Слобода или сервилност

30/08/2021

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Када говоримо о ослободилачким ратовима Србије у XIX и XX веку, о пожртвованости српског војника да се по цену живота избори за слободу свог народа и земље, да уједини све српске крајеве, уз велике жртве, напоре и страдање и коначно после вековног ропства под туђином врати стару славу државе Немањића, заборављамо како смо се исто тако, као народ, брзо одрекли те слободе уласком у Југославију или још горе каснијим пристанком на комунистичку тортуру и идеологију која је трајала пола века, практично анулирали свој идентитет без кога је сва слободарска традиција обесмишљена.

Оно што су очеви крваво стекли, њихови синови су проћердали у неповрат и ми се данас питамо због чега.

Да ли бисмо ми сада поступили исто као Срби пред стварање прве Југославије и како бисмо се понашали у комунистичком режиму?

Да ли су нове генерације заборавиле шта је слобода и за чега су се борили њихови преци?

На темељима те борбе сада прослављамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе. До те слободе се није дошло једноставно и напречац. Нико нам није поклонио ни државу ни слободу. Милиони су умирали у нади да ће Србија једном бити слободна. Стотине хиљада је гинуло с надом да ће њихови потомци живети у слободи. Када би била истинита тврдња да Србија апсолутно ништа не вреди, како трубе круго-двојкаши и аутошовинисти, само због слободе коју једино у њој имамо за нас она вреди више него све друге државе на свету.

До те слободе Срби су дошли инспирисани косовским митом, косовско-заветним слободарским идејама које су суштина нашег идентитета.  Данас нас убеђују да завета заправо и нема. Тачније, у ово нас убеђују готово један век – век југословенства. Они који су заробљени у југословенском идентитету убеђују нас да је косовски завет пука машта, или просто бајка за децу, или, још горе, да нас је управо тај завет водио у непотребне ратове и на крају коштао превише жртава и слободе. Намерно везују косовски заветни наратив за политику ’90-их која је систематски сатанизована. Наравно, сатанизована је само српска политика ’90-их, док се потпуно заборавља политика коју су водили Сарајево и Загреб. Тачно је да је ’90-их, након након урушавања југословенске куле вавилонске, српски идентитет поново оживео. Поново су се Срби сетили и Косова, и Обилића, и Обреновића, и Карађорђевића и Првог светског рата и своје славне прошлости која је закопана југословенским пројектом. Када су изашли из хипнозе југословенством и братством и јединством, те видели како се вавилонска кула руши као кула од карата, чак и да је Запад нудио неку алтернативу, као 2000. причом о ЕУ интеграцијама која ће по свему судећи остати само прича, неминовно су се морали вратити себи и свом идентитету. Данас нас НВО сектор поново убеђује како је тај косовско-заветни мит баласт поновном успостављању поверења и сарадње са суседима, те како је препрека демокрaтизацији и укључивању у европске и светске процесе.  Не поставља се питање антисрпског наратива у региону, него косовског идентитета Срба. Иако је Вавилонски пројекат јужних Словена пропао и свако добио право да изграђује свој идентитет и државу, Србима се и даље оспорава и држава и идентитет јер тај идентитет представља остатке митизоване реторике ’90-их. Као да пре Југославије Срби нису постојали и као да Србија постоји тек од ’90-их година. Да, за антисрпски НвО сектор, баш као и за њихове претходнике и идеолошке родитеље, Србија постоји тек од ’46. и то као федеративна социјалистичка република из три дела ‒ антисрпска Србија, република свих њених грађана изузев Срба. Зато је позивање на континуитет са државом Србијом XIX века проблем а позивање на средњовековну Србију опасност. То је просто недопустиво с позиција друго-србијанске моралне мимикрије и сервилности страним антисрпским интересима.

То „превише коштање“ српских интереса и слободе је материјалистичка логика која је и од савремених родољуба направила калкуланте који пребројавањем жртава покушавају да утврде колико су нам се слобода и државност исплатили. Чим се уђе у ту тржишну логику, слободи и држави се одређује цена, а све што има цену може да се купи и прода. Ако може да се купи и прода и ако неко с тим може да тргује, онда не вреди за то гинути. Не вреди се за то борити више од утврђене цене. Тако су и слобода и државност изгубили суштински смисао. Калкуланти не могу видети праву вредност онога што се не може купити или продати. Оно што је за наше претке било од непроцењиве вредности, калкуланти данас вреднују тржишно. Ако им се лично не исплати актуелна власт, онда нека пропадне држава, шта ће им – то је логика тржишта. Нису ли успели да добију државни посао за време Тадића/Коштунице/Милошевића/Вучића, „држава је корумпирана“, „систем не ваља“, треба све рушити до темеља, дизати револуцију, изазвати грађански рат. Курди би се тешко сложили с овом логиком, ваљда стога што немају своју државу и знају да слобода нема цену. На срећу, већи део Срба нема ту судбину Курда али део ипак проживљава у региону слично оно што проживљавају и Курди. Срби с Космета, из Хрватске, па и Срби из Црне Горе и Сарајевског дела федерације Босне и Херцеговине знају да слобода нема цену. Зато је обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе државотворна и патриотска политика, а не пуки национализам актуелне власти заснован на митизованој реторици ’90-их, како то лево-либерали виде.

Још провејава у душама Срба косовски завет. Можда није јасан као што је био прецима, али је присутан, макар у фрагментима. Идеологије ХХ века су засениле косовско-заветну етику, засениле су прави мотив борбе за слободу. Данас када се помене реч „слобода“ првенствено се мисли на права ЛГБТ популације или  слободу медија, евентуално слободу избора код вакцинисања против коронавируса.

У формирању интегритета заједнице митске приче имају конститутивни карактер. Обликују колективни идентитет, дају осећај заједништва групи која дели одређене вредности, судбину, особине, успехе, поразе и победе. Претходни, југословенски идентитет, изгубио је свој смисао крвавим распадом те заједнице. Претходни идентитет није успео да уједини јужнословенске народе али ни да поништи вековни српски косовско-заветни идентитет. Ипак му је значајно наудио. Стога данас имамо сукобљавање југословенског и српског идентитета не само у Србији и у „кругу двојке“, већ и на целом простору бивше Југославије. Сем хрватског идентитета, чији носиоци се нису потрудили ни милиметар да одмакну од оног усташког, дефинисаног у НДХ, антисрпског идентитета, остали идентитети на простору Југославије нису у тој мери антисрпски. Они су базично југословенски а антисрпски су у оној мери у којој српски идентитет и даље кочи њихово прерастање из југословенског и локално-провинцијског идентитета у националне, а кочи где год има Срба и српске историје и српске културне баштине, тј. практично на целом простору некадашње Југославије.

Антисрпски круго-двојкашки идентитет је исто тако базично југословенски. Морална мимикрија антисрпских идентитета се најбоље сагледава у односу према страном фактору, глобалним тенденцијама, па и у односу тих појединачних идентитета један према другом. Круго-двојкашки или друго-србијански наратив је сагласан чак и с исламизмом ако је он примарно антисрпски.

Припаднике овог рајетинског друго-србијанског поданичког идентитета, коме је корен у југословенству као одрицању од сопственог изворног српског, краси „врлина“ екстремне сервилности страним господарима, од којих се очекује прихватање и награда за улизиштво и изродство. Уместо да југословенство постане бастион одбране јужних Словена, барем се таквом та идеја у почетку чинила, оно је постало средство поробљавања и деградације јединог слободарског народа међу тим Јужним Словенима ‒ Срба.

Достојевски је давно описао у „Великом инквизитору“ (одељку романа Браћа Карамазови) одрицање од истинске слободе ради хлеба и послушности господару –  што је управо неспојиво са српском косовском слободарском идејом која кроз народну изреку/мудрост поручује: „Не дај се, макар пљеву јео“ и „Не продај веру за вечеру“. Велики инквизитор убеђује Христа да су људи лош материјал, те да је слобода прецењена. Да ће се због хлеба радо одрећи слободе, и управљање над собом препустити онима који ће им обезбедити тај хлеб. Срби су ово искусили током целе своје историје и од западних и од источних поробљивача – одреци се слободе и добићеш хлеба.

О, никада, никада, они неће себе без нас нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни; него ће ce свршити тиме што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: „Нахраните нас, па макар нас и заробили!“… A увериће ce и о том да не могу никад ни слободни бити, зато што су слаби, порочни, ништавни и бунтовници… То je истина, али гле како je испало: место да завладаш слободом људском, ти си им je још више повећао! Или си ваљда заборавио да je спокојство човеку милије, чак и смрт му je милија него слободан избор y познавању добра и зла?… људи ce обрадоваше што су их наново повели као стадо, и што je, напослетку, са њихових срдаца скинут дар који им je донео толико муке. (Велики инквизитор“, Браћа Карамазови, Достојевски).

У време турског ропства рајетинска сервилност господару је подразумевала опонашање турског господара и угледање на њега. Хришћанске девојке у варошима које су претежно настањивали Турци „везу турско-источњачке шаре на кошуљама и на рупцима, сматрајући народне, геометријске, облике за простачке. Друже се са булама и многе од њих говоре турски. Људи се наравно још више служе турским језиком“. (Јован Цвијић)

Цвијић дефинише рајетински менталитет као „недостатак искрености и отворености, одсуство јуначкога или витешкога духа“.

Слобода је терет јер подразумева жртву. Сервилни менталитет друго-србијанства изругује се српској жртви за слободу, јер та жртва најдиректније разобличава рајетинско подаништво аутошовиниста.

Обележавањем страдања и прогона Срба ’90-их, филмом о Јасеновцу, подизањем споменика Стефану Немањи, Даном српског јединства, слободе и националне заставе итд.  Србија прави заокрет од досадашње наметнуте јој сервилне политике и враћа здрав однос према својој историји и идентитету. Раскида с наметнутим рајетинским менталитетом. То наравно изазива реакције управо оних чији је то менталитет. Но, без обзира на бучне реакције друго-србијанаца, овај процес повратка себи је незаустављив и најприроднији, подржан од већине грађана Србије и Срба у региону.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања