Слика француских државника у очима српског народа I I део

23/08/2019

Аутор: др Александра Колаковић

 

Кратак, али богат историјским догађајима, 20. век је донео промене и у француско-српским (југословенским) односима. Идеја француско-српског „вечитог пријатељства“ из Великог рата и „братства по оружју“ губила се и уклапала у матрицу „француско-југословенског пријатељства“, да би пред крај века ишчезла. Чак су и Клемансо, Бријан, Поенкаре, француски државници из периода Великог рата, који су уживали велико поштовање међу Србима у Краљевини Југославији, одлазили у заборав. На историјској позорници појавиле су се и нове кључне личности француског и светског политичког живота: Шарл де Гол, Франсоа Митеран и Жак Ширак. У овом кратком тексту циљ нам је да осветлимо путеве стварања перцепција о овим личностима међу Србима, као и да укажемо како је мишљење о њима у српској јавности утицало на обликовање француско-српских односа.

Шарл де Гол, јунак Покрета отпора, вођа владе Слободне Француске у егзилу, творац новог устава Француске Пете републике, чији је био први председник, кључна је политичка фигура француског, европског и светског политичког живота до 1969. године. У изворном облику или фрагментарно Де Голова политичка мисао је присутна као политички узор и данас. Колико се о овој значајној личности француске и светске историје знало у време Титове Југославије, а колико у савременом српском друштву? Ограничени обимом чланка определили смо се да истражимо фондове српских библиотека. Прва књига на српском језику публикована је 1968. године. У три тома Просвета је заједно са Државном заложбом Словеније публиковала Ратне мемоаре Шарла де Гола. Кроз текст сећања упознаје се и француска историја, али и осећање француског патриотизма. Читалац је могао да упозна активности и личност Шарла де Гола. Већ прва реченица садржи Де Голову идеју Француске и објашњава основу његовог политичког деловања: „Целог свог живота стварао сам себи извесну представу о Француској. Надахнуту осећањем колико и разумом. Оно осећајно у мени, наравно, замишљало је Француску као  принцезу из бајке или Богородицу са фреске, којој је додељена узвишена и изузетна судбина. Нагонски сам осећао да је Провиђење створило Француску за потпуне успехе или изванредне несреће. Ако би се ипак догодило да просечност обележи њена дела и подвиге, чини ми се да би то била нека бесмислена аномалија коју треба приписати грешкама Француза, а не духу отаџбине“ .

Исте, 1969. године, издавач Култура из Београда публиковала је књигу Генералова трагедија, коју је две године раније објавио у Паризу новинар и публициста Жан Рејмон Турну. Шарл де Гол је јунак ове књиге, која је значајним делом  романсирана биографија. Истовремено, присутно је и настојање аутора да се разоткрије сложена личност француског државника. У преводу књига није имала предговор нити поговор, мада је на корицама назначен став уредника и издавачке куће да је јунак књиге Де Гол „ослободилац Француске, шеф привремене владе, пустињак из Коломбеја, усамљени шетач који размишља о величини света и горчини пораза“. Из књиге се моду сазнати ставови француског државника о војницима, државницима и савременицима, а издавач је посебно нагласио како се читаоцима пружа могућност да упознају „све поенте једне политике која је годинама у центру светске пажње, да видимо Де Гола у тренуцима охолости, када је циничан и осветољубив, а исто тако и у часовима када је утучен и уцвењен, кад искапи сву горчину пораза“. Југословенским читаоцима је пред крај седме деценије 20. века вероватно најинтересантније било да читају о Алжирском рату и деколонизацији. Турноова књига износи виђења француског државникаи  о овим битним догађајима.

Након овога дела, превод са француског нове књиге о Де Голу појавио се тек 1996. године. Гутенбергова галаксија штампала је књигу Де Гол Франсоа Моријака, који је „настојао да осветли историју једног човека, која је истовремено и историја једног доба“. Може се сматрати да су политички разлози утицали да у социјалистичкој Југославији није преводено и публиковано више књига о Шарлу де Голу. Ипак, потребно је имати у виду да је у Француској штампан значајан број књига и да се тешко могло определити за оне које би биле публиковане. Кроз поменута дела, као и кроз  штампу и публицистику негован је пре свега култ генерала као учесника покрета отпора и борца против нацизама и фашизма, а избегавана је дубља анализа политичких ставова Шарла де Гола.

Прве асоцијације на помен Шарла де Гола, најчешће су лоши односи између њега и Јосипа Броза Тита, односно прича о пријатељству са Дражом Михаиловићем. Пре три године у издању Архипелага и Института друштвених наука, штампана је књига Државништво модерног доба, у оквиру које се аутор Невен Цветићанин, бави и Де Голом, а већ у наслову поглавља француски државник је означен као „конзервативни социјални демократа“ и „кључни државник велике епохе“. Аутор између осталог наглашава да је Де Гол постао „симбол државника који неће бити само моћан, већ и праведан, о код кога ће, штавише, категорија правде и у социланом и у политичком смислу друштвеног благостања, бити вишеструко претежнија од категорије моћи“. У оквиру овог поглавља аутор кроз биографију Де Гола објашњава његов развој, идејни и политичко-филозофски концепт који усваја током живота, а за читаоце на просторима бивше Југославије интересанто је и поређење државничке идеје Де Гола и Тита.

Ипак, данашња сензационалистички орјентисана штампа потенцира однос Де Гола и Драже Михаиловића и надограђује причу најчешће из непоузданих извора. Такође, Де Голов однос према Србима и Србији, односно Југославији још није довољно истражен. До тада српска штампа пише како су де Гол и Михаиловић били пријатељи из угледне војне школе Сен Сир, као и да француски државник никада није посетио Југославију, нити је примио Тита у Паризу „јер је стрељао његово пријатеља“. Документи показују да је на артиљеријском курсу у овој војној установи мајор Дража Михаиловић био шест месеци у току 1930. године, док биографија Шарла де Гола наводи да је он те године био у Либану и Сирији. Неки новији текстови који се појављују у српским новинама настоје да управно донесу овакве податке, али не негирају да је де Гол изузетно ценио Михаиловића, кога је и одликовао Ратним крстом, Орденом Легије за заслуге. Овом приликом, фебруара 1943. године, Мијхаиловић је назван „легендарним јунаком, симболом најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина“. Наравно да се о овоме није могло читати у Титовој Југославији и стога је очигледно након распада СФРЈ и транзиционог периода, који је донео и кризу идентитета, па и злоупотребе националистичке пропаганде, надограђено сећање и непоузданим подацима. Ово је посредно утицало да шира српска јавност не упозна значај и делатност Шарла де Гола, као што је на пример јавност међуратног периода, упознала Клемансоа или Поенкареа. Истовремено, ово је и сведочанство, колико су се нити повезаности француске и српске средине губиле од 1945. године.

Франсоа Митеран, правник по образовању и учесник француског покрета отпора у Другом светском рату, на чело социјалиста долази у време највеће кризе, али успева да консолидује странку и полако граби ка власти, да би 1981. године дошао на чело Француске. Оваква личност није могла да прође незапажено у социјалистичкој Југославији. Истраживање текстова који су публиковани у штампи захтева дужу посвећеност, стога смо се за потребе овог текста, определили да анлизирамо књиге о Митерану. Паризанска књига из Љубљане и БИГЗ из Београда су 1981. године публиковала је дело Зрно и слама: хроника из пера Франсоа Митерана, а потом је Загребачки Глобус 1983. године штампао превод књиге Овде и сада: разговори са Ги Клезом. Зрно и Слама су несређене белешке Франсоа Митерана, а основа је Митеранов чланак из листа Le Monde о улози и личности Шарла де Гола и текст који је Митеран написао за социјалистичког недељник L’Unité 1971. године. „Зависно од тренутка и расположења, поводом свега и свачега изражавам оно што ми пада на ум, при чему читалац треба да буде обавештен да правим одабир који ми намећу моја слаба склоност ка индискрецији и моја несклоност ка егзибицији“ објашњава своје дело Митеран, као и изабрани наслов: „Сламу не сврставам међу некорисне материје, али не мислим ни да је зрно једино племенито. И једно и друго према намени“. Поменуте књиге, у којима су приказани неки од ставова Франсоа Митерана о актуелним политичким темама и социјализму, били су у духу припреме званичне посете француског председника СФРЈ, приликом које је постао почасни грађанин Београда.

Књига Овде и сада садржи транскрипт разговора који су водили Митеран и његов неистомишљеник Ги Клез, новинар La Matin de Paris, у августу 1980. године. Теме разговора су се кретале од унутрашњих пробелема у Француској до анализе њене спољне политике, као и проблема савременог света. Кроз седам поглавља читалац је могао да спозна Митеранову улогу у обнови Социјалистичке партије, однос социјалиста и комуниста у Француској, раскид уочи парламентарних избора 1978. године. Поред левице, запажа се и Митеранов став о еволуцији деснице у Француској, од Де Гола, до Помпидуа и Жискар д’Естен. Привреда, институције, продубљивање класних разлика и  Митеранове мере за превезилажење кризе, Атлански савез, „наметање политике од стране суперсила“ и потреба удруживања и сарадње, такође су део ових разговора. Књига је публикована непосредно након што је Социјалистичка партија у Француској остварила победу на парламентарним изборима 1981. године, што су савременици и у Француској оценили као “најзначајнији послератни политички догађај после одласка Де Гола 1946, и повратка 1958. године”, а што је истицано и у тадашњој Југославији. У Поговору југословенског издања, угледни социолог Раде Калањ француског председника описује: “врло агилан политичар и политички мислилац”, а посредно износи оцену и да француски – “трећи тип социјализма – различит од реалсоцијалистичког на Истоку и социјалдемократског на Западу” јесте разлог да се ова књига преведе. Лео Матес, аутор Предговора југословенском издању, пружа биографске податке о Митерану и наглашава да је Социјалистичка странка мање позната у Југославији од Комунистиче, као и да је последњих година доживела преображај и постала носилац идеје демократског социјализма. Очигледно је су ови ставови преовладали у Комунистичкој партији Југославије и утицали да југословенска јавност има прилику да боље упозна друштвени развој Француске, како Матес каже „земље с којом нас повезује толика заједнчка исксутва у овомс столећу“. Иако се Матес позива и на ратна савезништва, основни повод публиковања ове књиге јесте успон социјалиста у Француској. Личност Франсоа Митерана, као некога ко је препородио странку и повео је ка преузимању власти била је у том погледу битна.

Како су приређивачи југословенског издања видели личност и делатност Франсоа Митерана? Калањ, приређивач дела, пише: “Митеран се не упушта у велике теоријско-доктринарне експертизе. Он више воли јасне политичке анализе и прецизне политичке закључке, којима не недостаје ни литерарног патоса”.  Читалац у Југославији подредством ове књиге могао је да стекне увид у суштину Митеранових политичких уверења. Посебно се кроз текст и поговор наглашава да Митеран критикује председнички систем, јер је доводио до корупције државних врхова, односно централизма и заштите најбогатијих – ”Митеран није против јаке централне власти, али њезине функције морају бити усклађене с децентрализираним облицима власти”. Посебно је наглшено да се Митеран “жестоко буни против технократске и прагматичне редукције образовања”, као и да други задатак образовања види у његовој демократизацији. Калањ закључује да се Митеран труди да буде подједнако критичан према суперсилама (САД и СССР), али да је ипак „његова критичка оштрица жешћа према СССР – највише због Авганистана и других жаришта политичке доминације, а сматра да је совјетска моћ таква да зачас може уништитит све диспозитиве у Европи”. Када Америка „меша савезништво са империјализмом“ Митеранов став према њој је одлучан, као и да је Митеранова главна парола: “Јака Француска, хомогена Европа”. Приређивачи наглашавају да када се говори о немоћи Европе Митеран сматра: “Европа није мртва. Европа ће живјети, јер се креће у смеру историјског”. Очигледно је да се у Југославији након 1980. године стварала слика Франсоа Митерана као носиоца нових идеја светског, а не само француског, социјализма и  праведног политичара.

Касније, 1996. године, Падеиа и Нин су заједнички публиковали једну брошуру  Мемоари у два гласа. Реч је о мемоарској књизи, коју су заједно у форми разговора написали Франсоа Митеран и Ели Визел, књижевник који је добио Нобелеову награду за мир 1986. године. Дело је настало на крају мандата француског председника 1995. године и заједно са прекинутим мемоарима постхумно објављеним драгоцено је сведочанство о филозофији живота једног од највећих француских државника. Митеран одговара на Визелова питања и сведочи о свом детињству, политици, доживљају вере, о ратовима, писању и књижевности. Поменути Митеранови ставови, а пре свега они политичке природе, показаће се веома важни почетком 21. века, као што је на пример, став о нуклеарном наоружању – „Ја сам присталица нуклеарног наоружања Француске, јер располагање тим оружјем чини немогућом агресију против Француске“. Читалац упознаје и личност француског државника. Сазнаје на којим књижевним и политичким узорима је одрастао и формирао своју личност. Ово дело је и поучног карактера јер доноси и Митеранов поглед на власт – „Политичка моћ не почива на илузији коју ствара, већ на искуству које инкарнира и које може бити илузорно … Мислим да је моћ увек опасна. Онај који држи власт мора, ако не да се плаши, макар да буде веома опрезан у погледу природе и величине његове улоге. Ако је мудар, он ће тражити контра-моћи“.

Колико су наведена дела, односно Митеранови мемоарски списи, били читани, досадашња истраживања нам не пружају податке. Домет њиховог утицаја је био већи међу интелектуалцима – професорима и политичарима. Митеран је због својих социјалистичких идеја и посете Београду био више присутан у јавности, него други француски државници. Ипак, у штампи се о Митерану највише писало у време распада Југославије, а и данас се у српској штампи истиче његова решеност да сачува југословенску државу, као и његове симпатије према Србима и Србији. Као узрок дубоких симапатија према Србима наводе се сећања на Србе („најтрагичнији, најсиромашнији, најстрашније намучен народ“), који су били ратни заробљеници у логору Цигенхајн, у коме је и Митеран био заточен за време Другог светског рата. Митеран је одбациовао кампању против Србије као агресора у ратовима 90-тих на простору бивше Југославије, али је био усамљен у својим ставовима и међу светским лидерима, и социјалистима у Француској. Оно што се наглашава у српском јавном мњењу јесте, да Митеран није променио свој став и након шест сати проведених у Сарајеву, „био је против наоружавања Изетбеговићевих паравојних формација и интернационализације кризе у БиХ …Милошевић није Хитлер, говорио је на седници владе која се једном недељно састајала у Јелисејској палати под његовим председништвом. Када су се Жак Ширак, као вођа опозиције и Лоран Фабијус, његов најомиљенији штићеник, а садашњи шеф француске дипломатије, залагали за оружану интервенцију против Срба, Митеран им је поручио – Док сам ја жив, Француска никада, добро запамтите моје речи, никада неће ратовати против Србије“. Постоје и бројни текстови који се баве приватним животом некадашњег француског државника, а малобројни су они који на систематичан и стручан начин анализирају његову делатност, мада се указује да је реч о „последњем француском председнику, иза кога су дошле рачуновође“. У време посете актуелног председника Француске Емануела Макрона јула 2019. године, обновљено је и сећање на Митерана, кроз његов поклон – модел глобуса из 1985. године, који је даровао шефовима држава са којима је Француска неговала добре дипломатске односе, а међу којима је била и Југославија.

Жак Ширак, председник Француске од 1995. до 2007. године, француски је државник о коме се претходних деценија највише писало у српској штампи. Написано је неколико стручних чланака, а штампа је писала о Шираку пре свега као француском председнику “који се залагао за бомбардовање војних снага Републике Српске и потом  за бомбардовање Србије 1999. године”. На интерент форумима је посебно присутна реченица “Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста”, која се приприсује Шираку. Почетком ове године, српска штампа је писала да је током рата у бившој Југославији спровођена тзв. операција „Омо“, за коју су били задужени Франсоа Митеран и Жак Ширак и наглашава: “Митеран се устезао да се изјасни против Срба, важио је за србофила, говорио је да не треба додавати рат на рат. Са доласком Ширака наступио је заокрет. Тек што је изабран за председника, 1995. године, суочио се са кризном ситуацијом, када су трупе Ратка Младиц́а у близини Сарајева заробиле око триста плавих шлемова, међу којима је било стотинак француских војника. Ширак је био бесан и понижен и спремао се да узврати. Војска га је саветовала да пошаље командосе да ослободе заробљенике и убију српске војнике. План је био да се пошаље више од 250 војника и четрдесетак хеликоптера”. Након промена 2000. године, штампа у Србији је наглашавала да је Ширак “сачувао мостове”, што је било посебно значајно у контексту његове посете Србији 2001. године. Ипак, улога и утицај Жака Ширака у на догађаје у време распада Југославије и НАТО агресије 1999. године, у контексту француско-српских односа, тек ће бити предмет дубљих анализа и истраживања.

Када је Жак Ширак победио на председничким изборима прво Едуара Баладира, а потом и Лионела Жоспена (у другом кругу) са 52,6% гласова подршке, био је то повод да српска штампа 1995. године обајви више текстова о новом француском председнику. Иако је Ширак у периоду од 1977. године био градоначелник Париза, о њему до тада није било довољно информација. Тек је избијање рата на простору бивше Југославије, утицало да српска јавност упозна овог француског државника. У поменутим текстовима поред биографских података, теме које су преовладавале су биле политичка каријера, идеје и наравно анализа спољне политике Француске. Часопис Економска политика јула 1995. године наглашавао је да је током богате каријере Ширак успео да “додирне све углове француске државне геометрије” и инсистира да је кључна реч његове политичке каријере “метаморфоза”. Стога је и у наслову текста Ширак означен као “човек камелеон” – “Једном проевропљанин, други пут антиевропски настројен. Некада државни планер, данас за приватизацију”. Интересантно је да се закључује да Ширакове одлуке од уласка у кабинет Жоржа Помпидуа (1962. године) показују да нема своје мишљење већ да “прагматично споводи одређену економску политику коју прихвата као своју”. Ипак, признаје му се оргиналност у социјалној политици: “Историја ће забележити његове метаморфозе и грешке на економском плану пре него што ће се сетитит сталности успеха социјалне политике која носи његов печат”.

Нешто раније, маја 1995. године, недељник Нин у броју који на насловној страни испитује “српска посла” 50 година борбе над фашизмом и однос према Равној Гори, као и Извештај мајора Саратлића “Како је брањена Славонија” доноси два текста Крај Митеранове ере и Више Француз него Европљанин. Аутори поред политичке биографије, анализирају учинак Митеранове политике, као и Ширакове наредне потезе. “Одавно и помало политички цинично етикетиран као вечити губитник, Жак Ширак је дочекао трећу срећу у борби за улазак у Јелисејску палату” пише у Нину, при чему се наглашава Ширакова “неисцрпна енергија”, упорности и борбеност. Српски читаоци су могли да се упознају и са политчком кампањом коју је водио, као и да је сама Француска “последњих година више нагнута десно”. Анлизиране су политичке и економске прилике у Француској (штрајк, незапосленост, састав новог државног руководства), као и међународна позиција Француске. Посебна пажња посвећена је Шираковој европској политици при чему је Ширак означен као „несумљиви француски националиста“. Ипак, очекивања су да „нескривени националиста“ неће своју земљу „одвраћати од европске интеграције“.  Истиче се и да Ширака многи критикују да „непромишљено даје обећања и да лута у широком распону од социјализма до тачеризма“, као и да је у младости „кокетирао са комунизмом“.

Недељник Наша борба из јуна 1995. године обавештава читаоце, позивајући се на париски „Монд“, који је на првој страни штампао текст Антисрпска срџба Жака Ширака да је већ 9. јуна новоизабрани француски председник на вечери у Јелисејској палати једна од тема била и Србија. Управо се за ту вечеру на којој је грчки премијер Андреас Папандреу бранио Србе, везује поменута Ширакова изјава која се најчешће налази на интеренту да су Срби „без вере и закона“ и „терористи“. Ово је утицало да аутор чланка Жак Ширак између стила и политике нашише да дефиницаја српских бораца у Босни као терориста јесте нова и „подразумева нове, одговарајуће приступе и средства која би према дотичној страни могла бити употребљена“. Читаоци су упознати и да група француских интелектуалаца, које предводи Бернар Анри Леви овај „босанских заокрет“ Жака Ширака није сматрала довољним, иако се дефинитивно одступило од политике Митерана према Србима. Ипак, Ширак је од новог европског посредника у југословенској кризи Карла Билта захтевао да ступи у преговоре са свим зараћеним странама, иако се у делу француске јавности очекивало да се неће преговарати са Србима.

Иако се на први поглед чини да је улога Жака Ширака, Франсоа Митерана и Шарла де Гола у француско-српским односима позната, као и да је о њиховој делатности писано у Србији ипак су потребна озбиљна научна истраживања. Овај текст је настао као покушај да се укаже колико су француско-српски односи у време распада Југославије и уласка Србије у процес транзиције и промена почектом 21. века, били и остали недовољно истражени и познати широј јавности. О Жаку Шираку, за разлику од његових претходника Франсоа Митерана и Шарла де Гола, није преведена на српски језик, ниједна монографија, само су текстови у штампи сведочанство разумевања његове политике. Француски и српски архиви чекају да буду истражени, а до тада препорука је да се прочитају поменута дела у чијем стварању су учествовали француски државници, како бисмо боље разумели француску историју и спољну политику друге половине 20. века, односно, билатералне односе Француске и Србије.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања