Аутор: Милош Савин, историчар
Као последица специфичних политичких и социјалних околности карактеристичних за Угарску крајем XIX века настала је Социјалдемократска странка у Угарској, односно Мађарској. Оснивач ове политичке групације је Пал Габор Енгелман, лимар из Пеште, кључна личност мађарског радничког покрета, уз свесрдну подршку Фридриха Енгелса. Ступањем већег броја опортуниста у партију, Енгелман се на краће време дистанцира, да би након поновне фузије, предводио лево крило мађарских социјалдемократа. Ради подробније генезе узрока који су довели до ефикасније, страначке организације угарског радништва, неопходно је образложити последице Аустроугарске нагодбе, како политичке, тако и социјалне. Нагодбом, Хабзбуршка монархија је прерасла у Аустроугарску, специфичну државну творевину, до тада невиђену у Европи. Западним делом државе, односно историјским аустријским покрајинама се управљало из Беча, док се источним управљало из Пеште, односно након извесног времена Будимпеште. Јединство две готово државе, презентовао је владар, који је био уједно аустријски цар и мађарски краљ. Држава је имала заједничку инострану политику, армију и финансије које су биле задужене за функционисање заједничких органа. Осталим аспектима државног поретка су се бавили унутрашњи органи Аустрије и Угарске. Обе државе су имале сопствене дводоме парламенте и њима одговорне владе. Упркос одредбама Нагодбе који су предвиђали стварање заједничке владе, ситуација је била знатно другачија. Цар је по сопственом нахођењу постављао министре иностраних послова, војске и финансија, којима је лично руководио, без икаквог заједничког парламента, председника владе и сл. Постојало је и одређено координационо тело на које су позивани министри из бечке и будимпештанске владе ради договора, али ни ово тело није имало форму органа извршне власти. Уместо органа заједничке законодавне власти, постојале су две делегације, једна коју је слао мађарски парламент, а другу аустријски, које су имале по шездесет чланова. Делегације су радиле одвојено, а састајале су се само ради гласања. Током целог постојања Аустроугарске, по један заједнички министар је био Мађар или држављанин Угарске. Прецизније говорећи, угарски држављанин никада није био војни министар. Нагодбом је била предвиђена сразмера за финансирање заједничких послова, спрам богатства држава чланица, тако да Аустрија сноси 70% трошкова, а Мађарска 30%, што је често изазивало незадовољства и узајамне оптужбе. Обе државе чланице су основале и своје територијалне јединице, као део заједничке војске, па су тако настали мађарски домобрани, односно хонведи. Једно од највећих последица Нагодбе је било развијање капиталистичке привреде. С обзиром да је у претходном историјском периоду Угарска била доминантно пољопривредна земља, што је било у интересу Беча и крупних мађарских велепоседника, она је по заостајању у капиталистичком развоју била сличнија царској Русији него западноевропским државама. Стабилизација политичких околности, те изградња развијене железничке мреже, створили су позитиван кредитни амбијент, који је проузроковао вртоглави развој капиталистичке привреде у Угарској, знатно бржи него у осталим деловима источне Европе. Брзина обрта капитала је довела до тога да се број кредитних установа повећао за двдесет и пет пута, док се обим кредита удесетостручио. Након нагодбе, путем кредита у Угарску је масовно пласиран страни капитал, попут Ротшилда и других банкарских кућа. Наравно, суштински интерес страног капитала није био да остане заробљен у Мађарској, него да се увећан врати својим матичним установама, али са обзиром на то, да је постојао дефицит домаћег капитала, у почетној фази он је иницирао огроман раст привреде. Временом, дошло је и до акумулације домаћег капитала, који је путем штедних задруга пласиран у производњу. Ипак, овај период није познат само по успону, него и по честим привредним кризама, од којих је најпознатија она из 1873, проузрокована крахом берзе. Огромну промену у функционисању привреде донела је изградња пруга у Угарској. Прва пруга је изграђена 1846. године, а до избијања револуције постојало је свега две стотине километара пруга. До пада Баховог апсолутизма овај број ће бити удесетостручен, али и даље недовољан за обимнији привредни развој. Превоз робе и пољопривредних производа се махом одвијао путем река и канала, пошто су копнени путеви услед блата и ветра били тешко проходни током готово пола године, и сводили су се искључиво на запреге. До почетка двадесетог века, цела Угарска, укључујући посебно данашњу Војводину, била је добро повезана пругама, којих је било преко седамнаест хиљада километара. Наравно, експанзија изградње железница је максимално злоупотребљавана за разне коруптивне активности и стицање екстрапрофита, што је доводило до бројних проблема и афера. Развојем железнице, пољопривреда Угарске је достигла свој апсолут, с обзиром да је прехрана аустријског дела монархије зависила од производа из Панонске низије. Железница је олакшала и појефтинила транспорт и тиме допринела интензивнијој производњи и већој заради. Путем иригације, мелиоризације и орањем великих ливада дошло је до повећања обрадивог земљишта. Развој пољопривредне науке је допринео смени пољопривредних култура на истој површини, чиме је све мање земље остајало упарложено, што је довело до дуплирања дотадашње производње. У овом периоду је дошло и до обимног коришћења пољопривредне механизације. Обим ратарске производње је проузроковао и развој интензивног сточарста. Уркос чињеници да је феудализам званично искорењен револуционарним догађајима 1848. године, бивши кметови су располагали са веома скромним поседом, док је море беземљаша, односно аграрне сиротиње, остало без икаквих поседа. Више од педесет посто земљопоседника је располагало са свега пет посто поседа, а они који су поседовали хиљаду хектара и више, чинили су свега четири процента аграрних поседника, а укупно су обрађивали преко тридесет процената земље. Групу између ове две чиниле су различите сеоске газде и богати сељаци који су неретко пропадали или уситњавали поседе због превеликог броја деце. Многи средњи поседници нису успевали да се прилагоде капиталистичкој утакмици у пољопривреди, чиме су неретко губили поседе у корист велепоседника и прерастали у аграрну сиротињу и беземљаше. До саме Аустроугарске нагодбе, на подручју Угарске готово да није ни постојала озбиљнија индустрија, до њеног знатнијег развоја долази тек у последњим деценијама XIX века. Услед уплива аустријског капитала, долази до формирања акционарских душтава, које желе да оплоде инвестиције учествујући у привредној утакмици. Ово представља значајну новину, пошто су почеци мађарске индустрије везани пре свега за иницијативу индивидуалних капиталиста. Деоничарска друштва су доживела прави полет у производњи до велике економске кризе, односно краха берзе 1873. године до ког је дошло у целој Европи пошто је продукција привредних производа прерасла потражњу за њима. Након овог догађаја, попут облака од сапунице су се издувале фабрике створене искључиво на спекулативном капиталу, којих није било мало, али већ почетком осамдесетих година долази до значајне стабилизације индустрије, овај пут базиране на реалнијим основама. Битно је нагласити да је упркос успесима у привреди и пољопривреди, Угарска и даље заостајала за европским државама свог доба. Општу модернизацију државе, пратила је и повећана брига за јавно здравље, што је резултирало повећањем броја становника. Дошло је и до значајног преливања аграрне сиротиње у индустријски пролетеријат, као и до сеобе становништва у веће индустријске центре, на првом месту Будимпеште. Престоница Угарске је за мање од педесет година повећала број становника са сто педесет на преко седам стотина хиљада становника. Бројно мађарско ситнопоседничко племство, кључни елемент револуционарних догађаја из 1848/49. године, остало је у потпуности без поседа, али је своје ухлебљење нашло у разним државним органима. До краја века готово четири милиона становника Угарске су били слуге и надничари. Индустријски развој, ипак, није био довољно велик да упосли ове људе, а помисао о било каквој аграрној реформи у њихову корист је била једнако страна свим мађарским владама. У овом периоду долази и до стварања радничке, индустријске, ванаграрне, класе у Угарској. Број индустријских радника је износио преко пола милиона људи, што је чинило скоро 14 процената популације Угарске у ужем смислу. У поређењу са Аустријом ово је било скоро дупло мање, а са Немачком и државама западне Европе готово занемарљиво. Скоро сви угарски радници су настали од аграрне сиротиње, која је била принуђена да се пресели у индустријске центре услед егзистенцијалних разлога. До првог озбиљнијег удруживања мађарских радника, на челу са Михајлом Танчићем, долази непосредно после нагодбе, али ово удружење је убрзо елиминисано хапшењем његових чланова. Надахнут идејама Маркса и Енгелса, металуршки радник Карољ Фаркаш, успоставио је организацију и спојио је са првом интернационалом. Ова организација је на вест о успостављању Париске комуне покушала да нешто слично изведе у Будимпешти, што је довело до крвавог гушења покрета. Руководство мађарског радничког покрета је оптужено и осуђено за велеиздају. Значајну улогу у развоју мађарског социјалистичког покрета имао је Лео Франкел, један од оснивача Париске комуне, који је рањен успео да се сакрије и преживи ове догађаје. Он је био Мађар, син лекара из Обуде (део Будимпеште), са искуством у радничким покретима широм Европе. Франкел је покушао да формира социјалистичку радничку странку, која је промовисала непомирљиву класну борбу, али и борбу за опште бирачко право и грађанска права. Мађарска влада га је ускоро ухапсила и де факто отерала у емиграцију, док је странку пацификовала инсталирајући на њено чело умерене социјалисте склоне сарадњи, или боље речено послушне влади. Како је ова партија изгубила кредибилитет, Друга интернационала која се окупила у Паризу да обележи стогодишњицу Француске грађанске револуције, је помно проанализирала ситуацију у Угарској, те договорила са аустријском социјалдемократском партијом да пружи сву могућу помоћ и логистику за рад Социјалдемократске странке Угарске. Ради оснивања саме странке, у Мађарску је послат већ поменути Пал Габор Енгелман, лимарски радник мађарске националности, који је пре тога био активан у социјалдемократским и синдикалним организацијама Немачке и Аустрије. Нова организација радничког покрета у Угарској, као и генерални успон социјалистичких идеја у Европи, готово одмах су имали велике резултате на терену. Већ на првомајским демонстрацијама 1890. године Енгелман је успео да организује раднички дефиле од преко шездесет хиљада учесника, који су носили транспаренте и пароле, којима су захтевали осмочасовни радни дан и доношење закона о заштити радничких права. Потенцијал првомајских демонстрација је каналисан стварањем Социјалдемократске странке Угарске, децембра 1890. године на ком је усвојена декларација базирана на Марксовом учењу. Странка се на свом првом конгресу залагала за реорганизацију облика рада из најамног у друштвени, односно на трансформацији друштва у социјалистичко. Захтевано је опште право гласа, непосредни, тајни избори, као и читав сет грађанских и људских права, те демократске слободе. Мађарске социјалдемократе су превиделе три кључне ствари од значаја за развој и опстанак угарског друштва, а то је пре свега било нерешено питање статуса народности у Угарској, питање аграрне сиротиње и аграрне реформе, те питање опстанка Аустроугарске, тј. односа Мађарске према Бечком двору. Рад партијских ћелија социјалдемократске партије је већ следеће године довео до револуционарног набоја у појединим градовима Поморишја са доминантном мађарском већином попут Бекешчабе и Оросхазе. Дошло је до крвавих демонстрација и формирања радничких организација широм чонградске и бекешке жупаније. Угарска влада се озбиљно препала због ових догађаја и почела силом да их гуши. Побуне радника, аграрне сиротиње и земљорадника на туђим поседима постало је све чешће, а ситуација је кулминирала 1894. године штрајком у Ходмезевошархељу, где је полиција ухапсила локалног радничког вођу Јаноша Санто Ковача. Када се народ окупио око градске куће, полиција је употребила ватрено оружије и једног сиромашног сељака убила, а више њих тешко ранила. Угарски сабор је 1898. године усвојио закон којим су забрањени штрајкови жетелаца и железничких радника, те уведена обавезна употреба ватреног оружја против штрајкача. Првих пет година двадесетог века у Угарској је све чешће долазило до побуна надничара, железничара, грађевинских радника и других сиромашних делова друштва. Поред тога, у Угарској је услед туберкулозе која није била довољно искорењена у том тренутку био најкраћи животни век у Европи. Револуционарни, грађанско-демократски догађаји у Русији 1905.године, су имали невероватан ефекат на ситуацију у Мађарској. Истовремено са овим догађајем на изборима у Угарској, дотадашња владајућа либерална странка је изгубила већину, а Фрања Јосип није дозволио победничкој коалицији, у којој је учествовала и грађанска четрдесетосмашка незавишњачка левица, да формира владу. Мандат је доделио некадашњем команданту своје гарде који је политику свео на ниво пуког извршавања царевих, односно краљевих наређења. Како би превазишао постојећу кризу, аустријски владар је прибегао старом модусу операнди хабзбуршке династије – завади па владај. Обећавши опште право гласа, непосредне и тајне изборе, краљ је отупео социјалну тензију и преусмерио критику социјалдемократа ка опозиционој коалицији која је победила на изборима, али остала без власти. Социјалдемократе су, наивно, ово обећање свесрдно прихватили, доживљавајући то као неки вид релаксације притиска и кризе. Врење које је настало општим штрајковима који су били у току је угашено. Како је формално у Аустријском делу монархије закон о општем бирачком праву усвојен, мађарски социјалдемократи су се прерано обрадовали. Антикоалиционо деловање социјалдемократа и ситуација у којој се очекивало опште право гласа, довело је и до напрслина у коалицији, која се нашла пред избором да ли да у будућности пактира са социјалдемократама или са бечким двором. Ипак, дошло је до другопоменуте солуције. Коалиција је у погледу мађарске независности направила готово потпуни компромис са двором, а заузврат, цар је одустао од општег гласачког права и изашао као дупли победник. Дупли губитник је била социјалдемократска странка, а грађанска коалиција је наравно претрпела касније политичке последице овог компромиса, иако је добила сопствену владу на челу са Шандором Векерлеом. Унутар социјалдемократске странке дошло је до јачања леве фракције на чијем челу се налазио Ервин Сабо. Број чланова синдиката се удвостручио. У праскозорје Првог светског рата, када је уз помоћ Беча на чело Угарске постављен Иштван Тиса, социјалдемократе су организовале бројне демонстрације, које су имале велику снагу, али су почеле да јењавају због страха самих социјалдемократских вођа да не дође до крвавог гушења њиховог покрета. Почетком самог рата Социјалдемократска странка Угарске заузела је антиратни став по инструкцијама Социјалистичке интернационале. Крајем Првог светског рата социјалдемократска странка улази у коалицију са грађанским политичарем Михаљем Карољијем, са којим дели идеју општег права гласа, аграрне и делимичне друштвене реформе, демократизације друштва, али и народносног права. Карољи ће у преговорима са новосадским радикалима понудити и аутономну Српску Војводину у коју би ушле Јужна Бачка и Банат сем северног Потисја. На ванредном конгресу Социјалдемократске странке Угарске, 13. октобра 1918. године, у оквиру званичног реферата који је поднео др Жигмонд Кунфи посебно је апострофирано право немађарских народа Угарске на самоопредељење, али у оквиру независне Мађарске која не би мењала спољне границе. Након Кунфијевог говора своје говоре су одржали представници мањинских секција Социјалдемократске странке Угарске. Ове секције су од раније постојале, али им није придаван ни приближан значај као 1918. године. Испред српско-буњевачке секције конгресу се обратио Гавра Живановић, апострофирајући посебно патње кроз које је српски живаљ Мађарске прошао током рата, али и скрећући пажњу на недостатак емпатије Социјалдемократске странке према томе. Живановић је од странке захтевао потпуну укљученост Срба у све њене органе, окарактеришући Мађарску као такозвану домовину. Мањинске секције су ускратиле подршку странци у наредном периоду.
Остави коментар