СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ И СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

query_builder

СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ И СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

 

Aутор: Срђан Граовац, историчар

Југославија, за једне пропуштена шанса, а за друге највећа заблуда XX века. У сваком случају држава која је обележила животе људи на овим просторима и оставила толико далекосежне последице да сам њен помен и данас изазива јаке емоције и бројне контроверзе. Једно од кључних питања које се обично у свим расправама на ову неисцрпну тему потеже, је питање њеног настанка. Главни протагониста те идеје, нарочито у току Првог светског рата из чијег вихора је рођена млада јужнословенска краљевина, била је Србија. Али, како то обично бива на Балкану, „без уплива страног фактора“ једно тако важно питање није могло бити решено. Велике силе, и то не само оне из супарничког табора Централних сила, већ и оне из Антанте на чијој је страни ратовала српска војска, нису са благонаклоношћу гледалe на идеју јужнословенске државе. Да је којим случајем само од Француске и Велике Британије зависило стварање државе Јужних Словена до тога вероватно никада не би ни дошло. Међутим, 1917. године у рат на страни Антанте ушле су Сједињене Америчке Државе. Тим чином, председник САД-a, Вудро Вилсон направио је до тада незамислив искорак у спољној политици своје земље и отворено се умешао у европске политичке токове. Оставио је иза себе два основна начела спољне политике по којима су САД до тада функционисале. Једно је било аманет “оца нације“ Џорџа Вашингтона да Америка мора водити политику „слободних руку“, односно невезивања за глoбалне и регионалне савезе и пактове. Друго начело је чувена доктрина председника Џејмса Монроа да се САД неће мешати у европска питања, али исто тако неће толерисати уплив утицаја европских империја на америчком континенту. За Монроа је амерички континент био двориште САД-a и њихова политичка и интересна сфера. Међутим, 1917. године та начела су постала неодржива, а сам Вилсон је имао довољно храбрости за промену поменуте политике. Председник САД-a у том тренутку је имао неисцрпне економске и војне потенцијале довољне да одлуче исход рата. Такође, имао је иновативна политичка решења, утемељена на моралним нормама и платформама. Сањао је послератни свет који би био изграђен на принципима истих права за све, насупрот до тада важећем праву јачег. Самим тим, он је постао заштитник оних који су желели уједињење Јужних Словена и одлучујући политички чинилац који је то уједињење и омогућио.

                Југословенска идеја је по свом карактеру била елитистичка. Појавила се током XIX столећа и захватила делове виших грађанских слојева, како српског, тако и хрватског друштва. Код хрватског народа она је нарочито актуелна у време Људевита Гаја и постојања Илирског покрета.Заговорници тих идеја деловали су тридесетих и четрдесетих година XIX века, а сама идејабила је базирана на језичко-књижевној основи као темељу јужнословенског јединства. Временом, покретје губио југословенску ширину и попримиокарактер хрватске организације која је пружала отпор све агресивнијој мађаризацији. Илирски покрет је званично забрањен 1850. године, чиме је југословенски ентузијазам у хрватским политичким круговима спласнуо. Када је у питању српска друштвено-политичка елита, југословенска идеја била је актуелизована у време друге владавине кнеза Михаила Обреновића. Кнез Михаило и његов председник владе Илија Гарашанин, од Београда шездесетих година XIX века створили су уточиште свима онима који су сањали револуцију у Османском царству, слободу за све балканске хришћане и јединство народа на Југоистоку Европе. Михаило је Србији наменио улогу „балканског Пијемонта“ око кога би се временом ујединили и други јужнословенски народи. Направио је договоре са Црном Гором и бугарским емигрантима у циљу заједничке борбе против Турака и потом стварања јединствене државе под његовим вођством. Међутим, атентат у Кошутњаку 1868. године окончао је његов живот, а самим тими поменуте планове. Смрћу кнеза Михаила, Балкански савез и јужнословенско јединство изгубили су свој замајац, а процес ослобођења балканских хришћанабио је одложен за неколико деценија. Југословенска идејадоспела је у други план, да би поново била реафирмисана тек у двадесетом веку захваљујући Балканским ратовима. Успеси српске војске код Куманова и Битоља одјекнулису широм Старог континента, а нарочито међу Јужним Словенима у Аустроугарској. Организоване су прославе српских победа у Сплиту и другим градовима Хазбуршке монархије где су живели Срби и Хрвати. Из Балканских ратова Србија је изашла овенчана ореолом победника и са готово удвострученом територијом. Тиме је њен престиж међу Јужним Словенима у Аустроугарској значајно увећан, али порасла је и опасност по сам опстанак Србије. Аустроугарска политика је у таквој Србији видели претњу по јединство своје државе, заправо „неког“ у коме би њихови јужнословенски поданици могли пронаћи алтернативу свом останку у Дунавској монархији. Сем тога, она се нашла на путу даљој експанзији Аустроугарске према Егејском мору и луци Солун. Зато је уништење Србије за одређене војне и политичке кругове у Бечу постало питање опстанка њихове државе.

                Повод за обрачун са Србијом Аустроугарска јепронашла већ 1914. године. У Сарајевском атентату припадник Младе Босне и српски патриота Гаврило Принцип убио је аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. План за уништење Србије био је активиран. Русија је заузела претећи став према Аустроугарској како би онемогућила линч који је у Бечу већ одавно припреман. Потом су све велике европске силе једна за другом, поштујући своје савезничке обавезе, почеле да се сврставају на једну или другу страну. Француска и Велика Британија на страну своје савезнице из Антанте, Русије, а Немачка на страну Аустроугарске. На тај начин највећи оружани сукоб у историји целокупног човечанства је отпочео.Влада у Београду је знала да је сукоб са моћним суседом неизбежан. Међутим, постојала је нада да до њега неће доћи непосредно после Балканских ратова, већ касније када се и држава и војска опораве. Упркос истрошености људског и ратног материјаласрпска армија је показала завидне способности. Прве године рата остваренесу спектакуларне победе над надмоћним непријатељем. Било је неопходно да те војне тријумфе искористина што бољи начин, нарочито у политичке сврхе. Српска владаје зато 7. децембра из Ниша, ратне престонице Србије, обавестила светску јавност о својим ратним циљевима. Ослобођење, не само српског народа, већ и других Јужних Словена представљало је задатак којим су српски парламентарци обавезали владу Николе Пашића.Већ на почетку своје реализације, ова политикаје доживела велике и негативне критике, и то не само од стране непријатеља, него и од самих савезника. Креаторима политике међу силама Антанте, српски интереси били су далеко од приоритетних. У то време они су водили грчевиту борбу како би још увек неутралне државе придобили на своју страну. Зато је дошло до склапања тајног Лондонског уговора 1915. године којим су задовољене италијанске претензије, а самим тим та велика сила придобијена је на страну Антанте. Савезници су Италији тим уговором понудили највећи део јадранске обале чиме су директно показали да немају намеру изаћи у сусрет пројугословенској политици српске владе. Наравно, савезници нису у потпуности дезавуисали интересе Србије. Тим уговором било је предвиђено њено проширење на Босну и Херцеговину, део Далмације до Шибеника, Славонију, Срем и део Бачке и Барање. Подразумевало се уједињење Србије са Црном  Гором, али и одрицање Србије од дела Македоније у корист Бугарске да би се и ова држава придобила за страну Антанте. Исто тако Румунији је обећан цео Банаткако би ушла у рат на страни савезника. Велика Британија и друге силе Антанте су на тај начин постале протагонисти стварања велике Србије као алтернативе јужнословенском уједињењу.Најдоследнији у спровођењу политике дефинисане овим споразумом били су Британци. Упркос непријатељству у рату желели су дасачувају Аустроугарску од потпуног уништења. Британци су Аустроугарскојнаменили важну улогу у међународној политици и по окончању рата. Задатак би јој био да сузбија утицај Русије на Балкану и евентуалну поновну експанзију Немачке. Аустроугарска је иначе била традиционални савезник Гордог Албиона на Старом континенту. Толико важан, да су је понекад називали копненом војском Велике Британије. Суштински, за Британце је југословенска идеја била нешто што је доводило у питање сам опстанак Аустроугарскеи самим тим била им је неприхватљива. Тако је српска влада остала ускраћена за подршку савезника и морала је сама одржавати своју пројугословенску политику живом чак и у крајње неповољним околностима, попут крфског избеглиштва.

                Када је почео Први светски рат, оба зараћена савеза сматрала су да рат неће дуго потрајати. Нарочито, када се узме у обзир до тада незапамћен број мобилисаних војника, као и ватрена моћ са којом су располагале и једна и друга страна. Ипак, рат се претворио у крвави фронтални, рововски бој. Убрзо се показало да ће о његовом исходу више одлучивати економски капацитети и издржљивост људи у позадини фронта, него дешавања на самом бојишту. Пат позицију из 1917. године одлучила је да прекине Немачка. Иста је покренула неограничен рат на мору, а мете њених подморница постали су сви бродови који су снабдевали Британију и друге савезнике. Тиме је влада у Берлину прихватила препоруку свог војног врха о неопходности спречавања снабдевања савезника из Сједињених Америчких Држава. Немачки цар је добро знао да је на тај начин практично објавио рат САД-у. Међутим, процена је била да захваљујући логистичко-материјалној подршци која је непрекидно пристизалa из САД-а, Антанта поседује премоћ у рату, у дугорочном смислу. Због тога је дато снабдевање било неопходно онемогућити подморничким ратом, а онда покретањем велике офанзиве и сломити савезнике на Западном фронту. Такође, немачка команда је сматрала да је Американцима потребно бар годину дана како би припремили и упутили значајније трупе на европско бојиште. Немачке подморнице 1917. године започеле су потопање свих, па и америчких бродова који су пловили према Британији. Последице су биле далекосежне. Сједињене Америчке Државе ушле су у рат против Централних сила. Вођени начелима своје традиционалне изолационистичке политике, до тог догађаја Американци су се држали по страни. Ипак, упркос прокламованој неутралности, рат је оставио велике последице по економске прилике у Америци. Милиони мобилисаних војника широм света условили су потребу за повећањем пољопривредне производње, али и ратног материјала. У САД је дошло до скока цене прехрамбених производа, а самим тим извоза и производње хране. Значајно је повећан прилив становништва у велике градове где се развијала индустрија, нарочитно ратна. Све је то подстакло напредак науке и иновација неопходних за бољу и ефикаснију производњу. Поред објективних економских промена које су утицале на развој америчке привреде рат је изазвао и политичке поделе у америчком друштву. Од самог почетка рата велики део јавности показивао је симпатије према савезницима Антанте, али значајан проценат Американаца немачког и нарочито ирског порекла били су на страни Централних сила. Међутим, како су се односи са Немачком погоршавали, а амерички бродови постали угрожени дејством немачких подморница, тако се и јавност у САД-у све више окретала према Антанти. Председник Вилсон је био свестан могућности да његова земља буде приморана да се укључи у тај глобални сукоб, па је упркос прокламованој неутралности постепено припремао америчку јавност, како би јединствена дочекала такву евентуалност.

                Управо захваљујући опрезности председника Вилсона САД су се веома брзо и ефикасно, без икаквих унутарполитичких потреса укључиле у тај оружани сукоб. Испоставило се да процене немачке команде о неспремности САД-а за рат и рокова који су потребни да се у њега укључе нису биле тачне. У току 1918. године пребачено је око 2 милиона америчких војника у Европу. Редовно је пристизао и ратни материјал, а свима је постало јасно да продужетак рата, победу Антанте чини све извеснијом. Са друге стране, председник Вилсон је припремио свој спољнополитички план који је прво представио у Конгресу. Формулисани председникови ставови изазвали су велике потресе у међународној политици и до данашњих дана остали су нам познати као „Вилсонових четрнаест тачака“. Ретко када смо у историји имали прилике да видимо вођу једне велике нације који се залаже за тако идеалистички сачињен програм заснован на етичким принципима. Вилсон је на глобалну политичку сцену изашао са јасном визијом потребе да се успостави нови светски поредак који не би био базиран на „принципу јачег“ и којим не би господариле велике силе, а мир чувала искључиво успостављена равнотежа снага између њих. Вилсонова визија је била визија света у коме би све државе, па и оне најмоћније, деловале заједно под једном оквирном организацијом пред којом би се решавали сви спорови и чија би решења била коначна и неупитна. Према Вилсоновим замислима, таква Лига народа би имала и средство принуде које би се применило према свим земљама чланицама спремним да се оглуше о њене одлуке. На тај начин би био чуван глобални мир, а Лига народа би била гаранција права и безбедности свих „малих нација“ у светској политичкој арени. Амерички председник је тиме показао своју намеру да буде заштитник тих по правилу обесправљених народа.  Послао је јасну поруку да велике нације не могу држати оне мање у потчињеном положају, већ сви, без обзира на снагу, морају имати приступ ресурсима и светским морима. Посебно се осврнуо у једанаестој тачки на Србију, изневши свој став да она поново мора бити слободна и независна држава и да јој се мора омогућити неометан излаз на море. Судбински важна за све Јужне Словене је била десета тачка Вилсоновог плана. Том тачком је гарантовано право свим народима у Аустроугарској да самостално одлучују о својој судбини и да самим тим изаберу у којој и каквој држави ће живети у будућности.  На тај начин, Вилсон је задао тежак ударац британској спољној политици „очувања Аустроугарске“. Добро се знало да уколико би се њеним народима дала могућност самоопредељења, да би та вишенационална држава доживела колапс, односно да би се распала на неколико условно речено национално-хомогених земаља. Самим тим, Вудро Вилсон је својом политиком дао замајац југословенској идеји и тиме постао највећи савезник пројугословенски орјентисаних политичких чинилаца на Југоистоку Старог континента.

                Упркос релативно брзом ангажовању америчких снага у Европи, Немци су и даље одолевали. Исход рата је можда био известан, али крај му се ипак није назирао ни почетком 1918. године. Велика Британија није била спремна да тек тако одустане од идеје очувања Аустроугарске. Испоставило се да је и те последње године рата водила тајне преговоре са политичким круговима у Бечу, не би ли их убедила да пређу на страну Антанте. Тиме би Немачка била заначајно ослабљена, рат окончан, а Аустроугарска би остала на страни победника. Међутим, аустроугарски цар и краљ чврсто је повезао своју судбину за „немачки брод“ и тиме је та британска политика у највећој мери остала депласирана. Када је у септембру 1918. године почела српска офанзива на Солунском фронту, испоставило се да је крај рата на дохват руке. За мање од два месеца у силовитом победоносном налету српски војници су у потпуности ослободили своју земљу и кренули преко њених граница у остварење прокламованих политичких циљева. Једна за другом, у тој офанзиви из рата су избациване Бугарска, Турска и Аустроугарска. Немачка је остала усамљена и без икаквих изгледа на успех. Капитулација је и за њу постала једино решење, иако су немачки војници на Западном фронту још увек били на територији Француске. Испоставило се да је рат одлучен на том потцењеном и презреном Солунском фронту, а не на Западном како су то стратези сила Антанте планирали. Дуго очекивани крај рата је коначно дошао, али на Балкану тензије нису престале. Српска војска је ослобађала своје сународнике и друге Југословене од аустроугарске власти. Са друге стране, италијанске трупе су незадрживо заузимале јадранску обалу како би обезбедили оно што им је по тајном Лондонском уговору од савезника и обећано. Интереси су били испреплетени, а нови сукоби на помолу. Само, овај пут, између дојучерашњих савезника. Коначно утврђивање граница је препуштено мировној конференцији која је почела са радом 18. јануара 1919. године у Паризу. На тој конференцији Србији је указана посебна част за све оно што је постигла и претрпела током Великог рата. Српски делегати на челу са Николом Пашићем су први испред савезника ушли у салу за преговоре и добили место наспрам дипломатских представника из немачке делегације. Тиме је учињена само куртоазна част Србији и ништа више. Реч су узеле велике силе победнице и оне су поново одлучивале у име целог света. Само овај пут главну реч је водио државник наклоњен интересима Србије и других малих народа, Вудро Вилсон. Иако није био човек компромиса, тада у Версају ипак је морао да их афирмише. План Вилсона да се противници сурово не кажњавају како би се неутралисала њихова жеља за реваншизмом и тиме омогућило успостављање послератног света на равноправним основама, није у потпуности испоштован. Морао је изаћи у сусрет интересима, нарочито Француске, али и Британије које су желеле компензацију за огромну материјалну штету претрпљену током рата. Компромиси су прављени и око Лиге народа. Нажалост, није било довољно воље да јој се обезбеде инструменти силе и принуде чиме је та организација изгубила на значају. Међутим, у једној ствари Вилсон није правио компромисе, а то је било питање права народа на самоопредељење. У том питању остао је потпуно доследан. Ни притисци старог сенатора Лоџа, председника Комитета за спољну политику Сената у САД-у, у корист Италије нису га поколебали у намери да се осигура право на слободан избор народима на Балкану. Тиме је отворио врата стварању нове југословенске државе. Британци су такође под притиском Вилсона попустили. Увидевши да је опстанак Аустроугарске немогућ и они су подржали стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Британци су тој новој држави наменили улогу коју је својевремено имала Хабзбуршка монархија. Дакле, намеравали су да подрже Краљевство које неће поседовати капацитете и снагу Хазбуршке монархије, али које ће бити део санитарног кордона према бољшевичкој Русији и сигурни бедем према могућој ревитализацији немачких експанзионистичких интереса у датом делу европског континента. Можда су то најбоље објасниле речи британског публицисте Роберта Вилијама Ситона Вотсона који је такође био велики поштовалац Аустроугарске. Када је увидео да она не може опстати, постао је присталица југословенског јединства. Говорио је о томе да ће у тој Југославији, Срби као најбројнији народ, првобитно бити овенчан ореолом победника у рату, те на тај начин остварити доминацију над другим етничким и верским заједницама, али да ће временом Хрвати и Словенци, као цивилизованији католички и проевропски елеменат преузети дату доминацију од Срба.  Онда би, по њему, та Југославија преузела улогу која јој је била намењена, односно постала би експонент антируске политике на Балкану.

                Из тих примера најбоље видимо колико је амерички председник, касније и државнички поступао без задњих намера према балканским народима. Питање је и данас да ли је у историји било државника који су у дипломатији наступали са толико моралних начела. Тешко је наћи још један пример. Вилсон је био син презвитеријанског свештеника, дете одгајано у хришћанском духу прожетом протестантском етиком. Морална начела су била део његовог несаломивог карактера. О томе нам најбоље говори пример, да је у младости када је положио адвокатски испит, убрзо одустао од адвокатуре, јер му морална начела нису дозвољавала да заступа људе на чијој страни нису били ни право ни правда. Био је изузетан говорник, више проповедник него дебатник, врхунски интелектуалац. Увек иноватор, а не следбеник. Међутим, други светски лидери га нису могли разумети. Исувише је био испред свог времена. Лига народа није добила подршку, чак ни у Конгресу, тако да је сама Америка одбацила та његова начела и после рата поново се повукла у свој изолационизам. Ипак, време је показало колико је Вилсон био у праву. Када је избио Други светски рат и потписана Атланска повеља, те успостављене Уједињене нације, његова начела доживела су тријумф. Нажалост, он то није дочекао. Изборе 1921. године је изгубио. Опхрван болешћу, своју последњу кампању водио је практично у колицима. Наш велики научник Михајло Пупин тада је говорио да су Југословени изгубили свог безусловног пријатеља и великог заштитника и да су сада препуштени сами себи без иједног искреног савезника у међународној политичкој арени. Као специјални представник српске владе он је за време мировне конференције боравио у Паризу. Лично је много урадио да упозна америчку делегацију са проблемима Југословена. Америчка политика није била добро упозната са европским дешавањима, а поготово балканским. Зато је улога Пупина, човека који је имао велики углед у научним и политичким круговима САД-а тог времена, била драгоцена. Сем тога, он је лично познавао Вилсона, али што је у том тренутку било можда и важније, био је близак пријатељ са Дагласом Џонсом, човеком који је те судбоносне 1919. године, као члан америчке делегације у Версају био задужен за подешавање граница на Балкану. Џонс и Пупин били су познаници са Колумбија универзитета где су обојица имали радни ангажман. Самим тим, меморандуми које је Пупин упутио америчкој делегацији са образложењима зашто јадранска обала, Међумурје и део Баната и Барање би требало да припадну Краљевини СХС, нису могли остати без утицаја. Суштински, политички идеали председника САД-а, Вудроа Вилсона, у највећој мери допринели су да се створе околности у којима је идеја југословенског јединства била изводљива, а његова истрајност у спровођењу тих начела омогућила да се Краљевина СХС уобличи у границама које су у највећој мери обухватале јужнословенске етничке просторе. На тај начин, САД су имале пресудну, историјску улогу у стварању југословенске државе.

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language