SIMA MILUTINOVIĆ SARAJLIJA – POETA I USTANIK

25/04/2017

SIMA MILUTINOVIĆ SARAJLIJA – POETA I USTANIK

Autor: Jovanka Simić, novinar

Simu Milutinoviću je prva i poslednja misao bila srpstvo, i u toj misli je izdahnuo.(Jakov Ignjatović)

 

Na podugačkom spisku nezasluženo skrajnutih Srba, da spisak zaista postoji, neizostavno bi se našlo i ime Simeona Sime Milutinovića Sarajlije (1791 – 1847), umnog i obrazovanog čoveka svoga vremena, istoričara, književnika, prevodioca, pripovedača i pustolova. Za Sarajliju je Jovan Skerlić rekao da je “jedan od najčudnijih, najzanimljivijih i  najfantastičnijih tipova u srpskoj književnosti. ”

Milutinović je rođen u Sarajevu, školovao se u Beogradu, Zemunu, Segedinu i Sremskim Karlovcima, a poslovi, istorijske prilike i nemiran duh, vodili su ga od Beograda, Vidina, Odese i Lajpciga, do Beča, Moskve, Budima i Cetinja. Govorio je nekoliko jezika, obavljao brojne i raznorodne poslove (bio je pisar, učitelj, čuvar bostana, direktor osnovnih škola, sekretar Popečateljstva prosveštenija, borio se protiv Turaka, boravio u zatvoru, bio sekretar vladike Petra Prvog i učitelj mladog Njegoša).

Pisanjem je počeo da se bavi veoma rano. Prva pesma, Serbska moma, objavljena mu je kao moto u Vukovoj Maloj prostonarodnoj slavenoserbskoj pesnarici (1814). Pisao je lirske i epske pesme, drame, istorijske spise, pripovetke… Bavio se publicistikom i sarađivao sa najznačajnijim časopisima i novinama svog vremena: Serbski narodni list, Serbske narodne novine, Serbski letopis, Srbski rodoljubac, Zabavnik, Peštansko-budimski skoroteča… Sakupljao je i objavljivao narodne pesme, priređivao dela drugih autora i prevodio sa ruskog, nemačkog i grčkog. U njegova najznačajnija dela ubrajaju se: Serbijanka, Trojesestarstvo, Trojebratstvo, Zorica, Tragedija Obilić, Dika crnogorska, Istorija Crne Gore, Istorija Srbije, Igraljke uma i dr.

Životni put Sime Milutinovića Sarajlije trajao je 56 godina, a bio je dinamičan i mukotrpan. Često je, zbog razmimoilaženja sa aktuelnim srpskim vladarima bio prinuđen da napušta Srbiju, ali joj se uvek vraćao. Rođen je u trgovačkoj porodici, pošto se njegov otac Simeon, poreklom iz užičkog kraja, a bežeći od kuge preselio u Sarajevo, gde je oženio čuvenu lepoticu Anđeliju Srdanović. Kasnije se porodica preseljavala u više navrata pa je Sima školovanje započeo u Zemunu, a potom je obrazujući se prošao mnoge krajeve od Sremskih Karlovaca i Vidina do Lajpciga, preko Besarabije do Crne Gore.

U Sremske Karlovce trinaestogodišnji Milutinović dospeo je 1804. godine upisavši se u Prvu srpsku gimnaziju koja je, iako osnovana 1791. godine, već bila na dobrom glasu. Iz vremena đakovanja u Karlovcima koje se poklopilo sa događajima Prvog srpskog ustanka i uspesima Karađorđa, nije sačuvana jedna od prvih Siminih pesama Spomen karlovačkih godina. Ali, nije dugo trajalo ni Simino školovanje u najstarijoj srpskoj gimnaziji. U drugom semestru treće godine (1807. godine), izbačen je iz škole jer se zajedno sa Dimitrijem Davidovićem i još nekim đacima zamerio vrhovnom gimnazijskom patronu mitropolitu Stefanu Stratimiroviću „čitanjem zabranjenih knjiga i pisanjem slobodnih stihovaˮ.

Put je Milutinovića dalje vodio u Peštu, pa u Beograd gde upoznaje Dositeja, a zatim i Vuka Stefanovića Karadžića. Zahvaljujući Vukovoj podršci 1811. godine o Vidovdanu, objavio je svoje prve stihove „Raspjev slavom otečestva ushićena Srpčićaˮ.

Docnije je pisao većinom političke i prigodne ustavobraniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure prilagođene potrebama toga vremena. Te brošure nisu imale značajniju književnu vrednost sve do tragedije Obilić u kojoj je dramatizovao kosovsku tragediju. Prema sudu književnih istoričara, Sarajlija je za složenu dramsku kompoziciju imao manje smisla nego za ep, ali smatrali su da je ipak bio najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije i, uz Vuka, najbolji poznavalac naše narodne poezije.

Najbolje i najobimnije Sarajlijino delo je epski spev „Serbijanka“ iz 1826. godine u kojem  je, po uzoru na Ilijadu, opevao Prvi i Drugi srpski ustanak. Ova četvorodelna knjiga bila je propraćena i pohvalama i pokudama. Pohvale nije štedeo Johan Volfgang Gete koga je Sima Milutinović po izlasku svog dela posetio u Vajmaru. “Pregledavši ovo delo, našli smo da je cela stvar vrlo značajna. Želeli bismo da se ovaj spev prevede…”, zabeležio je Gete.

S druge strane, Vuk koga je Sarajlija veoma poštovao, mada često nisu bili istomišljenici, prigovorio je da je „objavljenije dobro, samo što je visoko ili, ako smijem reći tavno i išarano ruskim riječimaˮ. Svestan vrednosti svog jezičkog i pesničkog koncepta, Sarajlija je Vuku odgovorio nadmoćnim tonom: „Za moj pravopis ne staraj se ništa. Ja nijesam, a ni ti, onaj što ugađa svakome u svijetuˮ.

Na Cetinju se Sarajlija obreo 1827. godine, posle razmirica sa knjazom Milošem, a došao je preko Trsta, Zadra, Herceg Novog i Kotora. U Crnoj Gori prihvatio ga je i za svog ličnog sekretara imenovao ostareli vladika Petar prvi. Izmirio je, pritom, sve Milutinovićeve dugove u Lajpcigu. Ubrzo je Sarajlija počeo da podučava i mladog Njegoša i da sakupnja narodne crnogorske pesme.

Ne ugađajući preterano nikome, Sarajlija je burno proživeo svoj život i skončao ga u Beogradu, osiromašen i zaboravljen od onih koje je veličao u svojim delima. Jedan od najznačajnijih srpskih književnika izdahnuo je na rukama svoje verne supruge Marije Punktatorke. Njoj je na umoru poručio da pomaže sirotinju, a poslednje reči bile su mu: „Kad bih se ponovo rodio, želeo bih da budem ovo što sam bioˮ.

Sarajlija je sahranjen 1. januara 1848. godine, kod Markove crkve u Beogradu. Njegovo telo spušteno je u grob Joakima Vujića jer porodica nije imala mogućnosti da ga dostojnije sahrani.

Od tog trenutka, pa u naredne 163 godine, Sarajliju je u srpskom sećanju prekrila teška tama. Sa izuzetkom rečenice u grandioznoj tv seriji Vuk Karadžić Milovana Vitezovića: „Još svog Boga Srb imade mrvuˮ koju glumac u liku Sime Milutinovića Sarajlije izgovara dok, po odobrenju turskog age kod Stambol kapije (današnji Trg republike) poji vodom obešene Srbe, Sime i njegovih književnih dela nisu se do 2010. godine setile ni Kneževina ni Kraljevina Srbija, ni država SHS, ni Kraljevina Jugoslavija, ni SFRJ, ni SR Jugoslavija. Setilo se Društvo za nauku i stvaralaštvo Logos iz Bačke Palanke koje je 2010. godine štampalo njegova sabrana dela u šest tomova. Ideju da se prvi put objave sabrana Sarajlijina dela podržali su akademici Vasilije Krestić i Dejan Medaković. Ovaj drugi je tada rekao bačkopalanačkim izdavačima: „Objavljivanjem sabranih dela, vi ćete Simi podići spomenik značajniji nego da ste ga izlili u bronzi i postavili nasred Terazija.”

Literatura :

 

Andra Gavrilović, Znameniti Srbi 19. veka, Drugo dopunjeno izdanje Naučna KMD | Beograd, 2008. godine

Tanja Popović, Poslednje Sarajlijino delo –  o Tragediji Vožda Karađorđa, Beograd, 1992. godine

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja