Сава Владиславић – руски дипломата и српски родољуб

27/06/2018

САВА ВЛАДИСЛАВИЋ – РУСКИ ДИПЛОМАТА И СРПСКИ РОДОЉУБ

 

Аутор: Јованка Симић, новинар

 

ДВА датума из биографије грофа Саве Владиславића Рагузинског саставила су се у овој години – 350 година од његовог рођења у херцеговачком месту Јасеник и 280 лета од његовог упокојења у Санкт Петербургу.

Прилика је то да се подсетимо овог руског дипломате, саветника руског цара Петра Великог и Катарине Прве, путописца, полиглоте, ктитора манастира Света Тројица код Пљеваља. У Русији га памте као оснивача руске обавештајне службе.

Као личност изузетно узбудљиве и богате биографије, Сава Владиславић значајан је и за наше подручје. На његов наговор, цар Петар Велики, почетком 18. века, послао је у Сремске Карловце прву граматику и буквар, које је у будући центар српске духовности донео учитељ Суворов. То је означило настанак прве словенске школе у Сремским Карловцима.

Сава Владиславић (1668 – 1738), по неким изворима рођен је у Фочи. Било је тврдњи да му је Попово, па и Житомислић родно место, али се већина историчара определила за извор који показује да је Јасеник, надомак Гацка, место Савиног рођења. Потекао је из властелинске породице која се, узмичући пред  турским насиљем, нарочито под притиском бега Ченгића на властелинске поседе, почетком 17. века преселила у Дубровник (Ragusa на латинском).

Са оцем Луком, Сава је прешао у Дубровник и из тог периода, уз презиме Владиславић, усталио се надимак Рагузински. Доцније је по Илирима, који су тад били синоним за Јужне Словене, свом имену придодао надимак „Илирски“. Када су Сава и његов отац отишли у Дубровник, део Владиславића настанио се у Боки Которској, а Савин рођени брат Дука остао  је у Требињу. Из тог дела породичне лозе стасали су Дучићи, који су дали славног потомка, принца српске књижевности Јована Дучића.

У дубровачким католичким језуитским школама, Сава је стекао високо образовање које је, потом, употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Отуда се, доцније, и у Русији свуда потписивао латиницом са титулом Conte, али поред илирског отечества, мислио је и на „сербскују земљу“. Осим у Сремске Карловце, слао је књиге на поклон манастирима Свете Тројице (Пљевља), као и манастирима Житомислић и Тврдош.

Из Дубровника, образовани Владиславић одлази на исток у Цариград, где шири трговачке везе и упознаје се са руским послаником на Високој порти, Јемељаном Украјинцевом. Јерусалимски патријарх Доситеј, стуб Руске православне цркве на Блиском истоку, препоручио је Украјинцеву Владиславића за тајног помоћника.

Патријарх Доситеј, наиме, био је задивљен способношћу српског трговца који је, на само себи знан начин, успео да прибави текст уговора Порте с Француском, Венецијом, Енглеском и Аустријом. То су документи који су допринели склапању  руско-турског мира. Владиславић је тиме отворио себи пут до двора цара Петра Великог. Постао је царев министар и  саветник.

Изузетан познавалац унутрашње и спољне политике, Владиславић је у танчине изучио руске дворске тајне и обезбедио себи трајно место у руској историји. Низ његових успешних дипломатских успеха је дуг и значајан – закључио је војни савез са кнезом Молдавије у Јашију, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму и пакт о дефинитивном, и данас важећем, разграничењу са Кином у Пекингу.

Забележено је да је после победе Руса код Полтаве, а уочи преговора са Швеђанима, почетком 18. века, гроф Сава Владиславић овако саветовао Петра Великог: “Ваше царско величанство, ако Вам Швеђани траже једну област, Ви њима тражите три, да бисте добили две.“

Битна карактеристика Владиславићевог дипломатског метода било је познавање људи и њихових нарави: Турака, Италијана, Кинеза и самих Руса. Главни разлог дипломатског и личног успеха приписује се тој његовој одлици коју Јован Дучић сматра „херцеговачком цртом српског карактера.“

Када је почетком 18. века прешао из Цариграда у Москву, са собом је понео рукопис “Проучавање пута Црним морем до Москве”, са детаљним описом лука, гарнизона, њиховог наоружања, поморских база и са осталим подацима обавештајног карактера.

Обавештајна служба у црноморском региону у то време за Русију била је изузетно важна, те Сава добија задатак од цара да организује широку обавештајну мрежу и по целој Европи. То ће у неколико наврата помоћи Русији да однесе победу у ратовима који ће уследити, као што је то било у чувеној бици код Полтаве 1709. године, када је поражен шведски краљ Карло Дванаести.

Због заслуга у руским ратовима са Шведском и Турском, после успешних мисија у Цариграду, Риму и Венецији, као и поводом великих дипломатско-обавештајних успеха у Кини, Сава Владиславић сматра се и данас једном од најзнаменитијих личности Русије тог времена.

Његов утицај у Русији није умањен смрћу Петра Првог Великог 1725. године. Штавише, царица Катарина Прва 24. фебруара 1725. године додељује Владиславићу титулу грофа. Нешто доцније, шаље га у Кину као специјалног амбасадора са задатком да са овом многољудном земљом коначно утврди границу.

И ту је показао несвакидашње дипломатско умеће, о чему, поред осталог, сведочи и његов рукопис намењен руском двору под насловом “Тајни извештаји о сили и ситуацији кинеског царства”. Успео је, после две године, да склопи споразум о разграничењу и трговини између два велика царства, познат као „Кјахтински уговор“.

Тим споразумом дефинисана је граница између две земље у дужини од 6.000 километара, а Русији је омогућено да тргује у Пекингу. Овим уговором омогућен је и рад Руске духовне мисије у Пекингу. За „црноморски обавештајни рад” Владиславић је, кажу руски списи, добијао апанажу од 325 рубаља годишње.

Био је један од најугледнијих и најбогатијих људи у то време у Русији. Цар му је поклонио дворац на речици Покровки у Москви, дворац у Санкт Петербургу, као и многа имања на територији данашње Украјине. Даровао му је и право слободне трговине на десет година. Повеља је, недуго затим, продужена на неограничено време.

После Кјахтинског уговора, Сава Рагузински, на граници Русије и Монголије, положио је камен темељац града Троицкосавск (данашње Кјахте). Кроз Троицкосавск је пролазио “пут чаја”. Ово насеље читав век снабдевало је чајем целу Русију која је имала монопол над продајом чаја у Европи. У Кјахти је Владиславић, сломљен смрћу своје три кћери, подигао цркву посвећену Светом Сави Српском Немањићу која и данас постоји.

По окончању ове мисије, царица Катарина поклонила је Владиславићу дворац своје мајке који је данас једна од зграда чувеног музеја Ермитаж у Санкт Петербургу и доделила му Орден Александра Невског. И она, попут Петра Великог, унапредила га је у тајног саветника.

Све време своје дипломатске мисије у Русији и за Русију, гроф Сава Владиславић није заборављао своје српско порекло. Уз помоћ Петра Великог, први је у Русији скренуо пажњу на потребу решавања „српског проблема“ на Балкану. У херцеговачким манастирима и данас се чувају свештене ствари и црквене књиге које је Владиславић слао из Русије. На књигама је исписивао својеручну посвету – гроф илирски Сава Владиславић.

Такве поклоне, како је доцније забележио књижевник и дипломата Јован Дучић (1871 – 1943), слао је манастирима Пива и Житомислић, цркви на Топлој код Херцег Новог и у Рисну. Народне песме опевале су Саву Владиславића као велможу у Русији, као миљеника Петра Великог, али и као Херцеговца и увек великог Србина. У Русији је покренуо, такозвано, источно питање које је у следећа два века било једно од најважнијих у европској политици.

Стизао је Владиславић да се посвети и писању и преводилаштву. Са италијанског је на српски језик превео “Историју Словена”, дело попа Мавра Орбинија. Но, његова улога, на крајње необичан начин, протегла се и до руске књижевности. Српски гроф био је пресудна личност у животу песника Александра Сергејевича Пушкина (1799 – 1837). На ту  епизоду из живота Саве Владиславића, за већи део руске јавности до тада непознату, подсетио је књижевник Василиј Соколов у “Петербуршком дневнику”, 18. фебруара 2008. године.

Соколов је тада објавио текст о Владиславићу под насловом “Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина”. Написао је да је на молбу цара Петра Великог, 1705. године, гроф Сава Владиславић Рагузински довео у Санкт Петербург малог црнца Ибрахима, кога је купио на вашару у Цариграду и предао га  Петру Великом. Цар се обрадовао „поклону.“ Издао је заповест да се дечак крсти, лично му је кумовао и дао му своје име по оцу – Ибрахим Петрович Ханибал. Ибрахим Петрович имао је  шесторо деце, а 1799. године родио му се праунук, велики руски песник Пушкин.

Сава Рагузински оставио је трага и у руској уметности. После преговора у Риму са римским папом Климентом Тринаестим, где је заступао интересе Руске империје, донео је у Русију статуу Афродите – Венере тауријске која потиче из трећег века пре нове ере. Била је то прва античка статуа наге жене у Русији.

Током једног од својих путовања у Венецију, као педесетогодишњак, Владиславић се оженио двадесетдвогодишњом Вергилијом Тревизан. Потицала је из једне од најугледнијих венецијанских патрицијских породица, која је дала чак и једног дужда. У том браку рођене су три кћери које су прерано преминуле. Сава Владиславић се упокојио 17. јуна 1738. године. Сахрањен је у Благовештенској цркви у Лаври Александра Невског у Петрограду поред мајке, монахиње Теофилије и своје три кћерке.

У потоњим деценијама, па и вековима, Владиславић није заборављен у Русији, али у српском народу сећање на њега прекрила је прашина заборава. Све до 1940. године, када је књижевник и дипломата Јован Дучић, потомак Савиног рођеног брата Дуке, објавио књигу “Гроф Сава Владиславић”.

Дучић је пуних девет година сакупљао фрагменте о животу славног претка по архивима у Дубровнику, Венецији, Москви, Хелсинкију, Букурешту и Београду.

„ Одиста је за нас Србе узбудљиво када помислимо колико је у овом даровитом Херцеговцу стално живела и радила српска мисао“ – написао је Дучић у својој књизи “Гроф Сава Владиславић.

Пре десетак година, гроф Владиславић васкрсао је у српском сећању. Од 2009. до 2014. године, у оквиру ширег пројекта руске владе у спомен на Петра Великог, подигнута су му четири идентична споменика на четири стране света. На тај начин симболично су повезани: Гацко, Санкт Петербург, Сремски Карловци и Херцег Нови.

У првом граду Владиславић је рођен, у другом сахрањен, у Сремске Карловце је слао књиге и учитеље и утемељио прву српску школу. У Херцег Новом био је родоначелник руско-црногорских друштвено-политичких веза у светлу тзв. „источног питања“ и аутор царског указа Петра Великог који је на Цетињу прочитао владика Данило Први Петровић Његош када је дизао устанак против Турака 1711. године.

ЛИТЕРАТУРА:

ФОТО: Интернет страница Западни Срби

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања