Sloboda ili servilnost

Autor: Željko Injac, novinar

Kada govorimo o oslobodilačkim ratovima Srbije u XIX i XX veku, o požrtvovanosti srpskog vojnika da se po cenu života izbori za slobodu svog naroda i zemlje, da ujedini sve srpske krajeve, uz velike žrtve, napore i stradanje i konačno posle vekovnog ropstva pod tuđinom vrati staru slavu države Nemanjića, zaboravljamo kako smo se isto tako, kao narod, brzo odrekli te slobode ulaskom u Jugoslaviju ili još gore kasnijim pristankom na komunističku torturu i ideologiju koja je trajala pola veka, praktično anulirali svoj identitet bez koga je sva slobodarska tradicija obesmišljena.

Ono što su očevi krvavo stekli, njihovi sinovi su proćerdali u nepovrat i mi se danas pitamo zbog čega.

Da li bismo mi sada postupili isto kao Srbi pred stvaranje prve Jugoslavije i kako bismo se ponašali u komunističkom režimu?

Da li su nove generacije zaboravile šta je sloboda i za čega su se borili njihovi preci?

Na temeljima te borbe sada proslavljamo Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Do te slobode se nije došlo jednostavno i naprečac. Niko nam nije poklonio ni državu ni slobodu. Milioni su umirali u nadi da će Srbija jednom biti slobodna. Stotine hiljada je ginulo s nadom da će njihovi potomci živeti u slobodi. Kada bi bila istinita tvrdnja da Srbija apsolutno ništa ne vredi, kako trube krugo-dvojkaši i autošovinisti, samo zbog slobode koju jedino u njoj imamo za nas ona vredi više nego sve druge države na svetu.

Do te slobode Srbi su došli inspirisani kosovskim mitom, kosovsko-zavetnim slobodarskim idejama koje su suština našeg identiteta.  Danas nas ubeđuju da zaveta zapravo i nema. Tačnije, u ovo nas ubeđuju gotovo jedan vek – vek jugoslovenstva. Oni koji su zarobljeni u jugoslovenskom identitetu ubeđuju nas da je kosovski zavet puka mašta, ili prosto bajka za decu, ili, još gore, da nas je upravo taj zavet vodio u nepotrebne ratove i na kraju koštao previše žrtava i slobode. Namerno vezuju kosovski zavetni narativ za politiku ’90-ih koja je sistematski satanizovana. Naravno, satanizovana je samo srpska politika ’90-ih, dok se potpuno zaboravlja politika koju su vodili Sarajevo i Zagreb. Tačno je da je ’90-ih, nakon nakon urušavanja jugoslovenske kule vavilonske, srpski identitet ponovo oživeo. Ponovo su se Srbi setili i Kosova, i Obilića, i Obrenovića, i Karađorđevića i Prvog svetskog rata i svoje slavne prošlosti koja je zakopana jugoslovenskim projektom. Kada su izašli iz hipnoze jugoslovenstvom i bratstvom i jedinstvom, te videli kako se vavilonska kula ruši kao kula od karata, čak i da je Zapad nudio neku alternativu, kao 2000. pričom o EU integracijama koja će po svemu sudeći ostati samo priča, neminovno su se morali vratiti sebi i svom identitetu. Danas nas NVO sektor ponovo ubeđuje kako je taj kosovsko-zavetni mit balast ponovnom uspostavljanju poverenja i saradnje sa susedima, te kako je prepreka demokratizaciji i uključivanju u evropske i svetske procese.  Ne postavlja se pitanje antisrpskog narativa u regionu, nego kosovskog identiteta Srba. Iako je Vavilonski projekat južnih Slovena propao i svako dobio pravo da izgrađuje svoj identitet i državu, Srbima se i dalje osporava i država i identitet jer taj identitet predstavlja ostatke mitizovane retorike ’90-ih. Kao da pre Jugoslavije Srbi nisu postojali i kao da Srbija postoji tek od ’90-ih godina. Da, za antisrpski NvO sektor, baš kao i za njihove prethodnike i ideološke roditelje, Srbija postoji tek od ’46. i to kao federativna socijalistička republika iz tri dela ‒ antisrpska Srbija, republika svih njenih građana izuzev Srba. Zato je pozivanje na kontinuitet sa državom Srbijom XIX veka problem a pozivanje na srednjovekovnu Srbiju opasnost. To je prosto nedopustivo s pozicija drugo-srbijanske moralne mimikrije i servilnosti stranim antisrpskim interesima.

To „previše koštanje“ srpskih interesa i slobode je materijalistička logika koja je i od savremenih rodoljuba napravila kalkulante koji prebrojavanjem žrtava pokušavaju da utvrde koliko su nam se sloboda i državnost isplatili. Čim se uđe u tu tržišnu logiku, slobodi i državi se određuje cena, a sve što ima cenu može da se kupi i proda. Ako može da se kupi i proda i ako neko s tim može da trguje, onda ne vredi za to ginuti. Ne vredi se za to boriti više od utvrđene cene. Tako su i sloboda i državnost izgubili suštinski smisao. Kalkulanti ne mogu videti pravu vrednost onoga što se ne može kupiti ili prodati. Ono što je za naše pretke bilo od neprocenjive vrednosti, kalkulanti danas vrednuju tržišno. Ako im se lično ne isplati aktuelna vlast, onda neka propadne država, šta će im – to je logika tržišta. Nisu li uspeli da dobiju državni posao za vreme Tadića/Koštunice/Miloševića/Vučića, „država je korumpirana“, „sistem ne valja“, treba sve rušiti do temelja, dizati revoluciju, izazvati građanski rat. Kurdi bi se teško složili s ovom logikom, valjda stoga što nemaju svoju državu i znaju da sloboda nema cenu. Na sreću, veći deo Srba nema tu sudbinu Kurda ali deo ipak proživljava u regionu slično ono što proživljavaju i Kurdi. Srbi s Kosmeta, iz Hrvatske, pa i Srbi iz Crne Gore i Sarajevskog dela federacije Bosne i Hercegovine znaju da sloboda nema cenu. Zato je obeležavanje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave državotvorna i patriotska politika, a ne puki nacionalizam aktuelne vlasti zasnovan na mitizovanoj retorici ’90-ih, kako to levo-liberali vide.

Još provejava u dušama Srba kosovski zavet. Možda nije jasan kao što je bio precima, ali je prisutan, makar u fragmentima. Ideologije HH veka su zasenile kosovsko-zavetnu etiku, zasenile su pravi motiv borbe za slobodu. Danas kada se pomene reč „sloboda“ prvenstveno se misli na prava LGBT populacije ili  slobodu medija, eventualno slobodu izbora kod vakcinisanja protiv koronavirusa.

U formiranju integriteta zajednice mitske priče imaju konstitutivni karakter. Oblikuju kolektivni identitet, daju osećaj zajedništva grupi koja deli određene vrednosti, sudbinu, osobine, uspehe, poraze i pobede. Prethodni, jugoslovenski identitet, izgubio je svoj smisao krvavim raspadom te zajednice. Prethodni identitet nije uspeo da ujedini južnoslovenske narode ali ni da poništi vekovni srpski kosovsko-zavetni identitet. Ipak mu je značajno naudio. Stoga danas imamo sukobljavanje jugoslovenskog i srpskog identiteta ne samo u Srbiji i u „krugu dvojke“, već i na celom prostoru bivše Jugoslavije. Sem hrvatskog identiteta, čiji nosioci se nisu potrudili ni milimetar da odmaknu od onog ustaškog, definisanog u NDH, antisrpskog identiteta, ostali identiteti na prostoru Jugoslavije nisu u toj meri antisrpski. Oni su bazično jugoslovenski a antisrpski su u onoj meri u kojoj srpski identitet i dalje koči njihovo prerastanje iz jugoslovenskog i lokalno-provincijskog identiteta u nacionalne, a koči gde god ima Srba i srpske istorije i srpske kulturne baštine, tj. praktično na celom prostoru nekadašnje Jugoslavije.

Antisrpski krugo-dvojkaški identitet je isto tako bazično jugoslovenski. Moralna mimikrija antisrpskih identiteta se najbolje sagledava u odnosu prema stranom faktoru, globalnim tendencijama, pa i u odnosu tih pojedinačnih identiteta jedan prema drugom. Krugo-dvojkaški ili drugo-srbijanski narativ je saglasan čak i s islamizmom ako je on primarno antisrpski.

Pripadnike ovog rajetinskog drugo-srbijanskog podaničkog identiteta, kome je koren u jugoslovenstvu kao odricanju od sopstvenog izvornog srpskog, krasi „vrlina“ ekstremne servilnosti stranim gospodarima, od kojih se očekuje prihvatanje i nagrada za ulizištvo i izrodstvo. Umesto da jugoslovenstvo postane bastion odbrane južnih Slovena, barem se takvom ta ideja u početku činila, ono je postalo sredstvo porobljavanja i degradacije jedinog slobodarskog naroda među tim Južnim Slovenima ‒ Srba.

Dostojevski je davno opisao u „Velikom inkvizitoru“ (odeljku romana Braća Karamazovi) odricanje od istinske slobode radi hleba i poslušnosti gospodaru –  što je upravo nespojivo sa srpskom kosovskom slobodarskom idejom koja kroz narodnu izreku/mudrost poručuje: „Ne daj se, makar pljevu jeo“ i „Ne prodaj veru za večeru“. Veliki inkvizitor ubeđuje Hrista da su ljudi loš materijal, te da je sloboda precenjena. Da će se zbog hleba rado odreći slobode, i upravljanje nad sobom prepustiti onima koji će im obezbediti taj hleb. Srbi su ovo iskusili tokom cele svoje istorije i od zapadnih i od istočnih porobljivača – odreci se slobode i dobićeš hleba.

O, nikada, nikada, oni neće sebe bez nas nahraniti! Nikakva im nauka neće dati hleba, dogod budu ostajali slobodni; nego će ce svršiti time što će doneti svoju slobodu pred naše noge, pa će nam kazati: „Nahranite nas, pa makar nas i zarobili!“… A uveriće ce i o tom da ne mogu nikad ni slobodni biti, zato što su slabi, poročni, ništavni i buntovnici… To je istina, ali gle kako je ispalo: mesto da zavladaš slobodom ljudskom, ti si im je još više povećao! Ili si valjda zaboravio da je spokojstvo čoveku milije, čak i smrt mu je milija nego slobodan izbor y poznavanju dobra i zla?… ljudi ce obradovaše što su ih nanovo poveli kao stado, i što je, naposletku, sa njihovih srdaca skinut dar koji im je doneo toliko muke. („Veliki inkvizitor“, Braća Karamazovi, Dostojevski).

U vreme turskog ropstva rajetinska servilnost gospodaru je podrazumevala oponašanje turskog gospodara i ugledanje na njega. Hrišćanske devojke u varošima koje su pretežno nastanjivali Turci „vezu tursko-istočnjačke šare na košuljama i na rupcima, smatrajući narodne, geometrijske, oblike za prostačke. Druže se sa bulama i mnoge od njih govore turski. LJudi se naravno još više služe turskim jezikom“. (Jovan Cvijić)

Cvijić definiše rajetinski mentalitet kao „nedostatak iskrenosti i otvorenosti, odsustvo junačkoga ili viteškoga duha“.

Sloboda je teret jer podrazumeva žrtvu. Servilni mentalitet drugo-srbijanstva izruguje se srpskoj žrtvi za slobodu, jer ta žrtva najdirektnije razobličava rajetinsko podaništvo autošovinista.

Obeležavanjem stradanja i progona Srba ’90-ih, filmom o Jasenovcu, podizanjem spomenika Stefanu Nemanji, Danom srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave itd.  Srbija pravi zaokret od dosadašnje nametnute joj servilne politike i vraća zdrav odnos prema svojoj istoriji i identitetu. Raskida s nametnutim rajetinskim mentalitetom. To naravno izaziva reakcije upravo onih čiji je to mentalitet. No, bez obzira na bučne reakcije drugo-srbijanaca, ovaj proces povratka sebi je nezaustavljiv i najprirodniji, podržan od većine građana Srbije i Srba u regionu.