Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Храм посвећен Светом Вазнесењу Господњем најстарији је верски објекат у Суботици који је напунио пуна три столећа од почетка његове изградње 1723. године. Ова црква седиште јe окупљања православних Срба у Суботици током столећа, а при њему делује Српска православна црквена општина. Кроз историју, међутим, ту је деловао низ других институција, међу којима и школа.
Познат је податак да је прва српска православна школа у Суботици постојала од 1710. године. Димитрије Кириловић је тврдио да је тај податак пронашао у архиву у Темишвару, па је ова информација касније ушла у сву литературу и никада није подвргнута критици. Школа је тада вероватно била под управом Дворског ратног савета, односно Војне крајине. Што се наставе тиче, као и кадра, извесно да је у потпуности зависила од цркве. Тек настанком грађанских школа и оснивањем привилеговане коморске вароши Сент Марије подаци о српској православној школи у Суботици расту. До тада, сем наводног натписа о почецима српске школе података више и нема. Са друге стране, у неким архивским документима који се чувају у суботичком црквеном архиву, нарочито у онима који се односе на зидање нове школске зграде 1939. године, може се наћи информација, коју је пружио најизвесније свештеник Марко Протић, да је школа постојала при храму још од 1733. Године, иако, су сви ови подаци крајње проблематични и позивају се најчешће на некакве старе протоколе. Чињеница је, међутим, да је историја црквеног школства у Суботици изузетно дуга. Нажалост, не располажемо са неким детаљнијим подацима, али се у грубим цртама може реконструисати историја српске православне школе при суботичкој цркви Вазнесења Господњег.
Марко Вујић се као учитељ спомиње у периоду 1742—1743. године, затим један непознати 1757, а 1765. године у српској школи у Суботици на месту учитеља је био Ђорђе Фостика. Марко Вујић је оставио и тестамент 1795. године. Његов син Димитрије је живео у дворцу у Холандији, а његова сестра Митра (и он) говорили су немачки и француски језик. У школи се учила веронаука, читање и писање, а певање је било такође везано за цркву и појање на богослужењима. Црква је у тим првим деценијама имала одлучујући утицај и усмеравала је рад саме школе. Што се самог уређења школа тиче, 1776. године донет је Школски устав за српске православне школе на територији монархије. Школство је делимично изузето испод црквене контроле, а учитељи је требало да буду световњаци. Свештена лица су могла предавати (изузев веронауке) само у случају када због сиромаштва није било могуће ангажовати учитеље. Град Суботица је испрва српску православну школу помагао, а статус учитеља је изједначен са римокатоличким, међутим, увођење мешовитих, градских школа је довео до тога да је став према православним школама постао прилично негативан. Током 1778. године одлагана је молба за изградњу нове зграде за српску школу, а 1781. године је град чак сматрао да је српска школа непотребна, јер Срби већ иду у градске школе, те је помоћ престала. У настојањима да ипак сачувају своју школу Срби су ишли до самог владара, па је Намесничко веће 1783. године, указом од 28. априла прихватило илирску тривијалну школу за образовање несједињених. Молба за озваничење српске школе слата је 1784. године Намесничком већу, не само за три слободна краљевска града Суботицу, Сомбор и Нови Сад, већ и за бројна места и села по Бачкој, попут Баје, Брестовца, Сенте, Кулпина, Футога и других.
Тек 1785. године српска школа је у граду добила свој статус, и град јој је обезбедио грејање и снабдевање, као и учитељску плату. Ово је била реакција на одлуку Намесничког већа од 20. септембра те године да је град дужан, као господар подручја на коме је школа, обавезно њу одржавати. Из, у науци добро познате и већ цитиране преписке у периоду од 1779 до 1787, види се да је школа функционисала и да ју је град до проглашења слободног краљевског града помагао и финансирао, макар делимично. Како се у жалбама Срба говори да су искључени из грађанства, али и да не могу да рачунају на новац за оправку школе, очигледно је да је она постојала, те да је у периоду од неколико година сав терет на издржавање учитеља и школске зграде, а сасвим сигурно и учила, падало на терет црквене општине и суботичких Срба.
Василије Адамовић је у то време био учитељ, а њега је наследио 11. октобра 1788. године Козма Јосић, којег је послао Аврам Мразовић, док је од школске 1791/92. школске године учитељ у суботичкој православној школи био Игњат Максимовић. Редом затим, учитељи су били Григорије Мојић 1793, затим Стефан Ненадовић пореклом из Баје 1802, па кратко ђакон Алексије Анђелић, те Нестор Радуловић од 1805. године. Следећи суботички учитељи при српској православној школи су били 1816. године Ђорђе Ивковић, те две године доцније ђакон Јосиф Мијатовић, а 1821/22. школске године учитељ и ђакон је био Тимотије Бранковић. Карловачки богослов Григорије Петровић је учитељ био наредне школске године, и био је изузетно цењен и поштован у народу и међу ђацима. Ђакон Јаков Арадски је такође био учитељ, као и Матија Гојковић, отац Ђуре Гојковића. Појац Ђуро Лудајић био је учитељ од 1859 до 1866. године, када је умро у 45. години па му је писано и погребно слово. Имао је пуних 27 година учитељског искуства. Потом је Ђорђе Гојковић, о коме је било речи, преузео ову дужност. Учитељи су у почетку имали плату од 150 форинти месечно, а и смештај им је обезбеђиван од стране града, као и црквене општине. Временом се наравно плата, у зависности од политичких и економских околности, мењала, али су архивска документа бележила да су учитељи ипак релативно скромно живели, као и појци и други клирици који су зато црквену општину често молили за повећање своје плате.
У школи се учио илирски катихизис, читање, лепо и правилно писање, рачунање, немачки језик и етика, све наравно на српском језику, сем дакако немачког. Веронауку је увек предавао парохијски свештеник при Вазнесењском храму. Број ђака је растао. У почетку, 1787. године је било 14 дечака, а временом су и девојчице кретале у ову школу, док је школске 1793/94. године било чак 40 ђака у овој школи.
Аврам Мразовић је настојао да се оснује и српска мешовита школа, што је град бранио, правдајући да српска деца већ иду у школу са ђацима друге вероисповести у граду, те да је ово одвајање деце. Постојала је и краткотрајна иницијатива да у градској школи у једном разреду буде и српски учитељ што је школске 1789/90. године био Максим Грегоровић, али је након ове школске године ова пракса прекинута.
Град је желео, као институција која има патронатско право, да се такође меша у избор учитеља, док је црквена општина желела да то сачува само за себе. Кандидовање учитеља је коначно 1823. године решено тако да црквена општина предложи кандидате градском савету који би исте слао онда директору свих православних школа. На тај начин је ствари решио тадашњи директор Урош Несторовић, а по том принципу је 1834. године за учитеља изабран Матија Гојковић. Број ђака је од 1827. године нарастао на преко стотину, а од 1841. године отворен је још један разред, чији је учитељ од маја 1842. године постао Петар Нинковић. Исто тако, и град је сматрао да је значајно да се у порти цркве отвори још једна школска зграда, а и да се родитељи на тај начин убеђују да дају своје дете у школу. Црква је у ово време већ скоро деценију позивала вернике да се деца и мушког и женског пола дају у школу, и у Суботици и у Шандору. Један такав циркулар је послао и протопрезвитер сегедински Григорије Мојић 26. новембра 1832. године. Његов допис је сачуван у записницима и протоколима црквене општине суботичке за речену годину, а извесно је да је ово било време када су суботичка деца заиста уписивала у великом броју српску православну школу у граду.
Након смрти суботичког градоначелника Јосипа Сарића 1847. године, српска црквена општина кренула је са намером да се уместо заједничког директора, односно инспектора, свих основних школа у граду, за две суботичке и једну шандорску школу изабере један српски православни директор. Коначно, након револуције, 1850. године постигнут је циљ и Срби су имали свог директора школа у лику Јована Вујића, а након њега је свештеник Исак Лудајић био на челу српских школа. Градска патронатска права су остала упркос овој значајној промени. Штавише, 1857. године привремени учитељ је био ђакон и појац Павле Петровић, да би град за кандидате за учитеље предложио по тројицу за сваки разред, без мешања црквене општине. За први разред изабран је Ђ. Лудајић, који је умро 1886. године, кад је на његово место дошао Ђорђе Крнајски до 1890. године. Никола Коњовић је од децембра 1859. године учитељ у другом разреду. Занимљиво је да су дечаци и девојчице 1861. године ишли заједно у школу, али су те године почели преговори Исака Лудајића, пароха и директора, као и града, за још једну зграду која би служила школи за девојке. Марта 1863. година кућа Павла Бобића је купљена за женску школу. О овој школи ће бити речи нешто касније. Из исте године потиче и наредба угарског министарства да се уз црквено лице на челу школе мора налазити и световњак. Он је морао бити потврђен од стране градских власти, а постојао је и образац који је морао бити испуњен на мађарском језику у вези са овим новим променама у школској администрацији. Скупштина Црквене општине суботичке изабрала је Јефту Арадског на ову позицију 1863. године, а то је подржао и парох Исак Лудајић, који је био и школски управитељ. Од 1868. године дошло је до нових промена у плану и програму, те организацији школства. Укупно је било четири разреда, за дечаке две учионице са по два учитеља, девојке је све четири године учио један учитељ, док им је једна учитељица предавала женски ручни рад. Наставни језици су постали мађарски и српски, а од 1869. године престале су конфесионалне школе. Од школске 1871/72. године школа је била подређена јединственом директору народних школа.
Од 1876. године поново је уведена обавеза учитељима да буду и појци, што је доводило до расправа све до почетка Првог светског рата. Школска уредба из 1872. године прописала је наставне предмете, организовала народне школе у шест разреда и донела низ других одредаба везаних за школе. Поред веронауке и српског, те црквенословенског језика, учила се географија, затим познавање домовине (завичаја) заједно са српском историјом, географија, рачунање и мерење, физика са природописом, познавање домобранства, здравствена култура, економија, црквено и световно појање, краснопис и цртање, физичко, и за жене, тј. ученице, женски ручни рад. Од 1879. године обавезан предмет постао је и мађарски језик. Школа при храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици је непрекидно расла. У школској 1882/83. години учило је 55 дечака и 66 девојчица, а 1905/06. било је 160 у тој школи. Од тога 92 су били дечаци, а 68 девојчице, од којих је извесно било ђака који нису били православни Срби. У овој школској години, али и касније као учитељица у разредима за девојке, помиње се Катица Суботић. Као учитељ, пак, наведен је у изворима Никола Коњовић. Исте године у школи на Келебији је било 27 ученика. Посебан тренутак збио се 1. новембра 1889. године када је почела са радом српска музичка школа. Није била у питању посебна установа, већ су вероватно чланови Српског певачког друштва „Граничар“, који су деловали такође при цркви, уз помоћ СПЦО суботичке држали неку врсту додатне наставе из области музике и певања. Подучавали су ученике виолини, клавиру, хармоници и певању. Нажалост, било какви даљи детаљи у вези са овом школом нису познати.
Школом је управљао и школски одбор, чије је чланове потврђивала црквена општина. Без њене сагласности није се могао попуњавати састав школског одбора у случају промена у чланству. Епархија бачка је свакако била та која је на крају имала најзначајнију улогу у функционисању школа, а посебно се истицало епархијско настојање да српска православна деца не иду у комуналне школе, већ у школе под патронатом цркве, односно у српске православне школе. Такав је распис од 5/18. априла 1902. године где Епархијски школски одбор управо и наглашава потребу да деца иду у српске православне, а не у градске школе.
Остави коментар