Аутор: др Милена Кулић
Антологија савремене српске драме представља преглед савременог српског драмског стваралаштва, обухвативши девет драмских дела: Небески одред Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића, Пре тога Миодрага Павловића, Дуги живот краља Освалда Велимира Лукића, Бановић Страхиња Борислава Михајловића Михиза, Савонарола и његови пријатељи Јована Христића, Чарапа од сто петљи Александра Поповића, Генерали или сродство по оружју Борислава Пекића, Маратонци трче почасни круг Душана Ковачевића и Чудо у Шаргану Љубомира Симовића. На крају антологије објављен је „Преглед извођења савремене оригиналне српске драме у професионалним позориштима у СР Србији од 1944. до 1977. године“ Душана Ч. Јовановића и његова „Библиографија оригиналне српске позоришне драме објављене на српскохрватском језику од 1944. до 1977. године“.
Анализу српске драмске књижевности Слободан Селенић започиње дефинисањем три појма из наслова предговора „Савремена српска драма“. Постављајући границу савременог након 1944. године, он сматра да је у том периоду „драмско стваралаштво било довољно плодно и разноврсно да омогућује прављење угледног избора“[1], али и то да су драме објављене у овом периоду, и уврштене у ову антологију, део „природно заокружене целине“[2]. Дакле, драме објављене у антологији настајале су у периоду од 1944. до 1976. године. Селенић није у избор уврстио драме за децу, монодраме и драматизације, сматрајући да ови драмски правци захтевају другачији књижевни и позоришни смер истраживања. Селенић је сматрао да класификације могу бити само условне и непрецизне, али им је био склон у тежњи да систематизује ширу слику о драмском свету истраживаног времена. У Антологији савремене српске драме Селенић успоставља поделу на три периода: први период у развоју српске драме (1944–1956), други период у развоју српске драме (1956–1965) и трећи период у развоју српске драме (1965–1976).
Селенић, упркос малом броју текстова, наглашава децентрализацију позоришног живота, те похваљује Народно позориште из Краљева и Народно позоришта из Ниша, који у сезони 1944/45. изводе текстове Боре Глишића, Благоја Живковића, Драгчета Поповића, С. Тасића и Надежде Замфировић. Тек је Вечера Скендера Куленовића вратила позоришни живот у Београд, а потом и Ливница Ота Бихаљија. Селенић истиче и друге драмске писце који припадају овом периоду, а који се у извесном смислу издвајају квалитетом и аутентичношћу. Реч је о Чедомиру Миндеровићу[3], Станиславу Бајићу[4], Љубиши Јоцићу[5], Јовану Коњовићу[6], Милану Ђоковићу[7], Бранку Ћопићу[8], Скендеру Куленовићу[9] и Драгутину Добричанину[10]. Селенић примећује да се, до појаве Небеског одреда, на драмама насталим у овом периоду „опажа исти знак ограничења и притиска једне примитивне естетике и педагошке моралистике“[11], насупрот развоју прозе, критике и поезије, „драма остаје готово занемарљив и безначајан род књижевности који тавори, пригушен сопственим прагматизмом и пропагандним шематизмом“[12].
Констатујући недостатак дијалога српске и европске драме, као и минималне утицаје које су друге земље у тренуцима историјских превирања извршиле на српску драмску књижевност, Селенић мисли да српска драма не прати основне токове савремене драмске мисли тог времена, већ остаје „затворена у своје скучене, често полуаматерске, оквире догматског априоризма“[13]. Изузетак је Јосип Кулунџић, којег Селенић издваја, као поетичког сродника Пиранделу, чији комади Човек је добар (1953), Људи без вида (1953), који „делују као невероватна појава, изненадно откриће континуитета и бочне повезаности са европским позоришним збивањима“[14]. Иако Кулунџића издваја као „тренутак зрелости, знак да везе са светским збивањима и с непосредном књижевно-сценском прошлошћу нису биле сасвим прекинуте“[15].
Други период у развоју савремене српске драме, према Селенићевој оцени, почео је 1956. године и трајао је до 1965. године, и „неупоредиво је богатији и по броју нових аутора и по вредности написаних и изведених драмских дела“[16]. Селенићево издвајање Небеског одреда Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића и истицање прекретничког карактера ове драме, потврђује поузданост његовог критичког суда. Имајући у виду генерацијску блискост између приређивача и аутора, не чуди и блискост у размишљању и оцена да је реч о прекретничком комаду. Реалистичко приказивање логораша Селенић опажа као новину, уз констатацију да је ова драма „прва реалистичка драма написана после ослобођења“[17], али, као поетички битнију одлику, истиче и особени прелазак тих реалистичких граница.
Он закључује да је у овом тексту први пут морална дилема истакнута тако да „превазилази шематичну, површну, херојско-злочиначку поделу човечанства и драмске литературе тог времена“[18]. Посвећујући пажњу и другим Лебовићевим (Халелуја, Викторија, Снежна падина, Хиљадита ноћ). као и Обреновићевим делима (Варијације, Лице, Лавиринт, Проналазачи, Клим-Клем) – Селенић закључује да је Небески одред, ипак, комад који на најбољи начин приказује судбину малих људи, уз потпуно разумевање реалистичког оквира у којем је комад постављен.
Након Лебовићевог и Обреновићевог комада Небески одред, текста који је први награђен Стеријином наградом за домаћи драмски текст и за који Селенић сматра да је подстакао појаву нових драмских аутора и аутентичних драмских дела, Селенић у период од 1956. до 1965. уврштава и друге ауторе, које сврстава у две групе. У првој групи су аутори реалистичких комада (Миодраг Ђурђевић, Јован Ћирилов, Мирослав Беловић, Миленко Мисаиловић, Драгослав Грбић, Иван Студен, Вук Вучо, Живојин Гавриловић и други – види, XXVIII)[19]. Другу групу, сматра Селенић, значајнију за развој српске драме, имајући у виду новине које уносе у драмску структуру, сачињавају: Миодраг Павловић, Јован Христић, Велимир Лукић и Борислав Михајловић Михиз[20].
Анализирајући најзначајнија драмска дела готово свих споменутих аутора[21], Селенић даје развијен и слојевит преглед стања српске драмске књижевности у другом периоду њеног развоја. Селенић пажњу посвећује и комадима Браслава Борозана, Богдана Чиплића, Велимира Суботића и Мирослава Мике Антића, као представника, условно речено, прве групе другог периода у развоју српске драмске књижевности. Предочавајући основне карактеристике Павловићевих, Христићевих, Лукићевић и Михизових дела, уз фрагментарне исказе о Ивану Лалићу и Данилу Кишу, он констатује развој митске или поетско-концептуалне драме, која је крајем педесетих направила преокрет у развоју српске драмске речи[22].
Светска драмска књижевност имала је утицаја на развој српске драмске мисли, посебно Бекет и Јонеско, будући да су имали доста следбеника. Селенић као Бекетове и Јонескове следбенике у предговору антологији истиче Мелвила Албахарија (Ближњи свој), Миодрага Булатовића (Годо је дошао) и Александра Поповића[23]. Селенић истиче и комедије Радивоја Лоле Ђукића, Жике Живуловића Серафима, Новака Новака, Васе Поповића, као и сатиру Дарка Татића, Душана Макевејева, Раше Попова, Вука Бабића, Љубомира Драшкића, Дејана Ђурковића, Владе Булатовића Виба, Бране Црнчевића, Душка Радовића и Матије Бећковића, Милована Витезовића, Николе Петровића и Славка Лебединског, сводећи њихове битне одлике.
Трећи период у развоју савремене српске драме (1965–1976), по Селенићевом мишљењу, обележио је у потпуности Александар Поповић. Он сматра да је овај аутор „најаутентичнија и најснажнија личност послератне српске драмске књижевности“[24], а упоредо са развојем Поповићевог дела, у драмску књижевност улазе и Душан Ковачевић и Љубомир Симовић. Смештајући поетику Александра Поповића у троугао између Нушића, Бекета и Јонеска, Селенић у анализи наглашава његово довођење у питање „основних нормативних претпоставки аристотеловске драматургије“[25]. Истичући важност музике и позоришног апарата код Поповића, Селенић ипак издваја језик као најбитније средство којим овај аутор обликује своја драмска постигнућа. Издвајање „реченичких склопова, уобичајених свакодневних делова говора, окамењених клишеа језика из разних социјалних слојева, различито образованих група“[26] показује Селенићев осећај за поетски језик драме, а не само за аристотеловски принцип приче.
Селенић анализи Поповићевог драмског дела у предговору антологије приступа са сличном намером као што то чини у позоришним критикама и осталим теоријским текстовима. Истиче однос аутора према друштвеним околностима, према појединцу, према језику, ниво сатиричности и хумора, критички осврт на појавну стварност. У Антологији савремене српске драме Селенић Александра Поповића ставља у прве редове српске драмске књижевности.
Сличним драматуршким током наставили су, према Селенићевом виђењу, и Душан Ковачевић и Љубомир Симовић. Селенић увиђа сличности између Ковачевића и Поповића, које се заснивају на средини коју описују, сличним језичким конструкцијама и метафорама[27]. Поред назначених сличности, Селенић примећује аутентичан Ковачевићев однос према причи. Он је врло наклоњен свом студенту, те закључује да је Душан Ковачевић:
са своје три драме већ поуздано утемељен у савремену српску драму и реално је очекивати да ће се он даље развијати у правцу који највише погодује његовом несумњивом дару: као комедиограф који, настављајући се на најбољу традицију српске драме, има способности да овом жанру удахне нову снагу и живост.[28]
С друге стране, Селенић Љубомиру Симовићу приступа као врсном песнику, те као дело на граници поезије и драме тумачи и његово Чудо у Шаргану и Хасанагиницу. Поред Симовића, Ковачевића и Поповића, Селенић наводи квалитетне ауторе који су наставили да пишу комедију „у којој је реч о менталитету људи из наше средине“[29] (Радомир Путник: Шта је највећи домет секса, Јеванђеље лечења; Миодраг Ђукић: Потраживања у мотелу, Александар; Милан Јелић: Јелисаветини љубавни јади због молера; Весна Јанковић: Много вике око Мике; Миодраг Зупанац: Бела ружа за Дубљанску улицу; Божидар Љумовић: Бонтон или како се понашати према особама супротног пола, Знам Дабли Фејса;, Јован Кесер: Да ли је могуће другови да смо сви ми волови; Миленко Вучетић: Краше док имаше, кад немаше престаше). Иако је наглашено да у избору за ову антологији неће бити разматране монодраме, Селенић помиње да велики број монодрама у том тренутку настаје због тога што је било врло лако направити представу са једним глумцем[30]. Посебну пажњу Селенић посвећује и драмском опусу Борислава Пекића, истичући да је реч о драмском писцу са особитим даром за комично и бурлескно.
Селенић се, у предговору Антологији савремене српске драме бавио и реалистичким комадима, односно оним комадима који поштују постулате аристотеловске драматургије и (таквима он сматра драме Слободана Стојановића, Васка Ивановића, Филипа Давида, Миодрага Илића, Радомира Смиљанића, Жарка Јовановића Команина, Вељка Радовића и других), али увиђа да и ове драме нису искључиво реалистичке:
Реалистичка драма из овог периода, и сама склона хумористичком, често посегне за проналасцима модерне српске фарсе, доминантног драмског жанра последњег периода у развоју наше савремене драме. Одвајамо је ипак и класификујемо као реалистичку стога што у знатној мери поштује основне постулате класичне конвенције у односу према радњи, ликовима и језику[31].
Поред ових аутора, Селенић помиње и Димитрија Тадића, Стевана Пешића, Живорада Михајловића Шиљу, Мирка Милорадовића, Мому Капора, Радета Павелкића и др., показујући тако да „савремена српска драма, после веома успореног, неаутентичног почетка у првој деценији свог послератног развитка, може се рећи, управо доживљава своје најплодније и најзрелије тренутке“[32]
Колико је Антологија савремене српске драме била потребна позоришном свету у времену објављивања толико је потребна у нашем времену, када се драмској књижевности посвећује све мање простора у периодичним издањима, али и у издавачким плановима издавачких кућа.[33] Није утешно ни то што се српском драмом баве катедре факултета и академија драмских уметности, а да се на студијама књижевности налази свега по један изборни курс драмске књижевности (често на сва три ниво студија). Поред тога, тек понека институција се стратешки бави неговањем домаће драмске књижевности.
Дајући аргументовани пресек драмске књижевности након појаве Небеског одреда, Слободан Селенић баца светло на до тада неосветљени стваралачки и интелектуални простор, и тиме усмерава будуће истраживаче према даљем истраживању домаће драмске мисли. Његова антологијска ризница важан је моменат у историји српске драмске књижевности. Текстови уврштени у Селенићеву антологију доживели су, у четрдесет седам година протеклих од њеног изласка, богату критичку, теоријску и историјску рецепцију истраживача књижевности и театролога и сачували пажњу читалачке публике, али, не треба сметнути с ума, да је у часу објављивања Антологије савремене српске драме Селенићева мисао била једна од прекретница у њиховој критичкој, теоријској, па и историјској рецепцији.
[1] Слободан Селенић, Антологија савремене српске драме, Српска књижевна задруга, Београд 1977, 7.
[2] Исто.
[3] Купина се расцветала и Орден.
[4] Црв.
[5] На рубу ноћи.
[6] На западним котама.
[7] Раскрсница и Љубав.
[8] Вук Бубало и Одумирање међеда.
[9] Дјелидба и Вечера.
[10] Заједнички стан и Стварање света.
[11] Слободан Селенић, нав. дело, 17.
[12] Исто.
[13] Исто, 18.
[14] Исто, 20.
[15] Исто.
[16] Исто, 21.
[17] Исто, 22.
[18] Исто, 23.
[19] У ову групу Селенић уврштава и Милоша Црњанског (Конак, Тесла), Растка Петровића (Сабињанке) и Радомира Плаовића (Цар Давид), иако сматра да они овим драмским делима „пре умањују него што обогаћују своје уметничко дело“. Исто, 36.
[20] Исто, 28.
[21] О конкретним анализама појединих драмских дела биће више речи у прегледу позоришне критике о домаћој драми, имајући у виду извесна поклапања ставова о домаћој драми у предговору антологији и позоришним критикама.
[22] Види: Селенић, нав. дело, 53.
[23] Исто, 53.
[24] Исто, 59.
[25] Исто.
[26] Исто, 60.
[27] Исто, 65.
[28] Исто.
[29] Исто, 65.
[30] Као најинтересантније Селенић помиње монодраме Живео живот Тола Манојловић Моме Димића, Женски разговори Душана Радовића, Положај живота у нашем времену Милосава Мирковића, Љубица, прво лице множине Миленка Вучетића, Забуне Данила Николића, Ратовање Милисава Димировића Ранка Митровића, Бошко човек и Бошко миш Гордана Михића, Чеговић Драгана Ускоковића и друге. О њима пише: „Сентименталне, социјално осетљиве на неправду према малом човеку, понекад самодопадљиво заљубљене у сопствени локалитет, све оне заједно употпуњују у овом трећем периоду изненада оживело, веома интензивно занимање драмских аутора за наше национално биће посматрано у доњим социјалним регионима и примитивнијим манифестацијама“. Исто, 72.
[31] Исто, 74.
[32] Исто, 81.
[33] Изузетак представљају специјализовани издавачи.
Остави коментар