Случај Моро – италијанска драма дуга четрдесет година

Случај Моро – италијанска драма дуга четрдесет година

Аутор: Милорад Вукашиновић

Ове године навршило се тачно четрдесет година од отмице и убиства једног од најистакнутијих италијанских политичара Алда Мора. Био је то догађај без преседана у модерној политичкој историји Италије који ни до данас не престаје да изазива интересовање јавности. Зашто је убијен Алдо Моро? Ко су налогодавци овог убиства? Каква је улога тајних друштава у Моровој суровој ликвидацији? Шта су били геополитички циљеви наредбодаваца овог злочина који је и у оно време означен као бруталан напад на демократију? Коначно, може ли се „случај Моро“ разјаснити без анализе једног ширег епохалног контекста који је карактерисало хладноратовско сучељавање две суперсиле: САД-a и Совјетског Савеза? Ово су само нека од питања која се односе на један од најбурнијих периода у новијој италијанској историји. Једно је сасвим сигурно. Убиство Алда Мора несумњиви је рукопис „закулисе“ тј. мрачних  кругова који су годинама деловали изван правног поретка државе која је формално припадала „западним демократијама“. Оно што је данас познато јесте да су ови кругови имали за циљ да контролишу италијанску политичку елиту и њено деловање усмеравају ка политици америчке хегемоније, не дозвољавајући да левичарске снаге икада дођу на власт.

Ко је Алдо Моро?

Алдо Моро (Маље код Барија, 23. 9. 1916. – Рим, 9. 5. 1978.) имао је успешну политичку каријеру. Као члан  Демохришћанске странке (Хришћанске демократије) изабран је 1946. године у Конституанту (Уставотворну скупштину), а од 1948. године је посланик у Представничком дому Парламента Републике Италије. Имао је звање професора казненог поступка на Универзитету у Барију, а затим (до трагичне смрти)  био предавач на Римском универзитету. Био је председник парламентарне групе Демохришћанске странке, затим министар правде (1955–1957), министар просвете (1957–1959), секретар Демохришћанске странке (1959–1964), председник коалиционих влада левог центра – демохришћани, социјалдемократи, републиканци, социјалисти (1963–1968), министар спољних послова (1969–1972 и 1973–1974), и поново председник владе (1974–1976). За председника Демохришћанске странке изабран  је 1976. године.

Иако јужњак по рођењу, није имао ниједну од особина типичних за људе са тих простора. Уместо великих гестова и ораторства , красиле су га особине ретке за једног италијанског политичара: стрпљење и разум. Као такав, доминирао је италијанском политичком сценом пуне три деценије. Његови биографи указују да је прво политичко искушење имао одмах по завршетку студија права на Универзитету у Барију, када је хтео да ступи у редове Социјалистичке партије Италије. На питање секретара локалне организације СПИ Ларикјута, да ли је убеђени марксиста, одговорио је „да исповеда католичку веру“ , као и да према томе „не може да прихвати светоназоре засноване на историјском материјализму“. Након тога његово чланство у Демохришћанској странци било је логичан избор. У Моровој политичкој каријери дешавања у овој странци 1959. године имала су огроман значај. Наиме, те године смењен је Аминторе Фанфани, дотадашњи свемоћни вођа странке, а услед дубоких унутарстраначких подела које су резултирале појавом фракција, Моро је као „прелазно решење“ изабран за страначког секретара. На конгресу у Напуљу 1962. године демохришћани су после Моровог седмочасовног говора, уз много колебања и мука, прихватили нову политичку линију „левог центра“. На тај начин пређен је политички рубикон и социјалистима отворен улазак у „владину сферу“, што је отворило простор да лично преузме ризик овог политичког експеримента формирањем прве владе левог центра 4. децембра 1963. године. Са социјалистима у власти формирао је још две владе и супротно предвиђањима дужност премијера обављао све до 1968. године. Тако је, упркос многим отпорима, унутар земље и ван ње, Моро на делу показао оправданост политике левог центра и што је још важније склоност да као државник реалније сагледава економске, друштвене и политичке потребе земље. Од краја 1968. године, када је напустио положај премијера, ситуација у Италији се додатно усложњавала, а нове владе Маријана Румора и Емилијана Коломба, нису налазиле адекватне политичке одговоре. Мада је до 1974. године обављао дужност министра спољних послова, Моро се повремено оглашавао и о унутрашњим догађајима у земљи, углавном преко струје „моротејаца“ унутар владајуће странке. Свестан дубоких противречности италијанског друштва и сложености геополитичких прилика, Моро је већ тада опрезно лансирао концепт „историјског споразума“ са све популарнијим италијанским комунистима. Према Моровој оцени тадашњих прилика, власт демохришћана у обавези је да успостави нови однос према опозицији у парламенту, посебно према комунистима јер је њихово привлачење у „владино поље“ од фундаменталног значаја за Италију. Комунисти су пре тога на 12. конгресу 1969. године већ лансирали одређене позитивне сигнале у смеру „историјског споразума“. Када је средином 1974. године на референдуму пропао предлог демохришћана о разводу брака, постало је јасно да је „хришћанска демократија“ у дубокој кризи. Управо у таквим условима Алдо Моро је фомирао своју четврту (децембар 1974. – јануар 1976.), а затим и пету владу (фебруар – јун 1976.), након чега су одржани општи парламентарни избори. Тријумф комуниста на изборима 1976. године отворио је Пандорину кутију, али и још више учврстио Мора у уверењу о неопходности „историјског споразума“. Када је у октобру 1976. године изабран за председника демохришћана, Алдо Моро се нашао у средишту једне историјске и политичке драме која је увелико превазилазила границе тадашње Италије.

Узрок великог заокрета 

Када је 16. марта  1978. године објављена вест о отмици Алда Мора, дешавања у Италији поново су доспела у само средиште светске политике. Земља је тако ушла у најдраматичнији период своје послератне историје. Као европска земља која се простире у срцу Медитерана, потом као једна од десет индустријски најразвијених држава, као колевка култура и раскрсница светова, Италија је била један од најистуренијих бедема у оквиру система Западне војне алијансе. Дакле, њен геостратешки значај био је огроман. Затим, општепознато је да је реч о држави чија је демократија била крхка, да је реч о простору на којем је поникао фашизам, а чији корени после светског рата нису били сасвим ишчупани. Многи Италијани с носталгијом су и тада говорили о „јединству под савојском круном и симболима фашистичке партије“, као и о традицији и духу једне империје. Али тадашња Италија имала је и своје друго лице. Била је то земља са вишемилионском образованом радничком класом која је из године у годину своје политичко упориште налазила у Италијанској комунистичкој партији, која је крајем шездесетих година прошлог века марксистичку мисао и праксу обогатила новим идејама и корацима у трасирању „италијанског пута у социјализам“.

Политички успон ИКП свакако је у то време био јединствен европски политички феномен. Истина, и у другим западноевропским друштвима, јачале су прокомунистичке снаге, али нигде као у Италији нису имале тако снажно социјално и интелектуално упориште. Разлоге треба тражити у самој социјалној и привредној структури земље која је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века имала бремените проблеме. Три деценије после рата, безмало половина Италије (југ државе) имала је статус неразвијеног подручја у односу на високо развијени индустријски север. Статистике о дубини привредне и друштвене кризе на италијанском југу биле су поражавајуће. Десетине хиљада јефтиних радника хрлило је ка северу у потрази за послом у троуглу Милано-Торино-Ђенова. У исто време,  добар део грађана отишао је у трајну прекоокеанску економску печалбу. На простору Сицилије и Калабрије опстале су полуфеудалне друштвене релације, а упоредо са пресељењем на север јачале су криминалне структуре. Све веће незадовољство захватало је и универзитетску омладину која је своје захтеве почела да испоставља у духу протеста из 1968. године. Средином седамдесетих година само у Риму студирало је 135.000 студената, а проценат оних који су завршавали факултете био је свега 7,6%.  Осећај бесперспективности представљао је погодно тло за јачање разних екстремистичких групација унутар не само студентске популације, него и у ширим друштвеним слојевима. Незадовољство је највише било усмерено ка владајућим демохришћанима, чији су се представници противили реформама и демонтажи строго централизованог државног апарата. Посебан проблем представљала је ситуација у великим градовима. На пример, у Риму је тих година око 800.000 људи живело на ивици елементарне егзистенције. Све то погодовало је кризи поверења у институције државе и представљало идеалан амбијент за јачање политичког тероризма.

Италијанска комунистичка партија свесна дубоке кризе прва је отпочела процес унутрашње партијске трансформације. За разлику од хришћанских демократа навикнутих на три деценије власти, италијански комунисти су као вансистемска опозиција били принуђени на низ креативних решења у свом политичком праксису. За ИКП једно од најважнијих теоријских и практичних питања био је однос према „католичком питању“. Овом темом се у то време позабавио Луиђи Бетаци, католички бискуп са севера Италије, у отвореном писму Енрику Берлингуеру, генералном секретару ИКП. Бетаци је у писму поставио суштинско питање: Откуда такав успех једне комунистичке партије у католичкој држави као што је Италија, успех једне партије марксистичке, дакле, материјалистичке и атеистичке инспирације и идеологије? Монсињор Бетаци се посебно осврнуо на случајеве оних истакнутих католичких интелектуалаца који су изабрани на листама италијанских комуниста, а који делујући као комунисти се не одричу својих верских убеђења. Овај католички бискуп је поставио и питање о томе какав ће однос ИКП бити према религиозним институцијама које се баве социјално-хуманитарним активностима у земљи.

Италијански „трећи пут“ 

Одговор Енрика Берлингуера  објављен у ревији „Ринашита“ 13. октобра 1977. године, представљао је можда у то време мали, али кључан корак, у успостављању „историјског споразума“ са владајућим демохришћанима. Берлингуер је пишући монсињору Бетацију заправо писао Алду Мору. Суштина овог одговора се темељи на поставкама Грамшија и Тољатија о „католичком питању“. Наиме, Грамши је дошао до закључка да „католичанство никако није чисто идејна ствар, метафизичка апстракција, мит против којег се ваља борити оружјем филозофије; то је социјални феномен, историјски одређен у садржају и облицима, као и сви социјални феномени које само историјско искуство маса које се боре за своју еманципацију може да промени и упути ка превазилажењу и одумирању“. Берлингуер је у свом обраћању католичкој јавности посебно негирао да ИКП има намеру да своју идејно-филозофску доктрину наметне или барем учини привилегованом у најширој јавности, истичући да позиција Партије није „ни теистичка, ни атеистичка, ни антитеистичка“, него да се следствено овом опредељењу жели „лаичка и демократска држава“. Други део одговора бискупу Бетацију занимљив је јер каритативну делатност Цркве везује за „јавни интерес и задовољавање социјалних потреба грађана“, што је практично значило позитиван одговор на ову врсту црквеног захтева. На тај начин отворен је простор за превазилажење дубоке кризе и формирање нове власти уз учешће комуниста.

Берлингуеров одговор био је свакако и последица врло сложених односа у врху Римске курије унутар које је, у то време, привремено превладала „реформистичка струја“ предвођена најпре папом Јованом ХХIII, који је захтевао „осавремењавање цркве, зависно од времена и околности ван цркве“. После његове смрти, 3. јуна 1963. године, реформаторску  палицу наследио је папа Павле VI. Он је први храбро изјавио да ће „монолитно римокатоличанство крајем XX века нестати под притиском развоја науке, грађанске непослушности и нових алтернатива хришћанству“. После смрти папе Павла VI, 26. августа 1978. године, за новог папу биће изабран кардинал Албино Лучијани, који ће симболички узети име оба своја претходника – Јован Павле I. Као син сиромашног социјалисте и као кардинал заузимао је независан став у односу на Римску курију. На папском трону се задржао само 33 дана. Умро је под мистериозним околностима, изненада, а да никада није урађена аутопсија. У најширој јавности веома је распрострањена теза да је отрован. Оно што је познато то  је да његов избор, баш као и политика Алда Мора, нису били по вољи америчке администрације, као и утицајних масонских ложа – посебно ложе П-2, за чије деловање се везују многи највиши кругови у Ватикану.

Операција „Гладио“

Операција „Гладио“ прича је о шпијунажи, завери и политичком насиљу које су на тлу Италије спроводиле „тајне Нато армије“. „Гладио“ је један од најтајнијих програма који је икада постојао, тј. тајна терористичка мрежа која представља типичан образац деловања НАТО-а у Европи. Циљ ових операција био је застрашивање и контрола политичких класа, пре свега у Италији и Белгији, а ради очувања америчке доминације на европском континенту. Према извештају италијанске парламентарне комисије из 2000. године, америчке тајне службе користиле су наведену структуру ради спречавања доласка на власт Италијанске комунистичке партије. Организација Црвене бригаде коришћена је ради контроле политичких процеса у Италији. Суштински, иза њених акција стајала је ЦИА, која је истовремено финансирала и подржавала и десничарске структуре у италијанској армији. У Министарству одбране Италије постојало је супертајно одељење којим нису командовали официри италијанске војске, нити су чланови одељења били припадници италијанске армије. Наиме, командну структуру и састав одељења „Гладио“ чиниле су приватне личности, које су у име и за рачун структура Западне војне алијансе, изводиле терористичке акције и приписивале их првенствено левици. Истраживаче „тајних Нато армија“ посебно је запрепастило сазнање о сарадњи са пронацистичким организацијама чији су припадници коришћени ради обрачуна са прокомунистичком левицом. Историчар Кристофер Симпсон истиче „да је сарадња са нацистима после Другог светског рата, са правосудног становишта била илегална, са моралног неприхватљива, али је са стратешког становишта била ефикасна, посебно на европском тлу“. Дакле, у том контексту ваља тражити стварне разлоге ликвидације Алда Мора.

Црвене бригаде основане су 1970. године као комунистичка оружана формација. Прокламовани циљ био је увођење комунистичког система и протеривање Западне војне алијансе из Италије. Организација је убрзо по оснивању почела да примењује методе терористичког деловања, следећи марксистичку идеологију и ослањајући се на искуства и традиције сличних левичарских покрета у Латинској Америци. На самом почетку припадници Црвених бригада фокусирали су се на уништење екстремне деснице. Тада су изведени многи напади на фашистичке организације и њихове скупове. Бригаде су предузеле и низ акција уништавања власништва великих компанија, као и саботаже производње. Деловали су највише на индустријски развијеном северу Италије, а мете су углавном била постројења ауто-индустрије. Од краја 1971. године, из масовног насилног покрета издваја се група која покреће боље планиране и стратешки осмишљеније акције, паравојног карактера. Такође, од тада почињу да бирају одређене појединце за своје мете. Црвене бригаде су 1970-их имале око пет стотина активних чланова и велики број оних који су их подржавали. Активни чланови су били између 30 и 40 година старости и добијали су плату од 400 америчких долара, прикупљених пљачком банака (или експропријацијом капитала, како су они то звали). Међу њиховим члановима било је доста радника из Милана и Туринске регије. Године 1974. издају саопштење за јавност у којем образлажу своје циљеве и методе борбе. Објашњавају своју намеру да ударају по државним симболима и структурама, докле год је не униште, а са њом и читав систем који служи „интересима крупног капитала“. У то време почињу напади на функционере конзервативних и десних партија, а мете првог убилачког напада били су активисти фашистичког Италијанског социјалног покрета у Падови. Прва значајнија акција догодила се у априлу 1974. године, када су киднаповали судију Марија Сосија из Ђенове. Заменили су га за два ухваћена члана Црвених бригада, који на крају нису враћени, а тужилац Франческо Коко који је зауставио њихово пуштање је убијен у јуну 1976. године. Бригаде убрзо постају познате сваком Италијану, после отмице гувернера области Рима, Ђенове и Венеције. У овом периоду њихове акције потпуно се повлаче из фабрика. Више нису део протестног покрета, већ независна оружана групација, али са никада до краја идентификованим идејно-политичким врхом. Познати италијански политичар Бетино Кракси је у интервјуу немачком „Штерну“ од 18. маја 1978. године, указао да се „вође Црвених бригада налазе или у високом државном апарату, и стога, имају заштиту одозго, или се њиховим акцијама управља из иностранства“.

Важан елемент операције „Гладио“ на тлу Италије, поред политичког тероризма „левичарских боја“, био је и тзв. тероризам „црне боје“ инспирисан фашизмом и под окриљем Италијанског неофашистичког покрета. Само у једној години, 1969., број жртава „црног терора“ био је већи него у претходних двадесет. Јавност је била шокирана бруталношћу акције која је изведена 12. децембра 1969. године на Тргу Фонтана у Милану, када је приликом експлозије бомбе у једној банци погинуло 16, а рањено више десетина људи. Мада је за овај масакр првобитно оптужен анархиста Пјетро Валпреда, бивши балетски играч, на каснијем суђењу утврђено је да иза овог покоља стоје неофашисти са снажним упориштем у врху италијанских војних служби. Један од њихових моћних заштитника, генерал Мичели, на изборима у јуну 1976. године изабран је за посланика на листи неофашиста. На тај начин затворен је круг у оквиру реализације „стратегије напетости“ иза које су очигледно стајали утицајни светски кругови.

Рукопис закулисе

Др Џон Колман, аутор спектакуларне студије „Комитет 300“, знатан сегмент истраживања, посветио је убиству некадашњег италијанског премијера. Према Колмановим сазнањима политика Алда Мора била је супротстављена плановима завереника из Комитета 300 – тајне владе моћника, који су планирали смањење броја становника и стопу нултог индустријског раста за Италију. Да иза убиства Мора стоје организације светске закулисе говори и податак да је на суђењу члановима Црвених бригада, неколико оптужених потврдило да је у убиство италијанског премијера укључена и личност из високог круга америчке администрације. Реч је о Хенрију Кисинџеру, бившем државном секретару САД-а. Горадо Герзони, један од најближих Морових сарадника, на сведочењу од 10. септембра 1982. године, говорио је о претњама које је високи амерички званичник упућивао лидеру демохришћана.

Морове убице потицале су из редова супертајне масонске ложе П-2, чији је циљ био да Италију потчини налозима организација које делују иза кулиса светске политике. Наиме, стабилизација италијанске привреде и посебно њена индустријализација, биле су у супротности са плановима о контролисаној дестабилизацији Блиског истока, ради експлоатације тамошњих нафтних ресурса. Италија као експериментални полигон овакве политике није изабрана случајно. Пре свега, за време Хладног рата геополитички положај ове државе био је изузетно значајан. Италија је била „економски мост за сарадњу са Блиским истоком“, као и прва европска земља која је на удару таласа емиграције становништва из овог дела света. Због тога је било потребно спречити политички концепт Алда Мора и његово настојање да постигне „историјски споразум“ са левицом, који је предвиђао низ заштитних мера за италијанске раднике. Други разлог дестабилизације Италије лежи у чињеници да је у њој седиште Римокатоличке цркве. Њено уништење један је од главних историјских циљева масонског покрета. Није непознато да је у другој половини 20. века велики број масона инфилтриран у сам врх Католичке цркве, што је створило претпоставке за унутрашње разарање њеног традиционалног учења,  али и поделе међу највишим прелатима о улози ове цркве у ери глобализације.

Црвене бригаде погубиле су Алда Мора 9. маја 1978. године. После 55 дана заточеништва његово беживотно тело, веома симболично, остављено је на пола пута, између седишта демохришћана и комуниста. Убиство популарног политичара изазвало је констернацију у италијанској јавности и удаљавање многих интелектуалаца и јавних личности које су до тада имале симпатија за деловање Црвених бригада. Под утицајем овог шокантног догађаја јавна подршка „историјском споразуму“ је опала. Чак су и ухапшене вође Бригада Курчо и Франческини из затвора осудили ову акцију, као и тадашњег вођу ове организације Марија Моретија. У сваком случају, после убиства Мора уследио је талас хапшења „бригадиста“ тако да је ова организација средином осамдесетих практично „нестала“ са сцене.

Спектакуларна отмица, заточеништво дуго 55 дана, Морова писма италијанској јавности и утицајним светским политичарима, јавна молба његове супруге Елеоноре да буде ослобођен из „хуманих разлога“, фотографије бившег премијера које јасно указују на тортуру, и посебно изостанак било какве намере власти да преговара са „отмичарима“, изазвали су огорчење и бес у италијанској јавности. Морова каснија сурова ликвидација био је логичан чин који се надовезао на оно што је налогодавцима ове драме било много важније; а то је дискредитација његове личности и идеје „историјског споразума са комунистима“. Италијанима је овај догађај још једном потврдио неспособност и дубоку корупцију и криминализацију система.

Убиством Алда Мора распршена је свака идеја о „историјском споразуму“ са комунистима. Власт демохришћана је настављена, али кључне друштвене противречности нису разрешене. Италија је до данас остала дубоко подељено и корумпирано друштво. Нема никакве сумње да је Алдо Моро био трагична историјска личност. Прокомунистичка „Унита“ можда је најлуцидније прокоментарисала суштинске разлоге Моровог убиства: „Италија није само земља у кризи, већ је земља у којој се више него и у једној европској земљи, поставља један нови до сада нерегистровани проблем: приближавање радничке класе и радних људи прагу власти неиспитаним путем проширења демократије и идентификације са њом. Ето зашто је Моро био отет, и на крају, убијен“ .

ЛИТЕРАТУРА:

Вања Краљевић, Зашто је убијен Моро, Политика, Београд 1978;

Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, Нови Сад, 2011; Свет и нове геополитичке парадигме, Институт за политичке студије, Београд 2017.