Аутор: Милован Балабан, историчар
Специјална војна операција у Украјини, покренута од стране Руске федрације у фебруару 2022. изазвала је многе контраверзе у свету али и код нас. Многи, а поготово код нас у Србији, имају осећај да она чини прекретницу у савременој светској историји (процесе овладавања светом од стране глобалне елите започете још 1999. бомбардовањем СР Југославије), да представља симболични почетак краја једне ере, те да се рађа нови свет другачији од оног којег смо познавали до данас. Но поред овог слагања већинског дела коментатора светских геополитичких токова, постоје и значајна разилажења када је у питању оцена о снази Русије, њеном војном, економском, политичком, духовном и сваком другом капацитету да оствари значајне промене којим би се ослабила моћ најјачег војног савеза НАТО-а и уопште колективног запада. Исто тако, размишљања се разилазе када су у питању стратешки интереси и намере које жели да оствари највећа словенска држава. Многи мисле да је Русија уз Кину, из одбрамбених разлога, кренула у стварање мултиполарног света, док други размишљају да је Путин, притиснут НАТО-ом, који се бескрупулозно ширио у Украјину намеравајући тиме значајно да ослаби и Русију, овом интервенцијом само истакао да руска елита захтева и тражи примереније место у глобалном светском поретку, склоном да предвођен својим елитама потцени Русију и додатно овлада и стави под контролу њене ресурсе.
Но, руска интервенција у Украјини, конфронтација са политичким западом која је проистекле из овог сукоба, урушавање света каквог смо познавали до сада са могућношћу стварања новог мултполарног поретка или продубљивања доминације запада на читавој планети, покренула је и нека дубља питања о значају Русије и њеној цивилизацијској мисији. Одговори на ова суштинска питања могу да одреде како да се Русија, али и остали свет, постави према овом сукобу. Шта највећа словенска држава треба и може да чини, што само по себи може да буде део одговора шта од Русије може да очекује остатак света, као и ми Срби, притиснути већ вековима (поготово последњих деценија) од стране политичког запада. Оно што готово сви осећају јесте значај Русије за судбину света, чак и када им се перцепција о њеним могућностима и потенцијалима разликује.
Русија у светлости православног доживљаја света
Када је у питању православни цивилизацијски круг, можемо истаћи да постоји код неких православних словенских народа (првенствено Срба), а нарочито у Русији, вековно уверење да је Русија та сила која задржава коначно овладавање (катехон) светом глобалног поретка и елита који га стварају и креирају. Оно се заснива на речима које су записане у Светом Писму, у Другој посланици Солуњанима апостола Павла. Објашњавајући пре две хиљаде година тадашњим Солуњанима да се Христов други долазак неће збити док најпре не дође отпадништво, које ће омогућити и призвати сина погибли, човека безакоња – антихриста, апостол каже: И сада знате шта га задржава да се не јави до у своје вријеме (II Солуњанима, Глава 2.6.)
Ако сагледамо речи апостола, начин и контекст изговореног, видимо да су Солуњани, за разлику од нас који читамо ове стихове, тачно знали шта задржава, односно успорава и одлаже појаву антихриста, пошто им је сигурно о томе апостол причао раније. Свети оци тумачили су да је сила која задржава Дух Божији и његова црква, што уосталом произилази из суштине хришћанског учења. Но, неки тумачи, поготово руски светитељи, кажу да је апостол мислио (осим Духа, Божијег промисла, Цркве – верног народа) и на тадашњу Римску државу, на тадашњи Рим.
Москва као Трећи Рим – као сила задржавања
Како би сагледали да ли ово веровање има утемељење, како некада тако и у савременим глобалним токовима, завирићемо мало у историју и покушати да откријемо основе оваквог учитавања смисла великом словенском народу. Током процеса ослобађања од Монгола није изгледало да ће Русија евентуално наследити мисију Ромеја. Она се развијала у прикрајку Византије (територијално се више видела као наследник монголске империје), мада је у свом кијевском периоду већ била велика држава. Међутим, потпадање под власт Монгола драматично је зауставило њен државни развој, али је са друге стране створило јаке хришћанске темеље руског народа. Баш у том периоду се ствара дефиниција Руса, као православног хришћанина, а црква постаје неодвојиви део руског идентитета.
Русија се временом претварала у царевину, баш када су Ромејско царство, али и све остале православне државе губиле независност под налетом Турака Османлија. Истовремено су актуелизована апокалиптична пророчанства која су говорила како ће доћи до краја света. Пад Другог Рима 1453. је нарочито у јелинском свету доживљен апокалиптично, што је изазвало бојазан да ће црква остати без заштите. Веровало се да није могуће постојање цркве без царства. Те две ствари је требало некако помирити. Наравно, црква и у најтежим окoлностима, без државе или наклоњености било којих сила овога света, може изнедрити начин постојања, али је то увек период великих гоњења и многоструко тежих услова сведочења и релизовања сопствене мисије (мада може се рећи вероватно дубљих и аутентичнијих).
Такође, у пророчанствима је било напоменуто како ће крај царства доћи непосредно пре краја света. Дакле, у тренутку када не буде било силе да задржава тајну безакоња. Сличност постоји код многих православних између учитавање мисије Византији (мада је византијска елита, уосталом као и донекле руска, кроз историју, неретко имала доживљај изабраности за светским господарењем) са оним како се доживљава Русија. По речима апостола Павла, како смо напред напоменули, то је она сила која задржава тајну безакоња (Дух Свети, верујући народ и промисао Божији, али и световно царство како тумаче многи светитељи). По том учењу после пада тог царства долази до појаве антихриста, његовог овладавања светом, али и његовог пораза и краха, те коначног устоличења Христа, васкрсења човека и творевине у вечном царству Христовом.
Временом, у наредних стотинак година, дошло до процеса формирања руског царства као наследника Византије и доживљаја Москве као Трећег Рима, следствено томе и како су многи веровали силе која задржава овладавање светског зла. Дакле, процеси агоније Константинопоља и уздизања Москве били су паркатично паралелни. Битан фактор за уздизање Москве у центар православне цивилизације било је схватање да краја света неће бити. Тада су се створили услови да хришћани православци траже излаз, те да се прилагоде новим условима. Будући да је било очигледано да краја неће бити после пада царства Другог Рима, митрополит Зосима је први формулисао једно ново учење и нови став. Тадашњи Велики кнез Иван III постаје по њему нови цар, нови Константин, по моделу како је Први Рим премештен у Константинопољ, тако се Други Рим премешта из Константинопоља у Москву.
Са једне стране ово је мистично, тајанствено преплитање и увођење сакралног смисла у земаљску историју, али је са друге стране и потпуно рационалан приступ, диктиран светским политичким околностима и односом снага. Цариград је пао, Ромеји су изгубили царство, остале православне државе су биле поробљене од стране Турака Османлија, док је једино Русија, далеко на истоку, скоро заборављена током монголског ропства, просто изронила и показала се као једина која је у стању да понесе терет православне царевине, односно заштитнице православних, што ће она на неки начин и бити у читавој историји. Наравно, некада са мање некада са више успеха, некада искрено, а некада делом злоупотребљавајући положај и мисију у своје геополитичке и империјалне сврхе. Но, Русија је увек била најјача међу православнима и више или мање ослонац православним народима и државама.
Трећи Рим – суштина и смисао и монах Филотеј
Трансформација, као што рекосмо, Рима из Константинопоља у Москву, трајала је читав један век. Ово учење је разрадио и појаснио Псковски монах Филотеј. Кроз одговоре царском службенику Муњехину виде се ставови Филотеја који долазе из срца православног манастира. Мистичност је свакако карактеристика ових ставова, а знање које произилази из њих надилази обично људско искуство. Филотеј је написао три посланице, где је најбитнија она против астрологије и Латина.
Како би разумели контекст писања Филотејевих посланица морамо схватити тадашњи доживљај на Западу, који је био тријумфалистички и победнички. Наиме, они су схватили пад Византије као резултат казне Божије за православне, а самим тим су сматрали католичанство и свеукупно западну цивилизацију носиоцем чисте речи Божије, али и носиоцем једне супериорне цивилизације. Како би елиминисао утицаје са Запада, који тумаче пад Другог Рима као казну за грехове, па из тога извлаче закључак да је католичанство, а не православље права вера, Филотеј у одговору на питања астрологије (на Западу се уврежило под ренесансним утицајем мишљење да се астрологијом може тумачити људска судбина) тумачи судбину света и човека у православном духу. Царском службенику Муњехину, али и читавом православном свету посредно, Филотеј одговара да судбина људска зависи од Божије воље и човекове вере, што је одговор на посветовњачену веру Запада, која говори да је суштински Запад готово потпуно отпао од хришћанског духа.
Филотејев мотив је, као и православних кругова, да потврди аутентичност и истинитост прaвославља у свету, где је оно окружено неправославним учењима и доживљајима света. Отуд он и каже да је Први Рим пао у верском смислу још у време сукоба са патријархом Фотијем у IX веку. Други Рим је пао, што је очито свим савременицима, што га доводи у ситуацију да помоћу формуле премештања, а у свету где су сви православни народи и државе у ропству, формулише и види Русију као Трећи Рим. Отуд он каже: Знај ти који волиш Бога и Христа да су сва хришћанска царства дошла до свога краја и сјединила се са једним царством нашег господара које је према пророчким књигама Римско царство. Јер два Рима су пала, Трећи стоји, а четвртог неће бити.
„Руски империјализам” схваћен споља и изнутра
На Западу се Филотејев тракат схвата као основа за руску империјалну идеологију. До овога тренутка, мишљење је на Западу, Москва је окупљала руске земље, а након тога је постала држава са империјалним амбицијама. Духовна страна схватања Трећег Рима Западу је непозната. Штавише, приоритетна димензија и улога цара као чувара праве вере западу је непојмљива. Империјалистичко овладавање светом је оно што се на западу „разуме”, извлачи и учитава у Филотејево учење, а Русија се схвата као глобални геоплитички конкурент до данас.
Међутим, ова поставка била је окренута унутрашњем стању у руској царевини. Цар по Филотеју као наследник Константиновог престола у духовном смислу чувар је вере и цркве, онај који обезбеђује слободу цркве и одбрану светиње. Филотеј упозорава цара како мора да води бригу о хришћанском развитку својих поданика и упозорава да Трећи Рим по много чему није достојан своје мисије, баш због лошег стања вере, а не због неиспуњења империјалних амбиција. Трећи Рим (самим тим и сила задржавања – катехон) је по црквеном тумачењу Нојева барка, стециште свих хришћана, будући да у свету нема слободне православне државе. Његово је да се узда у Бога и да брине о хришћанском васпитању и узрастању својих поданика. Све ово показује да је фокус Трећег Рима на вери, а не на империји, не на држави. Међутим држава је потребна карика да би ово учење и ова мисија били оствариви.
Ако изузмемо 1589. годину када Руска православна црква постаје аутокефална, можемо приметити да се идеја Трећег Рима не спомиње дуго у руској историји. У време спора са староверцима појавила се идеја код расколника да се промене, које су долазиле од Грка, не могу догађати ако је Москва Трећи Рим. Формалне промене су ове одвојили од цркве, а разлог је био то што по њима Трећем Риму нису потребне било какве корекције од Грка. Ово је резултирало одвајањем и проглашавањем цара од стране расколника за антихриста. Но, макар у погрешном контексту они су споменули Трећи Рим у руској историји после готово вековног ћутања о овој теми.
Русија као Први Рим
У време Петра Великог долази до потпуне промене наратива (иако су наравно Петрове реформе биле потребне да би Русија одржала технички и војни корак са западом). Русија у то време (мада су процеси почели раније, али тада долази до коренитог преображаја), или бар руска елита, преображава доживљај царства у световни. Наратив се мења, револуција одозго се спроводи у свим сферама друштва, а народ и елита се разилазе на својим путевима. Русија се у многоме преображава у модел првог Рима, световни и империјални. Баштиник мистичне и есхатолошке визије Трећег Рима остаје у неком смислу обичан руски православни народ, док елита, која би то требала да носи, да буде креатор мисије православне Русије, почиње удаљавање од једне такве идеје, стварајући све већи јаз са народом. Упркос томе, неопходност јаке државе у циљу остваривања мисија силе која задржава више је него очигледна, што у многоме даје историјски легитимитет Петру, без обзира на позападњачење елите, те стварање царевене западног типа и наратива. Без реформи које је спровео Петар Велики Русија би изгубила трку са Западом и у наредним вековима њена суштинска мисија не би била могућа.
Но, управо ће елита, формирана у време Петра Великог, а под значајним утицајем Запада током XIX века почети да се удаљава од петровског модела уређења државе покушавајући, између осталог и да редефинише улогу Русије у свету. Отуда је појава царске империјалне идеје кроз покушаје да се ослободи Цариград, продре на мореузе и створи велика православна империја, за шта се залагао историчар и словенофил Данилевски, била модел прожет цивилизацијском заштитом православног света (мада и под значајним утицајем схватања империје на западу) и јачања Русије као империје, али је и учвршћивала Запад у схватању Русије као претње (која је ионако у свакој варијанти схватана као претња читавој западњачкој цивилизацији). На крају, у време комунизма је, како каже Берђајев, у Русији уместо Трећег Рима основана трећа интернационала, што говори да је тадашња атеистичка држава за кратко одустала од сваког концепта руске мисије, да би се под Стаљином, суочена са геополитичким реалним околностима, почела понашати као империјална сила, што говори да Русије не може побећи од своје мисије, макар је испуњавајући и на первертиран начин. Но и тада је, као уосталом увек кроз историју доживљавана на западу као претња и као нешто што се треба савладати.
Дефинитивно руска идеја јесте идеја царства које задржава. Она је духовног карактера. Силу задржавања тајне безакоња треба схватити целовито, као продужетак онога што многи православни светитељи наводе. Дакле, као продужетак и световну манифестацију одбране Духа и цркве Божије, као световни инструмент у рукама промисла који брани светињу и својим постојањем, али и евентуалним нестанком бива знак времена. Дакле, можемо рећи да њен целовит доживљај чини, са једне стране царство чији поданици стреме (или бар треба да стреме) охристовљењу и преображају народа и света и са друге идеја снажне државе као заштитнице и уточиште православља и светиње, опкољеног светским злом и тајном безакоња. Спој који има функцију да својом силом у овом свету одржава и чува праву веру, односно своју православну цркву, и цркве која опет даје дух, силу и легитимитет држави, бивајући једини брод спасења. Ово је идеал на који је позвана Русија, а који је некада мање, а некада више, био приближан ономе што јесте Русија чинила бивајући значајан актер светске историје.
Два су Рима пала, трећи стоји, а четвртог неће бити рекао је, као што смо горе навели, монах Филотеј почетком XVI века, апострофирајући Московску кнежевину као чувара православља и заштитника свих православних у свету. Појам трећег Рима, као што је наведено је дубоко мистичан, укорењен у библијској есхатологији (као оном крајњем царству Божијем), улога му је да буде одсјај царства Божијег са свим енергијама и логиком, да буде чувар оних сила и светињеа Божијих које упућују на покрет ка другачијем начину постојања. Услед тога задатак и мисија руске државе је више духовна, да штити цркву и православље. Друга је ствар колико је она то кроз историју остваривала. Штавише често се ово у православљу препознато учење користило као политички мит (на западу и у Русији) којим се хтела оправдати руска алтернативна улога у геополитичком надметању са најчешће материјално моћнијим и организационо вештијим политичким западом.
Иако је духовно схватање Русије као силе која задржава везано за царску власт (због тога су многи мислили да је долазак бољшевика био крај Русије), а ова садашња није царска, верујемо да горе поменуто учење има основа. Али као шанса за Русију, да својим преображајем целокупног народа, те прихватањем свог идентитета и достојанства, испуни своју мисију задржавања и одлагања експанзије глобалног поретка и овладавања глобалних елита читавим светом. Не да буде алтернатива западној хегемонији (како многи размишљају), чак не да јој у фокусу буде мултиполарни свет (мада са јаком Русијом и Кином у неком облику он можда може да заживи), већ да изазове схвати као шансу за преображај своје душе, за преображај народа изнутра (главни циљ политичког запада и јесте урушавање Русије изнутра револуцијом, а потом овладавање свим њеним ресурсима). Само таква Русија има смисла, те може бити сила задржавања већ обезбожених глобалних елита, које су већ одавно у походу ка рушењу хришћанских основа света и зацарењу свог пост-хришћанског царства.
Остави коментар