ШИРЕЊЕ АМЕРИЧКИХ КОЛОНИСТА НА ЗАПАД И СТВАРАЊЕ ДРЖАВА У ДОЛИНИ РЕКЕ МИСИСИПИ

26/05/2021

Аутор: доц. др Растислав Стојсављевић

Када су први пут прешли Апалачке планине, пред колонистима се указала непрегледна плодна равница богата муљевима из корита изливене реке Мисисипи. Ниске травнате површине – степе (у САД познате као прерије, а у Канади као амбара) су бројала непрегледна стада бизона и бројна доморадачка племена која су на овом простору боравила вековима.

Мисисипи са притоком Мисури је једна од најдужих река на свету. За њу су везане безбројне приче и песме о подвизима првих досељеника и пионира. Она извире као мала речица из језера Итаска у северозападном делу Минесоте. Код града Сент Луиса Мисури се улива у Мисисипи и чини њену долину и речни систем са свим каснијим притокама. Са Стеновитих планина у Мисисипи притиче Арканзас и Ред Ривер, а са Апалача Охајо са Тенесијем.

Велики проценат долине Мисисипија је сувише влажан за бројне биљне културе, осим за шуме чемпреса. Међутим, велике површине су исушене и претворене у плодна поља шећерне трске, пиринча, соје и памука.

У културном смислу, долина Мисисипија је везивана за појам границе. Граница (енг. frontier) представљала је област која је одвајала уређену административну територију на истоку под влашћу колониста од неуређеног и неистраженог западног дела, Дивљег Запада. Та граница је дуго била река Мисисипи, која је одвајала источни, колонистички део од западног, индијанског. Становништво се у групама кретало на запад и када је долазило до граничних индијанских територија формирало је насеље. Ово насеље се бранило од противнапада Индијанаца. Било је кружног облика опасано дрвеном оградом. Када би коначно Индијанци били потиснути ка западу и шира територија око насеља била безбедна велика већина становништва се селила даље на запад док је на месту насеља остајало свега пар породица које су формирале фарме и обрађивале велике површине земље. Остатак групе који је наставио на запад опет би у близини индијанских територија формирао насеље, борио се са њима и потискивао их даље на запад. Процес се настављао до протеривања домородачког становништва у резервате. Данас у Сједињеним Америчким Државама постоје остаци таквих насеља. На њиховим местима изграђена су мала трговачка насеља која се називају market towns―. Oва насеља се састоје од свега неколико улица и продавница са главним тргом где фармери обично суботом долазе да размене своје производе, да купе намирнице које су им потребне за свакодневни живот. За ове просторе је везан појам Дивљег Запада ― назван тако јер ово нису биле савезне државе Уније у којима су се прописивали и поштовали федерални закони већ је владао закон јачега. Ширење на запад довело је до јачања националног јединства и смањила се приврженост народа појединим државама што је смањило сецесионистичке покрете у Новој Енглеској и на америчком Југу.

Први истраживач на овом простору био је шпански конквистадор Ернандо де Сото. Његово искрцавање било је 1539. године близу Тампе. Његова експедиција презимила је близу данашњег главног града Флориде, Талахасија. Ушли су на територију данашње Џорџије у марту 1540. године, прешли реку Савану да би се потом кретао до јужних падина Апалача, масива Блу Риџ, а потом на запад према Мисисипију. На западу су ушли у данашњи Кентаки и наишли на престоницу народа Чероки која се звала Таломеко. У овом походу обишли су градове Куалу и Етове. Де Сото је страдао у окршају са домороцима и сахрањен је у долини реке Мисисипи 1542. године.

У другој половини XVII веку на ове просторе долазе Французи. Године 1673. Маркет и Жолије су од Мичигенског језера допрли до реке Мисисипи, а затим стигли низводно до Арканзаса. Највећи француски истраживач Ласал је 1682. године прешао цело пространство од Канаде до Мексичког залива и објавио да се долина Мисисипи (коју је он назвао Луизијана) налази под француским суверенитетом. Неколико година касније је овај истраживач довео групу колониста и основао Њу Орлеанс. Иако су првобитно били заинтересовани за трговину крзном, колонисти су основали плантаже разних тропских биљака и увозили црне робове. Територија у коју су први стигли француски истраживачи простирала се хиљаде километара у правцу север – југ, али је била мале ширине. На њој је било мало Француза који су могли контролисати или војно бранити толики простор.

После проглашења независности, 1776. године и завршетка рата са Британцима, почела је велика сеоба досељеника на запад. Један део њих је путовао преко Пенсилваније долином реке Охајо, док су други прелазили из Вирџиније у Тенеси кроз Камберландски пролаз. Овај пролаз играо је важну улогу у пионирским преласцима колониста кроз Апалаче од 1750-их година. Први познати истраживачи били су Томас Вокер и Даниел Бун. Овај други је отворио пут дивљине 1775. године преко компаније „Трансилванија“ и истражио подручје све до Блу Граса. Данас је то територија која је проглашена националним парком. Ово је било посебно погубно за домородачка племена која су се у Рату за независност боравила на страни Британског царства.

Почетком XIX века ситуација почиње да се компликује у Луизијани. Године 1800. уговором у Сан Илдефонсу, Шпанија је Луизијану пренела на Француску. Две године касније Сједињеним Америчким Државама је одузето право на складиштење робе у Њу Орлеансу које су добиле од Шпаније. Наредне 1803. године Наполеон је одлучио да дигне руке од Луизијане због превеликих трошкова ангажовања војску за њену одбрану и живот колониста. Овој одлуци је претходио француски пораз у бици код Вертијера у новембру 1803. године на острву Хиспањола. Ова битка била је кључна у Другом хаићанском рату за независност и чинила је финални чин Хаићанске револуције. Бојећи се да у рату против Велике Британије не изгуби читаву територију одлучује да је прода Американцима за 15 милиона долара. Taко је огромна територија која се пружала од Мексичког залива на југу до Канаде на северу и подножја Апалача на истоку до Стеновитих планина на западу и површине око 2,6 милиона km2 припала Сједињеним Америчким Државама.

Сва ова подручја око које су преговарали Шпанци, Французи и Американци била су насељени староседелачким становништвом. После америчке победе код Оборених стабала, домороци су били константно потискивани на запад. Северозападне територије (северни део речног слива Мисисипија према Великим језерима) су се полако делиле на државе. Охајо је постао држава 1803. године. Исте године су образоване територијалне владе у Индијани, Мичигену и Илиноису. Домороци су пружили отпор. Поглавица Тикумсех организовао је бројна племена у борби против ширења белаца. Непријатељства су почела у новембру 1811. године. Придружили су им се народи племена Крик који су у Тенесију 1813. године нападали Американце. Командант милиције Тенесија у то време био је Ендрју Џексон, будући председник САД. Он је победио Индијанце, да би био прекомандован у регуларну војску.

Рат Џексоновских снага са народом Крика се ширио на територије Џорџије, Алабаме и Мисисипија. Један део народа Крик је желео да усвоји цивилизацију белаца. Други, названи црвени штапови су инсистирали на борби и 1813. године су извршили покољ над 250 људи у утврђењу Мимс, на шта су Џексонове јединице сурово узвратиле. После победе над Крик Индијанцима у бици код Хоршу Бенда, Џексон је постао посредник у куповини индијанске земље. Од 1814. до 1824. године белци су у низу споразума са Индијанцима преотели више од три четвртине Алабаме и Флориде, једну трећину Тенесија, једну петину Џорџије и Мисисипија и делове Кентакија и Северне Каролине.

До 1830. године америчко ширење на запад је већ толико одмакло да је довело до стварања државе Мисури и великог насељавања колониста у данашњем Арканзасу и Мичигену, да би се у наредних неколико година протеривањем домородаца населила и Ајова. Продор у Ајову био је остварен и победом Американаца над поглавицом племена Сок, Црним Јастребом 1832. године. Тада је утврђена позиција у Илиноису и учињен продор у Ајову.

Освајање нових територија приморало је нека индијанска племена како би се спасла од нестанка да покушају да се асимилирају у америчко друштво. То се највише односи на тзв. пет цивилизованих племена: Чироки, Чокто, Чикесо, Крик и Семиноле. Овај покушај је пропао јер је на домородачкој територији 1829. године у Џорџији пронађено злато. Племена су натерана да прихвате премештај на нову индијанску територију западно од Мисисипија. Ова присилна сеоба Черокија позната је и као Стаза суза.

Од 1816. до 1819. године робовласничке државе Мисисипи и Алабама су приступиле Унији чинећи равнотежу слободним државама Индијани и Илионоису. Нове територије које су освајали Американци би требало да буду подељене по паралели од 36о30’ СГШ. Одлучено је да све државе које буду примане северно од ове линије буду слободне, а све јужне робовласничке, мада је на самом почетку компромиса направљен изузетак јер је Мисури северно од ове линије. Ово је само привремено решило проблем јер је Северна Америка шира по паралелама на северу него на југу па се са правом претпостављало да ће у једном тренутку бити више северних слободних држава. Уколико се погледа карта Сједињених Америчких Држава уочава се да и данашња граница између држава иде том историјском паралелом (Канзас – Оклахома, Колорадо – Њу Мексико, Јута – Аризона).

У новоствореним савезним државама често се јављао проблем са разграничењем према суседним чланицама Уније. Тако је право на поједине северне делове Џорџије и Мисисипија полагала Јужна Каролина према Париском уговору из 1795. године. Граница између државе Мисисипи и Џорџије утврђена је 1798. године.

Ова стварања нових колонија и држава пратио је отпор домородачког становништва. Године 1842. угушен је последњи устанак племена Семиноле који су пребачени у покрајину Оклахому. Индијанска гранична линија је тада повучена од Минесоте до Тексаса. Индијанцима је обећано да ће западно од ове линије моћи заувек живети. Међутим, већ после једне деценије дошло је до нових сукоба, потписивања споразума, протеривања домородаца даље на запад и основане су државе Канзас и Небраска. Сеобе на запад досељеника у територији са којих су прогнана домородачка племена ишла су у три правца. Северна миграциона струја ишла је из Нове Енглеске, средња из Вирџиније, а јужна из Јужне Каролине. Ове сеобе нису биле сталне. Главна струја се кретала кроз Кентаки (Камберландски пролаз) и Тенеси све до Мисисипија. Тридесетих година XIX века насељеници су кренули у Тексас који је постао независан од Мексика 1836. године.

Колонисти који су долазили у долину реке Мисисипи су живели груб, опасан и захтеван живот. Мушкарци су били фармери, ловци, трговци крзном или дрвосече. Жене су радиле пољске послове, подизале децу, спремале храну и гајиле домаће животиње. Није било много лекара, па се лечење често морало импровизовати. Озбиљније болести или повреде су могле значити ширење епидемије или чак и смртни исход. Исхрана им је била једноставна и састојала се махом од житарица. Свака колонистичка породица је градила свој дом често помажући једна другој, узгајале сопствене усеве и ловили дивљач, шили своју одећу, правили муницију, свеће, лекове, обућу и друге потрепштине. Њихов живот био је прожет религијом и осећајем припадности заједници. Углавном су то били протестанти који су миграцију доживљавали и као ширење хришћанства.

Ширење на запад је резултат полета и свежине једне младе нације која се отргла од учмалости старе и истрошене Европе. И данас, неколико стотина хиљада људи годишње усељавајући се у САД прима обичаје, традицију и начин живота Американаца који се умногоме темеље на победама и освајањима током задња три века. Храбре пионире на Запад је покретао авантуристички дух и слобода која је била често ускраћена њиховим прецима у Европи. Ниво поштовања који данашњи Американци имају према својим оцима оснивачима огледа се и у чињеници да су се током историје амандмани на чланове Устава ретко мењали. У највећој мери су успели да асимилују домородачко становништво и свету кроз литературу и филмове умање или потпуно пониште злочине, прогоне и отимање земље од народа који су у Северној Америци живели од памтивека.

Захваљујући славној историји из које се углавном памте позитивни догађаји, Американци имају изузетно наглашен осећај патриотизма и непобедивости. „Нова Атлантида“ није покорила свет моралом и духовним осећајима већ искључиво оружјем и ратовима. Ипак, то не умањује допринос оснивача америчке нације тековинама модерне цивилизације.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања