Седам дама Велике народне скупштине

query_builder

Седам дама Велике народне скупштине

 

Аутор: Јованка Симић, новинар

     Мeђу 757 делегата на Великој народној скупштини, одржаној у сали Хотела „Гранд” у Новом Саду 25. новембра 1918. године, на којој је проглашено присајeдињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији (Срем је то урадио дан раније на Великом народном збору у Руми), било је и – седам жена: Милица Томић, Мара Малагурски, Мара Јовановић, Катица Рајчић, Олга Станковић, Анастазија Манојловић и Манда Сударевић. Оне су, сматра се, својим правом гласа на Великој народној скупштини утрле пут еманципацији жена у овом делу Европе.

     Неколико дана уочи Велике народне скупштине, у прогласу објављеном 17. новембра, Српски лист у Новом Саду позвао је српски и буњевачки живаљ северно од Саве и Дунава да учествује у великом догађају. Право гласа на Великој народној скупштини имали су Срби, Буњевци и остали Словени, оба пола, са навршених 20 година. До тада су у Аустроугарској право гласа имали само грађани мушког пола који су плаћали порез.

     Делегати за Велику народну скупштину бирани су у 211 политичких општина на јавним зборовима, по један посланик на хиљаду грађана, а изабрани су акламацијом. Тако је изгласано и седам дама, које до тада нису биле политички него друштвено активне, предано радећи у добротворним и културним установама.

     Седмочлану делегацију жена на Великој народној скупштини предводила је Милица Томић (1859‒1944), кћерка Светозара Милетића (1826‒1901) и супруга радикала Јаше Томића (1856‒1922). Њу је изабрао Нови Сад и то никога није изненадило, јер је Миличино политичко и родољубиво делање било утемељено у њеној породици. Рођена у време замаха националне борбе Срба у Хабзбуршкој монархији, добила је име по Милици Стојадиновић Српкињи и још у раној младости је постала поуздана очева сарадница. Школовала се у Новом Саду, Бечу и Пешти и говорила је немачки, мађарски, француски и енглески језик.

     Од њене најраније младости, отац Светозар Милетић упутио ју је у своје послове, па је постала његова главна сарадница. Била је тек прешла двадесету годину живота када је током очевог вишегодишњег политичког тамновања преузела вођење утицајног српског листа Застава. Упоредо, одржавала је његову преписку и контакте, редовно га обавештавала о политичким и другим друштвеним догађајима.

     У том периоду Милица је остварила и сопствене политичке везе. Почела је да уређује Заставу и да пише чланке за ово најважније политичко гласило Срба у Угарској, које је основао њен отац, а чија је власница доцније она постала. Ангажман Милице Томић у овом периоду омогућио је функционисање и Милетићеве странке и листа, који би због његовог одсуства са политичке сцене био или угашен или би га преузели политички опоненти затамниченог народног трибуна.

     Није се на томе зауставила ‒ основала је 1910. године читаоницу „Посестрима”, коју је 1914. године укинула угарска власт, а њен рад се наставио 1918. године. Деловање овог удружења било је на подручју женског описмењавања, образовања и опште еманципације. Читаоница је окупљала Новосађанке на састанцима током којих су читани књижевни чланци и чланци о здрављу. Оваква активност читаонице била је у складу са уверењем Милице Томић да је образовање основни предуслов за напредак жене.

     Била је Милица Томић и уредница и власница листа Жена, који је редовно излазио од 1911. до 1922. године. Била је једина жена потписана као уредница часописа у првим деценијама 20. века и по томе је лист Жена више него јединствен у историји женске штампе. Остали женски листови које су суштински уређивале жене морали су имати мушкарце потписане као главне уреднике. Зато је Миличин лист један од најзначајнијих феминистичко-еманципаторских листова с почетка 20. века.

     Битно је нагласити да се Миличино залагање за просперитет српских жена укључивао у први талас европског феминизма и настављао се на идеје омладинског феминизма у Jужној Угарској и Кнежевини Србији, који су формулисани на основу учења Светозара Марковића о социјалистичком уређењу друштва. Лист Жена је имао превасходно еманципаторску и просветитељску улогу.

     Ван сваке сумње, Милица Томић је својим ангажманом на више друштвених поља остварила изузетан утицај у првим деценијама 20. века, а њена делатност представља важну етапу еманципације жена у српској култури и историји. Стога је сасвим разумљиво било да Српска Атина те 1918. године делегира Милицу Томић на Велику народну скупштину.

     Друга од седам учесница била је Мара Јовановић (1853‒1939), супруга чувеног панчевачког издавача Каменка Јовановића, који је цео живот посветио борби за свесрпско уједињење. У тој борби претекла га је смрт 1916. године, али је његов сан досањала Марија, упамћена и као велики добротвор. Она је 1928. године своју кућу у данашњој улици Војводе Бојовића 15 у Панчеву завештала Добровољној задрузи Српкиња панчевачких.

     Гласове за присаједињење Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији дало је и пет жена из Суботице. То су биле Српкиње – Олга Станковић и Анастазија Таза Манојловић, и Буњевке Мара Малагурски Ђорђевић, Катица Рајчић и Манда Сударевић.

     Највише података у историографији може се наћи о Мари Малагурски Ђорђевић (1894‒1977), песникињи, пореклом из богате породице која је изнедрила велепоседнике и градоначелника Суботице. Школовала се у Штросмајеровом интернату у Ђакову, а прве песме објавила је под псеудонимом Невенка у часопису Невен. Радосна због ослобођења 1918. године, организовала је шивење црвено-плаво-белих тробојки, којима је 13. новембра у Суботици дочекана српска краљевска војска. Свог супруга, артиљеријског поручника Драгослава Ђорђевића, који је у неколико наврата био велики жупан Суботице, упознала је у одељењу за цензуру, где је радила по ослобођењу.

     После стварања Краљевине СХС, Мара је наставила да се бави књижевношћу. Њено дело Буњевачки обичаји изведено је на отварању Буњевачке просветне матице 1926. године, а приповетка Вита Ђанина, о тешком животу жене равнице, којој рад и несрећа изједају живот, овенчана је наградом „Цвијета Зузорић” и првом наградом Српске академије наука. Због одмереног става и натпросечне интелигенције, била је радо виђена на двору краља Александра и краљице Марије, којој је поклонила стару традиционалну буњевачку ношњу. Забележено је да је краљица Марија дароване хаљине од лионске свиле обукла на Великој свесловенској забави Кола српских сестара, приређеној у Београду 1934. године.

     Манда Сударевић била је супруга Врање Сударевића, великог жупана Суботице и члана Уставотворне скупштине СХС. Као жена лекара, и сама је доста знала о медицини, а упамћена је по великом залагању у обнови суботичке болнице после Великог рата.

     О Олги Станковић зна се да је била супруга Војислава Станковића, директора Хрватске земаљске банке у Суботици који је такође присуствовао заседању Велике народне скупштине у Новом Саду. Била је активна чланица Добротворне задруге Српкиња у Суботици и одмах по доласку српске војске ангажовала се на лечењу војника.

     Катица Рајчић била је супруга Александра Рајчића, који ће касније бити заменик градоначелника Суботице, а, као и Мара, била је изузетно активна у очувању језичког блага Буњеваца. Чувала је написано, али је и сама писала. Забележен је податак да је Тетуш, како су је суграђани од миља ословљавали, гостовала на Радио Београду и певала буњевачке песме.

     Анастазија Манојловић била је снаха једне од најугледнијих и најимућнијих породица из Суботице. Била је супруга Владислава, који је са браћом Душаном и Јованом такође био посланик Велике скупштине. У сведочењима о припремама за присаједињење, забележено је да се у њиховом дому, велелепној палати у центру града, припремао одлазак на велико заседање у Новом Саду.

     Право гласа дато женама на историјском догађају из 1918. године у Новом Саду, на Балкану, није наишло на једнаке реакције у Европи. У Немачкој је ова појава поздрављена, али не и у неким другим државама. После Велике народне скупштине, жене у Србији нису и формално добиле право гласа, мада су на томе инсистирале поједине партије. Прилика да учествују у политичком животу нашим женама пружена је тек 1945. године.

Литература:

. Љубодраг Димић, Историја српске државности, 3, Нови Сад, 2001.

. Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.

. Чедомир Попов ‒ Јелена Попов, Аутономија Војводине ‒ српско питање, Сремски Карловци, 2000.

2Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language