СЛОМ РУСКОГ ЦАРСТВА – ФЕБРУАРСКА РЕВОЛУЦИЈА

18/03/2022

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Пре 105 година у јеку Првог светског рата, највећег оружаног сукоба у дотадашњој историји човечанства, свет је уздрмала вест да се у Петрограду, престоници моћне руске империје, догодила револуција. Руске грађанске политичке групације искористиле су незадовољство народа, узроковано бројним унутрашњим социо-економским и друштвено-политичким проблемима, како би срушили вишевековни царистички државно-правни поредак на коме је почивала дотадашња Русија. Реперкусије тог догађаја биле су драматичне и оставиле су трајне последице по судбину руског народа, државе, али и целокупног човечанства.

Све револуције, па самим тим и Фебруарска, дешавале су се у одређеним друштвено – политичким околностима. Тачније, морају се створити одређени предуслови, како би реализација једног таквог догађаја уопште била могућа. Некада су за изазивање револуционарних процеса пресудни спољни, а некад унутрашњи утицаји, али оно што је најчешће случај да се и једни и други преплићу и међусобно подстичу. Русија, уочи избијања револуције те 1917. године, суочавала се са бројним унутрашњим изазовима. Нерешено аграрно питање узроковало је висок степен незадовољства руских сељака, који су чинили око 80% укупног становништва. Никако не треба занемарити ни то да су милиони Руса радили у фабрикама, концентрисаним у индустријским центрима попут Петрограда или Москве, и да је код њих такође постојало незадовољство услед малих надница и лоших услова рада.

На поменуте социo-економске надовезивали су се и горући политички проблеми, који су такође пресудно утицале на креирање предреволуционарног расположења у руском друштву. Русија је у то време била ауторитарна држава. Цар, самодржац, доносио је све важне политичке одлуке ослањајући се на малобројно руско племство, 2-3% од укупног становништва. Самим тим, готово 97% људи остало је ван круга политичког одлучивања што је узроковало снажне фрустрације, посебно у богатим и утицајним буржоаским круговима.

Управо ти богати трговци, банкари, индустријалци и интелектуална елита формирали су једну од три најутицајније политичке групе у тадашњој Русији, либерално-грађанску.  Циљ ове политичке опције, подељене на више фракција, сводио се на то да се власт цара ограничи Думом, руским парламентом. Наиме, парламент у Русији је имао више саветодавну улогу, него што је представљао реалан центар политичке моћи. Најутицајнији у овој групи били су Кадети (Конституционо-демократска партија) Павела Миљукова, који су желели да њихова земља буде организована по угледу на западне парламентарне монархије. Тачније, да Русија има снажан парламент и владу, док би монарх имао махом протоколарне дужности.

Поред ове либерално-грађанске групе постојала је и племићка подељена на две најутицајније фракције, либералну и конзервативну. Либерално племство је подржавало снажну царску власт, али је тежило делимичној демократизацији друштва, тачније давању веће улоге Думи, тако да су политички природно гравитирали Кадетима и либерално-грађанској политичкој групацији. Чак је либерално племство од 1915. године у руском парламенту било и у формалном савезу са грађанским снагама кроз формирање заједничког Прогресивног клуба. Са друге стране, истакнути представници конзервативног племства заговарали су очување постојећег поретка и представљали су ослонац царске власти. Били су противници демократизације политичког живота видећи у том процесу само прелазну фазу ка револуционарном успостављању социјалистичке власти. Победа револуционарних марксистичких снага за њих је представљала највећу могућу трагедију, која би уништила и династију, и владајући слој руског друштва, а на самом крају и Русију.

Управо те левичарске социјалистичко-марксистичке странке представљале су трећу групу на руском политичком спектру. Међу њима најутицајнији су били есери (Социјалистичка револуционарна партија) посебно популарни на руском селу. Затим мењшевици, десна фракција РСДРП (Руске социјал-демократске радничке партије) утицајне међу радништвом у градовима, као и бољшевици лева екстремнија фракција РСДРП-а. Заједничко за све ове опције била је тежња ка револуционарној промени власти и радикалним резовима у друштву. Заговарали су републиканско државно уређење и сматрали су да се горући друштвени проблеми могу решавати применом марксистичког учења. Иначе, политичко деловање све три фракције руске левице било је забрањено и сматране су антисистемском опозицијом.

Русија је 1914. године ушла у Први светски рат носећи се са свим поменутим социјалним, економским и политичким изазовима. Самим тим, ратно стање додатно је поја-чало те хроничне проблеме руског друштва и учинило их акутним. Ратни напори до крајњих граница црпели су економске ресурсе земље. Пад стандарда био је неминован, а велики број страдалих руских војника само је додатно подстицао незадовољство у народу. На тај начин у Русији је створено предреволуционарно расположење које ће ескалирати те 1917. године.

Фебруарска револуција је започела 8. марта по новом, а 23. фебруара по старом Јулијан-ском календару. Мада, треба нагласити да у том тренутку, када су се десетине хиљада демонстраната кретале улицама Петрограда, тражећи већа радничка и политичка права, нико од кључних политичких чинилаца у земљи није могао ни претпоставити да је револуција већ отпочела. Наиме, тог дана Рускиње су шетала улицама престонице празну-јући 8. март, Дан жена. Прикључили су им се и мушкарци из фабричких погона како би им пружили подршку и солидарисали се са њиховим захтевима за бољим условима рада. Иначе, овај скуп је додатно добио на масовности, захваљујући томе што је дан раније град-ом прострујала вест да неће бити хлеба. Хиљаде људи, који су понекад и сатима морали да чекају испред пекара, таква информација је додатно разбеснела и подстакла их да се наредни дан прикључе демонстрацијама.

Наравно, када имате десетине хиљада људи на улицама, не можете а да се не запитате: како је могуће да кључни политички чиниоци у Русији, па и сам цар Николај II Романов, нису разумели да је револуција у току. Одговор је и више него јасан. Русија, а поготово њена престоница, већ годинама уназад суочавали су се са таквим или сличним ситуацијама. Демонстрације незадовољних радника нису биле ништа ново. Само неколико недеља раније у Петрограду су такође биле масовне демонстрације. Организоване су са циљем да се обележи „Крвава недеља“, дан када је дванаест година раније започела револуција из 1905. године. Самим тим, не треба да нас изненади то што су сви утицајни политички чиниоци у Русији очекивали да ће се и ова „фебруарска дешавања“ на улицама Петрограда окончати као и бројне демонстрације пре њих. Или ће се маса људи сама разићи или ће, у најгорем случају, бити употребљен репресивни полицијски и војни апарат, како би се успоставио ред и мир.

Међутим, овај пут ствари се нису развијале по очекиваном шаблону. Није дошло до спонтаног осипања масе демонстраната, а реакција полиције била је сувише млака, тако да је више раздражила демонстранте него што их је поколебала. Да ствар, по тадашњу руску власт буде још гора, упућене војне снаге нису оштро, или боље речено адекватно реаговале. Поједини војници прешли су на страну демонстраната, а затим су почели упади у складишта оружја и муниције. Практично, до 27. фебруара демонстранти су се претворили у наоружану револуционарну масу, која је загосподарила престоницом. Истог дана формирани су први органи револуционарне власти, иначе оба у Таврическом дворцу. Први орган револу-ционарне власти био је под контролом социјалистичко-марксистичких политичких групација, Петроградски совјет радника и војника, са својим Извршним комитетом као органом извршне власти. Други револуционарни центар моћи, Привремени комитет думе, формирао се у руском парламенту и представљао је орган власти либералних племићких и грађанских политичких групација. На тај начин у Русији је успостављено двовлашће.

Цар Николај II, који је за време тих драматичних дешавања у Петрограду  боравио у Могиљеву, где се налазила руска војна команда, инсистирао је на одлучној акцији оружаних снага против побуњеника. Међутим, како су пристизале вести о паду престонице у руке револуционара, а и с обзиром на отпор у војним јединицама упућеним да гуше побуну у Петрограду, сам врх руске војске отказао је послушност цару. Начелник генералштаба генерал Алексејев, као и већина официра на најистакнутијим позицијама на фронту, заузели су став да цар мора изаћи у сусрет револуционарима како би се ситуација пацификовала. Николај II се тих дана састајао са представницима Извршног комитета Думе. Руски парламентарци уверавали су га у неопходност именовања владе одговорне Думи, што би спасило и династију и земљу од продубљивања револуције. Фактички, тражили су од цара да им преда власт, како би се зауставила даља радикализација прилика у земљи. Свака друга опција, по њиховом мишљењу, неминовно би водила ка тријумфу Петроградског совјета. На концу, то би изазвало успоставу републиканског државног уређења, а цар, династија, као и владајуће структуре руског друштва суочиле би се са терором социјалистичких и марксистичких политичких група.

Пошто се цар опирао таквом сценарију и одбијао да прихвати „уцену“ представника Думе, политичке прилике су се наставиле развијати и без његовог учешћа. Представници Привременог комитета Думе и Петроградског совјета, почетком марта, постигли су договор о привременој влади. Кнез Лавов постао је њен председник, док је министар иностраних дела Павел Миљуков био „сива еминенција“ тог кабинета у ком су доминирали Кадети и друге либералне фракције. Плашећи се преузимања одговорности, у том изразито тешком тренутку, као и тога да би уласком у владу испровоцирали конзервативне царистичке снаге да покрену контрареволуцију, социјалисти су одлучили да се држе по страни и директно не партиципирају у привременој влади. Самим тим, власт у земљи преузеле су либералне грађанске и племићке снаге, што је марта 1917. године, означило победу буржоарске револуције у Русији.

Након тога цар Николај II суочио се са још јачим притиском либералних кругова у земљи, али и војске, да абдицира у корист брата Михаила. Нови властодршци сматрали су да је то једини начин да монархија опстане, пошто су држали да је Николај II својим деловањем компромитовао и себе и круну. На крају, оставши потпуно усамљен, Николај II Романов је у ноћи између 1. и 2. марта донео одлуку да абдицира у корист брата. Међутим, пошто нови цар није имао јединствену подршку Думе одлучио је да се повуче. Тако је 3. марта 1917. године, по први пут у својој историји, Русија постала република. Након више од три века славна династија Романов, за чије владавине је Русија израсла у једну од најмоћнијих светских сила, напустила је руски престо.

Данас, када сагледавамо последице Фебруарске револуције у потпуности схватамо, колико су оне значајне, далекосежне и зашто имају историјски карактер. Свакако, да не само зато што је у вихору те револуције нестала руска царевина, већ зато што је талас промена након Петрограда запљуснуо и остатак руске империје. Двовлашће из престонице пренело се и на остатак земље. При готово свим руским градовима и областима левичарски активисти формирали су Совјете. Исто тако, либералне структуре стварале су своје локалне органе власти, лојалне привременој влади. Јединство власти у Русији тиме је потпуно разбијено, а привремена влада се показала слабом и недораслом датом тренутку. Додуше, нова власт је донела одређене важне одлуке које су гарантовале личну и политичку слободу сваком појединцу, као на пример увођење општег права гласа, одлука о организовању слободних и демократских избора за уставотворну скупштину, гарантована је слобода окупљања, штампе, говора, итд. Међутим, кључна питања која су најтеже оптерећивала руско друштво, попут аграрне реформе и државног уређења, остављена су да се решавају након рата. Незадовољство народа тиме није амортизовано, напротив.

Привремена влада, на тај начин, отворила је „врата пакла“, која ће прогутати и њу и тековине Фебруарске револуције и царску породицу, па на концу и саму Русију. Користећи слабост нових власти и свеопште стање хаоса у руском друштву бољшевици су само неколико месеци након Фебруарске спровели Октобарску револуцију. На тај начин преузели су власт и завели диктатуру. Уследио је крвави грађански рат из кога су бољшевичке снаге изашле као победници. На рушевинама руског царства никао је комунистички СССР. Русија, не само што је постала експериментална земља за проверу примењивости марксистичких теоријских постулата, него је у наредне две деценије спала на статус другоразредне силе. Трагичне последице примене тих комунистичких идеја у економском, националном и државно-правном смислу Русија осећа и данас. Руски државни и национални простор је разбијен, а економија девастирана кроз процес национализације и колективизације. Зато, иако је прошло више од једног века од те револуције, Русија и даље носи претежак баласт наслеђа из прошлости и упорно тражи начин да санира штету која је тада начињена.

 

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Базилов, Л. (1980), Рушење рускога царства, Матица српска, Нови Сад

Живанов, С. (2007), Пад руског царства. 1, Русија у Првом светском рату, Нолит, Београд

Живанов, С. (2007), Пад руског царства. 2, Фебруарска револуција, Нолит, Београд

Медведев, Р. (1986), Револуција 1917. године у Русији, Рад, Београд

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања