Senka Bele ruke – General Petar Živković

26/01/2018

Senka Bele ruke – General Petar Živković

 

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

                Demon jugoslovenske ideje” samo je jedan od nimalo pohvalnih nadimaka kojim su srpskog oficira i političara Petra Živkovića nazivali njegovi oponenti. Bes koji je proizlazio iz nemoći da mu se suprotstave, a neretko i iz straha od čoveka koji je dugi niz godina bio „siva eminencija” režima Aleksandra Karađorđevića, glavni su uzroci bujice kleveta i uvreda izrečenih na njegov račun. Bilo je u tim rečima nekad istine, a češće preterivanja – ali svrha je uvek bila jasna. Trebalo je narušiti njegov ugled ne samo u javnosti nego pre svega u očima jugoslovenskog monarha, generalovog intimusa i dugogodišnjeg zaštitnika. Zahvaljujući poverenju kralja Aleksandra, Živković je došao na najvažnije pozicije u novoformiranoj jugoslovenskoj kraljevini. U više navrata obavljao je dužnost ministra vojske i policije, a kruna njegove karijere bila je dolazak na mesto predsednika vlade. Politički život tog vremena gotovo da se nije mogao zamisliti bez generala Živkovića i teško da se neko važnije pitanje u državi rešavalo bez njegovog uticaja. Treba naglasiti da se Petar Živković politički aktivirao još pre formiranja južnoslovenske države. Početkom XX stoleća uključio se u zaveru srpskih oficira usmerenu protiv poslednjeg Obrenovića – kralja Aleksandra. Od tada, njegovo političko delovanje nije prestajalo i njegov uticaj u srpskom društvu postepeno je rastao. Suštinski, kroz njegovu biografiju možemo propratiti sve važnije istorijske događaje u prvoj polovini XX veka, a koji se tiču srpskog naroda. Ipak, široj javnosti u Srbiji on je uglavnom nepoznat. Razlog za to ponajviše je delovanje komunističkog režima nakon Drugog svetskog rata. Namera partizanskih revolucionara bila je da izbrišu svako sećanje na čoveka koji je dosledno i surovo suzbijao njihovo delovanje u monarhističkoj Jugoslaviji. Stereotipi o demonu retrogradnog režima tada su najviše i afirmisani, a Živković je ostao obeležen kao razvratnik, vešt isključivo u spletkama, zakulisnim radnjama i političkim intrigama.

                Petar Živković je rođen 1. januara 1879. godine u Negotinu. Poticao je iz siromašne porodice. Njegova majka Sara bila je domaćica rodom iz Tetova, a otac Raka Živković sitan trgovac iz Negotina. Kao i njegov brat Dimitrije, posle završene osnovne škole i gimnazije u Zaječaru Petar se opredelio za vojnički poziv. Vojska je u srpskom društvu uvek imala posebno mesto i ugled, i biti oficir bilo je velika čast. Mladići u Srbiji su se zbog toga često opredeljivali za vojničku karijeru. Naravno, ne treba zanemariti ni finansijske benefite kada je u pitanju ta profesija. Iako plate u vojsci nisu bile velike, zagarantovan posao i redovna primanja uz status koji su u srpskom društvu oficiri imali činili su ovaj poziv veoma primamljivim. Verovatno je to opredelilo Petra da 1897. godine upiše Nižu školu Vojne akademije u Beogradu. Studije je završio 1899. godine. Potom je proizveden u čin konjičkog potporučnika i poslat na službu u Niš, gde je proveo naredne tri godine. Prelomni događaj za njegovu karijeru i život predstavljala je odluka da se priključi zaveri koja se u to vreme pripremala protiv kraljevskog para Obrenović. Živković je tako postao deo grupe mladih oficira-zaverenika okupljenih oko istog cilja i svog neformalnog vođe Dragutina Dimitrijevića Apisa. Važno je naglasiti da ni Apis ni mlađi oficiri nisu bili inicijatori te zavere. Postoji sumnja da su planovi za svrgavanje kralja osmišljeni u određenim naprednjačkim i liberalnim krugovima, kao i među pojedinim višim oficirima poput generala Jovana Atanckovića i pukovnika Aleksandra Mašina. Vremenom, zavera se širila i broj učesnika se neprestano uvećavao. U nju su se uključili mlađi oficiri, ali i političari poput Đorđa Genčića i Jovana Avakumovića. Sve ove zaverenike povezivalo je izrazito nezadovoljstvo sveukupnim stanjem u zemlji, a posebno ponašanjem kralja i još više kraljice, koju su smatrali nedostojnom srpskog prestola i odgovornom za loše kadrovanje u vojsci. U noći 28. na 29. maj 1903. godine, oni su svoj naum sproveli u delo. Aleksandar i Draga surovo su likvidirani i time je ugašena dinastija Obrenović. Mlađi oficiri-zaverenici posebno su se istakli u Majskom prevratu. Apis je predvodio grupu koja je likvidirala kraljevski par. Poručnik Petar Živković, tada zadužen da čuva kapiju kraljevskog doma, otključao je vrata zaverenicima i omogućio im da bez većih problema zauzmu dvor. Ispostaviće se da je tada otvorio ne samo kapiju dvora već i vrata svog vrtoglavog uspona u karijeri.

                Uprkos nekim procenama i očekivanjima, Majski prevrat nije izazvao veće potrese u srpskom društvu. Građanski rat, čemu su se nadali pojedini politički krugovi u Beču, ipak je izbegnut. Zaverenici su relativno lako bez značajnijeg otpora preuzeli vlast. Formirana je vlada pod vođstvom Jovana Avakumovića, jednog od učesnika u prevratu, a zaverenici su zauzeli ključne ministarske resore. Pokušaj grupe oficira Niškog garnizona da deluje protiv zaverenika onemogućen je brzom reakcijom Apisa i Živkovića. Kontrazaverenici su želeli kažnjavanje svih učesnika u Majskom prevratu, jer su ih smatrali nedostojnim oficirske uniforme posle zločina koji su počinili. Živković je preko svojih veza došao do spiska tih kontrazaverenika i oni su zatim neutralisani. Naredne godine, 1904, kao novi vladar Srbije krunisan je Petar Karađorđević. Na prvi pogled je delovalo da se situacija u zemlji postepeno smiruje. Za vlast u Srbiji „borila su se” tri centra moći. Najmanji uticaj u početku je imao Dvor. Ustav usvojen 1904. godine, koji je predstavljao samo delimično izmenjeni tekst ustava iz 1888. godine, bio je jedan od najdemokratskijih u svetu. Kralj Petar prihvatao je demokratska načela državne vlasti. Držeći se ustavnih ovlašćenja, uglavnom je prepuštao da se za uticaj u zemlji nadmeću druga dva centra moći, a to su bili parlament, u kome su dominirali Pašićevi radikali, i neformalni centar moći u samoj vojsci sačinjen od oficira koji su učestvovali u Majskom prevratu. Upravo su ti oficiri u početku imali presudan uticaj u srpskom društvu. Tajno, iz senke, delovali su na vlast, opoziciju ili Dvor. Međusobno su ih sukobljavali, koristeći jedne protiv drugih, a sve u svrhu ostvarivanja svojih ciljeva. Najopasniji protivnici ovoj grupi nisu dolazili iz zemlje, nego iz inostranstva. Velike sile su listom osudile zločin kraljeubistva u Beogradu. Velika Britanija i Holandija su išle toliko daleko da su prekinule diplomatske odnose sa Srbijom uz upozorenje novim srpskim vlastima da stavove u odnosima sa zvaničnim Beogradom neće menjati sve dok vinovnici „majskog nedela” ne budu kažnjeni. Upravo taj pritisak doveo je do toga da 1906. godine pojedini viši oficiri, učesnici u Majskom prevratu, na svojevrstan način budu kažnjeni. U stvari, pitanje je da li se to može uopšte smatrati kaznom, ako se uzme u obzir da su oni samo penzionisani i to uz značajna novčana obeštećenja. Voljno ili nevoljno, vlasti u Beogradu tada su morale Britancima izaći u susret. Srbiju je očekivao nagovešteni početak rešavanja Istočnog pitanja i znalo se da će Velika Britanija u tom procesu igrati jednu od najvažnijih uloga. Uklanjanje pojedinih zaverenika bilo je neophodna „žrtva” zarad popravljanja diplomatskih odnosa sa ovom velikom silom. Međutim, penzionisanjem viših oficira, učesnika u prevratu, nije ugašen taj neformalni centar moći. Vakuum koji je tada nastao popunili su mlađi oficiri-zaverenici okupljeni oko Apisa, kojima je pripadao i Petar Živković. Na taj način, njihov uticaj u Srbiji u tom periodu značajno je porastao, a oni su pokazali možda čak više energije u borbi za politički uticaj od njihovih prethodnika. Pomenuta činjenica najviše je došla do izražaja u vreme Aneksione krize.

Pošto je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, došlo je do izliva talasa nezadovoljstva ogorčenih Beograđana i građana Srbije. Srbi su Bosnu smatrali svojom zemljom, a čin zvaničnog Beča aktom agresije. Sve glasnije čuli su se apeli o potrebi rešavanja te situacije čak i vojnim putem. Međutim, kralj i vlada bili su svesni pogubnosti sukobljavanja sa nadmoćnim neprijateljem bez ijednog velikog saveznika na svojoj strani. Ni Rusija ni druge velike sile u tom trenutku nisu bile u mogućnosti da podrže Srbiju. Zbog toga se srpska vlada pomirila sa realnom situacijom na terenu, ali to nisu učinili i oficiri. Apis i drugovi smatrali su da neprekidno popuštanje Austrougarskoj samo otežava položaj Srbije. Zaverenici nisu oprostili kralju Petru i Pašiću kapitulantsku politiku u toku Aneksione krize. Počeli su da razmišljaju i o promeni vladara na srpskom prestolu i eventualnom pozivu nekom princu iz strane dinastije da postane novi srpski suveren. Ipak, realnije je bilo da se utiče na kraljevog naslednika, pošto je Petar i onako već bio u godinama. Prestolonaslednik Đorđe Karađorđević, po svojim ratobornim stavovima, sigurno je bio bliži oficirima. On je učestvovao u antiaustrijskim demonstracijama, javno je spalio austrougarsku zastavu i otvoreno napadao vlastodršce u Beču. Svojim ponašanjem tada je navukao na sebe veliku mržnju severnog suseda Srbije. Mladi princ nije imao više takta ni u unutrašnjoj politici. Ovu grupu oficira smatrao je štetnom i antidinastičkom. Poslao im je jasnu poruku da će se obračunati sa njima čim dođe na vlast. Prestolonaslednik je na taj način stvorio moćne neprijatelje i van zemlje i unutar nje. Oficiri-zaverenici okrenuli su se njegovom mlađem bratu, Aleksandru, kao alternativi kada je u pitanju naslednik srpskog trona. Navodno, pojedini oficiri planirali su čak i da ubiju princa Đorđa. Petar Živković otrovao je kiselu vodu koju je princ trebalo da popije. Realizacija plana obustavljena je samo zato što se tome Apis lično usprotivio. Po nekim tvrdnjama, u tu akciju bio je upućen i Đorđev mlađi brat Aleksandar. Navodno, on je razmenio neka pisma sa Živkovićem koja su ga inkriminisala i kojima ga je Živković kasnije ucenjivao i držao pod svojom kontrolom. Ovi podaci nikada nisu faktografski potvrđeni. Važno je da napomenemo i činjenicu da se posle jednog velikog incidenta, kada je princ Đorđe nehotice ubio svog slugu, na kraju on sam dobrovoljno povukao sa mesta naslednika prestola. Tim činom Đorđe je otvorio put svom mlađem bratu da postane prvo prestolonaslednik a potom i kralj.

                Odnosi između novog prestolonaslednika i oficira-zaverenika isprva su bili dobri. Kada su Apis i drugovi osnovali tajnu organizaciju Ujedinjenje ili smrt, poznatiju kao Crna ruka, Aleksandar im je donirao značajnu sumu novca za rad njihovog javnog glasila, lista Pijemont. Međutim, taj prijateljski odnos bio je samo privremen. Aleksandar je u stvari zazirao od ove grupe oficira. Bio je svestan njihove moći i arogancije, a pogotovo toga da su već ubili jednog kralja. Obračun između njih bio je suštinski neizbežan. U tom sukobu Aleksandar se pokazao kao vešt taktičar sa izuzetnim osećajem za politički momenat i delovanje. Nikada nije napadao sam. U prvi mah obezbedio je sebi moćnog saveznika u ličnosti Nikole Pašića. Radikali su i onako vodili gotovo stalnu borbu za uticaj naspram Crne ruke. Time su se dva formalna centra moći, Dvor i parlament, ujedinila protiv onog trećeg, neformalnog, u vojnim krugovima. Aleksandar je dobro znao koliko je bilo važno realizovati presudan politički uticaj na vojne krugove i nije nameravao da taj uticaj u potpunosti prepusti Apisu. Glavni oslonac u toj borbi bila mu je druga oficirska organizacija, Bela ruka. Navedenu grupu osnovali su oficiri učesnici u Majskom prevratu, ali oni koji su se u međuvremenu razišli sa Apisom. Upravo je Petar Živković bio njihov vođa. Zajedno sa Josifom Kostićem, Vladimirom Tucovićem i Antonijem Antićem, on je javno obelodanio informaciju o postojanju te tajne organizacije. Svi oni su posle toga prekomandovani u unutrašnjost. Iz toga se najbolje vidi koliki su uticaj imali crnorukci kako u vojsci tako i u političkim krugovima. Međutim, prestolonaslednik Aleksandar uspostavio je veoma bliske političke i konspirativne veze sa Živkovićem, a Živković je oko sebe i Dvora okupljao protivnike Crne ruke. Uskoro su činili najbliže okruženje samog prestolonaslednika, njegovu tzv. dvorsku kamarilu. Tako je Bela ruka, osnovana nepunih godinu dana posle Crne ruke, postala njen pandan i oružje u rukama prestolonaslednika za suzbijanje uticaja organizacije Ujedinjenje ili smrt.

Sukobi između različitih centara moći u Srbiji izgubili su na intenzitetu za vreme balkanskih ratova. Borba za oslobođenje svog naroda ujedinila je sve struje i frakcije srpskog političkog života. Pobede koje su tada izvojevane donele su velike koristi u vidu teritorijalnog proširenja i rasta ugleda srpske kraljevine. Major Petar Živković se u tim ratovima istakao kao komandant konjice Timočke divizije, ali i po jednom incidentu. Naime, srpska vojska je veoma brzo ostvarila svoje ratne ciljeve, oslobodila Vardarsku Makedoniju i jadransku obalu sa lukom Drač. Posle toga, jedan deo Druge srpske armije pod komandom generala Stepe Stepanovića upućen je u pomoć bugarskim saveznicima pod Jedrene. Uprkos velikom herojstvu i podnetim žrtvama, Bugari nisu uspeli osloboditi taj grad. Bila im je neophodna pomoć, posebno srpske teške artiljerije. Živković je svoje slobodno vreme provodio u lokalnom gradiću, u kafani, gde se, po rečima svedoka, uz alkohol, prepuštao hedonističkim strastima. Jedan vojnik tada ga je optužio da ga je u toku orgijanja naterao na homoseksualni odnos. Skandal je potresao vojsku, a Stepa Stepanović je nameravao da izvede Živkovića pred sud. Međutim, situaciju su smirili svojim intervencijama Aleksandar Karađorđević i Apis. Navodno, iako je bio u sukobu sa Živkovićem, Apis ga je tada zaštitio kako u tom važnom istorijskom momentu ništa ne bi ukaljalo ugled pobedničke srpske vojske. Tada izrečene optužbe su ipak narušile Živkovićev ugled i pratile su ga do kraja života. Okončanje balkanskih ratova označilo je ponovno jačanje tenzija između civilnih i vojnih struktura u Srbiji. Sukob je ovaj put tinjao oko karaktera uprave nad novooslobođenim teritorijama. Civilne vlasti su u tom sukobu odnele pobedu i smenile vojnu upravu. Izbori su bili raspisani, ali izbijanje novog rata je onemogućilo njihovo održavanje. Početkom Prvog svetskog rata tenzije su opale, slično kao i u toku balkanskih ratova. Međutim, posle sloma Srbije, povlačenja vojske i državnih institucija na Krf, sukobi su ponovo aktuelizovani. U okolnostima funkcionisanja države u izbeglištvu, crnorukci su osećali da imaju premoć nad civilnim strukturama. Između ostalog, to se najbolje ogledalo u njihovom arogantnom, pa čak i osionom ponašanju prema regentu Aleksandru, Pašiću i njegovim ministrima. Poruke „da će pre povratka u otadžbinu svi prolaziti kroz špalir mačeva” najbolje su odslikavale njihovu samouverenost i nameru da se obračunaju sa političkim neistomišljenicima. S druge strane, staroradikali su te pretnje doživeli kao izazov koji je bio upućen direktno njima, što nije ni bilo daleko od istine. Samim tim, pružili su odlučnu podršku regentu Aleksandru u njegovoj nameri da se konačno obračuna sa Apisom i Crnom rukom.

                Krajem 1916. godine, Apis i njegovi saradnici su uhapšeni. Usledile su serije pritvaranja svih onih koji su bili povezani sa Apisovom organizacijom. Tokom takozvanog Solunskog procesa, organizovanog 1917. godine, suđeno im je za pokušaj ubistva regenta i za izdaju. Tužilaštvo je smatralo da je njihov cilj bio izvršenje državnog udara i sklapanje separatnog mira sa Centralnim silama. Pod tim optužbama Apis i njegovi najbliži saradnici, major Ljuba Vulović i Rade Malobabić, osuđeni su na smrt i streljani. Veliki broj crnorukaca tada je poslat na dugogodišnje robije. Na taj način regent se konačno obračunao sa ovom organizacijom. Glavnu reč u kreiranju samog procesa vodio je oficir od najvećeg Aleksandrovog poverenja, njegov zastupnik prvog ađutanta i maršala Dvora ‒ pukovnik Petar Živković. Neki istoričari idu toliko daleko da mu pripisuju i režiranje atentata na Aleksandra koji je poslužio kao osnova za obračun sa Apisom. U svakom slučaju, on je redovno obaveštavao regenta o svim dešavanjima tokom procesa i nesporno je u njemu imao veliku ulogu. Živković je bio taj koji je najverovatnije ubedio Apisa da javno prizna kako je upravo on organizovao Sarajevski atentat. Prema rečima Apisovog čuvara u zatvoru, vođa Crne ruke mu je rekao da je dao tu lažnu izjavu kako bi se zaštitio. Pomenuta saznanja ostavljaju sumnju u kontekstu mogućnosti da Aleksandrova i Pašićeva želja da „uklone“ opasnog političkog protivnika nije bila jedini razlog za obračun sa Apisom i organizaciju Solunskog procesa. Pojedini istoričari smatraju da je u pitanju bila šira „politička igra”. Tačnije, u datom periodu predstavnici sila Antante pregovarali su sa Austrougarskom o separatnom miru i eventualnom sklapanju ratnog saveza, čime bi poraz Centralnih sila u Velikom ratu bio sasvim izvestan. Prema toj teoriji, srpska strana je znala za te pregovore. Državni vrh bio je svestan toga da u slučaju njihovog uspeha i prelaska Austrougarske na stranu pobednika, Srbija ne bi mogla da računa na značajnije teritorijalne dobitke, pa možda čak ni na obnovu svoje državnosti. Trebalo je u tim okolnostima krenuti putem pomirenja sa Austrougarskom, a Apis bi bio neophodna žrtva odgovorna i kažnjena za loše odnose u prošlosti te dve države. Regent je tada naložio Živkoviću da poseti Švajcarsku kako bi se sastao sa Sikstom Burbonskim, opunomoćenim predstavnikom habzburškog cara i kralja za pregovore sa saveznicima. Živković je trebalo da mu preda poverljivo regentovo pismo, koje je navodno deponovao u sef izvesne švajcarske banke. Premao tim navodima, pismo je bilo Živkovićevo sredstvo za ucenjivanje Aleksandra i razlog zbog kojeg je budući jugoslovenski kralj održavao prisne odnose sa vođom Bele ruke.

Takvo pismo nikad nije pronađeno, ali svima onima koji nisu razumeli zaštitnički odnos regenta prema Živkoviću ono je delovalo kao nešto veoma moguće. Naročito posle drugog Solunskog procesa na kome je Živković tužio potpukovnika Koču Radovanovića za klevetu. Prema memoarima Pante Draškića, Aleksandrovog ađutanta, bio je to obračun između članova Bele ruke. Pavle Jurišić je nagovorio Radovanovića da napiše raport u kome je optužio Živkovića, između ostalog, za nemoral i homoseksualizam. Jurišić je to uradio da bi se osvetio Živkoviću, jer ovaj nije ispunio obećanje koje mu je dao, da će biti postavljen za komandanta garde. Proces je tekao uz mnogo uvreda, teških reči i sramnih optužbi, a završio se tako što je regent i ovaj put zaštitio Živkovića. Uprkos tome što su ga pratile brojne klevete, Živković je u novoformiranoj državi obavljao najodgovornije funkcije. Bio je komandant garde, ministar vojske, ministar unutrašnjih poslova i predsednik vlade, a sve što je postigao dugovao je upravo bliskom odnosu sa kraljem Aleksandrom. Kralj Ujedinitelj nije izgubio poverenje u svog bliskog saradnika čak ni kada je 1924. godine general Dragutin Okanović dao otkaz u vojsci i izneo teške optužbe na račun generala Živkovića. Okanović ga je tada nazvao „nervnim bolesnikom, zlom za vojsku i politički život, nemoralnom osobom koja ne zaslužuje da bude na poziciji koju zauzima”. Ponovo su se javile optužbe vezane za Živkovićev homoseksualizam, a ceo slučaj je iznesen i pred Skupštinu. Aleksandar je tada pripremio akt o penzionisanju generala Živkovića, ali se na kraju predomislio. Time je sve one koji su verovali da ga Živković ucenjuje određenim kompromitujućim materijalom dodatno uverio u tu mogućnost. Međutim, mnogo verovatnije je da je situacija bila sasvim obratna. Živković je u potpunosti bio lojalan i odan Aleksandru, jer je dobro znao da samo kralj može da ga zaštiti od optužbi koje su se o njegovom životu neprestano iznosile. Suštinski, Aleksandar je generala „držao u šaci”. Dobro je znao koliko je Živkovićeva sudbina zavisila od njegove volje i koliko će mu samim tim on uvek biti odan. Možda je najbolje o tome svedočio general Mirko Milisavljević, pripadnik Bele ruke, kada je rekao: „Rašireno je bilo uverenje da ta grupa oficira sve radi, sve namešta. Međutim, mi smo samo izvršioci onoga što nam se naredi. Mi se ne usuđujemo ma šta da mu (Aleksandru ‒ prim. S. G.) kažemo. On bi nas kroz prozor izbacio…”.

Saradnja kralja Aleksandra i generala Živkovića nastavljena je i posle afere koju je izazvao general Okanović. Politička kriza u mladoj južnoslovenskoj kraljevini doživela je svoj vrhunac posle ubistva poslanika Hrvatske seljačke stranke u parlamentu. Međunacionalne tenzije su inače uzrokovale konstantnu nestabilnost u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Javile su se kao posledica nerešenog nacionalnog pitanja i pretile su da dovedu do raspada zemlje. Aleksandar je na krizu odgovorio 6. januara 1929. godine zavođenjem svoje lične vlasti, Šestojanuarske diktature. Odlučio je da napusti ideju troimenog naroda i potraži nadu za opstanak države u ideologiji integralnog jugoslovenstva. Kralj je nameravao da stvori jugoslovensku naciju, čime bi se neutralisale dotadašnje etničke razmirice, pre svih između Srba i Hrvata. Zavedena je potpuna centralizacija u državi, od mesnih kancelarija pa sve do centralne vlade, a na čelu vlade našao se upravao general Petar Živković, „udarna pesnica” Aleksandrovog režima, čovek koji je kao vrstan administrator beskompromisno sprovodio u delo kraljeve želje i planove. Izvršio je unifikaciju prosvetnog, poreskog i pravnog sistema. Regionalne banke zamenio je centralnom, Agrarnom bankom. Sve je to imalo pozitivne posledice na funkcionisanje države. Međutim, bilo je i onih mračnih strana tadašnjeg Živkovićevog delovanja. Pre svega, tu se misli na progon političkih neistomišljenika. Naročito je odlučno i beskompromisno delovao protiv komunista, što mu oni nikada nisu zaboravili. Ostale su zabeležene njihove tvrdnje da je tada ubijeno više desetina, a po nekima čak i stotina, njihovih aktivista. Vreme je pokazalo da politika integralnog jugoslovenstva i marginalizovanja nacionalnih razlika nije dala očekivane rezultate. Čak se može reći da je imala suprotan efekat. Pritisci unutar zemlje, ali i van nje, bili su sve jači u pravcu ukidanja diktature. U to vreme grupa svetskih renomiranih intelektualaca sa Albertom Ajnštajnom na čelu potpisala je proglas protiv belog terora u Jugoslaviji. Pod tim pritiscima kralj Aleksandar je popustio i 1931. godine podario je narodu novi Oktroisani ustav. Diktatura je na taj način bila samo ublažena, nije došlo do potpune demokratizacije društva. Najbolje se to očitovalo na izborima u kojima je učestvovala samo prorežimska stranka, Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija. Oko te stranke okupili su se svi oni kadrovi bliski režimu, bilo da su generisani iz Radikalne, Demokratske ili dela Slovenačke narodne stranke. Organizator te političke partije bio je niko drugi do Petar Živković.

Posle ublažavanja diktature javnost je vršila pritisak na kralja da se distancira od čoveka koji je predstavljao „mračnu stranu” jednog represivnog aparata. Nakon održanih izbora, Živković je dobio mandat za sastav nove vlade, ali već posle usvajanja budžeta podneo je ostavku. Aleksandar ga je te 1932. godine povukao iz politike i vratio na mesto komandanta garde. Tada je i sam kralj zazirao od uticajnog generala, plašeći se njegove reakcije usled gubitka ključnih pozicija u vladajućim strukturama. Kralj Aleksandar je dobro znao koliko je generalov uticaj u zemlji snažan, a naročito u vojsci, posle gotovo decenije kontrole nad njom. Ipak, Živković je ostao lojalan jugoslovenskom monarhu i svom velikom zaštitniku. Upravo to nas najviše uverava da su priče o tome kako je posedovao kompromitujući materijal o Aleksandru verovatno netačne, jer bolji momenat da iskoristi te adute Živković nije imao. Prihvatio je vladarevu odluku i nadao se da će doći trenutak njegovog velikog povratka. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju 1934. godine na vlast je došlo Namesništvo pod vođstvom kraljevog brata od strica, kneza Pavla Karađorđevića. Prema tvrdnjama Milana Stojadinovića, Živković je i u tome odigrao presudnu ulogu. Navodno, Aleksandar nije ostavio testament tako da je knez Pavle nadležnima uručio neki plavi papir, gde su se nalazila napisana imena namesnika. Živković, kao komandant garde, stao je na njegovu stranu. Na taj način, knez Pavle je postao namesnik maloletnom Petru, a ne kraljeva majka, kraljica Marija. Ove tvrdnje moramo uzeti sa velikom rezervom, zbog sukoba koji su Stojadinović i knez kasnije imali, ali sigurno je to da je komandant garde igrao važnu ulogu u umirivanju prilika u zemlji posle atentata. Pod svojom kontrolom držao je oružane snage u prestonici Jugoslavije, što je svakako imalo veliki značaj. U novoformiranoj vladi, Živković je ponovo postao ministar vojske. Međutim, postalo je očigledno da knez-namesnik nema nameru da prepusti Živkoviću kormilo države. Svestan težine situacije u kojoj se zemlja nalazi, Pavle je tražio novo rešenje u vidu ličnosti koja nije učestvovala u diktaturi, a koja bi posedovala kapacitete da se suprotstavi izazovima ekonomsko-političke krize u državi. Izbor kneza Pavla bio je Milan Stojadinović. Pošto je postao predsednik vlade, Stojadinović je uskoro potpuno eliminisao Živkovića iz političkog života. Posle neuspelog atentata na Stojadinovića u Skupštini, knez-namesnik i predsednik vlade sumnjali su da Živković stoji iza tog čina. Na mesto ministra vojske Stojadinović je postavio generala Ljubomira Marića. Živković je potom penzionisan i konačno je izgubio sve poluge vlasti. Ostao mu je samo neformalni uticaj koji je stekao dugogodišnjim obavljanjem najviših vojnih i političkih dužnosti. On se tim uticajem obilato koristio da bi podrivao vladu Milana Stojadinovića. Iz senke je povlačio konce. Smatra se da je imao veliku ulogu u raspirivanju protesta povodom Konkordata. Cilj mu je tada bio obaranje vlade Milana Stojadinovića, a Konkordat je samo iskorišćen kao povod za antivladine demonstracije. Sve to nas uverava da on ni tada nije odustao od politike, ali na vlast se nije vratio sve do Drugog svetskog rata.

Posle kratkotrajnog Aprilskog rata 1941. godine, Živković je napustio zemlju i dospeo u Egipat. Ponovo se politički aktivirao u izbeglištvu. Prvo je putovao u Kanadu sa poverljivim diplomatskim zadacima. U izbegličkoj vladi MilošaTrifunovića imenovan je za ministra bez portfelja. Po mnogim mišljenjima, jugoslovenska vlada u Londonu je funkcionisala pod njegovim velikim uticajem. U tom periodu, Živković je u potpunosti napustio jugoslovensku ideju i postao tvrdokorni zastupnik prosrpske politike. Do kraja je bezrezervno podržavao Dragoljuba Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini. Bio je kreator predloga o formiranju vojske u Severnoj Africi sastavljene od dobrovoljaca i zarobljenih Jugoslovena koji su se borili u italijanskim jedinicama. Smatrao da se ta jugoslovenska vojska u egzilu, uz pomoć saveznika, može upotrebiti u eventualnoj savezničkoj invaziji na dalmatinskoj obali, gde bi postala centar okupljanja prograđanskih četničkih jedinica. Izbeglička vlada uputila je saveznicima takav predlog, ali pošto se on nije uklapao u njihove ratne planove, ubrzo je odbačen. U svakom slučaju, Živković je bio zagovornik akcije i delovanja. Planirao je sabotaže protiv komunističkog režima i nakon okončanja rata. Međutim, nije još dugo živeo. Preminuo je 1947. godine ostavljen od svih. Nakon smrti sahranjen je u Parizu ili u Londonu. Nikada se nije ženio niti imao dece. Zajedno sa Dragoljubom Mihailovićem komunističke vlasti su ga nakon rata osudile na smrt kao izdajnika.

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja