Slika francuskih državnika u očima srpskog naroda (I deo)

Autor: dr Aleksandra Kolaković

U vreme obeležavanja 180. godina francusko-srpskih odnosa jedna od neistraženih tema jeste i kako je srpski narod video francuske državnike. Tema „slike drugoga“ u prošlosti omogućava razumevanje i procesa dugog trajanja, aktuelna je u nauci i pruža mogućnost da se istraže i shvate sve nijanse percepcije drugoga. Možda se neki čitaoci ovih redova sećaju da je u vreme SFRJ poklon posebne vrednosti i simbolike bio zlatnik sa Napoleonovim likom. Kult negovanja revolucionarne i borbene simbolike koji je ličnost Napoleona nosila bio je privlačan Srbima još od vremena njegovih ratnih pohoda i stvaranja Ilirskih provincija. U srpskoj novovekovnoj državi, u obrazovanijim slojevima društva, bio je živ duh načela revolucije, o čemu svedoči i podatak da je pred kraj 19. veka, u srcu Šumadije, pravoslavni sveštenik prilikom upoznavanja sa putnikom iz Francuske oduševljeno uskliknuo: „Iz Napoleonove Francuske!“, i zagrlio ga kao brata. Kasnije, Veliki rat je Srbe detaljnije upoznao sa Francuzima i njihovim novim državnicima. Istraživanje kako su francuski državnci doživljavani u srpskom društvu stoga omogućava da se razume razvoj francusko-srpskih odnosa u ovom i kasnijem periodu, a posebno razvoj ideje „večitog prijateljstva“ dva naroda.

Na desetogodišnjicu Velikog rata Kosta Petrović, dugogodišnji srpski diplomata u Parizu u periodu pre rata, a potom i nakon formiranja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, publikovao je knjigu Francuski državnici u okviru koje je prikazao portrete istaknutih francuskih državnika: Gastona Dumerga, Remona Poenkarea, Aristida Brijana, Žorža Klemasoa, Pola Penlevea, Luja Bartua, Eduara Erioa, Aleksandra Milrana, Žozefa Kajoa i Pola Bonkura. Od početka 20. veka Petrović je radio na poslovima šefa srpskog, a zatim srpsko-hrvatsko-slovenačkog Prosvetnog odeljenja u Francuskoj. Pomenuti poslovi zahtevali su razgranatu mrežu  kontakata sa francuskom administracijom. Posećivao je francuska ministarstava, susretao se sa političarima i diplomatama. Na osnovu do sada poznatih i korišćenih dokumenata ne može se u potpunosti rekonstruisati sa kojim Francuzima se Petrović poznavao, kao i sa kojima je bio blizak. Pol Panleve bio je jedan od političara sa kojim je bio u komunikaciji. U predgovoru pomenute knjige Pol Penleve svedoči o  Petrovićevim bliskim vezama sa francuskim političarima i diplomatama u periodu pre i nakon 1914. godine, ali ne navodi imena. Penlev piše: „Služeći svojoj zemlji u Francuskoj, ja znam koliko ste bili srećni da u isto vreme samim tim, i isto toliko poslužite i našoj zemlji. Jer, raditi, kao što ste Vi to činili, na zbliženju našeg obostranog podmlatka, značilo je služiti istovremeno obema otadžbinama“. Pomenuto delo srpskog diplomate omogućilo je stvaranje slike pomenenutih francuskih državnika među srpskim narodom. Naravno, da bi se dobila detaljna analiza kako su u srpskom društvu videli francuske državnike ovog doba, potrebna su dodatna istraživanja posebno štampe (dnevnih i periodičnih publikacija). Ipak, jedan deo odgovora pruža Petrovićeva knjiga.

Remon Poenkare, koji je izabran za predednika Francuske 17. januara 1913. godine, bio je, po Petrovićevoj oceni, izabran „radi svoje lične vrednosti a i zbog svog položaja predsednika vlade“. Posebno ističe da je vodio obazrivu i odlučnu politiku, a poredi ga sa onima koji su podigli temelje republici: „Remon Poenkare je iz linije velikih francuskih državnika: Tjera, Gambete, Feria, koji su pod Republikom shvatili važnost jedne spoljne politike visokog stila i velikih nacionalnih ambicija, pa su stvorili takvu politiku, iako stalno napadani, pa često i obarani na tome poslu“. Patriotizam je Poenkare stekao u Loreni, u svom mestu rođenja, i pamtio je prusku invaziju koja je, po mišljenju savremenika, oblikovala i njegovo političko biće. Ocenjeno je: „Dolaskom Poenkarea u Ministarstvo Inostranih Dela osetila se neobična živost u diplomatskoj akciji. Kontinuitet, smelost, žilavost i sposobnost za inicijative, karakterišu njegovu politiku“. Posebno se naglašava i njegova parola: mir u dostojanstvu, koju  primenjuje i oktobra 1912. godine, kada je izbio Balkanski rat. Poenkare je kasnije u svojim memoarima pisao o ovom periodu, a po oceni srpskog diplomate: „On je odavno predvideo mogućnost da iz tog rata proisteknu veliki zapleti, pa je sav svoj napor upravi na to da očuva mir u Evropi. Još pre nego što su izbila neprijateljstva on pokušava da oteža zaključenje bugarskih zajmova u Francuskoj, a kad je rat već izbio, on, u sporazumu sa Rusijom i Velikom Britanijom, radi na tome da se sukob ograniči na Balkan i očuva sporazum svih sila na bazi teritorijalne nezainteresovanosti. Ovim je naročito sprečio Austro-Ugarsku da ne iskoristi tolike prilike, koje je sama stvarala, da napadne Srbiju i Crnu Goru“. Naglašava se i njegova uloga u pitanju evakuacije Skadra, blokade Crne Gore i stvaranja nezavisne Albanije, kao i kraja osmanske vlasti nad evropskim posedima: „On je najviše doprineo da se otporu od strane saveznika da jedan čisto moralan značaj, kao odbrane prava od sile, i ne malo je doprineo stvaranju one oslobodilačke atmosfere u kojoj se završio rat“. Glorifikacija ličnosti Poenkarea nastavljena je dodavanjem njegovoj vladavini epiteta rodoljubivo, mudro, čvrsto i dostojanstveno. Ovakve ocene posledica su nastalog oreola večitog prijateljstva dva naroda koje je iskovano u Velikom ratu.

Za Aristida Brijana opšta ocena, koja bi se i danas mogla izreći, jeste uspešna državnička karijera. Deset puta je obrazovao vladu, a bio je ministar u petnaest kabineta. NJegova uspešna politička karijera priprisivala se osobini da je umeo da se povuče „pošto je došao do ubeđenja da mu je kabinet dotrajao, a ne želi da bude oboren, jer svaki pad pomalo kompromituje svakoga političara i udalji ga iz sfere daljih kombinacija“. o ovom nezavisnom socijalisti, nekadašnjem pravniku i advokatu, koji je rođen u siromašnoj porodici u Nantu, Kosta Petrović je posebno isticao da ima govornički dar, da je pacifikator i borac protiv uticaja crkve u državi. Među dobre osobine ubrajao je i da jednaku pažnju posvećuje ljudima i idejama.  Brijan – mudar političar, pored značajne uloge koju je imao u francuskom političkom životu, veoma je bitan i u kontekstu izučavanja francusko-srpskih odnosa, a pre svega perioda Velikog rata. Petrović naglašava da je osnivanje Solunskog fronta „u stvari njegovo delo“. A pored negovanja ideje o „bratstvu po oružju“, naglašava se i pomoć koju je Francuska pružila Srbiji nakon sloma 1915. godine. Srpski diplomata naglašava: „pod Brijanovom vladom naša je vojska bila spasena od francuske mornarice, naše izbeglice zbrinute i naša deca primljena u francuske škole“. Ovim i Aristid Brijan ulazi u Panteon slavnih francuskih državnika koji su se među Srbima poštovali u posleratnom periodu.

Politička delatnost Žorža Klemansoa, koga su nazivali Tigar, obuhvatala je poslednju epohu vladavine Napoleona III i Treće republike, a imala je snažan odjek i među Srbima. Kosta Petrović smatra da je Klemanso „najizrazitija ličnost ove epohe“, da se njegov uticaj oseća u svim unutarpolitičkim i spoljnopolitičkim događajima, pri čemu zadržava objektivnost jer navodi da su ti Klemansoovi uticaji nekada bili pozitivni, a nekada i negativni. Za rođenog Vandejca, Petrović je pružio srpskom čitacocu najviše biografskih podataka, pri čemu je posebno istakao njegov republikanizam i patriotizam. Republikanska uverenja stekao je već u krugu porodice, a kasnije ih je svojim socijalnim kontaktima nadogradio, dok je patriotizam potekao i iz drugih izvora, a pre svega školovanja i međunarodnih događaja čiji je svedok i učesnik bio. Patriotska osećanja dokazao je kada je sa Gambetom i poslanicima Alzasa i Lorene odbio, 1871. godine, u Bordou, da glasa za mir kojim se priznaje aneksija tih pokrajina Nemcima. Petrović piše: „Za njega je sloboda nastave posledica slobode mišljenja, jedne od najvećih tekovina Francuske Revolucije. Klemanso je, uopšte, bio, jedan od najoduševljenijih pobornika ideja koje je u duhove ubacila Francuska Revolucija i političar koji se njima najviše inspirisao. Stari jakobinac, kako su ga zvali, imao je i idealizam revolucionarnih vođa, ali i njihovu energiju i smelost, fanatizam i svirepost, kada je bilo potrebno“. Pored navedenog, naglašava se i Klemansoov radikalizam, kao i da je protivnik francuske kolonijalne politike:  „Po njemu, Francuska se nije smela angažovati po raznim delovima sveta u novcu i krvi, kada je imala za suseda nemirnu Nemačku, od koje joj je pretila stalna opasnost“. Osim što se Srbima naglašavalo da se Klemanso prvi na francuskoj govornici zalagao za načelo o slobodnom samoopredeljenju, prenose se i njegova zalaganja za pravdu i ulazak u krug prijatelja najistaknutijih intelektualaca Francuske, među kojima su bili i oni kojima su se Srbi divili. Ovde je posebno interesantan primer Drajfusove afere. Klemanso je u početku napadao Drajfusa „oslanjajući se na autoritet izrečene presude“, a nakon što se dodatno obavestio o toku procesa i neispravnostima, promenio je mišljenje i postao jedan od najodlučnijih Drajfusovih branilaca. Srpski diplomata ističe: „Za Klemansoa, starog jakobinca, borba koju je vodio za reviziju Drajfusovog procesa imala je smisao da zaštiti pravo čoveka i građanina na pravdu u svojoj zemlji i da osudi i izobliči argument državnog razloga, koji je još Revolucija izbacila iz spiska sredstava na raspoloženju državnih vlasti“. U jednom delu publikacije, Kosta Petrović je pažnju posvetio ličnosti Žorža Klemansoa, tokom Velikog rata. Ističe da je od početka rata, a posebno od 1917. godine kao predsednik , nastojao „da se svi napori i sve energije utroše u rat“, kao i da „u Senatu i preko svoga lista on bodri ceo jedan narod da istraje u najstrašnijem iskušenju“, dok kao predsednik senatskog odbora za vojsku obilazi vojnike na frontu. Uočava se da se Petrović nije detaljnije bavio ulogom Klemansoa u ratu, jer je ona očigledno bila poznata čitaocima na ovom prostoru, već da se opredelio da prikaže bogatstvo njegove ličnosti.

O Polu Panleveu, predstavniku francuske intelektualne elite u francuskoj visokoj politici, Kosta Petrović je pisao veoma pažljivo i detaljno. Ime ovog političara, sa reputacijom uglednog matematičara i člana Francuske akademije, bilo je poznato samo u krugu srpske (nakon rata, jugoslovenske) elite. Dugogodišnji srpski diplomata posebno je istakao jedinstvo profesije naučnika i shvatanja politike kod Panlevea: „naučnička kultura, sigurna metoda i duh, naviknut na smela preduzeća, pomažu u njegovim političkim i državničkim planovima i odlukama. Osetio se odmah i njegov ogroman moralni autoritet, koji je on uspeo da prenese iz jedne čiste i vedre sredine velikih umova u Parlamentu, pa da ga i tu očuva i ojača“. Javnost nove države mogla je da čita kako je ovaj predsednik tehničkih parlamentarnih komisija i  ministar, koji se u političkom životu više puta razilazio sa političkim mišljenjima i delovanjima političara, prvo Klemansoa, a potom i Erioa, idealista koji je verovao da „Demokratija ne može opstati bez plemenitosti“. Ističe se kako je insistirao na značaju osavremenjavanja vojske i uloge avijacije u budućem ratu. Iako je u politički život ušao kao Drajfusov branitelj, bio je svestan značaja vojske. Kosta Petrović piše: „On je predvodio i predložio mobilizaciju industrije za vojne potrebe, racionalno pojačanje tehničkih trupa, masovnu upotrebu rezervi, tešku artiljeriju“. Za vreme rata Pol Panleve bio je predsednik tehničkih komisija za naoružanje, 1915. godine  ministar prosvete i izuma (u Brijanovom kabinetu), 1917. godine  ministar rata (Riboov kabinet) i ministar predsednik. Petrović naglašava da je doprineo definitivnoj savezničkoj pobedi i ugušio pokušaje neprijateljske propagande, kao i da je kao ministar „primio, 1915. i 1916. godine, u francuske škole preko tri hiljade naše dece, koja su se spasila iz Albanije, a kada je bio predsednik Ministarstva, njegova vlada je dala našim studentima 80 stipendija, koje još i danas uživa naša omladina u Francuskoj“. Ovim su kroz ličnost još jednog francuskog državnika potvrđivane svest o saradnji i pomoći Francuske tokom rata, kao i prosvetiteljskoj ulozi francuskih državnika u francusko-srpskim odnosima.

Luj Bartu, učiteljski sin, novinar, republikanac, levičar, koji političku karijeru započinje kao odbornik u Pou 1888. godine, ocenjen je deset godina nakon rata kao „veštak u parlamentarizmu, čovek koji najbolje poznaje njegovu magiju i privlačnost“, ali i kao „govornik prvoga reda“. Bartu je svoju karijeru gradio postepeno i prošao je sve nivoe izvršne i zakonodavne vlasti, a srpski diplomata za period kada se već našao na ministarskim pozicijama (nakon 1894) na mestu potpredsednika (Brijanove vlade 1910, 1913) piše da je „vodio jednu široliku, tolerantnu, demokratsku politiku, inspirisanu brigom za dobro otadžbine i za slogom, u blagostanju svih građana bavio se pitanjem radničkog zakonodavstva, težio u praksi da sprovede načelo socijalne pravde, kao sledbenik republikanske doktrine solidarnosti“. Posebno se naglašava osećaj Bartua da će doći do ratnog sukoba, kao i da je imao posebnih zasluga u donošenju zakona o povećanju vojne službe na tri godine. Tokom rata Bartu je bio ministar bez portfelja, zatim ministar spoljnih poslova (Panleveov kabinet). Petrović donosi i informacije iz privatnog života. Piše o pogibiji Bartuovog osamnaestogodišnjeg sina u Alzasu, gde je bio dobrovoljac, kao i da je ovaj francuski državnik strasni bibliofil, koji je organizovao predavanja gde se okupljao „ceo Pariz“. Srpska javnost je na osnovu ovih informacija mogla da upozna francuske državnike ne samo kao političare, ministre, poslanike, saveznike, već da sazna njihove privatne probleme i navike, a time i da oni postanu bliži čitaocu kod koga su još uvek sveža sećanja na rat, pa on sada spoznaje kako su i francuski državnici prošli kroz iste patnje i iskušenja.

Aleksandar Milran prešao je životni put od sina siromašnog sitnog trgovca do predsednika Francuske. Ipak, donoseći Milranovu biografiju, Petrović naglašava njegov politički put, koji je započeo nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Parizu, pod okriljem Klemansoovih radikala, a potom prešao pod  Žoresovu levicu. Nakon što je stvorio grupu nezavisnih socijalista, Milran je  kročio u visoku politiku u vladu Valdek–Rusoa 1899. godine kao ministar trgovine. Srpski diplomata obaveštava čitaoce da je Milran bio organizator Velike međunarodne izložbe u Parizu 1900. godine, potom ministar rada u Brijanovom kabinetu (1909), pri čemu je naglasio da „svojom jakom ličnošću vrši veliki uticaj na javne poslove i mnogo doprinosi, kao poslanik i ministar, zakonodavnoj delatnosti Parlamenta, naročito u regulisanju socijalnih odnosa“. Pre rata, Milran je i ministar rata u Poenkareovom (1912) i Vivijanijevom kabinetu (1914), a značajno je da se srpska javnost u ovom kontekstu upoznaje i sa promenama, odnosno napretkom u vojnoj administraciji i pripremama zemlje za rat, koje je sproveo. Za negovanje francusko-srpskih odnosa nakon rata, bitno je da se naglašava njegovo prisustvo u organizaciji Srpski narod u Francuskoj, koju je osnovao Viktor Berar, u svojoj kući u Latinskom kvartu 1916. godine. Petrović, takođe, piše kako je Milran „tvorac programa i kovač parola: Drugi pre njega stvaraju atmosferu, ubacuju ideje i odomaćuju ih u masi, ovu stroje u disciplinovane glasačke kolone, pa tek onda on, u suštini doktrinar, iako vrlo praktičan, u pogodnom trenutku, celom pokretu daje širok i temeljan program političke radinosti na tako prostranoj osnovi, da su pojedini njegovi stavovi više formule u koje se kristalizovalo mislilačko iskustvo i uverenje vođa, nego konkretni saveti i taktički propisi“.

Francuska je u očima srpskog naroda u periodu Velikog rata i nakon njega imala poseban značaj. „U tim sudbonosnim danima, prijateljstvo francuskog naroda ukazivalo nam se na svakom mestu, a svuda su prednjačili zvanični predstavnici države, dokazujući da taj široki pokret, koji je potekao iz dubine osetljive duše francuskog naroda, dobija polet sa najviših mesta, od strane odgovornih državnika, koji su tada imali u rukama vlast i upravu nad zemljom“, piše Petrović. Već je u ranijem periodu francuska kultura bila uzor srpskim intelektualcima, a sada se preuzimaju i drugi modeli. Sećanje na ratno savezništvo očigledno je podstaklo Kostu Petrovića da na desetogodišnjicu kraja rata napiše knjigu posvećenu francuskim državnicima. Označivši Gastona Dumerga, Remona Poenkarea, Aristida Brijana, Žorža Klemasoa, Pola Penlevea, Luja Bartua, Eduara Erioa, Aleksandra Milrana, Žozef Kajoa i Pola Bonkura kao „najveće i najplemenitije umove Francuske“, Petrović naglašava da oni srpski narod smatraju jednim od najbližih „njihovoj otadžbini, koliko zbog srodnosti karaktera obeju nacija, toliko, a možda i više, zbog toga, što nalaze da je današnja naša velika tekovina unekoliko i njihovo delo“. Istovremeno, naglašavajući da je sticanje reputacije državnika u Francuskoj „vrlo teška stvar“, kao da je dostižu „samo istinski talaneti, pošto u mnogim prilikama dokažu svoje naročite sposobnosti“, iskusni srpski diplomata ukazuje na vrednost francuskih državnika i kao uzora koji bi se mogli slediti u političkom životu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a u kojoj su već bili preovlađujući politički, ekonomski i kulturni uticaji Francuske. „Državnik mora da je, uopšte, čovek velike vrednosti, daleko iznad prosečne“, piše Petrović, a kada je reč o Poenkareu, Klemansou, Brijanu i ostalim pomenutim francuskim državnicima, svest o pomenutoj vrednosti i ulozi u francusko-srpskim odnosima prenosila se među Srbima u međuratnom periodu, ne samo publikovanjem sećanja savremenika već i putem štampe. Danas, u Srbiji, sećanje na pomenute ličnosti većinom opstaje zahvaljujući nazivima ulica, dok je svest o njihovoj „velikoj vrednosti“ izbledela.