести и уверењима, гласају на изборима за оне које сматрају најбољим за државу и друштво.
Ипак, иако црква никад не агитује за неку политичку опцију, вредности које заступа јасно опредељују вернике/гласаче. У томе је њена снага и то је њен утицај с којим се мора рачунати. Вредности које заступа је Јеванђеље. Верници који су уједно и гласачи неће неком политичару замерити ако стриктно не заступа традиционалне вредности, али ће свакако одустати од истог уколико он почне да промовише оно што је насупрот Јеванђељу. Видели смо у претходним деценијама како су пролазили они који су били најборбенији заступници наратива који су насупрот Јеванђељу, традиционалним и породичним вредностима. Можда су они добили зелено светло од страних амбасада за свој политички ангажман, али нису добили потребну подршку у гласачком телу, тако да њихово шлихтање странцима није донело никакву политичку корист.
Ствари су једноставне – ако желите да се бавите политиком у Србији, немојте ударати по цркви. Желите ли да политички потонете на брзину, удрите по традиционалним вредностима, по српским светињама, и немате проблема, ваш политички ангажман ће се завршити брзином светлости. Ако вам то и даље није јасно погледајте само видео снимке и фотографије оних 100.000 учесника Спасовданске литије у Београду.
Остави коментар