ШКОТСКА СРЕДИНОМ XVI ВЕКА – МАРИЈА СТЈУАРТ ПОНОВО У СВОЈОЈ ДОМОВИНИ

24/02/2019

ШКОТСКА СРЕДИНОМ XVI ВЕКА – МАРИЈА СТЈУАРТ ПОНОВО У СВОЈОЈ ДОМОВИНИ

 

Аутор: Срђан Граовац, историчар

 

Земља коју је краљица Марија оставила тринаест година пре свог повратку у њу, није се суштински много изменила. Хладна, туробна, кршевита и горовита – били су то једини придеви и епитети, једино памћење које је Марија имала на домовину. Заиста, у првом погледу на Шкотску, објективни посматрач би могао да се сложи са поменутим описима. Међутим, она је изнад свега мистична, загонетна. Можемо слободно да закључимо да један човек, који нужно не мора да потиче из неке друге земље, и након проведеног животног века у овој древној „бестрагији“, сасвим сигурно се запита да ли добро познаје карактер народа и све тајанствености његових бескрајних планина, језера и „врлети“ на којима је можда и одрастао, а свакако дочекао свој крај. Кроз хладну измаглицу половећи према шкотском копну, вероватно се то питала и Марија Стјуарт, префињена и већ, због бурних догађаја из 1560. године, исцрпљена француска дама. Као што смо напоменули, Шкотска се није много изменила, али су одређeне промене ипак биле видљиве. Били су то живи одблесци скоре будућности. Одувек структурално нецентрализована држава с јасно изграђеном феудално-партикуларном номенклатуром међусобно издиференцираних кланова, односно племенско-породичних заједница специфичног карактера, у Шкотској једине етнички обједињавајуће „надклановске“, духовне и световне, односно државне институције биле су Римокатоличка црква и Круна. Међутим, оне никада нису успеле да постигну завидан и према схватањима и интересима поменутих институција задовољавајући ниво интегрисаности шкотског етничког колективитета. На наведени неуспех пресудно су утицали партикуларни интереси локалних кланова или појединих племића код којих је ментална свест често била потпуно одвојена од државних начела етничке интеграције. Међу поменутим стремљењима ових високорепрезентативних структуралних чинилаца шкотског друштва, традиционално највише неуспеха у постизању истих имала је Круна. Владавине претходних шкотских монарха у многоме су зависиле од неколико важних фактора. Пре свега, степен материјалне ситуираности владара и политичких духовних и световних кругова блиских двору имали су значајну улогу у системском номенклатурном позиционирању монарха у шкотском друштву, јер веома често се дешавало да су поједини племићи или кланови били у далеко већој предности у односу на Круну, када је реч о обиму или степену финансијског и економског позиционог детерминисања поменутих социјалних и политичких структура у држави. Као што нам је познато, бројни европски писци Шкотску су и називали „земљом кланова“, што довољно говори о положају ове специфичне социјалне категорије у њиховом етносу. Однос и међусобне везе владара и кланова били су следећи важан аспект у сагледавању пресека средњовековног слојевитог друштва у Шкотској, а у корелацији са претходно поменутим чиниоцима попут феудално-партикуларног правног система и степена материјалне ситуираности Круне, он свакако пружа једну целовиту слику о стању и историјским процесима који су се одвијали у овој острвској земљи средином и у другој половини XVI века. Међутим, продором реформације у Шкотску, а нарочито након њене победе 1560. године, зачеци једног новог оквира структуре менталне свести колективитета полагано су добијали своје препознатљиве контуре. У деценијама које су уследиле, наведени оквири ће допринети првим успесима у процесима обједињавања различитих политичких и социјалних категорија друштва у етничком смислу, што је представљало фундамент генезе шкотске нације, као својеврсног спецификума. Поменути процеси ће свој пуни домет доживети тек у XVII и XVIII веку када ће Шкотска ступити прво у персоналну, а потом и у реалну државну унију са Енглеском.[1]

Повратак Марије Стјуарт у Шкотску није нимало личио на њен долазак у Француску, али је помало подсећао на њен одлазак из земље где је била суверен 1548. године. Густа магла, која се у овим крајевима иначе ретко појављује у летњим периодима, обавијала је пристанишне докове Лита тог хладног 19. августа 1561. године када се млада краљица Шкота искрцала на копно при свом повратку из Француске. Шок и неверица, једине су речи које би могле макар и приближно да опишу емоције Марије Стјуарт када је поново угледала само део призора и атмосфере из своје домовине. Каква је била само разлика између овог повратка у Шкотску и растанка с „douce France“[2] за коју је при свом одласку оправдано сумњала да је више никада неће видети. Приликом одласка из Француске краљицу је пратио цвет француске аристократије, маркизи и грофови, песници и музичари који су јој на племенит начин исказивали неизмерно поштовање и поздраве. У Литу је нико није дочекао, тек неколико рибарских чамаца се приближило обали, а обичан свет, попут војника-пешака и трговаца који су дошли у град ради својих пословних обавеза, окупио се потпуно радознао и такође у неверици. Радозналост и зачуђеност била је све присутнија када су из чамаца почели да пристижу племићи у свечаним оделима и богато окићене даме. Није било топле добродошлице, изостао је и сваки усклик одушевљења и поздрава, а остали су само испитивачки, али и на први поглед равнодушни погледи затечене светине. Упоредна анализа хладног дочека краљице у Шкотској и њеног свечаног испраћаја у Француској, можда би више требала да буде усмерена према испитивању искрености емоција код присутних људи на овим историјским догађајима. Већ у првим сатима Марија Стјуарт је упознала страховиту беду своје домовине, као и то да се у претходних пет дана пловидбе, заправо вратила за цео један век из богате и раскошне ренесансне културе у туробно царство средњовековља и окрутности. Град Лит, од стране енглеских војски небројано пута рушена и похарана лука, није имао ниједну палату или племићку кућу која би је на достојан начин могла да угости и прими на конак. Ту прву ноћ провела је у обичној кући једног лучког трговца. Према казивању Брантона, чим је успела да се смести, краљица је бризнула у грчевити плач. Већ наредног дана, у међувремену о свему обавештени регент Краљевства, иначе краљицин полубрат, Џејмс Стјуарт ерл од Мареа, у пратњи неколицине других племића, приспео је у Лит. Убрзо је организован превоз за шкотску краљицу и њену пратњу до оближњег Единбурга. Наравно, није било нити говора о свечаним поворкама или одређеној пригодној манифестацији поводом повратка владарке у земљу. Људи из пратње ерла од Мареа једва су успели да прикупе неколико запрежних кола са најобичнијм воловима и рагама, који су требали да превезу Марију и њену префињену дворску свиту из Француске. За једну младу особу попут краљице, сасвим је било природно да осети велики емотивни разочаравајући набој, али и срамоту пред својом француском „околином“ услед призора који су се пред њима откривали.[3]

У вечерњим сатима, по доласку у Холируд, становници Единбурга окупили су се испред замка да поздраве своју краљицу. Све културолошке разлике између келтске „горштачке“ традиције колективитета и романског ренесансног укуса и навика биле су видљиве у првом плану. Није никакво чудо што је „поздрав“ становника престонице за префињени укус француског племства био опор и прост; нису дошли, нити су постојали дворски музичари да би Ронсарову ученицу разгалили нежним мадригалима и уметнички дотераним канцонама. Једноставно, испред палате, на традиционалан начин нагомилани су дрвени пањеви, потом је заложено велико огњиште како би „ватре радоснице“ у славу краљице „букатале јарко у ноћ“. Испред прозора Марије Стјуарт окупљено мноштво је својим гајдама, диплама и другим музичким инструментима приредило добродошлицу. Калвинистички проповедници забранили су певање профаних текстова, па су из мушких храпавих гласова допирали стихови псалама и црквених химни. Тврд и непослушан звук шкотске музике, као да је из даљина прошлости призивао старе призоре крвавих битака и вечно незавршене борбе за голим опстанком. Тешко да је нешто од тога било схватљиво краљициној француској пратњи, која је цео догађај оценила као „неукусно подврискивање дивљака“. Међутим, Марија Стјуарт, и сама у неверици и незнању, била је дубоко потресена и дирнута овим дочеком, а на моменте пријатно изненађена и радосна. Постоји вероватноћа да је одушевљена добродошлица становника Единбурга (сигурно добро припремљена од стране ерла од Мареа) испред замка Холируд, потиснула прве веома болне емоције краљице при њеном повратку у отаџбину, па и навеле је на помисао да је склад између Круне и народа Шкотске напокон „на дохват руке“. Свакако, политичко неискуство није дозвољавало краљици Марији да непогрешиво увиди ко је заправо „народ“ Шкотске и код кога, пре свих, треба да захтева или моли за тако неопходном хармонијом између најзначајнијих друштвених чинилаца, па и између Круне и „народа“.[4]

Живот Марије Стјуарт, од рођења био је лишен сваког права на интимност, а што је како смо већ напоменули одлика која прати личности већине владара у свим историјским периодима. Међутим, поједини суверени пре ступања на престо, проведу одређени део живота без већег интересовања јавности или блиске околине за све сегменте њихових живота. Када је у питању Марија Стјуарт, видели смо да је она од првих дана које је проводила у колевци била „предмет“ интересовања, не само људи из најближе околине, већ су за информације о њој били заинтересовани неки од врло утицајних дворова и политичких елита у Европи. Након одласка из Шкотске 1548. године и током година које у Француској провела прво као вереница дофена, а онда и као француска краљица, Марија је и те како стекла манире, навике и ритуале потпуно компатибилне с њеним „патрицијским“ статусом монарха. Уосталом, о томе сведоче различити савременици шкотске краљице, како њени поштоваоци, тако и прикривени или отворени противници и непријатељи. Краљица Шкота је одувек била потпуно свесна свог краљевског порекла и достојанства, а изгледало је као да поседује урођену мудрост и самоувереност достојну крунисаних глава. Васпитана и образована у духу идеја хуманизма и ренесансе, поред наклоности према уметности, култури и генерално појавама и вештинама које су имале снажну естетску вредност, код Марије је била присутна једна нежна, толерантна и друштвена црта карактера. Међутим, веома често се дешавало да та млада жена, која је увек била спремна да заборави на одређену непријатност или увреду упућену лично њој, постане веома нетрпељива и велико злопамтило уколико би се неко огрешио о њена краљевска права. За особу која је рођена и васпитавана као краљица, поменута навика није нимало чудна, али на први поглед изгледа помало невероватно да особа таквог карактера и навика, временом изгуби осећај за хладнокрвно просуђивање о реалним околностима и оквирима који прате њен живот. Ускоро, краљевска права Марије Стјуарт, али и њена права на интиму била су безобзирно и грубо нарушена.[5]

Никада не смемо испустити из видокруга чињеницу да је Марија Стјуарт била доследна римокатолкиња, мада никада фанатички опредељена, а истовремено и краљица у земљи са изразито побожним заједницама „римске“ и калвинистичке провенијенције. Прве године владавине Марије Стјуарт одвијале су се у време када су међурелигијске тензије у Шкотској дотигле свој врхунац, а „варнице“ верских ратова из континенталних делова Европе претиле да земљу претворе у „прах и пепео“. Краљица је тога била и те како свесна, али на основу одређених, колико јавних, тако и приватних поступака, поједини историчари закључили су да је Марија, и поред јасно уочљиве намере да у Шкотској успостави равнотежу утицаја две религијске заједнице са публикованом благом наклоношћу према калвинистичким конгрегацијама, у дубини свога срца желела да сузбије реформацију, као „незакониту јерес“. Без обзира да ли су поменуте јавно прокламоване намере у погледу верске политике били истински циљеви шкотске краљице или је заиста исправна хипотеза појединих историчара о католичком донекле прозелитском карактеру њене личности, потпуно је доказано да ни за један наведени циљ Марија Стјуарт није била у прилици да пронађе поуздане сараднике, односно савезнике. Њен најближи рођак, незаконити син Џејмса V и племкиње Маргарете Еускин, полубрат ерл од Мареа у првим годинама владавине Марије Стјуарт водио је главне државничке послове. Изузетно амбициозан и хладнокрвно прорачунат, увек је водио рачуна о свом незавидном положају високорангираног, али незаконитог припадника владарске куће. Довољно мудар да не присвоји саму круну за себе и своје потомке, одлучио је да ипак суверено влада у име краљице Марије, препуштајући јој све репрезентативне привилегије и улоге у друштвеном животу Шкотске, док је за себе задржао право на решавање најважнијих државничких дилема. Сасвим исправно је проценио да не постоји готово ниједан европски двор, па ниједан католички или протестантски клан у самој земљи који би био довољно храбар да му призна знаке краљевске власти услед његовог незавидног политичког и породичног порекла. Из наведеног разлога, одлучио је да оформи својеврсну равнотежу власти у којој би неискусни владар, уз то млада католичка жена у калвинистичкој Шкотској, био потпуно беспомоћан и апсолутно политички зависан од братове наклоности, односно његових личних и државних интереса. Маре је био протестант и први потписник заклетве заштитника, тј. Lord of Congregation, који су се неколико година пре Маријиног повратка обавезали на „одрицање од сотонске науке и њеног идолопоклонства“, заправо од вере коју је исповедала његова полусестра и шкотска краљица. Материјално ситуиран, бескрајно политички надарен, Маре је намеравао да поменуто политичко двовлашће одржава све док његова сестра буде испуњавала очекивања Конгрегације, шкотских лордова и на првом месту њега самог. Околност да је Марија Стјуарт била католкиња сасвим различитих навика, менталног склопа карактера и изнад свега формално суверен који је од најранијег животног доба био васпитаван за владарске дужности, Мареу није била посебно значајна. Међутим, Марија Стјуарт је била потпуно свесна свог положаја, али и својих намера.[6]

Додуше, у критичном периоду није имала поузданијих сазнања да је већи део чланова Државног савета шкотских лордова, па између осталих и Мареа, био на „платном списку“ њене рођаке Елизабете I Тјудор, енглеске краљице. Елизабета је помно пратила сваки потез своје „северне супарнице“, још од тренутка њеног „испловљавања из луке Кале“ на путу према Шкотској. Давнашњи сан Енглеске о доминацији над Острвима, самим тим и над Шкотском, био је посебно остварљив када је „плима“ реформације у виду калвинизма „прекрила планине Севера“. Иначе, веома рационална у погледу расхода државне благајне, Елизабета је трошила енормне своте хиљада фунти у циљу поткупљивања поверења шкотских племића и њиховог постављања у службу спровођења политике заштите енглеских државних и династичких интереса на „северној половини британског острва“. Сви евентуални планови Марије Стјуарт о релаксацији неповољне политичке климе или о потискивању утицаја калвинизма били су у снажној вези са могућношћу остварења једног стабилног односа са моћним политичким савезником у самој земљи. Марија није могла да рачуна на тај савез. Ни остали утицајни припадници политичких елита, попут државног секретара Мејтланда Летингтона, такође горљивог калвинисте, нису били посвећени идеји о стабилизацији суверености управе шкотског монарха, уз то католика, а још мање су били заинтересовани да у корист успостављања социјалне међурелигијске толеранције учине и најмањи уступак појединцу или институцији, била она и Круна, која има намеру да одржава везе са Римокатоличком црквом, чак и у најинтимнијем смислу речи, односно у погледу слободног упражњавања верских осећања. Краљица је остала усамљена на беспућу политичких путева с горким сазнањем да управљање државним „кормилом“ мора препустити Мареу или Мејтланду, сарадницима Елизабете I и заштитницима институционалног оквира калвинистичког протестантизма у Шкотској. Утицајни ерл од Мареа и лорд Мејтланд спонтаним путем успоставили су политику прикривеног „државног дуализма“ управе, који је манифестован као својеврсни „Тријумвират“ са Маријом на врху политичке хијерархијске лествице власти. Дакле, стварна власт је задржана у рукама лордова Конгрегације и Мареа и Мејтланда, као њихових најзначајнијих представника, док је Марија Стјуарт требало само номинално да репрезентује врховну државну управу.[7]

Свакако, поменута политичка комбинаторика потпуно је одговарала интересима Елизабете I. Међутим, нико, па ни Елизабета, није рачунао на младалачку виспреност Марије Стјуарт. Краљица је прихватила новоуспостављену структуру политичких односа, али само у времену које је потребно Круни да ближе упозна особине народа и основне карактеристике земље над којом је владала или док не стекне пуну политичку зрелост. Можда би тај план и успео да је Марија Стјуарт показала спремност на компромисе по питањима који су се односили на њену савест и интиму, па чак и зарад извесних ограничења краљевске власти. Као преобраћена протестанткиња, можда би и придобила преко потребно поверење утицајних кланова и лордова калвинистичких уверења за интересе Круне. На одрицање од католичке вероисповести наговарали су је и најближи саветници двора. Одбацивање католичке вере за Марију је значило и раскид с правима на своју интиму, па и са извесним степеном краљевских овлашћења. Њена савест то није могла да допусти. Био би то превелики уступак, због чега се одлучила на „трећи“, „средишњи“ пут. Показаће се да је краљица изабрала најлошије компромисно решење, које осим ње и неколицине оданих саветника и племића, у Шкотској нико није поштовао или заступао. Помисао да католик може суверено и у хармонији да влада једном протестантском земљом, калвинистичке провенијенције, био је утопистички, а по Маријину будућност и те како погубан. Можда би у англиканској Енглеској или лутеранској Немачкој, тај план и имао одређену, срећнију прилику, али у земљи шкотског „кирка“ са „огњеним браниоцем“ и оснивачем Конгрегације попут страшног Џона Нокса, илузија о кохабитацији два врховна предводиоца доктрина, две у крвавом клинчу „ухваћене“ и супротстављене вере и цивилизације, две непомирљиве савести и свести, био је само пусти и недовршени сан[8] „Ренесансна душа“ није могла да схвати и прихвати да је католичко-калвинистичка „борба за душу Шкотске“, истовремено и потмули древни рат између Француске и Енглеске, што смо имали прилике да сагледамо у ранијим излагањима, али и Шпаније и Енглеске у вези са недостижним „папистичко-католичким“ претензијама Филипа II Хабзбурга на Елизабетин трон. Политичке прилике у Шкотској представљале су чак и „затамњену сенку“ давнашњих сукоба између Шпаније и Француске око хабзбуршких и валоанских интереса у Италији и Светом римском царству. Најмоћније силе света у XVI веку биле су већ одавно започеле свој „плес смрти“ око „престола Стјуарта“ који је у „префињеним дамским рукама грчевито стискала његова млада краљица у Холируду“.[9]

 

 

[1] Џорџ Маколи Тревељан, нав. дело, стр. 354-355. О поменутом успостављању протестантске религије у Шкотској и установљењу спецификума шкотске „кирк“, као и о њеним везама са генезом шкотске нације, види: Овен Чедвик, Историја реформације, Добра вест, Нови Сад, 1986, стр. 125-127. Упореди и: Michael F. Graham, Scotland, in Andrew Pettegree, The Reformation World, Routledge, 2000, 414.

[2] „Слатка Француска“ (франц.), види: Стефан Цвајг, Марија Стјуарт, шкотска краљица, Оне су владале светом, Народна књига, Алфа, Београд, 2005, стр. 47.

[3]Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 47-48.

[4] Исто, стр. 48-50.

[5] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 53-60.

[6] Исто, стр. 48-50.

[7] Michael F. Graham, Scotland, in Andrew Pettegree, The Reformation World, Routledge, 2000, 421.

[8] Џорџ Маколи Тревељан, нав. Дело, стр. 354-355.

[9] Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, < http://www.marie-stuart.co.uk/> (9. II 2013). Упореди и: Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 55-57.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања