SMRT MARIJE STJUART – NESTANAK ŠKOTSKE NEZAVISNOSTI

31/05/2019

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

Nakon podužeg ubeđivanja, konačno je bilo dopušteno da kraljicu u smrt isprate i neke od njenih sluga i podanika. Među njima su bili sekretar Marije Stjuart ser Džejms Melvil, dve dvorske dame Elizabeta Karli i Džejn Kenedi, dva lekara i sobar. Ušla je u Veliku dvoranu obučena u crnu satensku haljinu ukrašenu crnim vezom od somota sa purpurnim dugmadima u obliku šišarke. Nosila je i veliki beli veo oivičen čipkanim detaljima, koji joj se spuštao niz leđa, sve do zemlje, gde su prisutni mogli da primete da kraljica ima bele čarape sa srebrnim nitnim detaljima i cipele od španske kože. U rukama je nosila raspeće, molitvenik i dve brojanice, a oko vrata ogrlicu sa pomanderom. Pred članovima komisije koji su joj onomad sudili u susednoj sobi i drugim prisutnima, Marija se uspela na pripremljeno postolje, gde je uprkos njenom protivljenju paroh Flečer revnosno i vatreno držao posmrtnu propoved. Ne obazirući se na reformatskog propovednika, u skladu sa rimokatoličkim kanonima, Marija je kleknula a potom glasno pročitala obeleženu molitvu iz molitvenika na latinskom jeziku koju je potom ponovila, ali ovaj put na engleskom. Prema ustaljenim običajima, londonski krvnik je zamolio za oproštaj, a Marija Stjuart je odgovorila da mu od srca oprašta uz nadu da će on doneti kraj svim njenim nevoljama. Potom su prisutne dame pomogle svojoj gospodarici da se oslobodi viška odeće i nakita, posle čega je Marija Stjuart ostala u jarko crvenoj podsuknji sa crvenim prslukom presvučenim urešenom čipkom sa parom crvenih rukava. Impresivno, u crvenoj boji mučeništva za katoličku veru, četrdesetčetvorogodišnja Marija Stjuart je stajala uspravno i ponosno, kao na hridi pobede, dok joj je Džejn Kenedi prekrivala oči belim povezom ukrašenim zlatnim vezom, koji je sama kraljica odabrala prethodne večeri. Marija Stjuart je poslednji put zamolila prisutne da ne tuguju zbog kraja njenog života, već da se mole za spas njene besmrtne duše. Ponovo spustivši kolena na jastuk, postavila je glavu na pripremljeni drveni panj. Zatim je svečano izjavila: „U tvoje ruke, o Gospode, predajem svoju dušu“. Bile su to poslednje reči škotske kraljice izgovorene pre prvog udarca sekire.

Prvi udarac sekire promašio je njen vrat, ali je oštrica završila u njenom potiljku nanoseći joj strahovite povrede. U tom trenutku čuo se šapat škotske kraljice i njene poslednje reči u životu: „Dragi Isuse!“  Drugi udarac zasekao je oštricu sekire duboko u njen vrat, pa je krv strahovito potekla uvis, dok je treći i poslednji konačno odvojio glavu od tela. Usledio je još jedan užasan prizor. Kada je krvnik želeo da podigne glavu umorene Marije Stjuart, hvatajući je za kosu kako bi je pokazao prisutnima, on je zapravo dohvatio samo kraljičinu periku, pa se glava naglo odvojila, pala na zemlju, silovito se zakotrljavši po podu od drvenih dasaka. Krvnik je tada opreznije dohvatio Marijinu glavu i podigao je uvis. Prisutni su bili sleđeni prizorom okrvavljene glave jedne ostarele žene sa izuzetno proređenom sedom kosom.  Nekoliko minuta prošlo je u potpunoj i sablasnoj tišini, a onda je paroh Piterbaroa drhtavim glasom uskliknuo: „Živela kraljica“. U trenutku kada su pomoćnici egzegutora prekrili njeno telo i glavu crnim platnom u nameri da mrtvu kraljicu iznesu iz te dvorane užasa, na novo zaprepašćenje svih prisutnih, telo Marije Stjuart počelo je da se grčevito pomera. Ispostavilo se da je njen mali ljubimac, terijer Gedon, uspeo da se podvuče ispod velikih slojeva kraljičine odeće, gde je bio svedok njene smrti. Obliven krvlju i prestravljen, uporno je odbijao da napusti telo svoje mrtve gospodarice i prijateljice kojoj je tokom prethodnih godina bio odani ljubimac i saputnik.

Sve Marijine relikvije bile su uništene, a njeno balsamovano telo doživelo je pravu antičku epopeju. Njeno srce i unutrašnji organi sahranjeni su duboko ispod zamka Foderingej, ali tačno mesto počivališta nikada nije otkriveno. Drugi posmrtni ostaci Marije Škotske stavljeni su u teški olovni kovčeg i ostali su nesahranjeni u Foderingeju do 30. jula 1587. godine, kada su u sitnim noćnim satima, u predostrožnosti zbog mogućih protesta stanovništva, preneti u katedralu Piterbaroa, gde su sahranjeni prema protestantskom obredu. Poslednji čin tragedije dogodio se 1612. godine, kada je po naređenju Marijinog sina, tada kralja Džejmsa Šestog od Škotske i Prvog od Engleske, telo kraljice Škota ekshumirano i svečano preneto u grobnicu engleskih kraljeva, u Vestminsterskoj opatiji. Posmrtni ostaci Marije Stjuart položeni su u monumentalnu grobnicu u blizini večnog počivališta Elizabete Tjudor. „Sestre“, rođake, kraljice, koje nikada nisu želele da vide jedna drugu u životu, nemaju za to priliku ni u snu besmrtnosti.  Naime, njihovi grobovi fizički su odvojeni navom kapele koja je podeljena zidom i bogatom rezbarijom ukrašenim odeljcima, što onemogućava pogled od jedne grobnice prema drugoj. Kraljica Glorijana u svom životu gajila je strah samo od dve osobe, i to dve sestre, ironično od dve katolikinje istog imena, odnosno od dve Marije. Prva je bila „Krvava Marija“, njena polusestra koju je nasledila na tronu Engleske. Smrću Marije I Tjudor, Elizabeta je postala vladarka Engleske. Međutim, smrću Marije Stjuart, engleska vladarka je postala gospodarica duhovnog nemira i noćnih nesanica u kojima je neprekidno slušala strahoviti odjek udaraca sečiva samrtne sekire.

Pojedini istoričari vladavinu Marije Stjuart dovode u vezu sa početkom „moderne istorije“ Škotske. Pomenuta tvrdnja možda i nije bez određenog istorijsko-filozofskog osnova, ali ukoliko je posmatramo sa više ključnih aspekata koji predstavljaju važne segmente u determinisanju osobenosti jedne istorijske epohe, dolazimo do zaključka da su navedene predstave izrečene i sa izvesnim stepenom pretencioznosti. Povesnim sledom događaja, period vladavine Marije Stjuart desio se u vreme početka epohalnih turbulentnih promena koje su u potpunosti menjale osnovnu matricu istorijskog toka razvoja škotskog društva. Prodorom protestantske misli „obavijene kalvinističkim ruhom“ u nemirne vrleti škotske bestragije, strukturalni elementi fundamenta socijalnog ustrojstva škotskog društva dobili su nove okvire. Kao što smo imali prilike da primetimo, specifičnosti ustrojstva škotskog društva prema novim principima, a koji su zasnovani na protestantskim učenjima, nakon iznenadne pojave na prostorima „severnog britanskog kraljevstva“, ubrzo su našli veoma „pogodnu sredinu“ za svoju afirmaciju. Uzmemo li u obzir prethodne navode, postavlja se neizbežno pitanje: kako je bilo moguće da u vremenskom intervalu od svega dve decenije, sistem novih doktrina, kao svojevrsni sociološki i istorijski fenomen, postigne neophodan nivo podrške u Škotskoj, gde mu je isti omogućio dominantnu ulogu, a potom i presudni značaj za razvoj pomenutog društva u narednim stolećima? Tradicionalno, plemenski organizovano škotsko društvo, sa slojevitim i hijerarhijski uređenim strukturama, gde su se njegovi jedini objedinjujući elementi sastojali u postojanju određenih socioetnoloških veza između brojnih klanova, ali i unutar istih, a sa univerzalnom crkvom i krunom, kao duhovnim i svetovnima centrima okupljanja etnosa, u XVI veku nadživeli su organske promene u religijskom, privrednom i kulturološkom pogledu. Kao i na drugim evropskim prostorima („društva uopšte“), „plima reformacijske revolucije“ u značajnoj meri je odredila pravac kretanja kolektiviteta škotskog pojedinačnog društva. Međutim, reformacija u Škotskoj je date društvene promene „nadgradila“ na već postojeće fundamente pomenutog ustrojstva, gde su plemensko-srednjovekovne norme života svih stanovnika i njihove organizacione strukture, u doktrinarno-mentalnom pogledu modifikovane, nastavile da obavljaju osnovne društvene funkcije, ponekad i u neizmenjenoj formi. Zapravo, i u decenijama posle pobede Reformacije, srednjovekovno klanovsko-feudalno ustrojstvo države zadržalo je primat značaja uloge organizacionog nukleusa škotskog etničkog kolektiviteta. Međutim, sa reformacijsko-teološkim, društveno-teorijskim, kao i drugim promenama koje su se odnosile na praktične strane životne svakodnevice i mentalne svesti stanovništva, pojavili su se i novi centri moći, poput kalvinističkih kongregacija.

Novoizgrađena društvena svest kod svih slojeva stanovništva formirala je snažnu duhovnu i materijalnu vezu između potrebe afirmacije pojedinca, klana i države, s jedne strane, i socijalne uloge kongregacije, s druge strane. Kongregacije, kao konfesionalne ali i svetovne ustanove postkatoličke Škotske, zasnivanjem fanatične i neprekidne borbe za odbranu svog statusa i uloge, u mentalnom sklopu kolektiviteta ustanovile su segment svesti prema kome je navedeni put razvoja društva osnovni princip premise za uspeh celokupnog etnosa. Formirani na temeljima srednjovekovnog feudalnog ili polufeudalnog ustrojstva, „kongregativni“ principi uprave nad državom i njenom kirk, otkrivali su i svoje velike slabosti, posebno u domenu organizacije vrhovne državne vlasti i jačanja njenih centralnih organskih ustanova. Kongregacijske religijske zajednice, koje su svoju izvornu snagu crpele iz statusa socijalne moći klanovskih organizacija, odnosno nukleusa kolektiviteta, nesumnjivo su imale presudan uticaj na sve tokove društvenog razvoja, i to sa pozicija koje su bile u velikoj meri značajnije u odnosu na položaj rimokatoličke crkvene organizacije u povesnici škotskog srednjovekovlja. Ne predstavlja posebnu teškoću utvrđivanje relacije između položaja kongregacija i vrhovne centralne vlasti, ukoliko uzmemo u obzir da su osnovne intencije klanova, kao presudnih političkih činioca etnosa u odnosu na status krune, oduvek bili usmereni prema ograničavanju kompetencija i moći škotskih vladara. U situaciji kada su se aspekti duhovne vlasti i promisli i u formalnom smislu našli pod ingerencijama kongregacija, položaj krune postao je apsolutno nezavidan. U vremenu prelomnih procesa, kakav je bio period XVI i XVII veka, ustanova apsolutne države u Evropi, odnosno centralizovanje vrhovne državne vlasti u rukama njihovih nosilaca, tj. vladara (čime su oni postajali apsolutni monarsi), pokazala se kao epohalni izum državnopravne teorije i prakse, a svakako i važnih činilaca političkih prilika u brojnim zemljama na Kontinenetu. Na osnovu dotadašnjeg istorijskog iskustva, države su u znatnoj meri postajale funkcionalnije, čime je stvorena pretpostavka za početak kraja preživelih i inertnih ustanova srednjovekovlja i feudalnog partikularizma. Iskustvena tradicija klanovskog polufeudalnog ustrojstva škotskog društva, simbiotičkim metodama sinkretizovala se sa političkim i duhovnim izazovima novog doba, što je omogućilo izvestan stepen njene transformacije i segmentarnog uklapanja u organizaciono ustrojstvo zanovano na potpuno novim principima. Dakle, tradicija klanovsko-kongregacijskih organizacija nije uništena, već je njena uloga afirmisana. Pomenuti „škotski specifikum“ nije predstavljao integrativni faktor okupljanja etničkog kolektiviteta, već je data uloga, kao i ranije, pripadala kraljevskoj vlasti, odnosno kruni.

U ranijim izlaganjima govorili smo i o tradiciji položaja kraljevske vlasti u Škotskoj. Krune, kao inokosni organi vlasti u drugim evropskim zemljama, sledom specifičnih istorijsko-političkih, privrednih i kulturoloških prilika, „dobile su u posed“ neograničeni dijapazon moći u svim sferama društvenih aktivnosti datih zemalja, pa se od narednog XVII veka navedeni politički sistem, ponekad i s pravom, karakterisao kao despotski. Međutim, vladar u Škotskoj, iako inokosni organ vlasti, kao i u mnogim zemljama Kontinenta, nije dobio priliku da pod svojom ingerencijom obuhvati prethodno opisane nadležnosti. Sledeći tradicuju srednjovekovnog običajnog prava u oblasti državne uprave, kalvinističke kongregacije, a posebno centralna Lords of the Congregation, kao kolektivni organi vrhovne državne vlasti, za svoje plemićke, klanovske i religijske interese obezbedili su primat društvenih moći i neograničenih nadležnosti kada su u pitanju ekonomski, političko-svetovni i duhovni poslovi Škotskog kraljevstva. Na taj način, formalne vladarske nadležnosti bile su, najblažim rečima opisano, ignorisane. Na britanskim ostrvima, dakle i u Engleskoj i u Škotskoj, otpočeo je proces ograničavanja vladarske vlasti u korist predstavničkih, kolektivnih državnih tela, a koji se u primeru „severnog kraljevstva“ zasnivao na ulozi prethodno opisanih klanovsko-kongregacijskih tradicija zemaljske uprave, dok začeci kasnijeg čuvenog britanskog parlamentarizma u „južnoj kraljevini“ svoje postojanje duguju opštem socijalnom preobražaju engleskog staleškog društva nakon završetka Ratova ruža, uspehu epohalnih promena u sferi ekonomske politike i prilika, kao tradiciji uticaja decentralizovanih uprava struktura lokalnih i regionalnih zajednica. Svakako, ne smemo da zaboravimo ni istorijski, možda i presudni značaj „tjudorovske reformacije“, i stvaranja zasebne Engleske crkve, što je umnogome odredilo kurs povesnog toka razvoja Engleskog kraljevstva. Potpuno je jasno da su se razvoj idejno-političkog ustrojstva zasnovanog na postulatima državnog, običajnog i kanonskog prava u pomenutim zemljama Ostrva, kretali u potpuno različitom smeru u odnosu na istorijske tokove političkih preobražaja u drugim državama posthumanističke kontinentalne Evrope. Pritisak stalnih političkih tenzija između vodećih faktora vrhovne državne vlasti u tradicionalno „labavo“ centralizovanoj zemlji, koji je bio i osnovni uzrok slabljenja položaja Škotske, u potpunosti se preklopio sa periodom vladavine kraljice Marije Stjuart. S druge strane, u oduvek privredno nadmoćnijoj, prirodnim resursima i u pogledu populaciono-demografskih i konfesionalnih prilika uređenijoj „elizabetanskoj Engleskoj“, vladali su relativni mir i unutrašnja stabilnost. Možemo da kažemo da je pomenute opšte društvene i epohalne promene Engleska dočekala daleko spremnije u odnosu na severnog suseda, pa je razumljivo što je moderna istoriografija period vladavine Marije Stjuart okarakterisala kao početak opadanja državnopravnih potencijala zemlje. Pomenute prilike na kraju su rezultirale krahom škotske državne samostalnosti i prevlašću dominacije uticaja Engleske u XVIII veku. Veoma apsurdno deluje činjanica da su se navedeni procesi dešavali kada se na prestolima oba drevna kraljevstva nalazila dinastija Stjuart, odnosno potomci škotske kraljice.

Renesansom „zadojena“, a u humanističkom duhu vaspitana, najčuvenija tragičarka krvave prošlosti Škotske – kraljica Marija, ostala je potpuno zatečena i, možemo reći, konfuzno neprilagođena u bespućima velikih istorijskih prekretnica povesti evropskog kontinenta u XVI veku, koji nisu zaobišli ni gorovitu zemlju potomaka neustrašivih ostrvskih keltskih plemena. Zatečena i konfuzna, više nego obuzeta strahom usled nemoćnosti pred nesavladivim događajima, kraljica je ipak bila i ostala „stjuartovska kći“, a kao dostojna naslednica svog oca i potomkinja ponosnog gorštačkog naroda i same te pomenute genetske predispozicije usmerile su sudbinu njenog privatnog života i vladavine prema nezavidnom i sumornom kraju. Treća mojra Atropa ostala je neumoljiva pred nadama svoje druge sestre suđenice nemilosrdne Laheze, prema kojima je Marija Stjuart bila predodređena da obnovi vitešku slavu ponosne Škotske i pripremi je za nove izazove. Međutim, doba viteštva ostalo je zatočeno i zaboravljeno u mračnim hodnicima srednjeg veka, a škotska kraljica, i sama relikt srednjovekovlja, bila je obmanuta, ne od suđenica koje su uvek bezdušne, ali nikad nepravedne, već od bližnjeg svoga koga je uvek slušala, ali nikada razumela, od „slatke“ Francuske koju je uvek volela, ali koja joj ljubav nikada nije uzvratila, od drage Škotske, kojoj je uvek služila, ali nikad upoznala, od vere katoličke kojoj je na kraju i sopstveni život na večni oltar prinela, ali od nje ostala napuštena i, na posletku, od svog nesavršenog ljudskog Razuma žene i vladarke, koji je uvek sledila, ali mu nikada nije verovala.

Mariju Stjuart nije ubila Elizabeta, niti ju je pogubio krvnik u Northemptonširu, a svakako ni suđenice nisu pogrešile u svojim očekivanjima. Ženu i majku, Mariju Stjuart, ubila je škotska kraljica, a kraljevsku suverenku usmrtila je žena i majka u istoj. Zapravo, obe Marije stradale su od ruke neprolaznih promena jedne epohe za koju nisu bile rođene, a gde im je bilo zabranjeno da se s njom upoznaju. Kao žena, Marija Stjuart je sazrevala u vrtlozima političkih strasti i to na položaju, zbog koga joj je i njen senzibilitet nežnijeg pola bio strahovito zameran. Marijina kalvinistička klanovsko-kongregacijska domovina nije bila u stanju da „opravda“ nameru Klote i Laheze da ulogu škotskog mesije dodele jednoj dražesnoj dami sa filigranski oblikovanim manirima, stečenim u mrskoj „papističkoj“ Francuskoj. Srednjovekovna čast viteza u Mariji Stjuart ostala je večno isprepletena sa hladnokrvnošću postrenesansnog vladara protestantske Škotske i intimom jedne senzibilno nadahnute i čulne žene. Navedeni mozaik sudbine škotske kraljice, Mariji Stjuart nikako nije mogao da bude oprošten od strane stoleća početka borbe čoveka sa Bogom i čovekom u sebi.

Činilo se da je lična tragedija kraljice Škota i porodična istorija Stjuarta druge polovine XVI veka, za englesku, pa i škotsku istoriografiju, dugo vremena predstavljala neprijatnu epizodu. S druge strane, veoma dobro je poznata poslovična teza da narodi ili pojedinci koji zaborave sopstvenu istoriju istu ponovo dožive. Tek što je Marija Stjuart bila po drugi put sahranjena u raskoši sarkofaga Vestminsterske opatije, i to u neposrednoj blizini svoje rođake i ubice kraljice Glorijane, hladni vetrovi sa njenog večnog počivališta kao da su oštrim fijukom do škotskih gorostasnih vrleti pronosili krik usnule kraljice, sablasnu poruku da je Nebo opet pozvano na izazov, da njenim stjuartovskim potomcima na britanskim prestolima, ali i svim podanicima škotske krune, sledi nešto gore od njenog zatočeništva i strašnije od bestijalnog umorstva, odnosno da je „vavilonsko sužanjstvo“ Njenog veličanstva samo „predgovor knjige usuda“ škotskog naciona i vladarkinih potomaka, takođe suverena, koja će od sada biti ispisivana isključivo „krvavim mastilom“. Zaboravljena od dece, prezrena od podanika, Marija Stjuart bila je prinuđena da pričeka na novu renesansu otkrića lepote i tvrdokorne mističnosti njene ličnosti, ali tek pošto je zavet zaborava i prezira sa porukom iz groba doživeo svoje monumentalno otkrovenje, koje možda možemo da naslutimo i u njenim poslednjim, gotovo proročanskim mislima i molitvama. Besmrtan prizvuk imaju njene proročanske reči: „U mom kraju leži moj početak“, ali verovatno nemaju samo jednoznačan utisak koji se stvara kod čitalaca i istraživača prošlosti Škotske i Marije Stjuart. Početak … čega?! Svakako, možda je kraljica bila u prilici da nasluti da će njeni potomci preko prestola Džejmsa Šestog od Škotske i Prvog od Engleske jednog dana zagospodariti okeanskim i kontinentskim prostranstvima, odnosno da će Britanska imperija vladati planetarnim domenom u kome Sunce nikada ne zalazi. Naravno, zaboravni sin, koji je mislio da je svoj moralni dug prema nesrećnoj majci vratio na taj način što je kraljici omogućio da bude sahranjena kao engleski suveren (kad već za života to nije uspela da postane), ispunio je „stjuartovsko pravo“ na presto Engleske (što je Marija Stjuart neprestano isticala), čime je put ujedinjenja britanskih ostrva bio otvoren. Međutim, na koji način bismo razrešili dilemu u vezi sa značenjem pomenutih reči, ukoliko bismo došli do saznanja da njihov smisao leži u činjenici nespornog kraha škotske nezavisnosti u XVII i XVIII stoleću i viševekovne (pa i današnje) stalne opasnosti od asimilativne i etnički dezintegrativne dominacije Engleske nad Škotskom u duhovnom, političkom, ekonomskom i identitetsko-kulturološkom pogledu. Možda je kraljica uvidela skori nestanak suvereniteta Kraljivine Škotske u njenoj personalnoj, a od 1707. i 1800. godine i realnoj uniji sa Engleskom i Irskom. Možemo da zaključimo da su reči Marije Stjuart imale i trostruko značenje, ako uzmemo u obzir da su kraljičini direktni potomci sve ove prestole, ali i glave, gubili u revolucijama vođenim za pobedu budućnosti novih epoha. Kralj Čarls I, Marijin unuk, pogubljen je na kraju krvave Engleske revolucije (1642–1649) na sličan način i od strane sličnih krvnika kao i njegova baka. Sin Čarlsa I – Džejms II, presto je izgubio nakon Slavne revolucije iz 1688. godine. Dakle, možda je Marijin kraj, a ne njena vladavina, bio istovremeno i početak modernog doba, u kome su prevaziđeni svetonazori dinastije Stjuart o njihovoj istorijskoj ulozi i misiji u povesti škotskog i engleskog naroda postali balast napretka pomenutih društava prema svetlosti novih životnih horizonata. Epski kraj života Marije i dinastije Stjuart bio je i nebeski početak kraljičine vladavine nad besmrtnom dušom škotskog naroda u kojoj se njen neustrašivi duh čvrsto zagrlio sa iskonom ponosnog gorštačkog nasleđa.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja