SOCIOKULTURNI UTICAJ TURIZMA

08/04/2019

SOCIOKULTURNI UTICAJ TURIZMA

 

Autor: dr Dunja Demirović, naučni saradnik

Sociokulturni uticaji turizma podrazumevaju promene u kvalitetu života stanovnika u turističkim destinacijama koje nastaju kao posledica razvoja bilo koje vrste turizma na toj destinaciji (Wall, Mathieson, 2006). Ukoliko se ovi uticaji šire posmatraju onda možemo govoriti u kojoj meri turizam utiče na promene u sistemima kolektivnih i individualnih vrednosti, obrazaca ponašanja, strukture zajednice, načina i kvaliteta života (Hall, Lew, 2009).

Sociokulturni uticaji turizma mogu biti brojni i raznovrsni, a u kojoj meri će se odraziti na turističku destinaciju zavisi od vrste i broja turista, kao i od nivoa turističkog i ekonomskog razvoja, odnosno od ekonomskih, sociokulturnih i političkih uslova u lokalnoj zajednici, kao i od nivoa i načina sprovođenja turističkog menadžmenta od strane državnih organa. Međutim, značaj turizma neće biti isti za sve članove lokalne zajednice, jer vrlo često će benefite imati oni koji se bave turizmom, dok kod ostalih može izazvati negativna osećanja. Izvesne socijalne posledice razvoja turizma identifikovane su od strane pojedinih autora, prema kojima turizam doprinosi stvaranju gužve u saobraćaju, povećanju količine smeća, pojačane buke, pojave kriminala, narkomanije, alkoholizma, prostitucije, povećanje cena proizvoda i usluga, samim tim i smanjenju kvaliteta života članova lokalne zajednice i smanjenju mogućnosti za upražnjavanje rekreacije na otvorenom. S druge strane, turizam donosi niz pozitivnih socijalnih uticaja zbog podizanja kvaliteta života rezidenata, povećanja osećaja ponosa zajednice, povećanja prihoda, životnog standarda, mogućnosti za kupovinu i povećanja broja rekreativnih objekata (Dyer et al., 2007; Spanou, 2007; Gu, Wong, 2006).

Članovi lokalne zajednice, koji su domaćini turistima, su od vitalnog značaja za iskustvo turista i mogu uticati na turistički razvoj tako što će ga podržati ili se direktno uključiti, odnosno raditi u turističkoj industriji. Pojedini autori (Ahn, Lee, Shafer, 2002; McCool, Moisey, Nickerson 2001) ističu da je gotovo nemoguće razvijati turizam na nekoj destinaciji ukoliko nije podržan od strane članova lokalne zajednice. Tolerancija lokalne zajednice prema turistima zavisi velikim delom od kapaciteta lokalne sredine da apsorbuje turiste. U velikim gradovima poput Pariza ili Londona, hiljade turista dolaze i smeštaju se bez većih vidljivih poremećaja u lokalnoj sredini (turisti se jednostavno „stope“ sa mnoštvom ljudi koji u tim gradovima žive). Sa druge strane, male ruralne sredine mogu imati ozbiljnih poteškoća da prihvate i nekoliko stotina turista, istovremeno boreći se sa znatno većim „demonstracionim efektom“ (turisti dolaze iz sredine koja je veoma različita od one u kojoj funkcioniše lokalno stanovništvo). Promena uticaja turista na lokalno stanovništvo kroz vreme može se pratiti uz pomoć Doksijevog modela (Doxey Irredex model) koji pokazuje „koncentraciju indeksa iritacije“ u receptivnom području, odnosno promenu stavova prema turizmu u receptivnom području tokom vremena. Ovaj model ima četiri faze (Stojanović, 2006):

– faza 1: euforija – turisti i investitori se dočekuju sa dobrodošlicom u lokalnoj zajednici, kako zbog novina koje donose tako i zbog mogućnosti ekonomskog prosperiteta. U ovoj fazi postoji veoma malo planiranja razvoja turističke infrastrukture i gotovo nikakvog mehanizma kontrole;

faza 2: apatija – kako se turizam razvija i kako lokalno stanovništvo biva selektivno uvučeno u ovu delatnost (deo lokalnog stanovništva se direktno ili indirektno povezao sa turizmom, a deo je ostao po strani), pojavljuju se prvi znaci apatije. Ovi znaci su najizraženiji u onom delu lokalne zajednice koja nije povezana sa turističkom delatnošću. Turisti su u ovoj fazi prihvaćeni, dok odnosi između grupa postaju više formalni i komercijalizovani. Planiranje turizma je upućeno na marketing turističkog proizvoda;

faza 3: ljutnja ili ometanje – ako se razvoj turizma u datoj sredini nastavlja u pravcu njegovog rasta, onda dolazi do prvih pojava preopterećenosti sredine (zakrčenja u infrastrukturi, stihijski razvoj). To sve negativno utiče na percepciju kod onog dela lokalne zajednice koja tim posledicama biva najviše pogođena (ljudi negoduju zbog narušavanja svakodnevice). Planeri pokušavaju da probleme prevaziđu izgradnjom ili dogradnjom infrastrukture, a manje insistiraju na limitu turističkog razvoja;

faza 4: antagonizam – ispoljava se kroz otvoreno protivljenje daljem razvoju turizma i izražava se otvorena netrpeljivost prema turistima, koji se (opravdano ili neopravdano) krive za vidljivi poremećaj u dotadašnjem načinu života lokalne zajednice.

Kulturni sukobi mogu nastati zbog ekonomske nejednakosti između rezidenata i turista koji na putovanjima troše više nego što obično troše kod kuće, iritacije zbog ponašanja turista, ali i činjenice da se mnogi slabije plaćeni turistički poslovi daju lokalnom stanovništvu, dok prestižnije, upravljačke poslove koji se više plaćaju dobijaju strani državljani, odnosno oni koji žive van te zajednice. Problem je pogoršan jer su turisti, po definiciji, stranci u destinaciji, a njihovi, na primer, načini oblačenja i obrasci ponašanja su različiti od lokalnih stanovnika i često različiti od obrazaca koje će i sami praktikovati kod kuće. To dovodi do manjih problema, na primer, neprimerenog ponašanja, pa do ozbiljnijih kao što su prostitucija, narkomanija, kockanje, vandalizam i drugo. Međutim, i turisti su “ranjivi” i često postaju žrtve pljački i zločina počinjenih od strane lokalnih stanovnika. U nekim slučajevima, lokalno stanovništvo smatra da je to način za “uspostavljanje ravnoteže”.

U primitivnim i izolovanim područjima, dolazak velikog broja turista može primorati lokalno stanovništvo da napusti svoja naselja i preseli se na nova područja gde mogu živeti nesmetano. Tako su u severnoameričkim indijanskim rezervatima doneta posebna pravila ponašanja za turiste s obzirom da je poseta turista dovela do promena u karakterističnom načinu života tamošnjih ljudi. Pozitivan primer prevencije negativnih uticaja turizma na lokalnu zajednicu evidentan je u gradu Luang Namtha (Laos). Informisanje i edukacija turista vrši se uz pomoć propagandnog materijala nazvan Do’s and Don’ts (“uradi i nemoj uraditi u Laosu”), a štampan je na engleskom, kineskom i lokalnom jeziku. Smernice o tome kako biti turista na kulturalno prihvatljiv način u laoskim selima izrađene su na osnovu intervjua sa predstavnicima sela različitih etničkih grupa. Ove vodiče turisti dobijaju pre dolaska na destinaciju (još u svojim zemljama prilikom kupovine aranžmana ili pre posete samim selima) (Schipani, 2008).

Socio-kulturni pozitivni efekti razvoja turizma na nekoj destinaciji su značajni. Zahvaljujući turizmu povezuju se ljudi svih kultura, različitih religija i vrednosti. Turizam može biti percipiran i kao svojevrsni podsticaj miru odnosno toleranciji. Putovanje dovodi ljude u kontakt jedne s drugima, osigurava kulturnu razmenu između gostiju i domaćina te podstiče razumevanje između ljudi i kultura. To povećava šanse da ljudi razviju međusobno saosećanje, toleranciju i razumevanje, ali i da se smanje predrasude.

Turizam, takođe, omogućava postojanje kritične mase čije prisustvo je neophodno za podržavanje kulturno-umetničkih formi (mogućnost prodaje rukotvorina, izvođenje neke scenske forme i slično) i na taj način doprinosi očuvanju lokalne umetnosti i kulture. U nekim situacijama, turizam pomaže u podizanju svesti o lokalnoj finansijskoj vrednosti prirodnih i kulturnih znamenitosti, a to može stvoriti osećaj ponosa u lokalnoj i nacionalnoj baštini i interes za njegovo očuvanje. Kontakti između turista i lokalne zajednice mogu dovesti do međusobnog uvažavanja, tolerancije, razumevanja i učvršćivanja porodičnih veza. Članovi lokalne zajednice na taj način dobijaju informacije o „spoljnom svetu“, a da ne moraju da napuštaju svoje domove, dok se turistima pruža prilika da upoznaju upečatljivu kulturu. Lokalna zajednica može imati koristi od razvoja turizma kroz poboljšanje socijalne infrastrukture, kao što su škole, biblioteke, zdravstvene ustanove, internet kafei i drugo.

Pored napred navedenih, pozitivni socio-kulturni efekti turizma na prostor u kome se razvija mogu biti i sledeći (Tomka, 2012):

obnavljanje i restauracija postojećih istorijskih mesta, zgrada i spomenika ima za cilj da vrati nekadašnji izgled i funkciju objekata i prostora i dovede u stanje mogućnosti boravka ljudi. Veliki je broj primera širom sveta o obnavljanju i uređenju kuća, dvoraca, spomenika koji su bili skoro uništeni ili znatno degradirani, a danas su dovedeni u stanje upotrebljivosti i predstavljaju značajne turističke atrakcije;

transformacija starih zgrada i mesta u objekte turističke namene. Stari mlinovi, seoske kuće, zamkovi, palate, pa i čitava tradicionalna naselja, pretvaraju se u hotele, restorane, klubove, itd, i pri tome se najčešće vodi računa da se očuva ili vrati prvobitni izgled objektima koji dobijaju turističku funkciju;

zaštita prirodnih resursa. Vlade pojedinih zemalja su uvidele da razvojem turizma mogu ostvariti brojne benefite, te su donele mere za zaštitu prirode, proglašavajući nacionalne parkove i druge zaštićene prirodne celine koje su u nekim zemljama i glavne turističke atrakcije (npr. nacionalni parkovi u Keniji i Tanzaniji);

– unapređenje estetskog kvaliteta prostora. Privlačnost nekog prostora znatno zavisi od postojanja estetske komponente, te je u turizmu, kao preduslov za egzistenciju i uspešno poslovanje vrlo bitno ulepšavanje prostora, odnosno njegovo estetsko oblikovanje. U turizmu je vrlo prisutna briga i borba protiv svih objekata i delatnosti koje degradiraju i vizuelno zagađuju prostor;

unapređenje dostupnosti prostora. Zahvaljujući turizmu mnogi prostori poput teško pristupačnih spomenika (Maču Pikču) ili planinskih vrhova (Mon Blan) postaju dostupni. Potrebe razvoja turizma utiču na izgradnju aerodroma, puteva, pruga, uspinjača, probijaju se ili markiraju staze kroz planine, osvetljavaju i uređuju pećine, otvaraju vrata palata i zamkova, organizuju posete branama, svemirskim bazama ili čak kanalizacijama i katakombama;

stvaranje novih prostora. Osim što ima sposobnost da utiče na zaštitu postojećeg prostora, turizam može od neatraktivne da stvori privlačnu sredinu. Tako se na primer, na prostorima koji po svojim osnovnim karakteristikama nisu pogodni za život čoveka, stvaraju novi prostori za turistički boravak. Većina tematskih parkova u svetu je nastala na terenima nepogodnim za život čoveka (slana i posna zemlja, zemlja sa ostacima ruševina nekadašnjih naselja, industrijskih zona i sl.);

zaštita prostora od drugih aktivnosti javlja se zbog toga što se u prostorima u kojima se razvija turizam ne mogu istovremeno odvijati i neke druge aktivnosti, čiji su negativni efekti na životnu sredinu znatno pogubniji. Tu se misli na industrijske grane koje spadaju u kategoriju tzv. “prljave industrije” (rafinerije, metalurški kombinati, termo i nuklearne elektrane, lučka postrojenja, velike fabrike, itd) i koje su u direktnoj prostornoj koliziji s turizmom. Ljudi su svesni da su i najnegativniji efekti turizma manje zlo od negativnih efekata „prljave industrije”.

Kao što se vidi iz prethodnog primera, turizam donosi brojne pozitivne efekte zemlji, odnosno području na kojem se razvija. Međutim, on može proizvesti i veći broj negativnih socio-kulturnih efekata po lokalnu zajednicu ukoliko se njegov razvoj ne kontroliše. U siromašnim i zemljama u razvoju ovi negativni uticaji su naročito izraženi zbog slabosti njihovog ekonomskog i socijalnog sistema. Ti negativni efekti dovode do nastanka „manje“ ozbiljnih problema poput zakrčenja prostora (velika koncentracija turista dovodi do zakrčenja puteva, ulica, turističkih centara, spomenika, plaža, skijaških staza, uspinjača i uopšte do preopterećenosti svih resursa kao i prateće infrastrukture i suprastrukture, što utiče na degradaciju prostora i opadanje kvaliteta života (zagađenje, buka, gužva, itd)), pa sve do ozbiljnijih problema koji se ogledaju u sledećem (Terrero, 2014):

gubitak lokalnog identiteta i vrednosti – komercijalizacija tradicionalnih vrednosti je jedan od načina i uticaja na socio-kulturne vrednosti, gde se lokalno nasleđe menja u cilju približavanja turistima. Kulturni izražaji tako postaju više prijemčljivi masovnom turizmu. Religijski rituali, običaji i festivali sve više su skraćeni i „pročišćeni“ kako bi ispunili očekivanja turista;

raseljavanje starosedelaca – razvoj turizma u pojedinim regionima je doprineo da članovi lokalne zajednice napuste svoje mesto stanovanja. Ponekad vlade zemalja i privatne kompanije prisilno teraju stanovništvo da se iseli kako bi se na tom mestu stvorili uslovi za turistički razvoj. Poznati su primeri gde je gradnja hotela na obalama mora izazvala nestanak ili znatno smanjenje populacije u ribarskim selima koja su se tu nalazila, a plaže se privatizuju tako da ribari moraju da napuste svoj posao ili se presele u drugo mesto. Sve to utiče na nestanak tradicionalnog načina života. Mnoge od ovih zajednica su autohtone zajednice, odnosno to su grupe ljudi koje se etnički i kulturno razlikuju od ostatka lokalnog stanovništva, sa svojim jezikom i tradicijom i duhovnom vezom sa zemljom koju koriste za život. Vrlo često su ove zajednice turistička atrakcija, međutim, imaju vrlo malo benefita od turizma, jer veći deo prihoda uzimaju turoperatori. Sve ovo može dovesti do stvaranja osećaja frustracije i nezadovoljstva među lokalnim stanovništvom prema turistima;

kriminal – stopa kriminala se obično povećava sa rastom, odnosno sa razvojem masovnog turizma, jer prisustvo većeg broja turista koji troše određenu količinu novca i nose sa sobom dragocenosti poput kamera i nakita, povećava privlačnost te destinacije za kriminalce što dovodi do pljačke turista. Tako na primer, u Rio de Žaneiru (Brazil) turisti koji borave u hotelima sa pet zvezdica, a koji su blizu siromašnih četvrti (favela) su izloženi riziku zbog mogućnosti pljačke. Obezbeđenje hotela koje čine naoružani ljudi, čuvaju hotel tokom čitavog dana i noći, a suočavaju se sa agresivnim reakcijama meštana koji su vrlo često njihovi susedi kada se vrate sa posla kući. Turizam, takođe, može dovesti do razvoja kockanja što izaziva negativno promene u društvenom ponašanju;

– dečiji rad u turizmu – istraživanje koje je sprovela Međunarodna organizacija rada (ILO) pokazala je da mnogi poslovi u turističkom sektoru imaju uslove rada koji su daleko od poželjnih: prekovremeni rad, nestabilno zaposlenje, niske zarade, malo obuke za zaposlene i umanjene šanse za kvalifikaciju radnika. Ova organizacija procenjuje da između 13 i 19 miliona dece i osoba mlađih od 18 godina radi u turističkoj industriji širom sveta (što čini 10-15% od ukupnog broja zaposlenih u turizmu). Rad dece u turizmu je zastupljen kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju. Mnogi dečaci i devojčice ispod 12 godina starosti su angažovani u poslovnim aktivnostima u hotelima i restoranima, u sektoru zabave, trgovine i prodaje suvenira, a vrlo često rade i kao portiri ili ulični i prodavci na plažama. Oni su izloženi teškim radnim uslovima. Primer 1. pokazuje na koji način je dečiji rad zastupljen u turizmu Brazila.

Primer 1. Dečiji rad u turizmu Brazila

Izvor: Terrero, L.S. (2014). Social Impacts of Tourism in Brazil, dostupno na: http://qualitycoast.info/wp-content/uploads/2014/03/Dossier-Brazil-Social-impacts.pdf

            Prema brazilskom zakonu, termin “escravo trabalho” (rad robova) označava prinudni, vrlo stresni rad ili degradaciju uslova rada. Ropstvo je u Brazilu ukinuto 1888. godine, ali i u XXI veku može se zapaziti da je prisutno, samo u “modernijem” obliku. Brazil je jedna od mnogih zemalja sveta u kojoj je zastupljena komercijalna eksploatacija dece u vidu prinudnog rada ili seksualne eksploatacije, a povezuje se između ostalog i sa turizmom. Turizam se u Brazilu razvio brzo u poslednjih nekoliko godina i danas je jedna od glavnih ekonomskih aktivnosti u zemlji. Razvoj turizma doveo je do porasta eksploatacije dece. Turisti i turoperatori ne pitaju ko čisti njihove sobe, pere sudove ili priprema obroke. Prema istraživanju Međunarodne organizacije rada, iza ovih aktivnosti u mnogo slučajeva stoje deca. Tinejdžeri, pa čak i deca od tri godine rade na turističkom tržištu, doprinoseći tako razvoju ovog sektora, a postajući robovi. Deca su uključena u veliki broj poslova uglavnom u porodičnim biznisima, hotelima, restoranima, proizvodnji i prodaji suvenira i drugo.

            Jedan od glavnih razloga zašto se u turizmu koristi rad dece je taj što je njihov rad jeftin, a i lakše je upravljati detetom nego odraslim osobama. Kako bi se smanjili troškovi, a povećao profit, prava radnika su smanjena. Što je radna snaga manje kvalifikovana, to je jeftinija, odnosno što mlađa osoba radi posao, to su manje šanse da postane kvalifikovan radnik. Dečiji rad donosi brojne negativne posledice za njihovu budućnost. Prerano uključivanje dece u rad lišava ih detinjstva, veoma važnog perioda u životu svakog deteta za njegov fizički i psihički razvoj. Takođe, njihovo zdravlje je ugroženo lošim uslovima rada, a kako se primoravaju i imaju „obavezu” da rade, propuštaju školovanje, a bez obrazovanja i adekvatne obuke, ova deca nemaju šanse za bolju budućnost.

 

Korišćena literatura:

  1. Wall, G., Mathieson, A. (2006). Tourism: Change, Impacts and Opportunities. Essex: Pearson Prentice Hall.
  2. Hall, C.M., Lew, A. (2009). Understanding and Managing Tourism Impacts: An Integrated Approach. London:
  3. Dyer, P., Gursoy, D., Sharma, B., Carter, J. (2007). Structural modeling of resident perceptions of tourism and asssociated development on the Sunshine Coast, Australia. Tourism Management, 28(2), 409–422.
  4. Spanou, E. (2007). The impact of tourism on the sociocultural structure of Cyprus. Tourismos: An International Multidisciplinary Journal of Tourism, 2(1), 145–162.
  5. Gu, M., Wong, P.P. (2006). Residents’ perception of tourism impacts: a case study of homestay operators in Dachangshan Dao, North-East China. Tourism Geographies, 8(3), 253–273.
  6. Ahn, B., Lee, B., Shafer, C.S. (2002). Operationalising Sustainability in Regional Tourism Planning: An Application of the Limits of Acceptable Change Framework. Tourism Management, 23, 1-15.
  7. McCool, S.F., Moisey, R.N., Nickerson, N.P. (2001). What should tourism sustain? The disconnect with industry perceptions of useful indicators. Journal of Travel Research, 40(4), 124-131.
  8. Stojanović, V. (2006). Održivi razvoj turizma i životne sredine. Novi Sad: Prirodno-matematički fakultet, Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo.
  9. Schipani, S. (2008). IMPACT: The Effects of Tourism on Culture and the Environment in Asia and the Pacific: Alleviating Poverty and Protecting Cultural and Natural Heritage through Community-Based Ecotourism in Luang Namtha, Lao PDR. Bangkok: UNESCO.
  10. Tomka, D. (2012). Osnove turizma. Novi Sad: Univerzitet Educons, Fakultet za sport i turizam.
  11. Terrero, L.S. (2014). Social Impacts of Tourism in Brazil, available on: http://quainfo/wp-content/uploads/2014/03/Dossier-Brazil-Social-impacts.pdf

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja