СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКИ ЛИСТОВИ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ У УГАРСКОЈ

31/01/2023

Аутор: др Милош Савин, историчар

Током 19. века социјалистичка идеја постаје политичка доктрина усмерена ка радничкој класи и временом су се јављале варијације међу социјалистичким мислиоцима. Међу носиоцима утопијске социјалистичке мисли истичу се, најпре, три велике фигуре: Анри де Сен Симон, Шарл Фурије и Роберт Овен. Уз њих иду и читаве групе социјалних и политичких реформатора и сањара, међу којима су нарочито многобројни француски писци и мислиоци. Управо зато се Француска и сматра колевком социјалног романтизма и утопизма, прве половине 19. века. Предмарксовским социјалистима припадали су Жозеф Прудон, Фердинанд Ласал и Михаил Бакуњин, да би Карл Маркс и Фридрих Енгелс средином века дефинисали „научни социјализамˮ и Прва интернационала створена је на збору 28. септембра 1864. у цркви Сент Мартинс Хол. Социјалдемократија, односно ревизионизам у крилу марксистичке друштвене теорије и праксе узео је маха у оквиру деловања Друге пролетерске интернационале,  непосредно после смрти Фридриха Енгелса 1896. године. Персонификација ревизионистичке идеологије био је немачки социјалистa Едуард Бернштајн. Суштина његове ,,ревизије” састоји се у одбацивању Марксове доктрине о неизбежној и блиској пролетерској револуцији, пропасти капитализма и диктатури пролетеријата. Своје идеје Бернштајн је формирао под утицајем интелектуалне групе британских левичара социјалистичке оријентације, познате под именом Фабијанци. Ревизионизам, који је подразумевао деловање у оквиру демократског и капиталистичког система, у радничком покрету освојио је превагу пред Први светски рат. Социјалдемократска странка у Угарској, односно Мађарској настаје 1890. године као последица специфичних политичких и социјалних околности у овој земљи. Оснивач ове политичке групације је Пал Габор Енгелман, водоинсталатер из Пеште, кључна личност мађарског радничког порета, који је имао свесрдну подршку Фридриха Енгелса. Поред Мађара, ова странка је своје идеје ширила и међу другим народима у Угарској.

Социјалдемократска странка Угарске је свој утицај међу Србима покушала да врши покретањем свог листа на српском језику. У Будимпешти се 18. августа 1901. године појавио први број „Народног гласаˮ, првог социјалдемократског листа на српском језику. У стварности то је био додатак мађарском социјалдемократском листу „Népszavaˮ и требало је да служи као гласило српских радника у Угарској. Њиме су могли изнети у јавност своје тежње и заступати интересе пролетеријата. С обзиром да су индустријски капиталисти експлоатисали раднике не обазирући се на националност, лист је пропагирао опште место у левим идејама, а то су: чврсто класно јединство и радничка солидарност. У борби против буржоазије, питање националности било је мање важно. Међу уредништвом је приметан интернационалистички моменат и ограђивање од сваког „секташтва и ситничарењаˮ. Требало је обрадити читав сет тема од значаја за радничку класу: штрајкове, наднице, несрећне случајеве и проблеме са властима. Иако је првобитно најављено да ће лист излазити на сваких 15 дана, он је већ од другог броја почео да се штампа једном недељно. Прва два броја су специфична из више разлога –  једино се на њима као уредник потписује Милорад Поповић, теоретичар радничког покрета из Србије, који је пре одласка у Париз привремено боравио у Будимпешти; ови примерци су били означени редним бројевима 1. и 2, са ознаком да је то прва година излажења, да би потом сваки наредни број био означен и нумерисан као мађарски лист „Népszavaˮ. Још једна, такође чудна чињеница везана је за „Народни гласˮ. Наиме, овај лист се повремено појављивао са још три имена – као „Слободна речˮ, „Подунавкаˮ и „Пештански весникˮ – и штампан је у истој штампарији, са истим једнообразним типом слова, под истим бројем, датумом, са истим садржајем и распоредом. До данас не постоје објашњења за овакав потез Социјалдемократске странке у Угарској. То свакако није допринело да овај лист добије на публицитету. Социјалдемократско руководство није било задовољно бројем од неколико стотина претплатника из редова српских занатлија. Он се није запатио међу српским радницима из разлога што је уређиван и издаван далеко од српске средине, без икаквог осећаја за њен начин функционисања. Српски радници овај лист нису гледали као свој и због тога никога не треба да чуди његово брзо гашење. Без остављеног трага међу српским радничким круговима, „Народни гласˮ се појавио и 31. октобра 1901. године, без икакве најаве и образложења да ће тај број бити последњи.

Међутим, то није био крај намерама Социјалдемократске странке у Угарској да преко штампе српско радништво привуче себи. Знали су да је тај подухват без новина на српском језику немогућ. У циљу подстицања радника на борбу против капиталистичке експлоатације, за већа права и бољи животни стандард радника, у Будимпешти је 2. марта 1902. покренут лист „Народна речˮ. Прва четири броја изашла су у виду часописа, а следећи у облику листа. Већ почетком наредне године, овај лист почиње да излази као додатак на српском језику главном социјалдемократском листу „Népszavaˮ. Уредника је било више јер су се они због државних притисака често мењали. Поред већ поменутог Милорада Поповића, уредници су били и Петар Станковић, Ђорђе Пенџић, Душан Тушановић, Стојан Стојановић и Гавра Живановић. Лист је у почетку излазио нередовно, потом на сваких 15 дана, да би се његово излажење усталило на једном седмично.

Главна разлика у односу на „Народни гласˮ лежи у  томе што је „Народна речˮ конкретизовала своју циљну групу. Претходни лист се српском пролетеријату обраћао уопштено, без тачне одреднице ком се то слоју радништва обраћа. Пошто је међу Србима највише било пољопривредних радника, који су добрим делом подржавали независне социјалисте, „Народна речˮ није поновила грешку свог претходника и истицала је борбу за ослобођење „свег радног народа: и радника, и ратара, и слуга, и надничараˮ. Ова недвосмисленост утицала је на пораст заинтересованих читалаца и претплатника на „Народну речˮ. Током 1904. године лист је достизао тираж од око 4.000 примерака из разлога што је сиромашно српско сељаштво у великом броју прихватило лист и његов садржај. То је утицало и да већи број Срба из Угарске приступи Социјалдемократској странци. На примеру села Баваништа, које се налази у близини границе са Краљевином Србијом, велики део од 7.000 мештана прикључио се странци, док се на лист претплатило 180 људи. Издајући „Народну речˮ социјалдемократе су наступале одлучно с циљем да своју идеологију и странку што више рашире. Речи Карла Либкнехта су им биле узор: Радник, који држи туђе листове, листове својих непријатеља, а не држи листове радничке, чини душевно самоубиство, према друговима злочин, а према своме сталежу издају. Водећи бескомпромисну борбу за права радништва, лист је јавно нападао све оне који су одустајали од претплате. На удару су се посебно нашле разне продавнице, кафане и занатлијске радионице, које су изнете на стуб срама и изложене радничком бојкоту. Колико је „Народна речˮ била утицајна говори податак да су социјалдемократе из Баваништа приморавале занатлије и трговце да ступе у Социјалдемократску странку и претплате се на „Народну речˮ, или ће у супротном бојкотовати њихове радионице и трговинске радње.

Захваљујући доброј организацији и стручном уређивању листа, социјалдемократе су међу Србима из дана у дан све више напредовале. Овакве тенденције добром мером угрожавале су и српске радикале и либерале, што се може приметити у писању „Банатске заставеˮ. Узнемирени социјалдемократском експанзијом међу Србима, радикалска „Заставаˮ и либерални „Браникˮ напали су „Народну речˮ и њеног покровитеља. Међутим „Заставаˮ и „Браникˮ су постигли супротно од онога што су желели: уместо да удаље Србе од Социјалдемократске странке, они су их приближили тако што су „Народној речиˮ давали публицитет у својим издањима. Захваљујући томе је „Народна речˮ добила неколико стотина нових претплатника, а сама странка још више нових чланова. У својим одговорима на нападе радикалске „Заставеˮ, „Народна речˮ се служила управо оштрим радикалским речником и Јашу Томића је називала „денунцијантомˮ, а његове следбенике „измећаримаˮ, „бесавесним пашамаˮ и „поквареном богаташком руљомˮ. Велику пажњу је „Народна речˮ усмерила на откривање колико има демагогије у радикалском деловању. Она је тврдила да радикали, као заступници интереса српске буржоазије, не могу истовремено заступати и сасвим супротне интересе српских сељака и занатлија. Из тих разлога је за радикалски програм писано да је то „лепак за наивнеˮ. Бавећи се радикалима – не штедећи ни либерале – „Народна речˮ се залагала за опште право гласа и за секуларну државу. Уверени да је социјалистичка штампа једно од најбољих средстава класне борбе, српски грађански листови, нарочито „Заставаˮ, желели су по сваку цену да униште „Народну речˮ. У „Заставиˮ је писано да социјалдемократски лист заступа класно насиље и да на то припрема раднике. Социјалистичку мисао и социјалистички покрет „Заставаˮ је представљала као прави баук, као људе који желе крв, покољ и револуцију. За опстанак листа ти напади нису били безазлени, јер су упозоравали власт на опасност и пожуривали је да против социјалдемократа и њиховог органа предузме одлучније мере. У „Народној речиˮ су то врло добро схватили па су, да би смањили жестину хајке, јасно указивали на своје циљеве и шта то социјалдемократе подразумевају под револуцијом. Писали су да се њихова странка назива револуционарном, не зато што проповеда насиље и покољ, већ зато што раскида са тадашњим друштвеним и политичким системом, са владавином капитала и да из темеља хоће да гради ново друштво. За социјалдемократе је револуција била друштвени преображај мирним путем. Уредништво „Народне речиˮ и даље је тврдило да је социјалдемократија револуционарна зато што хоће да изврши револуцију пре свега у главама радника.

Међутим, за чуваре државног поретка било какво помињање револуције било је недопустиво. „Народна речˮ временом наилази на све веће препреке, поготово када је у питању цензура. Током 1903. и 1904. дешавало се да из броја у број читави тиражи буду плењени због чланака који су по закону о штампи били проблематични. У таквим случајевима првобитно су штампана нова издања, али се због превеликих трошкова прешло на јефтиније и провокативније решење. Забрањени текстови прекривани су белилом, преко чега су писане пароле попут Да живи слобода штампе у Угарској!!!, или су пак објављиване читуље под знаком три крста. Поред самог листа, власт је кренула у обрачун и са њеним претплатницима: у местима попут Ђале, Врачевгаја и Баваништа жандарми су упадали у куће оних за које се сматрало да читају „Народну речˮ и вршили претрес, малтретирања и хапшења, све због појединачног или групног читања текстова који нису прошли цензуру. У циљу застрашивања и одвајања од Социјалдемократске странке, један део људи је осуђен због читања „Народне речиˮ. Оно што је упадљиво јесте да је власт била строжа према листу на српском језику у односу на главни лист који је излазио на мађарском, јер је „Népszavaˮ без потешкоћа објављивала исте оне чланке због којих је „Народна речˮ била на удару. Само током 1904. против „Народне речиˮ власт је покренула 45 парница, што је озбиљно угрожавало опстанак листа. Притисак власти такође је утицао да се сарадници и дописници почну осипати, као и претплатници, што је био још један тежак финансијски ударац. Међу претплатницима и члановима Социјалдемократске странке уместо почетног одушевљења завладале су апатија и малодушност. Узалуд је Милан Глумац, један од водећих људи у „Народној речиˮ, писао секретарима партијских организација да се борба не води без жртава, међутим државно насиље је завело страх и у социјалдемократским упориштима какво је било село Баваниште. Такође, „Народна речˮ имала је и око 1.000 претплатника у Срему, који су, нестрпљиви, одустајали од листа јер су хрватске власти плениле читаве тираже и ометале испоруку.

Уредништво је у јуну 1904. првобитно обуставило „Народну речˮ на неко време, да би се наредни број појавио следећег месеца. Овога пута издавач је била Организација српских социјалдемократа иако је лист, који је излазио нередовно, остао у власништву Социјалдемократске странке. Упркос свим напорима и жељи да се „Народна речˮ поново објављује једном седмично, финансијски проблеми и државна репресија допринели су да последњи број овог листа буде објављен 9. децембра 1904. године.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања