Сложена динамика међународних односа

06/04/2020

Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић

 

Међународни политички односи стари су као политичка пракса још од времена када су старе државе почеле да успостављају међусобне односе трговине и сарадње, а поготово када су своје несугласице или планове експанзије решавале ратовима или другом врстом међусобног сукобљавања (економске санкције, физичке блокаде, подстицање унутрашњих побуна и сл.). Још су стари антички мислиоци покушавали да утврде извесне правилности у успостављању међусобних савеза или непријатељстава између држава, али и других образаца понашања која су задирала у њихова друштвена уређења, типове власти, природне факторе, економску развијеност, религијске вредности и сл. Утврђивење извесних правилности, типологија или само коректна дескрипција тих одоса били су први покушаји ка успостављању нечега што ће се много векова касније конституисати као нова научна дисциплина, различито означавана, као светска политика, историја дипломатије, међународни политички односи, међународна политика, међународни односи, глобална политика и сл.

Ми ћемо се за потребе нашег рада определити за научни појам савремени међународни односи, јер сматрамо да у себи на најпрегнантнији начин обједињује више битних димензија онога што ова релативно нова научна дисциплина у корпусу политичких наука истражује и дефинише.  Као прво, она се бави истраживањем превасходно савремене фазе међународних односа у последњем веку када се и узима да је почела да се конституише као самостална политиколошка дисциплина. Иако се у свом методолошком делу бави и истраживањима које сежу у историју међународних односа или још прецизније у политичку историју, она то ради пре свега због потребе анализе и синтезе савремених међународних одоса, њихове што прецизније научне дескрипције, а на бази тих сазнања и покушаја да утврди могуће обрасце понашања држава у међународним односима, затим да направи њихову типологију, и покуша да уврди извесну закономерност, а све ради што боље и прецизније антиципације будућег понашања актера у међународним осносима, јер је потреба савремене политике управо у томе да своје деловање саобрази што извеснијим трендовима будућег развоја онога што често називамо глобалним друштвом. Друго, као нова научна дисциплина она не истражује само политичке димензије међународних односа већ и све друге њихове аспекте, економске, финансијске, културне, војне, научнотехнолошке, безбедносне, комуниколошке, еколошке, хуманитарне и сл., те је стога по нама непотребно сужавати њену предментну одређеност само на политичке аспекте, ма колико они били свеукупни израз вишедимензионалности савремене стварности. Треће, број међународних актера или тзв. субјеката савремених међународних односа се у тој мери мултипликовао да их једна научна дисициплина као СМО мора на свеобухватан начин истражити и исказати у својим научним синтезама јер се само таквим приступом могу на стручно релевантан начин дати квалитетна научна сазнања о сложености света у коме живимо и делујемо. Затим, не без научног зачаја, већина научних теорија и доктрина којима тумачимо међународне односе модерног су карактера и своју теоријску релеванцију и експликативност покушавају да нађу у тумачењу управо актуелних димензија ове сложене феноменологије коју означавамо као савремене међународне односе. СМО као наука о међународним односима има, дакле, изражену темпоралну диманзионалност јер је предметно фокусирана на синхорнијске аспекте међународних односа у интеракцији субјеката међународне политике, чак и онда када се у својим истраживачким захватима позива на дијахронијске увиде из политичке историје међународних односа. Њена повремена загледаност у значајне историјске догађаје из прошлости битна је само ради извлачења поука и евентуалних правилности које ће јој послужити ради бољег сагледавања садашњости или евентуалне антиципације будућности у међународним односима.

Као родно место СМО као научне дисциплине у релевантној литератури која се бави овом темом наводи се оснивање катедре за међународне односе која је формирана 1919. године на Универзитету у Велсу у месту Абериствиту (Аberystwyth), а под називим Вудро Вилсон. Реч је наиме о 28. америчком председнику и родоначелнику Лиге народа, утемељивачу нових принципа на којима би требало градити послератне међународне односе међу народима и њиховим државама. „Реформе међународних односа требале су водити новим односима који би искључили рат, осигурали међународну сарадњу и ојачати Лигу народа као средишњи инструмент међународног деловања. Значајни аутори који су деловали на катедри међународних односа били су Norman Angel, Alfred Zimmern и Arnodld Toynbee.“ (Р. Вукадиновић,2004:12.) Председник Вилсон је тежио да имплементира либералне принципе у међународне односе и да пројекцијом демократских односа из своје државе учини свет међународних односа слободнијим и демократичнијим.  То је значило да је међународне односе требало успоставити на неким важним постулатима западне демократије и либерализма. На пример, демократски принцип један човек један глас, би требало преточити у међународним односима у принцип једна држава-нација један глас у Лиги народа, а све то није било могуће без озбиљнијег реформисања међународних односа и отпочињања процеса националне еманципације многих нација које би се ослобађале колонијалног ропства и отпочеле процесе изградње својих националних држава. Успут је Вилсонов програм имао и једну другу не тако демократску димензију, он је значио и почетак изградње новог светског поретка на бази глобалне доминације западне цивилизације и њених најразвијенијих држава. „Пројекат Новог светског пројекта (NWO), изложен у облику председничког програма од 14. тачака и пет принципа америчког председника Вудро Вилсона из 1918. године, касније  дорађен и развијен у периоду председниковања Ф. Д. Рузвелта, доживео је своју пуну практично-политичку експликацију током трајања председничког мандата Џорџа Буша Старијег.“ ( Љ. Деспотовић, 2017:33.) Отуда многи западни аутори сматрају да је СМО превасходно западна, односно америчка научна дисциплина, пре свега намењена и окренута задовољавању америчких спољнополитичких и геополитичких интереса.

Убрзо након формирања Катедре за међународну политику, 1920. године  у Лондону је основан и Краљевски институт за међународне послове (The Royal Institute of International Affairs) познатији као Чатам Хаус (Chatam Hous) утицајни Савет за спољне односе (Counsil on Foreing Relations) установљен је  у Њујорку годину дана касније. ( Д. Симић,2009:16) Савет за спољне односе, основан је дакле 1921. године са намером да окупи најзначајније умове из света науке, политике, и бизниса из државног простора САД са циљем да допринесу дефинисању и развоју америчке спољне политике, те задовољавању њених нараслих империјалних потреба и реализацији конкретних интереса новог глобалног хегемона који се управо појављивао на светскоисторијској позорници. Поретка који се управо градио на развалинама међународног поретка од пре Првог светског рата који је опустошио многе нације и државе, срушио четири велика царства (Немачко, Руско, Отоманско и Аустроуграско) и почео да се конституише као нови међународни и геополитички поредак моћи у свету. Убрзо по формирању Савет се васпоставио као најутицајнија установа у свету када су у питању спољна политика и међународни односи. (исто, 22.)

Послератно утемељење нове науке о међународној политици, није протицало без несугласица, теоријског трвења, методолошких расправа па чак и отвореног оспоравања нове научне дисцилине у настајању. Расправе и оспоравања су се тицале њене предметне одређености покушавајући да јој оспоре јасну и прецизну методолошку одређеност. Сугерисан је њен еклектистички карактер, те све присутнија методолошка, предметна али и теоријска лутања. Но, све буре и велике дебате кроз које је пролазила нова научна дисциплина нису сведочиле само о њеним теоријско-методолошким посртањима и неодређеношћу, већ  пре свега о сложености предметне грађе, и стално присутној динамици развоја међународних односа између два рата, која су још више појачавала осећај осујећености и немогућности релевантног сагледавања нове светске реалности и промена које су акцелирале светске односе у смеру новог ратног сукобљавања. Но, по мишљењу колега Д. Симића укупна једновековна историја развоја СМО као научне дисциплине прошла је кроз четири велике дебате које су упркост жестини теоријских расправа и методолошког оспоравања на крају допринели њеном свеукупном конституисању као научне дисиплине уз кондензовану свест да је промена теоријских парадигми својствена и другим много егзактнијим наукама, него ли што су то политичке науке у целини а међу њима и науци о међународним односима. „У највећем броју примера писања историје дисциплине, наводе се следеће фазе које је наука о међународним односима наводно прошла, почев од двадесетих година XX столећа: идеализам (утопијски пацифизам и легализам), реализам, бихејвиоризам, постбихејвиоризам, неореализам, рационализам, постпозитивизам и конструктивизам.“ (Д. Симић;29.)

Стога колега Р. Вукадиновић под називом међународни политички односи нуди једно симплификовано али предметно плаузибилно одређење СМО чији је основни задатак да пронађе и проникне у динамику светског кретања и у њима маркира оне основне категорије, законитости и тенденције које одређују тај развој као и да одреди основне чиниоце уз чију се помоћ тај развој остварује. (Р. Вукдиновић,16.) Колега В. Првуловић превасходни задатак и улогу савремених међународних односа као научне дисциплине види у  потреби да се предмет и  функција СМО садржи у намери да се анализирају и тумаче међународни односи кроз динамику међународног комуницирања и сарадње држава али и других међународних субјеката, као што су то међувладине организације, невладине организације (нарочито оне глобалног карактера), регионалне организације као и значајни појединци или групе. СМО дакле, настоји да те односе проучи и утврди евентуалне правилности или тенденције, као и могуће законитости и да на бази тих сазнања предвиде, односно антиципирају, будуће смерове развоја у глобалној међународној заједници.

Из овог кратког прегледа дисциплинарног и предметног одређења СМО као научне дисциплине јасно се тријерише став да је СМО не само релативно млада научна дисциплина, већ и пуна свест да су њени научни досези лимитирани, не само због недостатака и несавршености њене методологије и теоријских матрица промишљања, већ превасходно због сложености и вишезначности самих међународних односа који својом динамиком, али и мимикријом, додатно отежавају посао. Стога се јасно кристалише став да је коректна научна дескрипција полазни научни циљ на који се у наредним корацима истраживања додају потреба, појмовне дограње и прецизирања њихових значења, класификације и типологизације међународног понашања, утврђивање извесних образаца који се понављају у међусобним односима међународних субјеката, изградње теоријско-експликативних оквира и на послетку, могуће антиципације смерова будућег развоја глобалне међународне заједнице.

 

 

Литература:

 

Р. Вукадиновић (2004) Међународни политички односи, Политичка култура, Загреб

Љ. Деспотовић, (2017), Глобализација и геополитика идентитета, Каирос, Сремски Карловци

Д. Симић (2009) Светска политика, Факултет политичких наука, Београд

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања