Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar
Susreti sa Staljinom, iako odvijani po šablonskim principima, bili su na sebi svojstven način zanimljivi, jer su sa naučne, pre svega medicinske strane, mnogo otkrivali o prirodi diktatorske moći, kao i o najvažnijim karakternim osobinama komunističkog sistema vlasti i ustrojstvu jedne takve totalitarne države. Ovde navodimo svedočenje Koče Popovića o susretu sa Staljinom 27. maja 1946. godine, mada su i kazivanja Milovana Đilasa, Edvarda Kardelja i samog Tita od dragocene vrednosti za razumevanje svakodnevnih odnosa i ophođenja Staljina prema sebi podređenim ljudima, a takvih je u njegovom životu bilo mnogo. Ovaj prikaz Koča Popović napravio je na osnovu svojih zabeležaka koje je tada vodio: „…Kad se ide u posetu kod Staljina, to se zvanicama najavi gotovo uoči samog sastanka. Jednom smo čak bili dignuti iz Boljšoj teatra, gde smo slušali operu i posle pola sata bili smo kod Staljina. I ovog puta bila je primenjena ista praksa. Sa Titom smo bili Ranković, Kidrič, Nešković, Vlado Popović i ja. Kada smo ušli u Kremlj, prošli smo kroz čitav niz hodnika i predsoblja. Prvi utisak Kremlja jeste da je sve vrlo čisto, dosta jednostavno, svi hodnici i sobe pokriveni tepisima, tako da se hod uopšte ne čuje, dobija se utisak nekog tihog sanatorijuma, neke tišine, kao da je sve oko nas bilo u pamuk utopljeno. Konačno smo bili uvedeni u jednu sobu, sa dugim stolom za konferencije sa jedno desetak mesta. Tu je stajao Staljin, a pored njega desno Molotov, a levo Berija. Posmatrao sam Staljina. To je čovek omanjeg rasta, daleko manji nego što izgleda na fotografijama i portretima. Ima neobično uska spuštena ramena, kao da ima deformaciju u ramenima, pa ruke drži malo raširene. Kad smo mi ušli, nasmešio se, videli su se pokvareni i krnjavi zubi. Palo mi je u oči da je Staljinova kosa prilično retka i tanka. On je krenuo prema Titu, dosta lako, elastično. Pošto se rukovao, drug Tito mu je predstavio Jugoslovene. Staljin se rukovao redom sa svima predstavljajući se kratko sa Staljin i odmah mu je pao u oči stas pojedinih naših drugova, a naročito Vlada Popovića, Rankovića i drugih. Staljin se okrenuo k Molotovu i rekao: Vječeslav Molotov, pogledajte, lepi ljudi, snažni ljudi, snažan narod. Molotov je klimnuo glavom…ˮ[1] Inače, kada bi razgovarao sa nekim, ili vodio sednice Politbiroa, Staljin se retko obraćao direktno svojim sagovornicima. Koristeći se gestikulacijom i svojim čuvenim pretećim kažiprstom, on je više govorio uopšteno za sebe, povremeno se obraćajući isključivo Molotovu sa ponekim pitanjem ili konstatacijom, odajući, u takvim prilikama, jedno opšte stanje duha odvojenosti od realnog života i privrženosti svojim unutrašnjim strahovima i predrasudama.
„Staljin je tada seo u pročelje stola, za njim ostali. On je odmah dograbio svoju beležnicu i u njoj počeo da pravi različite šare, što je inače radio u toku svakog razgovora, s vremena na vreme, precrtavajući, ono što je dotle bio nacrtao. Razgovor je počeo…ˮ [2] Posle službenog razgovora i večere u Kremlju, druženje sa Staljinom i sovjetskim rukovodstvom nastavljeno je u prijatnijoj, ništa manje opuštenoj atmosferi, uz konzumiranje velike količine alkohola i zabavu u kojoj se igralo i pevalo uz ruske narodne pesme. „…U već alkoholisanom stanju, Staljin je odjednom počeo da pevuši i da igra uz muziku sa gramofonskih ploča. Molotov i ostali povikali su mu: Tovarišč Josif Visarionovič, kako ste vi snažni. Raspoloženje Staljinovo odjednom se promenilo: A ne, ne, ja neću dugo živeti… Fiziološki zakoni deluju… Molotov i ostali poskakali su: NJet, njet, tovarišč Staljin, vi ste nam nužni, dugo ćete još vi živeti… Staljin je vrteo glavom: Ne, ne, fiziološki zakoni deluju. Posle je pogledao na Tita: Čerčil mi je pričao o Titu, da je Tito dobar čovek, a ja kažem Čerčilu: Ne znam ja, ali ako vi kažete, znači mora biti dobar. Potrudiću se i ja da se upoznam sa Titom. Potom je podigao svoju malu čašu sa percovkom i pozvao Tita da piju bruderšaft. Kucnuli su se i zagrlili. Zatim se Staljin ispravio i rekao: Još u meni snage ima – pa je Titu proturio obe ruke ispod mišica, pa ga je tri puta podigao uvis uz zvuk neke ruske narodne pesme, koja je dolazila sa gramofona. Zatim je Staljin pozvao druge Jugoslovene da sa njim piju bruderšaft, a potom se okrenuo Rankoviću i rekao mu u polu-šali da se čuva Berije, a Beriju je pitao: A vas dva? Ko će koga da uvrbuje?… Onda opet zdravica….ˮ[3] Iz ovog citata može se sagledati sva trgedija ljudske gluposti, ali, pre svega, tragedija ruskog naroda i slepe oduševljenosti ideološkom zanesenošću tadašnjih jugoslovenskih prvaka.[4]
Pomenuta oduševljenost u Jugoslaviji je, u tom periodu, uzimala „teološki karakterˮ. Međutim, od samog početka, uz razumljivu umerenost u tom pogledu, još i za vreme rata, Sovjetski Savez bio je istaknut kao uzor, kao prva zemlja u kojoj je došlo do izgradnje novog socijalističkog društvenog uređenja. Ipak, kao što će se pokazati, ubrzo posle završetka rata i u mirnodopskom razvoju zemlje, dolazilo je do nesporazuma i nesuglasica, koji ovoga puta nisu bili objašnjivi slabim komunikacijama, kao u vreme rata, niti potiskivanom potrebom da se te razlike podrede glavnom zadatku trenutka, borbi protiv zajedničkog neprijatelja. U novoj situaciji količina kontakata i širina lepeze problema na koje su se odnosili, kao i broj ljudi koji su se neposredno susretali, bili su neobično veliki. Nije reč samo o poređenju sa situacijom koja je bila u ratu (prvo samo radi veza, koje su često prekidane na određeno vreme, a onda nekoliko oficira za vezu), nego i u poređenju sa uobičajenim kontaktima među državama.[5]
Broj sovjetskih funkcionera, političara, vojnih i civilnih eksperata, javnih i kulturnih radnika i uopšte ljudi iz svih područja delovanja koji su dolazili u Jugoslaviju, bio je vrlo veliki i odražavao je sa jugoslovenske strane i želju za što boljim i svestranijim upoznavanjem sovjetskog iskustva i što tešnjom saradnjom. Takođe, bilo je prilično mnogo onih koji su iz Jugoslavije išli u Sovjetski Savez, ali je taj broj drastično zaostajao za kretanjem u drugom smeru. Kao što će se pokazati, slanje toliko mnogo sovjetskih građana u Jugoslaviju, bilo je u Moskvi motivisano težnjom da se što dublje prodre u sve pore društva u Jugoslaviji i da se ono što brže transformiše kako bi odrazilo u potpunosti model sovjetskog društva i države. U frenetičnoj atmosferi pobede u Jugoslaviji, tada, 1945-1946. godine, to nikome nije smetalo, ili veliki broj građana i značajan deo rukovodstva to nije shvatao na opisani način. Samo će budući događaji sve Jugoslovene „probuditiˮ iz zanesenog ushićenja i strašno demantovati njihove iluzorne tvrdnje o potrebi širenja „radničkog rajaˮ iz SSSR-a u Jugoslaviju.[6]
Pored teškog pritiska sa političkog Zapada, u vezi sa graničnim pitanjima, a posebno u vezi sa razgraničenjem sa Italijom, Jugoslavija se nalazila u teškom položaju i u pogledu unutrašnjih prilika. Zemlja, koja je u predratnom periodu znatno zaostajala u ukupnom razvoju u odnosu na mnoge države Evrope, bila je strahovito opustošena u toku Drugog svetskog rata. To pustošenje nije se odnosilo na određene oblike razaranja i uništavanja ili na određene delove zemlje, kao što se to obično dešava u ratu, nego je bilo svestrano i pogodilo je sve delove Jugoslavije. Razoreni su bili gradovi i sela, industrija, rudnici, železničke pruge i mostovi, lučke obale, poljoprivredni inventar, uključujući i stoku i domaće životinje, kao i stambene objekte, kuće, škole, bolnice i javne zgrade. Jednom rečju, nije bilo ničega što nije teško oštećeno ili sasvim isključeno iz delovanja. Štaviše, i alati i ostala sredstva potrebna da se razrušeno ili opljačkano ponovo osposobi, sasvim su nedostajali. Agrarni sektor, na kome je kompletna jugoslovenska privreda počivala u međuratnom periodu, potpuno je „zbrisanˮ. Ipak, najteži udarac bio je ogroman gubitak ljudskih života. Procene broja poginulih ili ubijenih jugoslovenskih građana tokom rata, kreću se od 600.000 do 1.700.000 ljudi. Time je ljudska radna snaga, kao osnovica za sveobuhvatan preporod, u nekim krajevima zemlje ozbiljno nedostajala.[7]
Među gubitke potrebno je da računamo i to da je izostala obnova visokokvalifikovanih kadrova za vreme rata, da je znatan deo ubijenih, kako u logorima, tako i u borbama, bio upravo iz redova intelektualaca i iz sloja inteligencije u oblasti tehničko-tehnoloških nauka. Opet, deo predratne intelektualne elite i tzv. tehničke inteligencije na početku rata emigrirao je u zapadnu Evropu i SAD i iz političkih, a u vezi sa njima i drugih sličnih razloga, i, po završetku rata, nije se vratio iz emigracije. Sve je to ukazivalo na potrebu da se, pored vojne i diplomatske saradnje, što brže i što intenzivnije razvija saradnja sa SSSR-om u cilju obnove zemlje, a s obzirom na sve napetiju međunarodnu situaciju, to je bilo potrebno i na polju organizacije i transformacije NOVJ u redovnu i modernu oružanu snagu. To je uključivalo proširenje komandnog kadra i posebnu obuku u taktičkim, tehničkim i organizacionim veštinama. Sve to je podrazumevalo i unifikaciju ratnog materijala, koji je na kraju rata predstavljao neobično šarenilo tipova, modela i porekla. Tu su se oružje i oprema od pre rata mešali sa ratnim materijalom koji je uglavnom bio jugoslovenski, nemački, italijanski, britanski, američki i sovjetski.[8]
Razumljivo, još u poslednjoj fazi oružanih borbi došlo je do razgovora o posleratnoj saradnji i pomoći Sovjetskog Saveza Jugoslaviji. Prvo su došli vojni stručnjaci, a takođe su i jugoslovenski oficiri odlazili u SSSR u razne specijalističke škole. Zatim su dolazili stručnjaci iz raznih domena privredne delatnosti (industrije, poljoprivrede, transporta i drugo). Konačno, bili su tu i stručnjaci za razne društvene službe i upravu, uključujući zdravstvo, planiranje, školstvo itd. Svi su oni bili primljeni kao dobrodošla pomoć i kao savetnici u rešavanju velikog broja problema. Potrebno je odmah naglasiti da je na dnevnom redu bilo rešavanje samo osnovnih problema u svakoj grani ili području delatnosti.[9]
IZVORI I LITERATURA
Grupa autora, Istorija Saveza komunista Jugoslavije, Izdavački centar Komunist, Narodna knjiga, Rad, str. 324-351, Beograd, 1985.
Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948, knjiga prva, Rad, Beograd, 1979.
Dedijer, Vladimir, Josip Broz Tito, prilozi za biografiju, Kultura, Beograd, 1953.
Mates, Leo, Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Nolit, str. 94, Beograd, 1976.
Petranović, Branko, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Nolit, str. 452-466, Beograd, 1981.
[1] Vladimir Dedijer, Dokumenti 1948, knjiga prva, Rad, Beograd, 1979, str. 65-117.
[2] Isto, str. 97.
[3] Isto, str. 100-101.
[4] Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, prilozi za biografiju, Kultura, Beograd, 1953, str. 415-422.
[5] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Nolit, str. 452-466, Beograd, 1981.
[6] Leo Mates, Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Nolit, str. 94, Beograd, 1976.
[7] Grupa autora, Istorija Saveza komunista Jugoslavije, Izdavački centar Komunist, Narodna knjiga, Rad, str. 324-351, Beograd, 1985.
[8] Isto, str, 305-313.
[9] Leo Mates, navedeno delo, str. 96.
Ostavi komentar