Autorka: msr Irena Stracenski
U šta danas verujemo? U sadašnjost, u ono što pamtimo ili u ono što će tek doći? Mlada dramaturškinja Mina Petrić slojevito preispituje tematiku sećanja i zaborava u drami „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči“. I danas u eri užurbanosti, van političkih dešavanja, pandemije i ratova, postoje itekako važne stvari. Našli smo ih u fokusu pera Mine Petrić, u časopisu „Scena“ iz maja 2022. godine. Autorka koja je svesna institucijalizovanosti današnje kulture, koja se protiv toga bori nezavisnim portalom (izoffa.com), uspeva da donese osveženje na pozorišnu scenu. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a radeći kao dramaturg i scenarista na brojnim aktuelnim predstavama, kao i u okviru filmskih festivala, kreira put za sveža tumačenja čoveka i sveta. NJena drama „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči“ ušla je u najuži izbor na Konkursu Sterijinog pozorja za savremeni dramski tekst 2021.[1]
Sama drama je nabujala simbolima, pri čemu su oni organizovani kroz prizmu broja tri. Počevši od naslova, tu su tri naziva za istu biljku [2] koja raste kraj vode, nečega što teče, baš poput vremena koje je ovde takođe trojako. Scena je postavljena u stanu, a akteri su tri žene različitih generacija iste porodice. Dramaturškinja se kreće dramom cik-cak putanjom, idući iz prošlosti u sadašnjost, te se scene tako i smenjuju, da bi na kraju otvorila budućnost.
Osim simbola koji se protežu od naslova, preko sadržaja i poetike, emocije i sentiment bez patetike ovoj drami daju posebnu težinu. Drama se otvara snom o zaboravu, o sećanju, o pamćenju, a taj san u kanonu, simbolično, istovremeno izgovaraju likovi– Olga, Danica i Ksenija. Sama aktivna drama radnje započinje kada Ksenija odvodi dementnu baku Olgu iz staračkog doma, protiv volje svoje majke Danice.
OLGA: Koliko dugo nisam bila ovde!
KSENIJA (Gleda je s nadom.): Koliko dugo?
(Olga ne odgovara. Ksenija se “razleti” po sobi, otvarajući i zatvarajući ormane, ladice, zagledajući prašinu. Olga smešeći se prilazi svom radnom stolu i dodiruje stvari. Ksenija se stalno osvrće ka njoj, gleda je krišom.)
OLGA: Ja volim… ovo mesto.
KSENIJA: I ja. (Olga podigne knjigu s radnog stola i otvori je. Ksenija ugleda knjigu.) Sećaš li se kad… (Ksenija se ugrize za usnu.)
OLGA: Sećam se.[3]
Dijalozi su izuzetno jaki i efektivni. Iako se veoma često presecaju započete rečenice, nastavak se naslućuje i time autorka dodaje na sentimentu. Preturanjem po prošlosti Mina Petrić, videćemo, reorganizuje naša sećanja i ono što ona u stvari predstavljaju – sažet život. U tom životu triju žena ključan je odnos majke i deteta. Kada je reč o odnosu Ksenije i njene majke Danice, od prve scene je u drami osetna netrpeljivost, propraćena čestim negativnim i podsmešljivim komentarima koje Danica upućuje svojoj ćerci. NJihov je odnos poljuljan kada je Danica ostavila petogodišnju Kseniju svojoj majci, a pasivno, drama počinje u Daničinom detinjstvu što ćemo videti kroz smenu vremenskih okvira. Iako se smenjuju odnosi u prikazima, centralna ličnost je svakako Olga. Oko nje se sve odvija, naspram nje se mere i vreme i prostor u drami. Opisana je kao snažna žena jake harizme i volje:
OLGA: Ne psuj! (Ksenija i Danica je preneraženo pogledaju. Olga se ponaša sasvim pribrano, naišao je period lucidnosti. Ona je čvrsta, “bez dlake na jeziku”, ne smeši se često, ne tepa, ne povlađuje nikom.) Ja je uspavljivala ruskim simbolistima, a ona psuje k’ kočijaš! (Ksenija poleti prema Olgi i poljubi je u obraz. Olga je malo zbunjena, ali drago joj je. Kseniji.) Gde si mi sakrila cigarete?[4]
Veličina njene ličnosti će se unajpre pokazati u odnosu sa unukom Ksenijom. Zato je druga scena izuzetno upečatljiva. Smeštena dvadeset pet godina unazad od sadašnjeg trenutka, odvija se na dan kada je Olga zatekla devojčicu samu u svom stanu. Stvaranje veze između bake i unuke počinje pažljivim koracima, razbijanjem čaše i građenjem novog života:
OLGA: Malena, stvarno je u redu, čaša k’ čaša. (Ksenija grabi za vazduh i odmahuje glavom. Olga brzo uzme preostalu čašu i baci je na pod. Ksenija se preneraženo trgne i ukipi.) Eto, ionako sam htela da bacim te čaše! Ne trebaju nam… (Ksenija se smiruje od svog napada, ali podozrivo gleda Olgu.) Kad razmisliš, staklo se pravi od peska, a mi sad pravimo pesak od stakla, vraćamo ga u njegovu prirodnu formu. Naša kućna plaža…[5]
Tako Olga ni iz čega stvara sve – hranu, plažu, reku, dom. Ako paralelno postavimo drugu sa trećom scenom, videćemo sličnu situaciju sa obrnutim ulogama. Dementnoj baki sada Ksenija stvara dom, ili je podseća na ono što je od njega ostalo. Najveći podsetnik su pisma Marine Cvetajeve, na čijem je delu Olga dobila svoju diplomu. Ta su pisma lična poveznica sa porodičnom tragedijom, utapanjem Daničine sestre, te se ujedno ovde upoznajemo sa osnovom zapleta priče na kojoj se delo gradi:
DANICA (Dosta joj je): To je bila moja sestra! Ti možeš da me mrziš koliko hoćeš, slobodno, samo te molim da se nekad setiš da sam i ja čovek. I takođe te molim da to što se desilo sa Bebom ne pominješ Olgi. Ako postoji i jedna dobra stvar u tome što zaboravlja, to je što će zaboraviti da joj se utopilo dete. Ako zaboravi da me mrzi, to će, takođe, biti velika stvar. Mogla bi i ti malo da zaboraviš.
KSENIJA: Zato sam se i vratila. Što sam počela da zaboravljam.[6]
Četvrta scena koja se odigrava dvadeset i tri godine ranije, između Olge i Danice, predstavlja zaborav kao okvir odnosa majka-ćerka. Ta je scena u prošlosti gde je Olga nadmoćna, pa čak i svojom slabošću kad prima ćerku nazad u svoj dom: „Jesi li mislila da ćeš nas zaboraviti? (Ćute.) Da će te Ksenija zaboraviti? Da ću ja?! Govori! (Danica ćuti.)“[7]
Reč zaborav u ovoj drami provlači se iz scene u scenu, kroz sva vremena. Dok je u scenama koje su smeštene u prošlost zaborav lični izbor, u sadašnjosti, on je u uskoj vezi sa Olginom demencijom. Zato, demencija i zaborav nisu isto. Konstantno je da je zaborav nešto strašno protiv čega se treba boriti. Često neznajući da li je zaborav lek ili otrov, neguje se kultura nesećanja. Zato, Olga u svojim retkim momentima lucidnosti piše dnevnik sećanja, ona bira sadržaj života koji će pamtiti. Tako i Ksenija lepi papiriće sa nazivima po nameštaju, verujući u podsetnike kao podsticaj lucidnosti, kao da sa zaboravom nestaje realnost. To je svevremena borba koju živimo na sceni i van nje, a za svakoga je drugačija. Čini se da upravo o tome Mina Petrić i piše kada na scenu postavlja tri žene iz jedne porodice za koje je jedna ista tragedija drugačije proživljena. Zato ni radnja nije lienarna, no se retroaktivno upoznajemo sa sećanjima i osećanjima i vidimo kako su kreirala sadašnjost. Autorka vešto odmotava film i podseća na nezaboravljanje i na sećanje o poreklu i osloncima.
DANICA: Uvek je bila takva, uvek u svojim mislima, uvek daleko od mene. Nisi u ovoj kući smeo ni da se nasmeješ, to je bila uvreda za Bebu! Evo i ovde u ovim senilnim škrabotinama, čak i ovde, Beba me pobeđuje!
KSENIJA: Tiše, spava! Ti si imala deset godina kad…?
DANICA: Da.
KSENIJA: Žao mi je.
DANICA: C’est la vie. Ti ne znaš kakva je Olga bila… Tebi je bila prava mama, ne možeš ni da zamisli
DANICA: Uvek je bila takva, uvek u svojim mislima, uvek daleko od mene. Nisi u ovoj kući smeo ni da se nasmeješ, to je bila uvreda za Bebu! Evo i ovde u ovim senilnim škrabotinama, čak i ovde, Beba me pobeđuje![8]
Takođe, pred nama je i drama o gubicima, odnosno, o tome kako ih mi doživljavamo. Između redova čitamo da je gubitak samo preinačenje izgubljenog, baš poput čaše koja se vraća u pesak. Dok se Danica protiv bola brani ljubomorom, shvatamo da nije imala uzor za majčinstvo, jer se Olga u trenutku gubitka druge ćerke nije uspela izboriti sa bolom:
DANICA: Živim između Bebe i Ksenije kao da se nisam ni desila… Zašto, mama, svi zaslužuju tvoju nesebičnu ljubav osim mene?
OLGA: Ovo sada… to što sam pristala na ovu ludoriju ima da shvatiš kao čin najveće ljubavi, je l’ ti jasno?
DANICA: Kaži mi onda, hoću da čujem.
OLGA: Šta?
DANICA: Da me voliš.
OLGA: Ne ponašaj se kao dete![9]
Olga se nije izborila sa bolom, bori se samo protiv zaborava. U sadašnjosti, dementna, pretura po već rasturenoj biblioteci izgovara stihove Marine Cvetajeve:
OLGA (Pokušava da se seti, ali sećanja dolaze u nejasnim fragmentima.): Ja sam Marina, morska pena… (Uzrujava se.)
DANICA: Olga, hajde sedi. (Vodi je do kauča.)
OLGA: Srebro svetluca iz mog imena… Moja je izdaja… Moje je ime… Marina. Ja sam…[10]
Držeći se čvrsto za uspomenu na utopljenu ćerku, Olga postaje neko ko se rastapa u pesku, vraća se u more (emocija) i ponovo dolazi do obale. Simbolika je ovde zgusnuta. Morska pena su i sećanja na vodi života. Morska pena je i Olga, svesna da je svojom snagom potopila Danicu. Ujedno, ona iznosi pesak i pravi obalu, zaštitu za Kseniju. Za sebe, ona prečišćava taj pesak i izdvaja emocije. One su je sačuvale. U trenucima kada ne prepoznaje ni ćerku ni unuku, Olga zna da su one neko njen, Danicu čak prepoznaje i kao nekog koga mnogo voli. Utom prestaje i Daničina borba, kada dobija potvrdu ljubavi nezamaskiranu razumom, dobija ljubav kao čisto osećanje.
Ksenija se brani nadom i živim podsećanjem sebe na baku kao oslonac. Brinući o Olgi, dodaju ponešto svojih sećanja u rokovnik, zaokružujući jedan zajednički život koji im se istovetno desio. Time, Danica i Ksenija brinu i o svojim uspomenama, svesne da su Olgini trenuci lucidnosti sve ređi. Sećanje se ovde postavlja na pijedestal kada se pitaju koja će im biti poslednja zajednička uspomena, gde prestaje jedan život koji dele. Nakon Olgine smrti, koja u drami nije direktno opisana, no vešto istaknuta scenskim opisom, Ksenija opisuje Danici san koji je identičan snu iz Marininog pisma, sa početka drame. Onim čime se otvara, drama se i zatvara. Borba protiv zaborava poprima drugačiji oblik kada se od borbe više ne beži – Danica i Ksenija se odlučuju na zajednički život i stvaranje novih uspomena. Upravo u tom činu je sveprisutan Olgin duh, smirujuć i ujedinjujuć.
Ta sentimentalnost koju Mina Petrić ispisuje daleko je od patetike. Ona svojom dramom pruža čitaocu prazan list za pitanja:
Da li je život u sećanju ili u onome što smo zaboravili?
Da li smo zaboravili ili biramo da se se setimo?
Da li sećanje donosi život onome koji se seća?
Drama „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči“ je kompletna, složena i zrela. Daleko od politike, ekonomije i spletki, Mina Petrić se sa velikom sigurnošću bavi najtananijim delovima ljudske duše – sećanjima, odnosom majka-dete, temom individualne žrtve i bežanjem od bola. Prizivajući individualnu prošlost pretenduje da živi dugo na dramskoj sceni budućnosti, podsećajući nas da ne smemo zaboraviti kakva kultura treba da bude.
[1] Scena: časopis za pozorišnu umetnost. Novi Sad: 2022, br. 2, str. 140-160.
[2] NEZABORAVAK (lat. myosotis) koji se još naziva i potočnica ili zmijske oči, ukrasni je cvet uglavnom plave boje, ali poznate su i ružičaste i bele varijacije. Nezaboravak je nežna biljka, koja se brzo razmnožava i raste kraj vode. U viktorijanskom jeziku cveća “ne-zaboravi-me” cvet bio je simbol verne i trajne ljubavi. Scena: časopis za pozorišnu umetnost. Novi Sad: 2022, br. 2, str. 140.
[3] Petrić, Mina. Nezaboravak, potočnica, zmijske oči. Scena: časopis za pozorišnu umetnost. Novi Sad: 2022, br. 2, str. 143.
[4] Isto, str. 144.
[5] Isto, str. 147.
[6] Isto, str. 149.
[7] Isto, str. 150.
[8] Isto, str. 152.
[9] Isto, str. 156.
[10] Isto, str. 158.
Ostavi komentar